USTAVNI SUD

KI 31/24,Podnosilac: Nuhi Metaj-Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br.320/23] Vrhovnog suda Republike Kosova od 21. avgusta 2023. godine

KI31/24, Rešenje o neprihvatljivosti, od 4 septembra 2024. godine, objavljenog 8 novembar 2024. godine

Ključne reči : jednakost pred zakonom, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, ,neprihvatljiv  zahtev, zahtev podnet van vremenskog roka .

Iz spisa predmeta proizilazi  da je suština ovog  slučaja spora u vezi sa obavezom plaćanja troškova parničnog postupka naloženog os strane suda podnosiocu zahteva u imovinskom sporu vodenom u postupku između podnosioca zahteva i protivne strane u sporu V.G.

V.G u svojstvu kupca i podnosilac zahteva u svojstvu prodavca u avgustu 1989. godine sklopili usmeni ugovor o kupoprodaji jednog dela nepokretne imovine u površini od 0,05,00 ha, upisane u posedovni list br. 401 KO Topličane. Ovu nepokretnu imovinu, V.G. nije mogao legalno da registruje na svoje ime. U vreme kada su stvorene okolnosti za pravni prenos imovine koju je kupio podnosilac zahteva V.G. i njegova bivša supruga N.G., koji su se u međuvremenu razveli, tvrdili su da je svako od njih vlasnik te parcele kupljene od strane podnosioca zahteva.

Neutvrđenog dana, tužioci V.G. i N.G. (bivši supružnici) podneli su odvojene tužbe Osnovnom sudu u Prištini – Ogranak u Lipljanu protiv podnosioca zahteva, za potvrđivanje prava  na kao napred navedenu nepokretnu imovinu ,dok je osnovni sud imajući u vidu da je objekat tužbe isti  spojio obe tužbe u jedan predmet kako bi odlučio jedinstvenom sudskom odlukom.

Dana 20. marta 2018. godine, Osnovni sud je u presudi [C. br.4040/14] je usvojio  tužbeni zahtev tužioca V.G priznajući mu da je stekao pravo svojine na zemljišnu parcelu koja je objekat spora, Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev N.G i odlučio je da „svaka stranka snosi svoje troškove postupka“.

Dana 23. aprila 2018. godine, tužilac V.G., delimično nezadovoljan presudom Osnovnog suda [C. br.404/14] od 20. marta 2018.godine je podneo žalbu samo u delu izreke, gde je svakoj stranki bilo određeno da snosi svoje proceduralne troškove. Podnosilac  zahteva  nije uložio žalbu na gore navedenu presudu Osnovnog Suda.

Dana 28. aprila 2023. godine, Apelacioni sud Republike Kosovo doneo je presudu [Ac. br. 2364/2018], kojom je delimično usvojio žalbu tužioca V.G. kao osnovanu, i preinačio je  tačku III presude [C. br.404/14] Osnovnog suda od 20. marta 2018. godine, tako što je obavezao podnosioca zahteva da u svojstvu tuženog plati tužiocu V.G. troškove parničnog postupka u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Ostali deo presude Osnovnog suda je ostao neizmenjen.

Dana 16. juna 2023. godine, podnosilac zahteva je izjavio reviziju protiv presude [Ac. br. 2364/2018] Apelacionog suda, od 28. aprila 2023. godine, tražeći da se ista poništi, kao i da se presuda [C br. 404/14] Osnovnog suda, od 20. marta 2018. godine, u vezi tačke III izreke o troškovima postupka potvrdi.

Dana 21. avgusta 2023. godine, Vrhovni sud je doneo rešenje  [Rev. br.320/23], kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca zahteva. U obrazloženju presude Vrhovnog suda se ističe da u članu 229, stav 3. ZPP-a, propisuje se da: „Revizija nije dozvoljena protiv rešenja o troškovima postupka“ dalje pojašnjavajući da je Apelacioni sud odlučio samo u pogledu troškova postupka, dok je u ostalom delu prvostepena presuda ostala nemu razmotrena pa revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena

Podnosilac zahteva navodi da su mu rešenjem [Rev. br.320/23] Vrhovnog Suda i presudom [Ac. br.2364/2018] Apelacionog suda povređena njegova prava i osnovne slobode koje su zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava, u vezi sa članom 6.1 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

Sud je razmatrajući podnesen zahtev prvo ispitao procesne kriterijume u vezi sa podnesenim zahtevom i zaključio da je podnosilac zahteva ovlašćena stranka, da  osporava akt javnog organa  , odnosno rešenje[Rev. br.320/23] od 21. avgusta 2023 Vrhovnog suda, nakon što je iscrpio sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac zahteva  je takođe razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima člana 48 zakona. Međutim, Sud takođe ističe da se prema članu 49. (Rokovi) Zakona zahtev se mora podneti u roku od četiri (4) meseca. Rok počinje teći od dana dostavljanja  sudske odluke podnosiocu zahteva. Ovaj zahtev je definisan i kroz tačku (c) stava (1) pravila 34 (Kriterijumi privatljivosti) Pravilnika o radu, kojim je propisano da se zahtev podnosi u roku od četiri (4) meseca od dana kada je odluka poslednjeg efektivnog pravnog sredstva  dostavljena podnosiocu zahteva.

