Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 26. februara 2024. godine
Ref. br.: RK 2371/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI115/22
Podnosilac
Hasan Suka
Ocena ustavnosti presude [ARJ. br. 10/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 15. februara 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
U sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sutkinja
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Hasan Suka sa prebivalištem u selu Blace, opština Suva Reka (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga po punomoćju zastupa Ramiz Suka, advokat u Prištini.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [ARJ. br. 10/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 15. februara 2022. godine u vezi sa presudom [AA. br. 945/2021] Apelacionog suda od 16. decembra 2021. godine i presudom [A. br. 2418/18] Osnovnog suda u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 15. decembra 2020. godine.
Osporena presuda je podnosiocu zahteva uručena 5. aprila 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti gore navedene presude Vrhovnog suda, kojom su, prema navodima podnosioca zahteva, povređena njegova osnovna prava i slobode, zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu petnaest (15) dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika, kojim je stavljen van snage Poslovnik o radu Suda br. 01/2018. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 2. jula 2022. godine, podnosilac je podneo svoj zahtev Sudu.
Dana 8. jula 2022. godine, predsednica Suda je odlukom GJR. KI115/22, imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca, dok je odlukom KSH.I115/22 imenovala članove Veća za razmatranje sastavljenog od sudija: Bajram Ljatifi (predsedavajući), Safet Hoxha i Radomir Laban (članovi).
Dana 10. avgusta 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i poslao jednu njegovu kopiju Vrhovnom sudu. Istog dana, Sud je tražio od Osnovnog suda informacije o datumu kada je osporena presuda uručena podnosiocu zahteva.
Dana 10. avgusta 2022. godine, Osnovni sud je putem elektronske pošte obavestio Sud da je osporena presuda uručena podnosiocu zahteva 5. aprila 2022. godine.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, kojom prilikom je i otpočeo njegov mandat u Sudu.
Dana 22 januara 2024. godine, Sud je razmotrio preliminarni izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno izneo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Uvod
Podnosilac zahteva je Vladinoj komisiji za priznavanje i verifikaciju statusa palog borca, invalida, veterana, pripadnika ili interniranog Oslobodilačke vojske Kosova (u daljem tekstu: Vladina komisija) podneo prijavu za status „ratnog veterana“ Oslobodilačke vojske Kosova. Nakon završenog procesa verifikacije, Vladina komisija je 16. aprila 2018. godine, izdala podnosiocu zahteva uverenje o „veteranu članu“ Oslobodilačke vojske Kosova. Nezadovoljan ovim statusom, podnosilac zahteva je pokrenuo dole navedene postupke.
Dana 9. oktobra 2018. godine, podnosilac zahteva je podneo „tužbu“ Osnovnom sudu protiv tužene Vladine komisije. Podnosilac zahteva je predmetnom tužbom tražio da se poništi uverenje od 16. aprila 2018. godine koje je izdala Vladina komisija, čime je osporio rang svoje kategorizacije prema važećem zakonu.
Dana 15. decembra 2020. godine, Osnovni sud je prvobitno tražio od podnosioca zahteva da precizira tužbu, čime bi precizirao koji akt upravnog organa osporava ovom tužbom.
Dana 15. decembra 2020. godine, Osnovni sud je doneo rešenje [A. br. 2418/2018] kojim je odbacio, kao nedozvoljenu, tužbu podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da osporeni akt (Uverenje od 16. aprila 2018. godine) po svom sadržaju ne predstavlja konačan akt u upravnom postupku, na osnovu kojeg je dozvoljeno pokretanje upravnog spora i da tužilac nije dokazao pred sudom da je iscrpeo interna pravna sredstva, u smislu upravne ćutnje, pre nego što se obratio tužbom sudu. Osnovni sud se, između ostalog, oslonio i na odredbe članova 13. i 14. ZUS-a.
