USTAVNI SUD

KI168/22, Podnosilac zahteva: Nusret Kabashi, Bajram Kabashi i Driton Kabashi,  Ocena ustavnosti rešenja [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, mera sigurnosti, povreda prava na pravično i nepristrasno suđenje

Ustavni sud Republike Kosovo je odlučio u vezi sa slučajem KI168/22, sa podnosiocima zahteva: Nusret Kabashi, Bajram Kabashi i Driton Kabashi, za ocenu ustavnosti rešenja [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća Posebne Komore Vrhovnog suda Kosova, podnet Sudu na osnovu stava 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo.

Sud je, sa 7 (sedam) glasova za i 1 (jednim) protiv, odlučio da je (i) zahtev prihvatljiv; (ii) došlo do povrede stava 1, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i stava 1, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (iii) proglasi ništavim rešenje [AC-I.-22-0418-A0001] od 22. septembra 2022. godine Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda; i (iv) predmet se vraća na presuđivanje Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda.

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na postupak kupovine od strane A.K., u ime preduzeća „Petrol Kabashi“ sh.p.k., nekoliko imovina bivšeg Društvenog preduzeća KB „Bujqesia“, kroz postupak direktnog pregovaranja sa Kosovskom agencijom za privatizaciju. Kao rezultat toga, Kosovska agencija za privatizaciju i „Petrol Kabashi“ sh.p.k. su potpisali ugovor o prodaji i prenosu spornih imovina. Podnosioci zahteva su podneli tužbu Specijalizovanom veću Posebne komore Vrhovnog suda protiv Kosovske agencije za privatizaciju i „Petrol Kabashi” sh.p.k., tražeći (i) izricanje mere bezbednosti na sporne imovine; i (ii) raskid gore navedenog ugovora, navodeći da je isti u suprotnosti sa Zakonom br. 04/L-034 o Kosovskoj agenciji za privatizaciju. Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda je usvojilo zahtev za meru bezbednosti do konačnog rešavanja slučaja. Međutim, nakon žalbe tuženih stranaka Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda, poslednje navedeno je usvojilo žalbe i preinačilo prvostepenu odluku u pogledu mere bezbednosti. Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda je, u slučaju izmene odluke u vezi sa merom bezbednosti, istaklo da je kao kriterijum za izricanje mere bezbednosti, između ostalog, i šteta koja se može naneti stranci ako se mera bezbednosti ne izrekne. Što se tiče predmetnog kriterijuma, smatralo je da je u konkretnom slučaju navedena šteta već nastala i da se ne može izbeći, ali da se može popraviti u novčanom smislu ako u meritumu ovog spornog slučaja tužioci budu uspešni u tužbi, shodno tome ocenjujući da se nisu stekli uslovi za izricanje privremene mere u odnosu na spornu imovinu.

Podnosioci zahteva su pred Sudom navodili da su im relevantnim rešenjem Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, između ostalog, jer se osporenom odlukom ne rešavaju njihove suštinske tvrdnje u pogledu zakonitosti gore navedene odluke, uključujući i one koje se odnose na potrebu za merom bezbednosti.

Ocenjujući navode podnosilaca zahteva, Sud je (i) prvo razradio opšta načela u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku, zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima; a zatim (ii) ista primenio na okolnosti konkretnog slučaja. Prema pojašnjenjima iznetim u objavljenoj presudi, Sud je ocenio da Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nije postiglo pravi balans između stranaka u ovom postupku, jer se nije bavilo nijednom od tvrdnji i argumenata od suštinskog značaja, koji u ovom slučaju uključuju (i) mogućnost da bi se podnosiocima zahteva mogla prouzrokovati nepopravljiva šteta odbijanjem zahteva za privremenu meru; kao i (ii) nedavanje konkretnog odgovora u vezi sa odlučnim navodom u kontekstu nedostatka proceduralnog legitimiteta Kosovske agencije za privatizaciju. Sud je ponovio da na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava i Suda, redovni sudovi imaju diskreciono pravo da ocenjuju argumente strana na koje se mora dati odgovor, međutim, rešavanje suštinskih i odlučnih tvrdnji relevantne stranke je obavezno u kontekstu prava na obrazloženu sudsku odluku.

Sud je na kraju naglasio da je njegova presuda doneta samo u vezi sa postupkom za obustavu/odlaganje izvršenja osporenih odluka dok redovni sudovi ne odluče o meritumu tužbe. Pitanje zakonitosti gore navedenih odluka se razmatra pred redovnim sudovima i presuda Suda u ovom slučaju ni na koji način ne prejudicira njihovo odlučivanje o meritumu tužbe.