USTAVNI SUD

KI​​ 31/24,Podnosilac:​​ Nuhi Metaj-Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br.320/23] Vrhovnog suda Republike Kosova od 21. avgusta 2023. godine

KI31/24,​​ Rešenje​​ o neprihvatljivosti, od 4​​ septembra​​ 2024.​​ godine, objavljenog​​ 8 novembar​​ 2024.​​ godine

Ključne reči​​ : jednakost pred zakonom,​​ pravo na pravično i nepristrasno suđenje,​​ ,neprihvatljiv​​ ​​ zahtev,​​ zahtev podnet van vremenskog roka .

Iz spisa predmeta​​ proizilazi ​​ da je suština ovog ​​ slučaja spora u vezi sa obavezom plaćanja troškova parničnog postupka naloženog os strane suda podnosiocu zahteva u imovinskom sporu vodenom u postupku između podnosioca zahteva i protivne strane u sporu V.G.​​ 

V.G u svojstvu kupca i podnosilac zahteva u svojstvu prodavca u avgustu 1989. godine sklopili usmeni ugovor o kupoprodaji jednog dela nepokretne imovine u površini od 0,05,00 ha, upisane u posedovni list br. 401 KO Topličane. Ovu nepokretnu imovinu, V.G. nije mogao legalno da registruje na svoje ime. U vreme kada su stvorene okolnosti za pravni prenos imovine koju je kupio podnosilac zahteva V.G. i njegova bivša supruga N.G., koji su se u međuvremenu razveli, tvrdili su da je svako od njih vlasnik te parcele kupljene od strane podnosioca zahteva.

Neutvrđenog dana, tužioci V.G. i N.G. (bivši supružnici) podneli su odvojene tužbe Osnovnom sudu u Prištini – Ogranak u Lipljanu protiv podnosioca zahteva, za potvrđivanje​​ prava ​​ na kao napred navedenu nepokretnu imovinu ,dok je osnovni sud imajući u vidu da je objekat tužbe isti​​ ​​ spojio​​ obe tužbe u jedan predmet kako bi odlučio jedinstvenom sudskom odlukom.

Dana 20. marta 2018. godine, Osnovni sud je u presudi [C. br.4040/14]​​ je usvojio​​ ​​ tužbeni zahtev tužioca V.G​​ priznajući mu da​​ je​​ stekao pravo svojine na​​ zemljišnu parcelu koja je objekat spora,​​ Odbio je​​ kao neosnovan tužbeni zahtev N.G​​ i​​ odlučio je da „svaka stranka snosi svoje troškove postupka“.

Dana 23. aprila 2018. godine,​​ tužilac V.G., delimično nezadovoljan presudom Osnovnog suda [C. br.404/14] od 20. marta 2018.godine je podneo žalbu samo u delu izreke, gde je svakoj stranki bilo određeno da snosi svoje proceduralne troškove. Podnosilac ​​ zahteva ​​ nije uložio žalbu na gore navedenu presudu Osnovnog Suda.​​ 

Dana 28. aprila 2023. godine, Apelacioni sud Republike Kosovo doneo je presudu [Ac. br. 2364/2018], kojom je delimično usvojio žalbu tužioca V.G. kao osnovanu, i preinačio je ​​ tačku III presude [C. br.404/14] Osnovnog suda od 20. marta 2018. godine, tako što je obavezao podnosioca zahteva da u svojstvu tuženog plati tužiocu V.G. troškove parničnog postupka u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Ostali deo presude Osnovnog suda je ostao neizmenjen.

Dana 16. juna 2023. godine, podnosilac zahteva je izjavio reviziju protiv presude [Ac. br. 2364/2018] Apelacionog suda, od 28. aprila 2023. godine, tražeći da se ista poništi, kao i da se presuda [C br. 404/14] Osnovnog suda, od 20. marta 2018. godine, u vezi tačke III izreke o troškovima postupka potvrdi.