Podnosilac zahteva je nezadovoljan rešenjem [A. br. 2418/2018] Osnovnog suda od 15. decembra 2020. godine, izjavio žalbu Apelacionom sudu, zbog (i) pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, (ii) pogrešne primene materijalnog prava i (iii) povrede pravila upravnog postupka.
Dana 16. decembra 2021. godine, Apelacioni sud je rešenjem [AA. br. 945/2021] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio rešenje Osnovnog suda. Apelacioni sud je u svom obrazloženju ocenio da podnosilac zahteva ne osporava nijedan „konačni upravni akt“ tuženog organa i da isti nije dostavio nijedan dokaz kojim bi dokazao da je podneo žalbu tuženoj Vladinoj komisiji. Povodom toga, Sud je zaključio da podnosilac zahteva nije iscrpeo sva interna pravna sredstva, pre nego što je podneo Osnovnom sudu tužbu u upravnom sporu.
Podnosilac zahteva je u zakonskom roku podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke zbog (i) bitnih povreda odredaba upravnog postupka i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji njegovu tužbu kao osnovanu.
Dana 15. februara 2022. godine, Vrhovni sud je presudom ARJ. br. 10/2022, odbio, kao neosnovan, zahtev podnosioca zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke i potvrdio nižestepene odluke. Vrhovni sud je u svom obrazloženju ocenio da su „… nižestepeni sudovi u ovoj upravno-pravnoj stvari, na osnovu utvrđenih činjenica pravilno odlučili o pitanju koje se razmatra u njegovom predmetu, a na osnovu gore navedenih zakonskih odredbi ZUS-a, ZUP-a i ZPP-a (primenljivog kao u smislu člana 63. ZUS-a). Po oceni ovog suda, osporeno rešenje drugostepenog suda je jasno i razumljivo, u njegovom obrazloženju su izneti dovoljni razlozi o odlučnim činjenicama, koje prihvata i ovaj sud, a takođe i materijalno pravo je pravilno primenjeno i zakon nije povređen na štetu tužilačke strane“.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva tvrdi da su presude Vrhovnog, Apelacionog i Osnovnog suda nepravične i pristrasne i da su njima povređena njegova prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, smatrajući da upravni akt tužene Vladine komisije nije konačan akt prema Zakonu o upravnim sporovima.
Podnosilac zahteva tvrdi da je redovnim sudovima dostavio dovoljno dokaza za meritorno odlučivanje o njegovom predmetu, kao što su uverenje kojim se dokazuje njegovo pridruživanje Oslobodilačkoj vojsci Kosova u periodu od 15. maja 1998. do 20. juna 1999. godine, izjave svedoka i različite fotografije, za priznavanje statusa „ratnog veterana“ Oslobodilačke vojske Kosova. S tim u vezi, podnosilac zahteva tvrdi da se tužba može odbaciti ako je neblagovremena i preuranjena i da ove dve premise, po njegovim rečima, ne postoje i nisu ispunjene u konkretnom slučaju, naglašavajući da je suđenje bilo u suprotnosti sa članom 31. Ustava.
Relevantne odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6.
(Pravo na pravično suđenje)
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
[...]
ZAKON BR. 03/L-202 O UPRAVNIM SPOROVIMA
Član 3.
Definicije
1. Izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:
1.1. Organ - organi javne uprave podrazumevaju se organi centralne uprave i drugi njima podređeni organi, organi lokalne uprave i drugi njima podređeni organi kada u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.
1.2. Administrativni akat - svako rešenje upravnog organa predviđen u podstavu 1.1. ovog stava, koji se donosi nakon upravnog postupka u vršenju javnih ovlašćenja i koje direktno ili indirektno zadire u zakonom priznata prava, slobode ili interese fizičkih i pravnih lica, odnosno drugih stranaka u rešavanju upravnih stvari.
[...]
Član 13.
