Drugi nalozi
Priština, dana 23. januara 2023. god
Rev.br.:MK 2115/23
PODUDARNO MIŠLJENJE
sudije
RADOMIR LABAN
slučaju br. KI143/22
Podnosilac
Hidroenergji D.O.O.
Ocena ustavnosti presude ARJ. UZVP. br. 51/2022 Vrhovnog suda Kosova od 19. jula 2022. godine
Iskazujući na početku svoje poštovanje i saglasnost sa mišljenjem većine sudija da u ovom slučaju, postoji povreda člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava (u daljem tekstu: EKLJP), Ja kao sudija Ustavnog Suda smatram da postoji još jedna povreda ustavom zagarantovanih ljudskih prava koja je učinjena podnosiocu zahteva a koja se odnosi na povredom prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP), koju ću u daljem tekstu pokušati da obrazložim.
Ja kao sudija se slažem sa činjeničnim stanjem kako je izneto i predstavljeno u presudi i isto činjenično stanje prihvatam kao tačno. Takođe slažem sa načinom kako su navodi podnosioca izneti i predstavljeni u presudi.
Zbog gore navedenog, a u skladu sa Pravilima 62 i 63 Poslovnika o radu Ustavnog Suda ja ću pismeno izložiti Moje podudarno mišljenje. Ja ću u cilju što lakšeg i jasnijeg praćenja obrazlaganja Moga podudarnog mišljenja (I) ponoviti navode podnosioca zahteva u vezi navodnim povredama prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP,; (II) oceniti primenljivost člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP; (III) izneti sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP; (IV) obrazložiti osnovna načela člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP; (V) Primeniti gore navedena osnovna načela na konkretan slučaj; (VI) izneti zaključak u vezi sa navodnim povredama prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP.
Navodi podnosioca zahteva u vezi navodnim povredama prava podnosioca zahteva zagarantovanih članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP
Podnosilac zahteva tvrdi da je osporenom presudom Vrhovnog suda kojom je odloženo izvršenje odluka o dodeli vodnih i ekoloških dozvola koje služe za obavljanje njegove delatnosti proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, direktno povređeno njegovo pravo na imovinu, zagarantovano članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP. Podnosilac zahteva se povodom svog navoda o povredi njegovog prava na imovinu poziva na sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), odnosno na predmete Tre Traktorer AB protiv Švedske; Pressos Compania Naviera SA et al protiv Belgije; Capital Bank AD protiv Bugarske; Lönnroth protiv Švedske i Saliba protiv Malte.
Podnosilac zahteva navodi da se uzimajući u obzir sve pravne akte i imperativne, fundamentalne norme koje oni sadrže u vezi sa pravom na imovinu, a posebno “utvrđenje Ustava u vezi sa ovim pravom-jasno vidi da-pravo na imovinu predstavlja fundamentalno i neprikosnoveno ljudsko pravo”, s obzirom na to da je ovo pravo uvršteno u Poglavlje II Ustava o osnovnim pravima i slobodama.
Podnosilac zahteva navodi: “Uzimajući u obzir sudsku praksu ESLJP-a-kroz član 53. Ustava-mora se imati u vidu da je koncept imovine veoma široko tumačen. Prema sudskoj praksi ESLJP-a, ovaj koncept ne obuhvata samo imovinu i prava na njoj-u materijalnom i klasičnom smislu te reči, već uključuje širok spektar novčanih prava-prava koja proizilaze iz, između ostalog, licenci, takođe i prava koja proizilaze iz vođenja poslovanja [...] Čak, idući još dalje, u Pressos Compania Naviera SA i drugi [protiv Belgije], ESLJP je zaključio da se i zahtev za naknadu može smatrati dobrom – u smislu imovine i da uživa zaštitu prema članu 1. Protokola 1 EKLJP, kada stranka dovoljno dokaže da postoji legitimno očekivanje da se takav zahtev može realizovati”.
U nastavku, podnosilac zahteva naglašava da na osnovu sudske prakse ESLJP-a, pribavljanje licence predstavlja legitimno očekivanje da će on nesmetano obavljati svoju delatnost zbog toga što je ispunio zakonske uslove u trenutku kada mu je data licenca, zbog čega legitimno očekivanje podnosioca zahteva uživa zaštitu iz člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Prema podnosiocu zahteva: “Vodna dozvola i ekološka dozvola koje je podnosiocu zahteva dodelio MŽSPPI i dodela licence za proizvodnju od strane RUE-a, od suštinskog su značaja za aktivnost ove kompanije jer je u trenutku izvršenja neke sudske odluke, kao što je odluka o odlaganju izvršenja osporenih odluka kao privremena mera, kojom se u potpunosti zabranjuje poslovanje na osnovu tih dozvola, kompanija prinuđena da u potpunosti obustavi svoju delatnost do meritornog rešavanja predmeta od strane suda”. S tim u vezi, on navodi: “S obzirom na preopterećenost dotičnih sudova i prakse u drugim predmetima, za meritornu odluku o predmetnoj stvari se očekuje da može biti doneta posle više od (3-4) godine, iako smatramo da će u slučaju podnosioca zahteva preovladati pravda, budući da su od početka izgradnje, dovršetka, tehničkog prijema, ambijentalnog puštanja u pogon i početka rada, poštovani svi uslovi i obaveze date zakonom, a od nadležnih institucija smo pribavili dozvole i licencu za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, i svako vreme obustave biće u suprotnosti sa pravima podnosioca zahteva”.
U prilog prethodnom navodu, podnosilac zahteva precizira: “Kako bi se utvrdila i šteta koja će mu se nepravedno naneti, dovoljno je samo pogledati proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije za period 2019-2021, koju je on proizveo. Prema izveštajima KOSTT-a, električna energija koju je podnosilac zahteva proizveo i uveo u mrežu za potrošnju od strane potrošača na Kosovu (čista energija), za 2019. godinu, od juna meseca iznosi 5,134,000 kWh električne energije od 191,700,000 kWh proizvedenih iz obnovljivih izvora na Kosovu. Takođe, za 2020. godinu, podnosilac zahteva je proizveo 28,159,000 kWh čiste električne energije, dok je 2021. godine, proizveo 25,124,000 kWh čiste električne energije. Ovi podaci dokazuju da će podnosiocu zahteva usled nemogućnosti proizvodnje električne energije, uz poštovanje i bioloških protoka prema vodnoj dozvoli, biti pričinjena izuzetno velika šteta, a kao rezultat toga i nematerijalna šteta”.
U nastavku, podnosilac zahteva navodi da je: “Šteta, osim što je novčana, takođe i nenadoknadiva. To stoga što su, kao što je poznato, struktura finansiranja i finansijski instrumenti za finansiranje takvih investicionih kapitalnih projekata izuzetno komplikovani, a posebno kada se ima u vidu da su veliki deo investicije finansirale komercijalne banke na Kosovu hipotekarnim kreditima, putem kreditnih hipoteka. Ukoliko se ne bude počelo sa vraćanjem uloženih sredstava za period od prvog meseca obustave pa do tri (3) godine, to bi dovelo do finansijske nemogućnosti opstanka za kompaniju, a samim tim bi se ugrozila i otplata kredita, u kom slučaju će banke početi da realizuju svoje zahteve kroz izvršne postupke, pri čemu će se prodavati i imovina (kuće u kojima živimo) koja je data pod hipoteku – kompaniji Hidroenergji bi ozbiljno zapretila likvidacija”.
Podnosilac zahteva se dalje poziva i na načelo legitimnog očekivanja za koje kaže: “[odredbe člana 1. Protokola br. 1 EKLJP] ne mogu ni na koji način oslabiti pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnima da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina i kazni”. Sledom navedenog, podnosilac zahteva pozivajući se na predmet Lonnroth protiv Švedske navodi da je: “ESLJP uspostavio tri (3) osnovna načela, koja se primenjuju u pogledu mešanja/ograničenja prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 EKLJP, a to su: i) načelo zakonitosti; (ii) načelo postojanja legitimnog cilja u zaštiti javnog interesa i (iii) načelo pravične ravnoteže između zaštite javnog interesa i prava određenog lica, srazmernost)”.