Dana 21. avgusta 2023. godine, Vrhovni sud je doneo rešenje ​​ [Rev. br.320/23], kojim je odbacio​​ kao nedozvoljenu​​ reviziju podnosioca zahteva.​​ U obrazloženju presude Vrhovnog suda se ističe​​ da​​ u članu 229, stav 3. ZPP-a, propisuje se da: „Revizija nije dozvoljena protiv rešenja o troškovima postupka“​​ dalje pojašnjavajući da je Apelacioni sud odlučio samo u pogledu troškova postupka, dok je u ostalom delu prvostepena presuda ostala​​ nemu razmotrena​​ pa revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena

Podnosilac zahteva navodi da su mu rešenjem [Rev. br.320/23] Vrhovnog Suda i presudom [Ac. br.2364/2018] Apelacionog suda povređena njegova prava i osnovne slobode koje su zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava, u vezi sa članom 6.1 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

Sud je razmatrajući podnesen zahtev prvo ispitao procesne kriterijume u vezi sa podnesenim zahtevom i zaključio da je podnosilac zahteva ovlašćena stranka,​​ da ​​ osporava akt javnog organa​​ ​​ , odnosno rešenje[Rev. br.320/23]​​ od​​ 21. avgusta 2023​​ Vrhovnog​​ suda,​​ nakon što je iscrpio sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac​​ zahteva ​​ je takođe razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su​​ mu​​ povređena, u skladu sa zahtevima​​ člana 48​​ zakona. Međutim, Sud takođe ističe da se prema članu 49. (Rokovi) Zakona zahtev​​ se mora podneti u roku od četiri (4) meseca. Rok počinje teći od dana​​ dostavljanja​​ ​​ sudske odluke podnosiocu zahteva. Ovaj zahtev je definisan i kroz tačku (c) stava (1) pravila 34 (Kriterijumi privatljivosti) Pravilnika o radu, kojim je propisano da se zahtev podnosi u roku od četiri (4) meseca od dana kada je odluka​​ poslednjeg efektivnog pravnog sredstva​​ ​​ dostavljena​​ podnosiocu​​ zahteva.

Što se tiče procesnog kriterijuma roka od 4 meseca za podnošenje zahteva​​ u​​ Ustavnom​​ sudu, sud je dalje u​​ rešenju​​ naglasio da podnosilac mora iscrpiti sve pravne lekove za koje se očekuje da će biti delotvorni i zadovoljavajući. Sud može uzeti u obzir samo delotvorne pravne lekove, pošto podnosilac zahteva ne može da produži rokove predviđene Zakonom i Pravilnikom o radu, pokušavajući da primeni nedozvoljene pravne lekove ili žaliti se​​ institucijama koje nemaju nadležnost da​​ pružaju zaštitu​​ prava na koja se podnosilac​​ zahteva​​ žali (vidi Sudske predmete​​ KI06/23​​ podnosilac predstavke Hizri Haxhiu, Odluka o neprihvatljivosti od 17. januara 2024. godine, stav 20;​​ KI112/19,​​ podnosilac predstavke Ilir Kabashi, Odluka o neprihvatljivosti od 7. novembra 2019. godine i predmet ESLJP,​​ ​​ Fernie​​ protiv​​ Ujedinjenog Kraljevstva​​ ,(​​ br. 14881/04, odluka od 5. januara 2006.);​​ 