Upravni spor
1. Upravni spor može se pokrenuti samo protiv upravnog akta koji je donesen u drugostepenom upravnom postupku.
2. Upravni spor može se pokrenuti i protiv upravnog akta prvostepenog organa, protiv koga nije dozvoljeno žalba u upravnom postupku.
Član 14.
Upravni spor
Upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ nije doneo odgovarajući upravni akt prema zahtevu ili žalbi stranke, pod uslovima predviđenim ovim zakonom.
Član 34.
1. Sud će rešenjem odbaciti tužbu, ako utvrdi:
[...]
1.5. da je reč o stvari o kojoj se po izričitoj odredbi zakona ne može voditi upravni spor;
[...].
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
Član 113.
[Jurisdikcija i ovlašćene strane]
1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.
[…]
Sud u nastavku takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, kojima je utvrđeno:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.
Član 48.
(Tačnost podneska)
Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.
Član 49.
(Rokovi)
„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...“.
Što se tiče ispunjenosti ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana i da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [ARJ. br. 10/2022] Vrhovnog suda od 15. februara 2022. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac zahteva je takođe razjasnio osnovna prava i slobode za koje tvrdi da su mu povređena od strane javnih vlasti, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona, i zahtev je podneo u skladu sa rokovima utvrđenim u članu 49. Zakona.
Osim gore navedenih uslova, Sud, takođe, razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni u potpravilu (2) pravila 34. [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika, kojim je utvrđeno:
Pravilo 34.
(Kriterijumi prihvatljivosti)
(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako je zahtev očigledno neosnovan kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi koje kategoriše „jasno ili očigledno odsustvo povrede“; (iii) „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi, onda kada je ispunjen jedan od dva podkriterijuma, i to: a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta povreda Ustava i EKLJP sasvim očigledna (vidi predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi, takođe, Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi (vidi predmete ESLJP-a Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, kategorija (iii)).
Pored toga, sudska praksa ESLJP-a utvrđuje da žalbu mogu da karakterišu činjenice sadržane u njoj, a ne samo pravni osnov i argumenti na koje se stranke izričito pozivaju (vidi predmet ESLJP-a: Talpis protiv Italije, br. 41237/14, presuda od 18. septembra 2017. godine, stav 77 i tu citirane reference).
Sud u ovom slučaju podseća da podnosilac zahteva tvrdi da su Vrhovni, Apelacioni i Osnovni sud povredili njegova prava zagarantovana članom 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
I. Ocena Suda povodom navoda o povredi člana 31. Ustava
Sud primećuje da se podnosilac zahteva „u suštini“ žali na uskraćivanje pravde, odnosno na uskraćivanje svog prava da ima „pristup pravdi“, koje je pojedincu zagarantovano članom 31. Ustava i stavom 1. člana 6. EKLJP-a.
Shodno tome, Sud će ove navode razmotriti i analizirati sa stanovišta prava zagarantovanih članom 31. Ustava, u svetlu tumačenja stava 1. člana 6. EKLJP, primenivši načela koja je utvrdio ESLJP-a, a na osnovu kojih su ovaj Sud i redovni sudovi, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava dužni da: „Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom [...] tumač[e] u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava“.
Pravo na „pristup pravdi“
Opšta načela
Pravo na „pristup pravdi“ u smislu stava 1. člana 6. EKLJP, razjašnjeno je u predmetu ESLJP-a Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine, stavovi 28-36. Pozivajući se na načelo vladavine prava i načelo izbegavanja proizvoljnosti vlasti, ESLJP je utvrdio da je „pravo na pristup sudu“ suštinski aspekt procesnih garancija sadržanih u stavu 1. člana 6. EKLJP (vidi, između ostalog, predmet ESLJP-a Zubac protiv Hrvatske, br. 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine, stav 76). Pored toga, ESLJP naglašava da ovo pravo osigurava svakome pravo da uputi odgovarajuće pitanje koje se odnosi na „njegova/njena građanska prava“ pred nacionalnim sudom obrazovanim na osnovu zakona (vidi predmet ESLJP-a Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, br. 76943/11, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 84, kao i slučaj Suda KI214/21, sa podnosiocem: Avni Kastrati, presuda od 7. decembra 2022. godine, stavovi 78-89).