Podnosilac zahteva precizira da mešanje u pravo na imovinu može biti opravdano samo “ako je zasnovano na zakonu [poziva se na predmet ESLJP-a Saliba protiv Malte]; zasnovano na legitimnom cilju koji je u javnom ili opštem interesu, a ograničavanje ovog prava mora biti zasnovano na načelu srazmernosti, odnosno da niko ne bude uskraćen ako se sredstvima i drugim (blažim) merama može postići zaštita opšteg interesa”.
Pozivajući se na predmet ESLJP-a Capital Bank AD protiv Bugarske, podnosilac zahteva dodaje: “ESLJP je u predmetu Capital Bank AD protiv Bugarske, utvrdio da kriterijum zakonitosti, pretpostavlja, između ostalog, da domaći zakon mora pružiti mehanizam za zaštitu od proizvoljnog mešanja od strane javnih organa. Nadalje, Sud naglašava da “koncept zakonitosti i vladavine prava u demokratskom društvu zahteva da mere koje utiču na ljudska prava mogu biti predmet razmatranja pred nezavisnim sudskim organima”. Shodno tome, prema ESLJP-u, “svako mešanje u mirno uživanje imovine mora biti praćeno procesnim garancijama koje omogućavaju pojedincima ili pravnim licima da iznesu svoj slučaj pred nadležnim organima kako bi ozbiljno osporili korake kojima se mešalo u prava zagarantovana ovom odredbom”.
Podnosilac zahteva takođe navodi da je Vrhovni sud povredio član 119 (4) [Osnovna načela] Ustava, koji obavezuje Republiku Kosovo da podržava blagostanje i održivi ekonomski razvoj jer je, “S obzirom na postojeće proizvodne kapacitete Republike Kosovo i činjenicu naglašenog nedostatka proizvodnih kapaciteta, kao i globalnu energetsku krizu i enormno povećanje uvoznih cena, presuda Vrhovnog suda u direktnoj suprotnosti sa članom 119. stav 4, zbog toga što ova presuda destimuliše održivi ekonomski razvoj”.
Podnosilac zahteva navodi da s obzirom na pogrešnu primenu procesnog prava i nedostatak ubedljivog obrazloženja Vrhovnog suda, nije bilo dovoljno garancija u odnosu na arbitrarnost Vrhovnog suda što je rezultiralo povredom člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Ocena primenljivost člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP
Najpre ću oceniti da li vodna i ekološka dozvola predstavljaju “imovinu” u smislu ovih odredbi, kako bi utvrdio da li su član 46. [Zaštita imovine] Ustava i član 1. Protokola br. 1 EKLJP primenljivi u okolnostima konkretnog slučaja, odnosno da li su navodi koje je izneo podnosilac o povredi ovih odredbi ratione materiae u skladu sa Ustavom i EKLJP, kako je utvrđeno pravilom 39 (3) Poslovnika o radu Suda.
Podsećam da je predmet ocene zahteva podnosioca zahteva obustava ili odlaganje izvršenja dveju odluka o izdavanju vodne dozvole od 5. juna 2021. godine i ekološke dozvole od 26. juna 2021. godine., Takođe, podsećam da podnosilac zahteva poseduje i licencu za proizvodnju energije izdatu od strane RUE-a, međutim, podnosioci/predlagači nisu tražili suspenziju te licence i ona kao takva ne predstavlja predmet ocene ovog zahteva. Međutim, ističem da se poslovna delatnost podnosioca zahteva za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora ne može obavljati bez vodne i ekološke dozvole. Kao rezultat toga, primećujem da su vodna i ekološka dozvola neophodne za nastavak obavljanja poslovne delatnosti podnosioca zahteva.
Kako bi se utvrdilo da li vodna i ekološka dozvola predstavljaju imovinu u smislu člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, pozivam se na sudsku praksu ESLJP-a.
ESLJP je kroz svoju sudsku praksu u načelu naglašavao da pojam imovine u smislu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP ima autonomno značenje koje nije ograničeno na vlasništvo nad fizičkim stvarima i nezavisno je u odnosu na formalnu klasifikaciju u unutrašnjem pravu. U tom smislu, ESLJP je naglasio da treba utvrditi da li okolnosti konkretnog slučaja, sagledane u celini, ukazuju na to da je podnosiocu zahteva dodeljeno pravo na suštinski interes koji je zagarantovan ovom odredbom (vidi Brosset-Triboulet i drugi protiv Francuske [VV] br. 34078/02, presuda od 29. marta 2010. godine, stav 65 ).
Kada je reč o poslovnoj delatnosti koja podleže zahtevu za pribavljanje dozvole ili licence, Sud je u predmetu Malik protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka br. 23780/08, presuda od 13. marta 2012. godine) sud je obrazložio:
“91. U predmetima koji su se odnosili na dodelu dozvola za obavljanje poslovne delatnosti, ESLJP je ukazao na to da opoziv ili povlačenje te dozvole ili licence predstavlja mešanje u prava podnosioca zahteva na neometano uživanje imovine, uključujući ekonomske interese povezane sa osnovnom delatnošću (vidi Fredin protiv Švedske (br. 1) [br. 12033/86, presuda od 18. februara 1991. godine, stav 40] u vezi sa dozvolom za iskorišćavanje šljunkare, i mutatis mutandis Tre Traktörer AB protiv Švedske [br. 10873/84, presuda od 7. jula 1989. godine] za više informacija o dozvoli za točenje alkoholnih pića u restoranu, vidi, takođe i Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske [od 30. novembra 2005. godine, predstavka br. 51728/99, stav 49] koji se odnosio na dozvolu za vođenje carinskog skladišta). U tom je pogledu, konkretno u predmetu Tre Traktörer AB, Sud [ESLJP] primetio da je stalno posedovanje dozvole jedan od glavnih kriterijuma ili uslova za obavljanje poslovne delatnosti podnosioca zahteva te da je njezino povlačenje negativno uticalo na dobar glas i vrednost restorana (vidi stavove 43. i 53. presude Suda).
[...]
94....[u] predmetima koji su se odnosili na oduzimanje ili opoziv licence ili dozvole ili odbijanje upisa lica na popis pojedinaca sa pravom obavljanja određenog zvanja Sud je “imovinom” smatrao predmetnu osnovnu poslovnu ili profesionalnu praksu. Sud po pravilu smatra da je svako ograničenje upisa u registar i izdavanja licenci ili dozvola povezanih sa poslom koji obavlja preduzeće ili određenim profesionalnim zvanjem sredstvo kojim dolazi do mešanja u poslovnu ili profesionalnu praksu”.
Imajući u vidu činjenicu da u okolnostima konkretnog slučaja vodna i ekološka dozvola nisu povučene već suspendovane, mora da razmotri da li i suspenzija takve dozvole predstavlja “imovinu”, odnosno da li je član 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, primenljiv u okolnostima podnosioca zahteva. Pozivam se i na relevantnu sudsku praksu ESLJP-a koja se odnosi na okolnosti u kojima je korišćenje određene dozvole ili licence privremeno suspendovano ili zabranjeno.
U vezi sa poslednje navedenim, primećujem da je ESLJP u predmetu O'Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske (br. 44460/16, presuda od 8. oktobra 2018. godine) utvrdio da je licenca za prikupljanje dagnji i mlađi dagnji, koja se odnosila na primarnu poslovnu delatnost akvakulture podnosioca zahteva, smatrala “imovinom” u smislu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP. U tom predmetu, ESLJP je naglasio:
“88. U skladu sa prethodno navedenim, Sud smatra da se ovaj predmet odnosi na “imovinu”, odnosno osnovnu delatnost akvakulture društva podnosioca zahteva. Istina je, kao što je Vlada istakla, da su sve dozvole i odobrenja u posedu društva podnosioca zahteva bili valjani i 2008. godine. U tom se pogledu ovaj predmet razlikuje od predmeta koje je pre razmatrao Sud, a koji su se odnosili na ukidanje ili opoziv dozvole zbog kojeg je došlo do prekida trgovačke delatnosti (vidi, među brojnim izvorima prava, Tre Traktörer AB, prethodno citirano, u kojem je dozvola društva podnosioca zahteva za točenje alkoholnih pića povučena, što je dovelo do zatvaranja njegovog preduzeća ubrzo nakon toga, vidi i Vékony protiv Mađarske, br. 65681/13, stav 29, 13. januara 2015. godine, koji se odnosio na zakonsko ukidanje dozvole podnosioca zahteva za prodaju duvana nakon čega je usledilo zatvaranje njegovog preduzeća). Međutim, Sud primećuje da je i utvrdio da se član 1. Protokola br. 1 primenjuje čak i kada se predmetna dozvola ne povuče, ali se smatra da je lišena svoje biti (Centro Europa 7 S.r.l. i Di Stefano protiv Italije [VV], br. 38433/09, stavovi 177-178, ESLJP 2012).