Sud, u kontekstu utvrđivanja procesnog kriterijuma blagovremenosti podnesenog zahteva, primećuje da je rešenjem [Rev.nr.320/23] od 21 Avgusta 2023  ​​​​ presuda Apelacionog suda je odbačena kao nedozvoljena jer je Vrhovni sud ocenio da u skladu sa stavom 3. člana 229.​​ ZPP​​ nije dozvoljena revizija​​ na odluku​​ o troškovima postupka, ne razmatrajući​​ uopšte​​ zahteve koje je pokrenuo podnosilac​​ ​​ u pogledu osnovanosti revizije, odnosno zahtev​​ podnosioca da​​ on​​ ne snosi troškove parničnog postupka, jer po zakonu​​ u ovom slučaju​​ revizija nije dozvoljena.​​ U ovim okolnostima, zahtev​​ za reviziju​​ protiv presude [C.br.2364/2018] Apelacionog suda nije bio delotvoran​​ pravni lek, tako​​ ​​ da podnosilac nije mogao očekivati​​ ​​uspeh​​ ovog pravnog leka.U principu, Sud je naglasio da u slučajevima kada vanredno pravno sredstvo revizije u Vrhovnom sudu nije dozvoljeno na osnovu važećeg zakona, isti se ne može koristiti za potrebe računanja roka od četiri (4) meseca i da kao „pravosnažnu odluku“, treba računati odluku nadležnog suda protiv koje je podneto pravno sredstvo revizije i koje se pred sudom osporava (vidi, slučaj Ustavnog Suda​​ KI 135/16,​​ podnosilac zahteva: Tomislav Janković i drugi, rešenje o neprihvatljivosti, od 27. oktobra 2017. godine, stav 25, i​​ slučaj​​ KI 81/17​​ podnosilac zahteva Rapsina Muslija ​​ rešenje o neprihvatljivosti od 11. aprila 2018. godine, stav 34).

Sud takođe naglašava da je ESLJP u slučaju​​ Željko Knapić protiv Hrvatske​​ (odluka ESLJP-a od 4. juna 2009. godine), naglasio da:​​ „Sud primećuje da su zahtevi predviđeni članom 35. stav 1, koji se odnose na iscrpljivanje domaćih pravnih sredstva i period od šest meseci međusobno povezani, jer ne samo da su samo kombinovani u istom članu, već su i propisani u gramatičkoj rečenici čije tumačenje podrazumeva takav međusobni odnos“​​ Shodno tome, Sud, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava i njegove sudske prakse, mora ispitati kriterijum korišćenog pravnog leka​​ povezanog sa kriterijumom​​ zakonskog roka u zahtevu koji mu je podnet (vidi predmet​​ suda​​ KI240/19,​​ ​​ podnosilac zahteva Enver Latifi, Odluka o neprihvatljivosti,​​ od 26​​ marta​​ 2021​​ god., stav 49).

Sud, uzimajući za osnovu konsolidovanu sudsku praksu suda u pogledu efektivnih sredstava u slučajevima u kojima je Vrhovni sud proglasio reviziju nedopuštenom na osnovu jasnih zakonskih odredbi, takođe oslanjajući se na gore pomenutu sudsku praksu EKLJP, nalazi da Revizija koju je podnosilac​​ zahteva​​ ​​ podneo u ovom slučaju bila je očigledno neefikasno sredstvo i​​ da​​ ništa nije sprečilo podnosioca​​ zahteva​​ ​​ da presudu Apelacionog suda [C.br.2364/2018] ospori pred Ustavnim sudom.​​ Sud uzima u obzir činjenicu da iz spisa predmeta nalazi da je podnosilac​​ zahteva​​ presudu [C.br.2364/2018] Apelacionog suda od 28. aprila 2023. godine kao poslednji efektivni pravni lek​​ primio​​ 31. maja 2023, a koju nije osporio pred sudom, ali​​ je osporio​​ odluku Vrhovnog suda [Rev.nr.320/23] od 21 Avgusta​​ ​​ 2023 god. Shodno tome u ovim okolnostima slučaja ,sud nalazi da zahtev nije podnet u u vremenskom roku​​ ​​ definisanom​​ članom 49. Zakona i pravilom 34 (1) c Poslovnika o radu Suda.

Zaključak

Sud je, nakon što je razmotrio ​​ činjenice iznesene u zahtevu, uzimajući u obzir ispunjenost procesnih kriterija zahteva, nalazi da je zahtev podnosioca neprivatljiv jer je podnet van​​ vremenskog utvrdenog zakonom i poslovniukom o radu suda.