Sud u ovom kontekstu naglašava da pravo na sud kao sastavni deo prava na pravično i nepristrasno suđenje, kako je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, utvrđuje da stranke moraju imati delotvorno pravno sredstvo koje im omogućava zaštitu svojih građanskih prava (vidi predmete ESLJP-a Běleš i drugi protiv Češke Republike, br. 47273/99, presuda od 12. novembra 2002. godine, stav 49; i Naït-Liman protiv Švajcarske, br. 51357/07, presuda od 15. marta 2018. godine, stav 112).
Pored toga, ESLJP u gore navedenom predmetu Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije (stav 85), navodi „da se na član 6.1 EKLJP može pozvati svako ko smatra da je došlo do nezakonitog mešanja u ostvarivanje nekog od njegovih ili njenih (građanskih) prava i ko se pritužuje da nije imao mogućnost da podnese svoj zahtev sudu koji ispunjava kriterijume iz člana 6.1 EKLJP. Ako postoji ozbiljan i istinski spor o zakonitosti takvog mešanja, onda član 6.1 daje pravo dotičnom pojedincu da o pitanju zakona (zakonitosti) odluči domaći sud“ (vidi predmet ESLJP-a Z i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 29392/95, presuda od 10. maja 2001. godine, stav 92; vidi, takođe, predmet Marković i drugi protiv Italije, [VV], br. 1398/03, presuda od 14. decembra 2006. godine, stav 98).
Shodno tome, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, svako ima pravo da pred sud iznese „tužbu“ koja se odnosi na njegova „građanska prava i obaveze“. Član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP utvrđuju „pravo na sud“, odnosno „pravo na pristup sudu“, što podrazumeva pravo na pokretanje postupka pred sudovima u građanskim stvarima (vidi predmet ESLJP-a Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citiran iznad, stav 36). Stoga se na član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP može pozvati svako ko smatra da je došlo do nezakonitog mešanja u ostvarivanje nekog od njegovih/njenih građanskih prava i tvrdi da mu je ograničena mogućnost da ospori takvu tvrdnju pred sudom, pozivajući se na odgovarajuće pravo na pristup sudu.
Konkretnije, prema sudskoj praksi ESLJP-a, prvo mora da postoji „građansko pravo“ i drugo, da postoji „spor“ o zakonitosti mešanja, koje utiče na samo postojanje ili delokrug zaštićenog „građanskog prava“. Definicija ova dva koncepta, mora biti suštinska i neformalna (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Le Compte, Van Leuven i De Meyere protiv Belgije, br. 6878/75, 7238/75, presuda od 23. juna 1981. godine, stav 45; Moreira de Azevedo protiv Portugala, br. 11296/84, presuda od 23. oktobra 1990. godine, stav 66; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, presuda od 20. marta 2009. godine, stav 29; i Boulois protiv Luksemburga, br. 37575/04, presuda od 3. aprila 2012. godine, stav 92). „Spor“, međutim, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mora biti (i) „stvaran i ozbiljan po svojoj prirodi“ (vidi, u ovom kontekstu, predmete ESLJP-a Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 81; i Cipolletta protiv Italije, presuda od 11. januara 2018. godine, stav 31); i (ii) ishodi postupaka pred sudovima moraju biti „odlučujući“ za građansko pravo o kome je reč (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Ulyanov protiv Ukrajine, br. 16742/04, odluka od 5. oktobra 2010. godine). Prema sudskoj praksi ESLJP-a, „labava povezanost“ ili „nejasne posledice“ između građanskog prava o kome je reč i ishoda ovih postupaka nisu dovoljni da bi bili u opsegu člana 6. EKLJP (vidi, u ovom kontekstu, predmete ESLJP-a Lovrić protiv Hrvatske, br. 38458/15, presuda od 4. aprila 2017. godine, stav 51, i Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 71).