89. Uzimajući u obzir potrebu da se prevaziđu prividne činjenice i da se ispita stvarna situacija na koju se prigovara u ovom predmetu, Sud smatra da je ispravno smatrati privremenu zabranu prikupljanja mlađi dagnji tokom predmetnih perioda 2008. godine ograničenjem dozvole, konkretno dozvole za prikupljanje mlađi dagnje izdate za 2008. godinu, koja je povezana sa uobičajenim poslovanjem društva.
90. Sud stoga smatra da činjenice predmeta pokazuju da je došlo do mešanja domaćih vlasti u pravo društva podnosioca zahteva na neometano uživanje svoje imovine, uključujući ekonomske interese povezane sa osnovnom delatnošću. Međutim, Sud će u svom ispitivanju prirode i obima tog mešanja uzeti u obzir činjenicu da se sporno mešanje sastojalo od privremene zabrane dela delatnosti podnosioca zahteva obuhvaćenih dozvolom, da odobrenje nije povučeno ni opozvano i da je odobrenje na osnovu kojeg je društvo podnosilac zahteva obavljao svoju delatnost bilo podložno određenim uslovima. Ispitivanje Suda treba tumačiti u tom ograničenom i konkretnom kontekstu (vidi, mutatis mutandis, Malik, prethodno citirano, stav 95 i stavovi nakon njega).
91. Iz toga sledi da ovaj prigovor nije nespojiv ratione materiae sa članom 1. Protokola br. 1”.
Na osnovu gore navedenih načela, primećujem da u okolnostima konkretnog slučaja, vodna i ekološka dozvola predstavljaju “imovinu” zbog toga što su povezane sa obavljanjem poslovne delatnosti podnosioca zahteva za korišćenje hidroelektrane na reci Lepenac za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. U okolnostima konkretnog slučaja, ekološka i vodna dozvola su suspendovane, a posledica toga je to da je i njegova primarna delatnost proizvodnje energije iz obnovljivih izvora obustavljena do donošenja meritorne odluke od strane redovnih sudova.
Primenivši gore navedena utvrđenja na okolnosti konkretnog slučaja, Ja smatram:
da vodna i ekološka dozvola predstavljaju imovinu u smislu člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP;
da je suspenzija ekološke i vodne dozvole rezultirala privremenim ograničenjem na neodređeno vreme obavljanja poslovne delatnosti podnosioca zahteva; i
da ovo ograničenje može rezultirati mešanjem u pravo na neometano uživanje imovine podnosioca zahteva, uključujući i ekonomske interese vezane za osnovno poslovanje.
Shodno tome, utvrđujem da u okolnostima podnosioca zahteva, kao okolnostima u kojima se postupak odnosi na suspenziju ove dve dozvole do donošenja meritorne odluke, član 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP jeste primenljiv.
Sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP
U tom smislu, prvo podsećam na sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.
“Garantuje se pravo na imovinu.
Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se ekspropriše”.
[...]
Član 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP:
Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
Osnovna načela člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Sadržaj člana 1. Protokola br. 1 EKLJP i njegovu primenu, ESLJP je tumačio kroz svoju sudsku praksu, na koju ću se , kao što je prethodno navedeno, pozvati u vezi sa tumačenjem navoda podnosioca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
U pogledu prava koja su zagarantovana i zaštićena članom 46. Ustava, prvo ocenjujem da pravo na imovinu iz stava 1. člana 46. Ustava garantuje pravo na posedovanje imovine; stav 2. člana 46. Ustava utvrđuje način korišćenja imovine, jasno precizirajući da se njeno korišćenje reguliše zakonom i u skladu sa javnim interesom; i, u stavu 3. garantuje da se niko ne može arbitrarno lišiti imovine, utvrđujući takođe i uslove pod kojima se imovina može eksproprisati (vidi, slučaj Suda KI50/16, podnosilac Veli Berisha i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 10. marta 2017. godine; KI 67/16, podnositeljka Lumturije Voca, rešenje o neprihvatljivosti, od 6. decembra 2016. godine).
Podsećam da na osnovu stava 2. člana 46. Ustava, pravo na imovinu može biti ograničeno zakonom. U ovom slučaju, smatram da Skupština, kao zakonodavni organ, ima pravo da zakonom reguliše korišćenje imovine, u skladu sa javnim interesom.
Što se pak tiče prava zagarantovanih i zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, primećujem da je ESLJP utvrdio da se pravo na imovinu sastoji od tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opšte prirode izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvesnim uslovima. Treće pravilo, sadržano u stavu dva ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, primenjujući one zakone koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi, predmet ESLJP-a Sporrong i Lonnrot protiv Švedske, br. 7151/75, 7152/75, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 61; i, slučaj Suda, KI 86/18, podnosilac Slavica Đorđević, presuda od 3. februara 2021. godine, stav 140).
Sva gore navedena pravila ipak nisu "različita" u smislu da nisu povezana. Drugo i treće pravilo se odnose na posebne slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu (vidi, predmete ESLJP-a Bruncrona protiv Finske, od 16 februara 2005 aplikacija br. 41673/98 stav 65.; Anheuser-Busch Inc. protiv Portugala, od 11 januara 2007 aplikacija 73049/01 stav 62; James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8793/79, presuda od 21. februara 1986. godine, stav 37; Beyeler protiv Italije, br. 33202/96, presuda od 5. januara 2000. godine, stav 98, i vidi slučaj Suda, KI129/16, podnosilac “KOSBAU GmBH”, rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra 2017. godine, stav 35).
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način neće umanjiti pravo države da sprovodi zakone koje smatra neophodnim da kontroliše korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom ili da obezbedi plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni. (vidi, predmete ESLJP-a Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, br. 25701/94, presuda od 23. novembra 2000. godine, stav 50).
Međutim, mešanje mora ispunjavati određene uslove: mora biti u skladu s načelom zakonitosti i težiti legitimnom cilju na način koji je razumno proporcionalan cilju koji se želi ostvariti ( vidi predmet ESLJP-a Beyeler protiv Italije, napred citiran, stavovi 108. - 114.).
Taj pristup predstavlja strukturu metode koju Sudovi koristi za ispitivanje predmeta kada se uveri da je član46 Ustava i član 1. Protokola br. 1 primenjiv. On se sastoji od niza uzastopnih koraka u kojima se rešavaju sljedeća pitanja: Je li došlo do mešanja u pravo podnositelja zahteva na mirno uživanje njegove „imovine“? Ako jest, predstavlja li to mešanje lišavanje vlasništva? Ako nije, je li reč o kontroli upotrebe vlasništva? Ako se mere koje su uticale na prava podnositelja zahteva ne mogu smatrati ni lišavanjem ili kontrolom upotrebe vlasništva, Sud tumači činjenično stanje predmeta u svetlu opšteg pravila poštovanja mirnog uživanja „imovine“.
Primena gore navedenih osnovnih načela na konkretan slučaj.
Kako bi ispitao navode podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP, prethodno mora sprovesti test koji se sastoji od 4 (četiri) koraka, odnosno mora se utvrditi; (1) da li je bilo smetnji ili mešanja u mirno uživanje imovine i koji vid mešanja postoji u konkretnom slučaju; (2) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom; (3) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila imala legitiman cilj; i (4) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila proporcijalna odnosno bilo srazmerno.
