USTAVNI SUD

KI115/22, Podnosilac: Hasan Suka, ocena ustavnosti presude [ARJ. br. 10/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 15. februara 2022. godine  

KI115/22, rešenje o neprihvatljivosti od 22. januara 2024. godine, objavljeno 12. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev   

Okolnosti konkretnog slučaja tiču se spora između podnosioca zahteva i Vladine komisije za priznavanje statusa ratnog veterana Oslobodilačke vojske Kosova. Dotična komisija je po okončanju procesa verifikacije lista, izdala podnosiocu zahteva uverenje o “veteranu članu” Oslobodilačke vojske Kosova. Podnosilac zahteva se nije složio sa ovom odlukom i iz tog razloga odlučio da podnese tužbu Osnovnom sudu u Prištini, koji je nakon preciziranja tužbe, doneo rešenje o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, sa obrazloženjem da osporeni akt (uverenje od 16. aprila 2018. godine) po svom sadržaju nije predstavljao konačan akt u upravnom postupku na osnovu kojeg bi se dozvolilo pokretanje upravnog spora i da tužilac nije dokazao pred sudom da je iscrpeo interna pravna sredstva u smislu upravne ćutnje, pre nego što se tužbom obratio sudu. Protiv te odluke, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu, koji je odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda. Nakon toga, rešenje Apelacionog suda je potvrđeno od strane Vrhovnog suda, koji je takođe odbio podnosiočev zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, obrazloživši da su nižestepeni sudovi u ovoj upravno-pravnoj stvari, na osnovu utvrđenih činjenica, pravilno odlučili o pitanju koje se razmatra u njegovom predmetu, na osnovu zakonskih odredbi ZUS-a, ZUP-a i ZPP-a.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da je presuda Vrhovnog suda doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda, zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, dodavši da je on redovnim sudovima dostavio dovoljno dokaza za meritorno odlučivanje o njegovom predmetu, kao što je uverenje kojim se dokazuje njegovo pridruživanje Oslobodilačkoj vojsci Kosova u periodu od 15. maja 1998. do 20. juna 1999. godine, izjave svedoka i različite fotografije za priznavanje statusa “ratnog veterana” Oslobodilačke vojske Kosova.

Pozivajući se na navode podnosioca zahteva, Sud je primetio da se podnosilac zahteva “u suštini” žalio na uskraćivanje pravde, odnosno uskraćivanje svog prava da ima “pristup pravosuđu”. Sud je pri razmatranju ovog navoda, prethodno izložio opšta načela utvrđena sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava i samog Suda i utvrdio da su u konkretnom slučaju kako Osnovni, tako i Apelacioni i Vrhovni sud, ocenili da u slučaju podnosioca zahteva nisu ispunjeni uslovi utvrđeni odredbama ZUS-a za dalje upuštanje u ocenu osnovanosti tužbe. Odgovor sudova u ovom predmetu je bio da predmet koji je tražen tužbom nije ispunjavao zakonske kriterijume za upuštanje u meritornu ocenu tužbe jer podnosilac zahteva u svojstvu tužioca nije uspeo da dokaže da je iskoristio sve procesne i zakonske mogućnosti za dobijanje meritornog rešenja za njegov spor.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pristup pravosuđu, zagarantovanog odredbama člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, kao takvi, spadaju u treću (iii) kategoriju nepotkrepljenih ili neobrazloženih navoda, pa je stoga iste, na ustavnim osnovama, proglasio očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahtev podnosioca zahteva je u celini proglašen neprihvatljivim kao očigledno neosnovan u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.