Takvi slučajevi, kada je utvrđeno da postoje „građansko pravo“ i „spor“, član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP, garantuju pojedincu pravo da „o tom pitanju odluči sud“ (vidi predmet ESLJP-a Z i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citiran iznad, stav 92). Odbijanje suda da ispita navode stranaka koji se tiču usklađenosti određenog postupka sa osnovnim procesnim jemstvima pravičnog i nepristrasnog suđenja ograničava pristup tih stranaka sudu (vidi predmet ESLJP-a Al Dulimi i Montana Management Inc protiv Švajcarske, br. 5809/08, presuda od 21. juna 2016. godine, stav 131).
Pored toga, prema sudskoj praksi ESLJP-a, Konvencija nema za cilj da garantuje prava koja su „teorijska i iluzorna“, već prava koja su „praktična i delotvorna“ (vidi, za više detalja o „praktičnim i delotvornim“ pravima, predmete ESLJP-a Kutić protiv Hrvatske, citiran iznad, stav 25 i tu navedene reference; i Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 86 i tu navedene reference).
Prema tome, u smislu ovih prava, članom 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, nije zagarantovano samo pravo na pokretanje postupka, već i pravo na dobijanje rešenja datog „spora“ od strane suda (vidi predmete ESLJP-a Kutić protiv Hrvatske, br. 48778/99, presuda od 1. marta 2002. godine, stavovi 25-32; Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 86 i tu navedene reference; Aćimović protiv Hrvatske, br. 61237/00, presuda od 9. oktobra 2003. godine, stav 41; i Beneficio Cappella Paolini protiv San Marina, br. 40786/98, presuda od 13. jula 2004. godine, stav 29).
Gore navedena načela ipak ne podrazumevaju da su pravo na sud i pravo na pristup sudu apsolutna prava. Ta prava mogu biti podvrgnuta ograničenjima, koja su jasno utvrđena sudskom praksom ESLJP-a. Međutim, ta ograničenja ne smeju ograničiti pristup pojedinca sudu u takvoj meri da je sama suština tog prava narušena (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Baka protiv Mađarske, br. 20261/12, presuda od 23. juna 2016. godine, stav 120; i Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 89 i tu navedene reference).
Kada je pristup sudu ograničen na osnovu zakona ili u sudskoj praksi, onda Sud ispituje da li to ograničenje utiče na suštinu navedenog prava i, naročito, da li se tim ograničenjem teži „legitimnom cilju“ i da li postoji „razuman odnos srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se nastoji ostvariti“ (vidi predmete ESLJP-a Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8225/78, presuda od 28. maja 1985. godine, stav 57; Lupeni Grko-katolička parohija i drugi protiv Rumunije, citiran iznad, stav 89; Naït-Liman protiv Švajcarske, citiran iznad, stav 115; Fayed protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 17101/03, presuda od 21. septembra 1990. godine, stav 65; i Marković i drugi protiv Italije, br. 1398/03, presuda od 14. decembra 2006. godine, stav 99).
Primena gore navedenih načela na okolnosti konkretnog slučaja
Kao što je prethodno navedeno, podnosilac zahteva tvrdi da je pred redovnim sudovima podneo dovoljno dokaza za meritorno odlučivanje o njegovom predmetu, kao što su Uverenje kao dokaz o njegovom pridruživanju Oslobodilačkoj vojsci Kosova, u periodu od 15. maja 1998. godine do 20. juna 1999. godine, izjave svedoka i različite fotografije, za priznavanje statusa „ratnog veterana“ Oslobodilačke vojske Kosova. Sud, takođe, podseća da podnosilac zahteva dalje navodi da se tužba može odbaciti kao neblagovremena ili preuranjena i da ove dve premise, po njegovim rečima, nisu ispunjene u konkretnom slučaju, navodeći da je suđenje bilo u suprotnosti sa članom 31. Ustava.