(1) da li je bilo smetnji ili mešanja u mirno uživanje imovine i koji vid mešanja postoji u konkretnom slučaju
Primećujem da su podnosiocu zahteva izdate relevantne dozvole za obavljanje njegove poslovne delatnosti, i to odlukama Ministarstva nadležnog za životnu sredinu, to jest odlukom od 5. juna 2020. godine o izdavanju vodne dozvole na period od dvadeset (20) godina i odlukom od 26. juna 2020. godine o izdavanju ekološke dozvole na period od pet (5) godina. Nakon toka, RUE je takođe izdao podnosiocu zahteva i licencu za proizvodnju obnovljive energije. Međutim, podsećam da ta licenca nije predmet predloga tužilaca/predlagača za odlaganje njenog izvršenja u postupku koji je vođen pred redovnim sudovima.
Iz spisa predmeta proizilazi da su tužioci/predlagači, dana 30. decembra 2021. godine, podneli Osnovnom sudu upravnu tužbu za poništenje odluka nadležnog Ministarstva o izdavanju vodne i ekološke dozvole. Takođe, podsećam da su tužioci/predlagači podneli i predlog za odlaganje izvršenja ove dve odluke do donošenja meritorne presude.
Što se tiče procesne hronologije sprovedene pred redovnim sudovima, kako je i prethodno izložena, podsećam da poslednju odluku donetu u postupku po predlogu za odlaganje izvršenja dveju odluka nadležnog Ministarstva, predstavlja osporena presuda Vrhovnog suda, kojom je odbijena revizija podnosioca zahteva i potvrđeno stanovište i utvrđenje koje je dato rešenjima Osnovnog i Apelacionog suda.
Na osnovu napred navedenog, proizilazi da je podnosiocu zahteva suspendovano ili odloženo izvršenje vodne i ekološke dozvole, koje je izdao javni organ na neodređeno vreme, a kojom suspenzijom je direktno pogođeno obavljanje njegove poslovne delatnosti.
Ponavljam da u skladu sa praksom ESLJP-a, osim oduzimanja ili ukidanja važećih licenci za poslovanje, takođe i privremeni opoziv ili suspenzija predstavlja mešanje u pravo na neometano uživanje imovine zagarantovano članom 1. Protokola br. 1. Prema ESLJP-u, to mešanje predstavlja meru kontrole korišćenja imovine, koja se razmatra prema drugom stavu člana 1. Protokola br. 1 (vidi, mutatis mutandis, predmet ESLJP-a O'Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske, gore citiran, stav 104).
Shodno tome, na osnovu prethodno izloženog, smatram da je konačnom odlukom donetom u ovom postupku, odnosno osporenom presudom Vrhovnog suda, suspenzija ili odlaganje izvršenja dve gore navedene odluke o izdavanju vodne i ekološke dozvole na neodređeno vreme rezultirala mešanjem u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca, odnosno kontrolom korišćenja imovine podnosioca zahteva, a kao rezultat toga podnosiocu zahteva je odmah onemogućeno da obavlja privrednu aktivnost i onemogućeno mu je da obavlja svoju poslovnu delatnost za koju je imao važeće dozvole.
Međutim, podsećam da bez obzira na gore navedeno utvrđenje da je osporena presuda Vrhovnog suda rezultirala mešanjem u neometano uživanje imovine od strane podnosioca zahteva, isti treba da nastavi dalje sa razmatranjem pitanja da li je mešanje bilo predviđeno zakonom (vidi predmet ESLJP-a Megadat.com SRL protiv Moldavije, gore citiran, stav 66).
(2) da li je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom
Da bih sproveo ovaj korak testa odnosno utvrdio dali je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine bila propisana zakonom Ja ću najpre izložiti (a) Opšta načela ESLJP prikazana u sudskoj praksi u vezi sa izrazom „propisano zakonom“ („prescribed by law“) i potom izvršiti (b) Primena opštih načela Propisano zakonom“ („prescribed by law“)
(a) Opšta načela ESLJP prikazana u sudskoj praksi u vezi sa izrazom „propisano zakonom“ („prescribed by law“)
Svako mešanje u prava zaštićena članom 1. Protokola br. 1 mora biti u skladu s pretpostavkom zakonitosti (vidi predmete ESLJP-a Vistiņš i Perepjolkins protiv Latvanije, br 71243/01, presuda od 25 oktobra 2012, stav 95.; Béláné Nagy protiv Mađarske, br. 53080/13, presuda od 13 decembra 2016, stav 112.). Izraz „uz uslove predviđene zakonom“ koji se odnosi na svako mešanje u pravo na mirno uživanje „imovine“ treba se tumačiti na isti način kao izraz „u skladu sa zakonom“ iz člana 8. EKLJP u odnosu na mešanje u prava zaštićena tom odredbom ili izraz „propisano zakonom“ koji se odnosi na mešanje u prava zaštićena na temelju članaka 9, 10. i 11. EKLJP.
Načelo zakonitosti prvi je i najvažniji zahtev iz člana 1. Protokola br. 1. Druga rečenica prvog stava mešanje u „imovinu“ dopušta isključivo „uz uslove predviđene zakonom“, a drugi stav priznaje kako države imaju pravo kontrolisati upotrebu imovine izvršavajući „zakone“. Osim toga, vladavina prava, jedno od temeljnih načela demokratskog društva, deo je svih članova EKLJP (vidi predmete ESLJP-a, Iatridis protiv Grčke, presuda od 25 marta 1999, br. 31107/96 stav 58.; Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke citirana gore stav 79; i Broniowski protiv Poljske br. 31443/96, presuda od 22. juna 2004. godine, stav 147).
Postojanje pravne osnove u domaćem zakonu samo po sebi nije dovoljno da bi se zadovoljilo načelo zakonitosti. Osim toga, pravna osnova mora imati određenu kakvoću, odnosno mora biti spojiva s vladavinom prava i mora pružati jemstva protiv proizvoljnosti. S tim u vezi treba istaknuti da, kada se govori o „zakonu“, član 1. Protokola br. 1 aludira na isti koncept na koji EKLJP upućuje u drugim članovima pri korišćenju tog izraza, koncept koji obuhvaća i zakone i sudsku praksu (vidi predmete ESLJP-a, Špaček, s.r.o., protiv Češke Republike, br. 26449/95, presuda od 09 novembra 1999, stav 54; Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije, citiran gore, stav 96).
Načelo zakonitosti takođe podrazumeva da su primenjive odredbe domaćeg prava dovoljno dostupne, precizne i predvidljive u svojoj primeni (vidi predmete ESLJP-a, Beyeler protiv Italije, citiran iznad stav 109; Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslavenske republike Makedonije, br. 60642/08, presuda od 16 jula 2016, stav 103; Centro Europa 7 S.R.L. i DI Stefano protiv Italije, napred citiran, stav 187).
U pogledu dostupnosti, izraz „pravo“ treba tumačiti u njegovom materijalnom smislu, a ne formalnom. Stoga, činjenica da određeni propisi koji se odnose na ostvarivanje prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 nisu objavljeni u službenim listovima u obliku predviđenom zakonom za donošenje zakonodavnih ili regulatornih instrumenata koji obvezuju građane i pravne osobe uopšteno ne sprečava da se takvi propisi smatraju pravom ako je Sud uveren da je javnost s njima upoznata na drugi način (vidi predmete ESLJP-a, Špaček, s.r.o., protiv Češke Republike, citirano gore, stavovi 57. - 60.).
Dalje sud podseća da kad su se ispitivali na temelju člana 1. Protokola br. 1, zakoni sa retrospektivnom primenom za koje je utvrđeno da predstavljaju zakonodavno mešanje ipak su bili u skladu sa zahtevom zakonitosti iz članka 1. Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a, Maggio i drugi protiv Italije, br. 46286/09, 52851/08, 53727/08, 54486/08 i 56001/08, presuda od 31. avgusta 2011, stav 60; Arras i drugi protiv Italije, br. 17972/07, presuda od 14 maja 2012, stav 81).
Mere kontrole upotrebe provedene na temelju zakona donesenih nakon nastanka činjenica koje dovode do mešanja, kao takve, nisu nezakonite (vidi predmet ESLJP-a, Saliba protiv Malte, br. 4251/02, presuda od 08 februara 2006, stavovi 39. - 40.) ako ti zakoni nisu doneseni posebno u svrhu uticaja na ishod pojedinačnog predmeta. Ni Konvencija ni njeni protokoli ne sprečavaju mešanje zakonodavne vlasti u postojeće ugovore s retroaktivnim učinkom (vidi predmet ESLJP-a Mellacher i drugi protiv Austrije, br. 10522/83; 11011/84; 11070/84, presuda od 19 decembra 1989, stav 50.; Bäck protiv Finske, br. 37598/97, presuda od 20 oktobra 2004, stav 68).