Što se tiče procesnog kriterijuma roka od 4 meseca za podnošenje zahteva u Ustavnom sudu, sud je dalje u rešenju naglasio da podnosilac mora iscrpiti sve pravne lekove za koje se očekuje da će biti delotvorni i zadovoljavajući. Sud može uzeti u obzir samo delotvorne pravne lekove, pošto podnosilac zahteva ne može da produži rokove predviđene Zakonom i Pravilnikom o radu, pokušavajući da primeni nedozvoljene pravne lekove ili žaliti se institucijama koje nemaju nadležnost da pružaju zaštitu prava na koja se podnosilac zahteva žali (vidi Sudske predmete KI06/23 podnosilac predstavke Hizri Haxhiu, Odluka o neprihvatljivosti od 17. januara 2024. godine, stav 20; KI112/19, podnosilac predstavke Ilir Kabashi, Odluka o neprihvatljivosti od 7. novembra 2019. godine i predmet ESLJP,  Fernie protiv Ujedinjenog Kraljevstva ,( br. 14881/04, odluka od 5. januara 2006.);

Sud, u kontekstu utvrđivanja procesnog kriterijuma blagovremenosti podnesenog zahteva, primećuje da je rešenjem [Rev.nr.320/23] od 21 Avgusta 2023   presuda Apelacionog suda je odbačena kao nedozvoljena jer je Vrhovni sud ocenio da u skladu sa stavom 3. člana 229. ZPP nije dozvoljena revizija na odluku o troškovima postupka, ne razmatrajući uopšte zahteve koje je pokrenuo podnosilac  u pogledu osnovanosti revizije, odnosno zahtev podnosioca da on ne snosi troškove parničnog postupka, jer po zakonu u ovom slučaju revizija nije dozvoljena. U ovim okolnostima, zahtev za reviziju protiv presude [C.br.2364/2018] Apelacionog suda nije bio delotvoran pravni lek, tako  da podnosilac nije mogao očekivati ​​uspeh ovog pravnog leka.U principu, Sud je naglasio da u slučajevima kada vanredno pravno sredstvo revizije u Vrhovnom sudu nije dozvoljeno na osnovu važećeg zakona, isti se ne može koristiti za potrebe računanja roka od četiri (4) meseca i da kao „pravosnažnu odluku“, treba računati odluku nadležnog suda protiv koje je podneto pravno sredstvo revizije i koje se pred sudom osporava (vidi, slučaj Ustavnog Suda KI 135/16, podnosilac zahteva: Tomislav Janković i drugi, rešenje o neprihvatljivosti, od 27. oktobra 2017. godine, stav 25, i slučaj KI 81/17 podnosilac zahteva Rapsina Muslija  rešenje o neprihvatljivosti od 11. aprila 2018. godine, stav 34).

Sud takođe naglašava da je ESLJP u slučaju Željko Knapić protiv Hrvatske (odluka ESLJP-a od 4. juna 2009. godine), naglasio da: „Sud primećuje da su zahtevi predviđeni članom 35. stav 1, koji se odnose na iscrpljivanje domaćih pravnih sredstva i period od šest meseci međusobno povezani, jer ne samo da su samo kombinovani u istom članu, već su i propisani u gramatičkoj rečenici čije tumačenje podrazumeva takav međusobni odnos“ Shodno tome, Sud, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava i njegove sudske prakse, mora ispitati kriterijum korišćenog pravnog leka povezanog sa kriterijumom zakonskog roka u zahtevu koji mu je podnet (vidi predmet suda KI240/19,  podnosilac zahteva Enver Latifi, Odluka o neprihvatljivosti, od 26 marta 2021 god., stav 49).

Sud, uzimajući za osnovu konsolidovanu sudsku praksu suda u pogledu efektivnih sredstava u slučajevima u kojima je Vrhovni sud proglasio reviziju nedopuštenom na osnovu jasnih zakonskih odredbi, takođe oslanjajući se na gore pomenutu sudsku praksu EKLJP, nalazi da Revizija koju je podnosilac zahteva  podneo u ovom slučaju bila je očigledno neefikasno sredstvo i da ništa nije sprečilo podnosioca zahteva  da presudu Apelacionog suda [C.br.2364/2018] ospori pred Ustavnim sudom. Sud uzima u obzir činjenicu da iz spisa predmeta nalazi da je podnosilac zahteva presudu [C.br.2364/2018] Apelacionog suda od 28. aprila 2023. godine kao poslednji efektivni pravni lek primio 31. maja 2023, a koju nije osporio pred sudom, ali je osporio odluku Vrhovnog suda [Rev.nr.320/23] od 21 Avgusta  2023 god. Shodno tome u ovim okolnostima slučaja ,sud nalazi da zahtev nije podnet u u vremenskom roku  definisanom članom 49. Zakona i pravilom 34 (1) c Poslovnika o radu Suda.

 Zaključak

Sud je, nakon što je razmotrio  činjenice iznesene u zahtevu, uzimajući u obzir ispunjenost procesnih kriterija zahteva, nalazi da je zahtev podnosioca neprivatljiv jer je podnet van vremenskog utvrdenog zakonom i poslovniukom o radu suda.