Sud, uzimajući u obzir suštinu navoda podnosioca zahteva podseća da se „na član 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 EKLJP može pozvati svako ko smatra da je došlo do nezakonitog mešanja u ostvarivanje njegovih/njenih građanskih prava i tvrdi da mu je ograničena mogućnost da ospori takvu tvrdnju pred sudom, pozivajući se na odgovarajuće pravo na „pristup pravdi“ (vidi predmet ESLJP-a Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citiran iznad, stav 36).
Sud ponavlja da, pravo na pristup pravdi je u principu zagarantovano u odnosu na „sporove“ koji se odnose na određeno „građansko pravo“. U tom smislu, Sud ocenjuje da radi utvrđivanja primenljivosti člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, treba imati u vidu da se radi o dva suštinska pitanja. Prvo koje se odnosi na „građansko pravo“, a drugo na postojanje „spora“, stvarnog nesporazuma koji zahteva rešenje sudskim putem. U okolnostima konkretnog slučaja, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ispunio oba gore navedena kriterijuma, zbog činjenice jer imamo stvarni „spor“ između njega i Vladine komisije, čiji akt je navodno osporen upravnim putem, zbog uticaja na njegova građanska prava, odnosno na njegovu dobrobit.
Sud će u nastavku analizirati da li je do uskraćivanja ovog osnovnog prava došlo kao rezultat „nepravičnog suđenja“, koje je stoga moglo proizići iz „jasno proizvoljnog“ zaključka sudova.
Sud se u nastavku poziva na rešenje [A. br. 2418/2018] Osnovnog suda, koji je odbacivanje tužbe podnosioca zahteva zasnovao na obrazloženju da osporeni akt (Uverenje od 16. aprila 2018. godine) po svom sadržaju nije predstavljao „konačni akt“ u upravnom postupku, na osnovu kojeg je dozvoljeno pokretanje upravnog spora i činjenici da podnosilac zahteva (tužilac) nije dokazao pred sudom da je iscrpeo interna pravna sredstva, u smislu upravne ćutnje, pre nego što se obratio sudu tužbom. Osnovni sud je svoje obrazloženje dalje zasnovao na članu 3. stav 1.2 Zakona o upravnom sporu (ZUS), koji utvrđuje da „Administrativni akt“ predstavlja svako rešenje upravnog organa predviđen u podstavu 1.1. ovog stava, koji se donosi nakon upravnog postupka u vršenju javnih ovlašćenja i koje direktno ili indirektno zadire u zakonom priznata prava, slobode ili interese fizičkih i pravnih lica, odnosno drugih stranaka u rešavanju upravnih stvari“. Nakon toga, dotični sud se pozvao i na član 13. ZUS-a, kojim je propisano da se, „Upravni spor može pokrenuti samo protiv upravnog akta koji je donesen u drugostepenom upravnom postupku ili protiv upravnog akta prvostepenog organa protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku“. Takođe, sud se pozvao i na član 14. ZUS-a, kojim je utvrđeno da se „Upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ nije doneo odgovarajući upravni akt prema zahtevu ili žalbi stranke, pod uslovima predviđenim ovim zakonom“. Na osnovu ovih razloga, Osnovni sud je ocenio da se u odnosu na „predmet tužbenog zahteva tužioca“ ne može voditi upravni spor zbog toga što u ovom slučaju osporeni akt nije konačan akt tuženog.
Sud se dalje poziva na rešenje Apelacionog suda koji je, između ostalog, naveo da podnosilac zahteva ne osporava nijedan konačni upravni akt tuženog organa i da isti nije dostavio nijedan materijalni dokaz kojim bi dokazao da je podneo žalbu Vladinoj komisiji zbog upravne ćutnje. Povodom toga, Apelacioni sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije iscrpeo interna pravna sredstva pred tuženom pre nego što je podneo tužbu sudu.