Međutim, u određenim okolnostima, retrospektivna primena zakonodavstva čiji je učinak lišavanje osobe postojeće „imovine“ koja je bila deo njegovog „vlasništva“ može predstavljati mešanje koje bi moglo narušiti pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa s jedne strane i zaštite prava na mirno uživanje „vlasništva“ s druge strane (vidi predmet ESLJP-a, Maurice protiv Francuske, br.11810/03, presuda od 06 oktobra 2005, stavovi 90. i 93).
Načelo zakonitosti podrazumeva i dužnost države ili druge javne vlasti da poštuje sudske naloge ili odluke donesene protiv nje (vidi predmet ESLJP-a Belvedere Alberghiera S.r.l. protiv Italije, br. 31524/96, presuda od 30 oktobra 2000, stav 56).
Na kraju, u predmetu Aliyeva i drugi protiv Azerbejdžana, ESLJP je takođe zaključio da kada se očigledno suprotstavljene odluke, a posebno odluke Vrhovnog suda, gde su doneli presude koje su sadržale suprotstavljene ocene o istoj situaciji u predmetima podnosilaca predstavke i u slučajevima koje su pokrenula druga lica, prestavljaju mešanje u pravo na mirno uživanje imovine ako nije dato razumno objašnjenje za razlike, takva mešanja se ne mogu smatrati zakonitim za svrhe člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju jer dovode do nedoslednih njihovih postupaka (vidi predmet ESLJP-a, Aliyeva i drugi protiv Azerbejdžana, br. 66249/16 66271/16 75978/16 77309/16 77691/16 1038/17 52821/17, presuda od 21 decembra 2021, stavovi 130-135).
(b) Primena opštih načela Propisano zakonom“ („prescribed by law“)
Vraćajući se na konkretan slučaj, primećujem da je osporena presuda Vrhovnog suda, kojom su potvrđena i rešenja Osnovnog i Apelacionog suda, zasnovana na kriterijumima koji su utvrđeni članom 22. ZUS-a.
Na osnovu napred navedenog, zaključujem da je mešanje u neometano uživanje imovine podnosioca zahteva prouzrokovano odlukama redovnih sudova, odnosno Vrhovnog suda, zasnovano na važećem zakonu, odnosno Zakonu br. 03/L-202 o upravnim sporovima, koji je usvojen od strane Skupštine Republike Kosovo i koji je bio na snazi u trenutku donošenja odluke.
Kao što je prethodno pomenuto, smatram da načelo zakonitosti takođe znači da su primenljive odredbe domaćeg zakona dostupne, precizne i predvidljive u pogledu svoje primene, a u konkretnom slučaju se radi o zakonu izglasanom na javnoj sednici Skupštine, koji je objavljen u Službenom listu, pa Sud dolazi do zaključka da je zakon bio dostupan podnosiocu zahteva i da su norme bile precizne i predvidljive.
Mere kontrole upotrebe provedene na temelju zakona donesenih nakon nastanka činjenica koje dovode do mešanja, kao takve, nisu nezakonite (vidi predmet ESLJP-a, Saliba protiv Malte, br. 4251/02, presuda od 8. februara 2006. godine, stavovi 39. - 40.), ako ti zakoni nisu doneseni posebno u svrhu uticaja na ishod pojedinačnog predmeta. U konkretnom slučaju, primećujem da osporeni zakon ima opšte dejstvo i nije imao za cilj uticaj na pojedinačni slučaj podnosioca zahteva već je delovao erga omnes i imao je za cilj da reguliše pravila upravnog postupka u celini.
Stoga, Sud utvrđuje da su mere za kontrolu korišćenja imovine, odnosno mere za odlaganje izvršenja odluka o izdavanju vodne i ekološke dozvole na neodređeno vreme zasnovane na članovima 6. i 22. Zakona br. 03/L-202 o upravnim sporovima. Takođe, jasno je da su članovi 6. i 22. Zakona br. 03/L-202 o upravnim sporovima bili uopšteno primenljivi, da su bili važeći i pravno primenljivi, da su isti bili dostupni i predvidljivi za podnosioca zahteva.
Shodno tome, Sud zaključuje da je mešanje u pravo podnosioca zahteva na neometano uživanje imovine bilo “propisano zakonom”.
(3) dali je smetnja ili mešanja u mirno uživanje imovine imala legitiman cilj (javni interes)
Prema ESLJP-u, Svako mešanje u uživanje prava ili slobode priznatih Konvencijom mora imati legitiman cilj. Na isti način, u slučajevima koji uključuju pozitivnu dužnost, mora postojati legitimno opravdanje za neaktivnost države. Sam princip „pravične ravnoteže“ svojstven članu 1 Protokola br. 1 pretpostavlja postojanje opšteg interesa zajednice. Štaviše, treba ponoviti da različita pravila inkorporirana u član 1 nisu različita, u smislu nepovezanosti, i da se drugo i treće pravilo odnose samo na posebne slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine. Jedan od efekata ovoga je da su postojanje „javnog interesa“ koji se zahteva u drugoj rečenici, ili „opšteg interesa“ iz drugog stava, u stvari posledica principa izloženog u prvoj rečenici, tako da da mešanje u ostvarivanje prava na mirno uživanje imovine u smislu prve rečenice člana 1. takođe mora imati cilj u javnom interesu (vidi, predmete ESLJP-a Broniowski protiv Poljske, citiran gore stav 148; Könyv-Tár Kft i drugi protiv Mađarske, br. 21623/13, presuda od 18. marta 20198. godine, stav 45; Beyeler protiv Italije, citiran iznad, stav 111).
Lista svrha za koje bi mešanje ulazilo u okvir pojma javnog interesa široka je i može uključivati razne nove svrhe koje su predmet razmatranja javne politike u različitim činjeničnim kontekstima. Konkretno, odluka o donošenju zakona prema kojem se oduzima imovina ili o naknadama iz socijalnog osiguranja obično uključuje razmatranje političkih, društvenih i socijalnih pitanja (vidi predmete ESLJP-a, Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, citirano gore, stav 87; Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije, citiran gore, stav 106).
Prema sistemu zaštite uspostavljenom Konvencijom, na nacionalnim je vlastima da provedu početnu ocenu postojanja problema od javnog interesa koji zahteva mere lišavanja imovine ili mešanje u mirno uživanje „imovine“. I u tom, kao i u drugim područjima obuhvaćenim zaštitnim merama Konvencije, nacionalna tela uživaju veliku slobodu procene. Na primer, sloboda procene kojom zakonodavna vlast raspolaže pri sprovođenju društvenih i ekonomskih pravila široka je te će Sud poštovati procenu zakonodavne vlasti o tome što je „u javnom interesu“, osim ako ta procena nije očigledno bez razumne osnove (vidi predmet ESLJP-a, Béláné Nagy protiv Mađarske, napred citiran, stav 113).
Nadalje, pojam „javnog interesa“ nužno je širok (vidi predmet ESLJP-a, Vistiņš i Perepjolkins protiv Letonije citiran gora stav 106.; R.Sz. protiv Mađarske, br. 41838/11, presuda od 4 novembra 2013, stav 44.; Grudić protiv Srbije, br. 31925/08, presuda od 24. septembra 2012, stav 75). Sud obično poštuje tvrdnje država da je mešanje koje ispituje bilo u javnom interesu te je njegovo preispitivanje u tom pogledu manjeg intenziteta. Stoga, tvrdnja podnositelja zahteva da je određena mera u stvarnosti služila svrsi drugačijoj od one na koju se pozvala tužena država u kontekstu određenog predmeta pred Sudom retko ima ozbiljnih izgleda za uspeh. U svakom slučaju, Sudu je dovoljno da je mešanje u javnom interesu, čak i ako se taj interes razlikuje od interesa na koji se država izričito pozvala u postupku pred Sudom. U nekim je slučajevima Sud čak utvrdio svrhu po službenoj dužnosti (Ambruosi protiv Italije, br. 31227/96, presuda od 19 januara 2001, stav 28.; Marija Božić protiv Hrvatske, 50636/09, presuda od 24 aprila 2014, stav 58).