Sud se takođe poziva i na presudu [ARJ. br. 10/2022] Vrhovnog suda, koji je obrazložio sledeće: „Da bi se pokrenuo sudski postupak u upravnom sporu, prvo se moraju iscrpeti pravna sredstva u upravnom postupku, protiv bilo kog upravnog činjenja ili nečinjenja, ako zainteresovana strana tvrdi da je aktom ili nečinjenjem uprave povređeno neko njeno pravo ili interes, kako je predviđeno u članu 124. i rokovi iz člana 127. ZOUP-a, a da se zatim predmet procesira po tužbi u sudskom postupku upravnog spora“ [...]. „Sa svega napred navedenog, Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi u ovoj upravno-pravnoj stvari, na osnovu utvrđenih činjenica pravilno odlučili o pitanju koje se razmatra u njegovom predmetu, a na osnovu gore navedenih zakonskih odredbi ZUS-a, ZUP-a i ZPP-a (primenljivog kao u smislu člana 63. ZUS-a). Po oceni ovog suda, osporeno rešenje drugostepenog suda je jasno i razumljivo, u njegovom obrazloženju su izneti dovoljni razlozi o odlučnim činjenicama, koje prihvata i ovaj sud, a takođe i materijalno pravo je pravilno primenjeno i zakon nije povređen na štetu tužilačke strane“.
Na osnovu napred navedenog, Sud primećuje da je isto kao i Osnovni i Apelacioni sud, i Vrhovni sud ocenio da u predmetu podnosioca zahteva nisu ispunjeni uslovi utvrđeni odredbama ZUS-a za dalje upuštanje u ocenu osnovanosti tužbe. Sud ne prejudicira činjenicu da je podnosilac zahteva možda i imao iskaze ili dokaze za ostvarivanje svog subjektivnog prava da mu se prizna status „ratnog veterana“, međutim odgovor sudova u ovom predmetu je bio da predmet koji je tražen tužbom ne ispunjava zakonske uslove za presuđivanje o osnovanosti tužbe, jer podnosilac zahteva u svojstvu tužioca nije uspeo da dokaže da je iskoristio sve procesne i zakonske mogućnosti da dobije meritorno rešenje svog spora.
Sud podseća da stav 1. člana 6. EKLJP ne nalaže da Vrhovni sud kao poslednja instanca pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato smatra da ta konkretna žalba nema izgleda za uspeh (vidi predmet ESLJP-a Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02, odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41; vidi slučaj Suda KI106/22, podnosilac Driton Fetahu, rešenje od 8. februara 2023. godine, stavovi 45-56).
Sledstveno navedenom, Sud smatra da je osporena presuda Vrhovnog suda u saglasnosti sa zahtevima iz odredbi člana 31. Ustava i stava 1. člana 6. EKLJP zbog toga što presuda kao takva sadrži logičnu povezanost između primenjenog pravnog osnova, obrazloženja i izvedenih zaključaka.
Iz ovih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično suđenje, odnosno prava na pristup pravdi, spadaju u treću (iii) kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda i iste, kao takve proglašava očigledno neosnovanim.
Zaključak
Na osnovu svih prethodnih izlaganja, Sud zaključuje da navodi podnosioca zahteva o povredi „prava na pristup pravdi“ zagarantovanog odredbama člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP, spadaju u treću (iii) kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih navoda“, pa iz tog razloga iste, na ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim.
Shodno tome, zahtev podnosioca zahteva se u celini mora proglasiti neprihvatljivim u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 34 (2) i 48 (1) b) Poslovnika, dana 22. januara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 4 člana 20. Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5 člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani
Hasan Suka
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Civilni, Upravni