Kao rezultat tog poštovanja procene domaćih vlasti, retki su primeri situacija u kojima Sud nije utvrdio da postoji javni interes koji bi opravdao mešanje (vidi predmete ESLJP-a, S.A. Dangeville protiv Francuske, br. 36677/97, presuda od 16. jula 2022, stavovi 47. i 53. - 58. - propust vraćanja preplaćenog poreza; Rosenzweig i Bonded Warehouses Ltd. protiv Poljske, napred citiran stav 56. - poništenje dozvole za vođenje poslovanja podnositelja zahteva bez pozivanja na bilo kakve razloge od javnog interesa od strane vlasti u merodavnim odlukama).
Vraćajući se na okolnosti konkretnog slučaja, primećujem da je Osnovni sud rešenjem [A. br. 3129/2021] od 13. januara 2021. godine, obrazložio: “tužioci-predlagači su dostavili pouzdane dokaze kojima se potvrđuje činjenica da će im se izvršenjem odluka naneti šteta koja bi se mogla teško nadoknaditi i da takvo odlaganje nije protivno javnom interesu. Sud je ovu ocenu zasnovao na činjenici da su tužioci-predlagači argumentovali u dovoljnoj meri da su na osnovu gore navedenih odredbi ispunjeni zakonski uslovi za usvajanje predloga tužilaca-predlagača za odlaganje izvršenja odluke dok sud konačno ne odluči o zakonitosti osporene odluke po tužbi tužilaca u skladu sa zakonskim odredbama [stavovi 5. i 6. člana 22. ZUS-a]”.
Takođe, primećujem da su predlagači/tužioci u svojoj tužbi za poništenje dveju odluka Ministarstva nadležnog za životnu sredinu, između ostalog, naveli da je ekološka dozvola od 26. juna 2020. godine izdata u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti životne sredine i da je vodna dozvola od 5. juna 2020. godine izdata u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti životne sredine i Zakonom o vodama Kosova, kao i da je izgradnjom hidroelektrane naneta šteta po životnu sredinu, što je rezultiralo uskraćivanjem vode za piće i navodnjavanje za meštane. S druge strane, u svom predlogu za odlaganje odluka Ministarstva, tužioci/predlagači su naglasili: (i) da bi im izvršenje osporenih odluka nanelo nenadoknadivu štetu i da bi bilo protivno javnom interesu; i (ii) da odlaganje izvršenja osporenih odluka ne bi nanelo veću štetu podnosiocu zahteva.
Vrhovni sud je ponovo utvrdio: “Takođe, ovaj sud je našao da izvršenje odluka do donošenja meritorne odluke ne bi bilo protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem prouzrokovao veći gubitak protivnoj strani, odnosno zainteresovanoj strani. Na ovaj način bi se izbegle moguće posledice u budućnosti ukoliko bi se utvrdilo da se za osporene odluke tuženog na kraju sudskog postupka ispostavi da su u suprotnosti sa zakonom. Takođe, treba naglasiti da se po mišljenju ovog suda, odlaganje izvršenja odluke tuženog ne može ničim prejudicirati, jer je reč o privremenoj odluci, odnosno ista važi do donošenja presude prvostepenog suda po tužbi tužioca”.
Na osnovu napred navedenog, podsećam da je Vrhovni sud svoju presudu obrazložio time da je suspenzija ove dve dozvole bila u javnom interesu i da je samim tim imala za cilj izbegavanje nepopravljive štete koja bi mogla biti naneta tužiocima/predlagačima koji su svoju tužbu i predlog podneli u ime građana.
Sledom napred navedenog, Sud se poziva i na presudu ESLJP-a u predmetu O'Sullivan McCarthy Mussel Development Ltd protiv Irske, u kojoj je naveo:
“109. Kada je reč o svrsi mešanja, jasno je da je njegov cilj bila zaštita životne sredine. Kako je Sud [ESLJP] veoma često navodio, reč je o pitanju koje je sve važnije u današnjem društvu i koje je postalo cilj čija odbrana izaziva stalan i trajan interes javnosti, a time i javnih vlasti (vidi, na primer, Depalle, prethodno citirano, stav 81, i takođe Matczyński, prethodno citirano, stav 101). Javne vlasti preuzimaju odgovornost koja bi u praksi trebala rezultirati njihovom intervencijom u odgovarajućem vremenu kako bi se osiguralo da zakonske odredbe koje su donete u svrhu zaštite životne sredine nisu potpuno nedelotvorne (vidi, na primer, S.C. Fiercolect Impex S.R.L. protiv Rumunije, br. 26429/07, stav 65, 13. decembra 2016. godine). Osim toga, u ovom su predmetu sporne mere preduzete kako bi se osiguralo da tužena država ispuni svoje obaveze zasnovane na pravu EU-a, što je Sud [ESLJP] takođe priznao kao legitiman cilj od opšteg interesa i velikog značaja (vidi Bosphorus, gore citiran, stav 150; Lohuis i drugi protiv Holandije, br. 37265/10, stav 54, 30. aprila 2013. godine; Michaud protiv Francuske, br. 12323/11, stav 100, ESLJP 2012; i Coopérative des agriculteurs de la Mayenne i Coopérative laitière Maine-Anjou protiv Francuske (odl.), br. 16931/04, ESLJP 2006-XV).”
Na osnovu napred navedenog, primećujem da je Vrhovni sud svojom presudom težio legitimnom cilju sa obrazloženjem da suspenzija ima za cilj zaštitu javnog interesa u pogledu moguće nenadoknadive štete koja bi se mogla naneti tužiocima/predlagačima.
(4) da li je smetnja ili mešanje u mirno uživanje imovine bilo proporcijalno odnosno bilo srazmerno.
Kako bi bilo u skladu s opštim pravilom utvrđenim u prvoj rečenici prvog stava člana 1. Protokola br. 1, mešanje u pravo na mirno uživanje „imovine“, osim što mora biti propisano zakonom i u javnom interesu, mora postići „pravičnu ravnotežu“ između zahteva opšteg interesa zajednice i uslova zaštite temeljnih prava pojedinca (vidi predmete ESLJP-a, Beyeler protiv Italije, citiran gore stav 107.; Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslavenske republike Makedonije , citiran gore, stav 108.).
Drugim rečima, u predmetima koji uključuju navodnu povredu člana 1. Protokola br. 1, Sud mora utvrditi je li zbog aktivnosti ili neaktivnosti države dotična osoba morala snositi ne srazmeran i prekomeran teret. Pri ocenjivanju usklađenosti s tim zahtevom, Sud mora sprovesti sveobuhvatno ispitivanje različitih interesa o kojima je reč, imajući u vidu činjenicu da je Konvencija namenjena zaštiti prava koja su „praktična i učinkovita“. U tom kontekstu treba naglasiti da je nesigurnost - bila ona zakonodavna, administrativna ili posljedica prakse koju primenjuju vlasti - faktor koji je potrebno uzeti u obzir pri ocenjivanju postupanja države (vidi predmet ESLJP-a, Broniowski protiv Poljske, citiran gore, stav 151.)
Potraga za ovom ravnotežom sadržana je u cijeloj Konvenciji te se odražava i u strukturi članka 1. Protokola br. 1 (vidi predmete ESLJP-a Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, citirana gore, stav 69.; Brumărescu protiv Rumunije, br. 28342/95, presuda od 28. oktobra 1999, stav 78; Saliba protiv Malte, citiran gore, stav 36).
Pitanje je li postignuta pravična ravnoteža postaje relevantno tek nakon što se utvrdi da je predmetno mešanje bilo u javnom interesu, da je udovoljilo zahtevu zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (vidi predmete ESLJP-a, Iatridis protiv Grčke, citiran gore, stav 58.; Beyeler protiv Italije, citiran gore, stav 107).
To je pitanje najčešće presudno za utvrđivanje je li došlo do povrede člana 1. Protokola br. 1. Sud obično provodi detaljnu analizu zahteva proporcionalnosti za razliku od nešto ograničenijeg preispitivanja toga je li mešanje bilo u javnom interesu.
Svrha testa proporcionalnosti jest prvo utvrditi kako je i u kojoj meri bilo ograničeno ostvarivanje prava podnositelja zahteva na koje pravo je uticalo mešanje kojem se prigovara te koje su štetne posljedice ograničenja nametnutog ostvarivanju prava podnosioca zahteva u njegovoj situaciji. Nakon toga, taj se uticaj upoređuje s važnošću javnog interesa zbog kojeg je došlo do mešanja.
ESLJP pri tom ispitivanju uzima u obzir brojne faktore. Ne postoji utvrđena lista tih faktora. Oni se razlikuju od jednog do drugog predmeta, ovisno o činjeničnom stanju predmeta i prirodi dotičnog mešanja. Faktori i činjenice koje sud uzima u obzir prilikom testa mogu biti sledeći; a) Proceduralni faktori, b) Odabir mera c) Materijalna pitanja relevantna za test pravične ravnoteže, d) Pitanja u odnosu na podnosioca zahteva e) Naknada za mešanje u vlasništvo kao element pravične ravnoteže i f) Zaključak u vezi pravične ravnoteže.
a) Proceduralni faktori
Iako član 1. Protokola br. 1. ne sadržava izričite proceduralne pretpostavke, tumači se tako da znači da se osobama pogođenim nekom merom koja predstavlja mešanje u njihovu „imovinu“ mora pružiti razumna prilika da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje (vidi predmete ESLJP-a, G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije, br. 1828/06, presuda od 28 juna 2018, stav 302.; AGOSI protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 9118/80, presuda od 24 oktobra 1986, stav 55. i 58. - 60).
Relevantno je pitanje jesu li vlasti pažljivo ispitale glavne tvrdnje podnositelja zahteva (vidi predmete ESLJP-a, Megadat.com SRL protiv Moldavije, citirana gore stav 74.; Bistrović protiv Hrvatske, br. 25774/05, presuda od 31 avgusta 2007, stav 37).
Što se tiče proceduralnih faktora, primećujem da je podnosilac zahteva imao mogućnost da osporava rešenje Osnovnog Suda i to najpre pred Apelacionim sudom i potom pred Vrhovnim Sudom tako da je podnosilac zahteva imao razumnu priliku da svoje argumente iznesu nadležnim vlastima u svrhu delotvornog osporavanja tih mera, tvrdeći, ovisno o slučaju, da su nezakonite ili da predstavljaju proizvoljno i nerazumno postupanje (vidi predmet ESLJP-a, G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije, napred citiran, stav 302).
Dalje primećujem da je podnosilac u svom zahtevu pred Sudom izneo detaljne navode koji se odnose na: (i) pogrešnu primenu koja je povezana sa tumačenjem i primenom člana 22. ZUS-a u okolnostima njegovog slučaja; (ii) tvrdnju o povredi prava na obrazloženu odluku, posebno u postupku sprovedenom pred Vrhovnim sudom; (iii) povredu njegovog prava na imovinu; i (iv) navod za određivanje privremene mere od strane Suda u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda.
podsećam da je on u vezi sa njegovom tvrdnjom o proizvoljnoj primeni člana 22. ZUS-a, Sud je već utvrdio da osporena presuda Vrhovnog suda sadrži povredu njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, zato što je ista, usled nedostatka dovoljnog obrazloženja, rezultirala proizvoljnim i arbitrarnim zaključcima za podnosioca zahteva.
Shodno tome, smatram da je u pogledu procesnih faktora, podnosilac zahteva imao razumnu priliku da predoči svoje argumente pred redovnim sudovima. Međutim, u postupcima sprovedenim pred redovnim sudovima, a posebno pred Vrhovnim sudovima, oni nisu pažljivo razmotrili glavne navode podnosioca zahteva.
b) Odabir mera
Jedan je od elemenata testa pravične ravnoteže je i pitanje jesu li postojale druge, manje nametljive mere koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Međutim, moguće postojanje takvih mera samo po sebi ne čini sporno zakonodavstvo neopravdanim. Pod uslovom da zakonodavna vlast ostane unutar okvira svoje slobode procene, nije na Sudu da odredi je li to zakonodavstvo bilo najbolje rešenje za rešavanje problema ili je zakonodavna vlast svoje diskreciono ovlašćenje trebala primeniti drugi način (vidi predmete ESLJP-a, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citirana gore, stav 51.; Koufaki i Adedy protiv Grčke, br. 57657/12, odluka od 07 maja 2013,stav 48.).
Relevantno može biti i pitanje je li se isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnositelja zahteva i jesu li vlasti ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja (vidi predmete ESLJP-a, OAO Neftyanaya Kompaniya Yukos protiv Rusije, br. 14902/04, presuda od 08 marta 2012, stavovi 651. - 654.; Vaskrsić protiv Slovenije, br. 31371/12, presuda od 25 jula 2017 stav 83).
U slučaju pred sobom, smatram da je mešanje u mirno uživanje imovine, odnosno da je mera kontrole korišćenja imovine bila trenutna situacija, koja je zahtevala prekid poslovne delatnosti podnosioca zahteva i da drugih mera alterantivnih mera nije bilo, jer je posle odluke o odlaganju izvršenja odluka tuženih i suspendovanju izvršenja vodnih i ekoloških dozvola na neodređeni period, podnosilac zahteva bio prinuđen da prekine svoju privrednu delatnost sa trenutnim efektom, suočavajući se pritom sa teškim i nesrazmernim teretom.
Stoga, Sud zaključuje da drugih mera alterantivnih mera nije bilo, onih koje su manje nametljive mere koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Sud smatra da se isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnosioca zahteva, kao i da vlasti nisu ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja.
c) Materijalna pitanja relevantna za test pravične ravnoteže
U određenim slučajevima test pravične ravnoteže uključuje pitanje je li država u dovoljnoj meri uzela u obzir posebne okolnosti predmeta, uključujući pitanje je da li su mere kontrole „imovine“ ili dela imovine uticale na vrednost ili pogodnosti dela koji nije obuhvaćen merama koji pripada podnosiocu zahteva (vidi predmete ESLJP-a, Azas protiv Grčke, br. 50824/99, presuda od 21 maja 2002, stavovi 51. - 53.; Interoliva ABEE protiv Grčke, br. 58642/00, presuda od 10 oktobra 2003, stavovi 31. - 33).
Primećujem da se u konkretnom slučaju radi o meri kontrole “imovine”, imajući u vidu da su podnosiocu zahteva suspendovane vodna i ekološka dozvola, ali nije bilo oduzimanja imovine, kao što je građevina hidroelektrane i oprema u njoj, kao i radni prostor podnosioca zahteva.
Prema tome, smatram da je i pored činjenice da nije bilo oduzimanja imovine, već samo mere kontrole “imovine“, odlukom o suspenziji vodne i ekološke dozvole na neodređeno vreme, podnosilac zahteva pretrpeo smanjenje vrednosti delova imovine koji nisu bili obuhvaćeni merama, jer su isti izgubili osnovnu funkciju koju su imali dok je licenca postojala.
d) Pitanja u odnosu na podnosioca zahteva
Jedan je od značajnih faktora pri provođenju testa ravnoteže na temelju člana 1. Protokola br. 1 i pitanje je li podnosilac zahteva pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku (vidi predmete National & Provincial Building Society, Leeds Permanent Building Society i Yorkshire Building Society protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 117/1996/736/933-935, presuda od 23 oktobra 1997, stav 109). Slično tome, u G.I.E.M. S.R.L. i drugi protiv Italije citiran gore stav 301., Sud je napomenuo da se stepen krivice ili nemara podnositelja zahteva ili, u najmanju ruku, odnos između njihovog ponašanja i predmetnog dela može uzeti u obzir kako bi se ocenilo je li oduzimanje bilo razumno.
Što se tiče ovog faktora iz spisa predmeta nema nikakvih informacija od nadležnih državnih organa niti od redovnih sudova da je podnosilac zahteva prekršio neku normu, bio kažnjavan ili pokušao da iskoristi neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku. (vidi predmet ESLJP-a, OGIS-Institut Stanislas, OGEC Saint-Pie X i Blanche de Castille i drugi protiv Francuske, br. 42219/98 et 54563/00, presuda od 27 oktobra 2004, stavovi 69. i 71.).
Stoga, utvrđujem da podnosilac zahteva nije pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku, da mu nije utvrđena krivica ili nemara podnosioca zahteva da na nelegalan način koristi vodnu i ekološku dozvolu kako bi Sud ocenio da je mera kontrole korišćenja imovine bila neophodna.
e) Naknada za mešanje u vlasništvo kao element pravične ravnoteže
Uslovi naknade bitni su za ocenu pravične ravnoteže te, posebno, pitanja predstavlja li osporena mera ne razuman teret za podnosiocu zahteva (vidi predmete ESLJP-a, Sveti Manastiri protiv Grčke, br. 13092/87;i 13984/88, presuda od 09 decembra 1994 aplikacija stav 71.; Platakou protiv Grčke, br. 38460/97, presuda od 05 septembra 2001, stav 55.). Uzimanje imovine bez plaćanja iznosa razumnog u odnosu na njezinu vrednost obično će predstavljati ne razumno mešanje, a potpuni nedostatak naknade može se smatrati opravdanim na temelju članka 1. Protokola br. 1 samo u izuzetnim okolnostima.
Što je razumno zavisi će o okolnostima određenog predmeta, ali pri određivanju iznosa naknade primenjuju se široka sloboda procene. Ovlašćenje Suda za preispitivanje ograničena je na utvrđivanje je li izbor uslova naknade izvan slobode procene države u tom području (vidi predmet ESLJP-a, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, napred citiran, stav 54.). Sud će poštovati procenu zakonodavne vlasti u pogledu naknade za mešanja u pravo na mirno uživanje „imovine“ osim ako je očigledno bez razumne osnove (vidi predmet ESLJP-a Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br 9006/80; 9262/81; 9263/81; 9265/81; 9266/81; 9313/81; 9405/81, presuda od 08 jula 1986, stav 122.).
U konkretnom slučaju, primećujem da je do mera kontrole imovine došlo bez ikakve naknade za podnosioca zahteva, Mere kontrole imovine bez plaćanja iznosa razumnog u odnosu na njenu vrednost obično će predstavljati nerazumno mešanje, a potpuni nedostatak naknade može se smatrati opravdanim na osnovu člana 1. Protokola br. 1 samo u izuzetnim okolnostima.
Primećuje da se prema pravnim sistemima država ugovornica uzimanje imovine u javnom interesu bez plaćanja naknade tretira kao opravdano samo u izuzetnim okolnostima koje nisu relevantne za sadašnje svrhe. Što se člana 1 (P1-1) tiče, zaštita prava svojine koje ono pruža bila bi u velikoj meri iluzorna i neefikasna u odsustvu bilo kakvog ekvivalentnog principa (vidi predmet ESLJP-a, Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, napred citiran, stav 122).
Stoga, zaključujem da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva, zbog toga nije postignuta „pravična ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca.
f) Zaključak u vezi pravične ravnoteže
Stoga, Ja kao sudija pojedinac u vezi faktora koji se uzimaju u obzir da bi se utvrdilo da li je bilo proporcionalnosti pri mešanju u pravo na mirno uživanje imovine podnosioca zahteva, zaključujem:
da je u pogledu procesnih faktora, podnosilac zahteva imao razumnu priliku da predoči svoje argumente pred redovnim sudovima. Međutim, u postupcima sprovedenim pred redovnim sudovima, a posebno pred Vrhovnim sudovima, oni nisu pažljivo razmotrili glavne navode podnosioca zahteva.
da drugih alterantivnih mera nije bilo, onih koje su manje nametljive, koje su javne vlasti razumno mogle primeniti pri ostvarivanju javnog interesa. Smatra da se isti cilj mogao postići manje invazionim mešanjem u prava podnosioca zahteva, kao i da vlasti nisu ispitale mogućnost primene tih manje nametljivih rešenja.
da je i pored činjenice da nije bilo oduzimanja imovine, već samo mere kontrole “imovine“, odlukom o suspenziji vodne i ekološke dozvole na neodređeno vreme, podnosilac zahteva pretrpeo smanjenje vrednosti delova imovine koji nisu bili obuhvaćeni merama, jer su isti izgubili osnovnu funkciju koju su imali dok je licenca postojala.
da podnosilac zahteva nije pokušao iskoristiti neku manjkavost ili rupu u pravnom poretku, da mu nije utvrđena krivica ili nemar podnosioca zahteva da na nelegalan način koristi vodnu i ekološku dozvolu kako bi Sud ocenio da je mera kontrole korišćenja imovine bila neophodna.
da je do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca zahteva došlo bez plaćanja ikakve nadoknade podnosiocu zahteva, zbog toga nije postignuta „pravična ravnoteža” između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca.
Podsećam na slučaj ESLJP-a, Megadat.Com SRL protiv Moldavije, u kojem je ESLJP ocenio da je mera koju su državni organi preduzeli protiv kompanije koja je pružala internet usluge, bila toliko stroga da je dotična kompanija bila prinuđena da zatvori posao i da proda svu svoju imovinu u veoma kratkom roku (vidi, slučaj ESLJP-a, Megadat.com SRL protiv Moldavije, citirano iznad, stav 69).
Na kraju, primećujem da je odluka o odlaganju izvršenja odluka tuženih i suspendovanju izvršenja vodne i ekološke dozvole na neodređeni period, bila trenutna i da nije previđala nikakvu kompenzaciju ili prelazni period koji bi omogućio podnosiocu zahteva da nastavi da obavlja svoju privrednu delatnost.
Sa svega napred navedenog, zaključujem da u svetlu preovlađujućih okolnosti slučaja i prethodno opisanih ocena, mešanje u mirno uživanje imovine u slučaju podnosioca zahteva nije bilo proporcionalno jer je isti imao legitimna očekivanja da će za period za koji je ima važeću dozvolu za rad, moći da obavlja svoju privrednu delatnost i da mirno uživa imovinu.
Na kraju, ocenjujem da presuda [ARJ. UZVP. br. 51/2022] Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine, koja se odnosi na suspenziju vodne dozvole i ekološke dozvole na neodređeno vreme: (i) predstavlja mešanje u neometano uživanje imovine podnosioca zahteva, kao rezultat obustavljanja njegove poslovne delatnosti; (ii) da je mešanje bilo zasnovano na zakonu; (iii) da je mera kontrole težila legitimnom cilju; (iv) međutim, mešanje nije bilo srazmerno jer je istom kao rezultat suspenzije vodne dozvole i ekološke dozvole na neodređeno vreme obustavljeno obavljanje poslovne delatnosti, što dovodi do gubitka dobiti i potencijalnog rizika da ista delatnost prestane da postoji.
Shodno tome, Sud utvrđuje da presuda [ARJ. UZVP. br. 51/2022] Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine su doneta uz povredu prava na neometano uživanje imovine podnosioca zahteva, kao prava zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Zaključak u vezi sa navodnim povredama prava podnosioca zahteva
Na osnovu gore navedenog, i uzimajući u obzir razmatranja tvrdnji podnosioca u njegovom zahtevu:
SLAŽEM SE da su osnovani navodi podnosioca da mu je presuda [ARJ. UZVP. br. 51/2022] Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. Godine povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP na način kako je to obrazloženo u presudi.
SMATRAM DA su osnovani navodi podnosioca da je presuda [ARJ. UZVP. br. 51/2022] Vrhovnog suda od 19. jula 2022. godine u vezi sa rešenjem [AA. br. 386/2022] Apelacionog suda od 26. maja 2022. godine i rešenjem [A. br. 3129/2021] Osnovnog suda od 12. aprila 2022. godine kojima je doneta odlukom o odlaganju izvršenja odluka tuženih i suspendovanju izvršenja vodne i ekološke dozvole na neodređeni period povređeno pravo podnosioca zahteva na mirno uživanje imovine, zagarantovano članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.
Podudarno mišljenje podneo sudija;
Radomir Laban, sudija
_________________
Dana 20. decembra 2022 godine u Prištini.
Hidroenergji D.O.O.
KI – Individualni zahtev
Drugi nalozi
Upravni