USTAVNI SUD

KI96/22, Podnosilac zahteva: Naser Husaj i Uliks Husaj, Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 570/2021] Vrhovnog suda od 5. maja 2022. godine

KI96/22, rešenje o neprihvatljivosti od 29. avgusta 2023. godine, objavljeno 1. novembra 2023.godine

Ključne reči: Individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev, pristup sudu, ratione valoris

Sud podseća da se okolnosti konkretnog slučaja odnose na zaključenje ugovora o prodaji imovine pokojnog M.M. [koji je preminuo 12. februara 2012. godine]. Kupoprodajni ugovor od 26. jula 2012. godine je zaključen između podnosioca zahteva Nasera ​​Husaja u svojstvu navodnog zastupnika vlasnika M.M. i prodavca sa drugim podnosiocem Uliksom Husajem, njegovim sinom, u svojstvu kupca, koji je overen 26. jula 2012. godine u Opštinskom sudu u Istoku. Zaključenje kupoprodajnog ugovora su osporili naslednici M.M., koji su podneli tužbu Osnovnom sudu, tražeći poništenje ugovora, jer je zaključen bez važećeg punomoćja vlasnika nepokretnosti, njihovog oca, pokojnog M.M. Kao rezultat toga, Osnovni sud je presudom [C. br. 67/017] poništio ugovor od 26. jula 2012. godine, sa obrazloženjem da je nevažeće punomoćje kojim je podnosilac zahteva Naser Husaj bio ovlašćen, zbog činjenice da je vlasnik nepokretnosti preminuo pre njegovog potpisivanja. Kao rezultat žalbe koju su podnosioci zahteva izložili protiv gore navedene presude Osnovnog suda Apelacionom sudu, poslednje navedeni je presudom [Ac. br. 1054/2019] od 4. oktobra 2019. godine odbio njihovu žalbu, kao neosnovanu, i potvrdio presudu [C. br. 67/017] Osnovnog suda od 15. januara 2019. godine. U nastavku, kao rezultat revizije koju su podnosioci zahteva podneli protiv gore navedene presude Apelacionog suda u Vrhovnom sudu, poslednje navedeni je osporenim rešenjem [Rev. br. 570/2021] od 5. maja 2022. godine reviziju podnosioca zahteva odbio, kao nedozvoljenu, jer „vrednost predmeta spora naznačena u tužbi tužilaca, a nepromenjena tokom trajanja postupka u ovoj spornoj pravnoj stvari, iznosi 3000 €, što znači nije ispunjen zakonski uslov iznad 3000 evra”.

Podnosioci u svom zahtevu pred Sudom osporavaju (i) gore navedeni zaključak Vrhovnog suda da je njihova revizija bila nedozvoljena, navodeći da ovaj zaključak predstavlja povredu njihovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava, i (ii) u nastavku isti osporavaju i nalaz dat kroz presudu Apelacionog suda i Osnovnog suda, koji se odnosi na poništenje kupoprodajnog ugovora zbog nevažećeg punomoćja, tvrdeći povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava, i prava na imovinu zagarantovano članom 46. Ustava.

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na to da li je Vrhovni sud, proglasivši da „revizija nije dozvoljena“ za potpuno pravna/proceduralna pitanja, nesrazmerno uticao na mogućnost podnosilaca zahteva da dobiju meritornu odluku Vrhovnog suda u svom predmetu.

Sud se prilikom analiziranja ovog slučaja, poziva na slučaj Velikog Veća ESLJP-a Zubac protiv Hrvatske [zahtev br. 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine],  kroz koji je, u vezi sa pitanjem dozvoljenosti revizije i koji je u vezi sa vrednosnim pragom definisanim zakonom, u principu ponovio da „Način na koji se član 6, stav 1 [EKLJP-a] primenjuje u žalbenim i kasacionim sudovima zavisi od posebnosti postupka pred tim sudovima. Uslovi za prihvatljivost revizije mogu biti stroži od onih za redovnu žalbu“ (vidi, slučaj ESLJP-a: Kozlica protiv Hrvatske, zahtev br. 29182/03, kao i tu korišćene reference, presuda od 2. novembra 2006. godine, stavovi 32 i 82). Nakon toga, ESLJP je u istom slučaju naglasio da je „Primena zakonskog praga ratione valoris za reviziju u Vrhovnom sudu legitimna i razumna proceduralna pretpostavka, s obzirom da se sud bavi samo stvarima od posebnog značaja“.

Sud, na osnovu načela i testa gore navedenog slučaja koji je ESLJP razvio u okolnostima konkretnog slučaja, smatra da ograničenje pristupa Vrhovnom sudu nije rezultat nefleksibilnih proceduralnih pravila, iz razloga što odredbe ZPP-a, odnosno njegov član 36, predviđa mogućnost promene vrednosti predmeta spora u ranijoj fazi sudskog procesa, odnosno tokom sprovođenja postupka pred Osnovnim sudom. Pored toga, podnosioci zahteva su imali na raspolaganju i drugo vanredno sredstvo za osporavanje, tj. zahtev za zaštitu zakonitosti, definisano članom 245. ZPP-a, što nisu uradili. S tim u vezi, Sud, u skladu sa nalazom i stavom ESLJP-a, zaključuje da je ograničenje pristupa Vrhovnom sudu kroz zakonski prag ratione valoris opravdano legitimnom svrhom Vrhovnog suda da se bavi samo važnijim pitanjima, te stoga ne predstavlja ograničenje proporcionalno pravu podnosilaca zahteva na pristup sudu.

Na osnovu gore navedenog ocenjivanja i razrade, Sud zaključuje da su navodi podnosilaca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat zaključka da njihova revizija nije dozvoljena, očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, usled “očiglednog ili evidentnog odsustva povrede” kao što je propisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.

U pogledu navoda koje su pokrenuli podnosioci zahteva o povredi njihovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava, i prava na imovinu zagarantovanog članom 46 kroz presude Apelacionog suda i Osnovnog suda, Sud primećuje da su poslednje navedeni ocenili činjenice i da su tumačili i primenili zakonske odredbe u vezi sa zahtevom podnosilaca.

Štaviše, Sud primećuje da podnosioci zahteva pred Sudom ponavljaju iste argumente koje su izneli u postupcima pred redovnim sudovima, a koji se odnose na pitanja zakonitosti odluka Osnovnog suda i Apelacionog suda. Stoga, Sud smatra da je zahtev podnosilaca neprihvatljiv, jer su njihovi navodi o povredi članova 31. i 46. Ustava preko presude Apelacionog suda i Osnovnog suda očigledno neosnovani na ustavnim osnovama kao „navodi četvrtog stepena“, kao što je propisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.

Shodno tome, Sud utvrđuje da su navodi podnosilaca zahteva očigledno neosnovani navodi na ustavnim osnovama i isti treba da se odbiju kao neprihvatljivi, kao što je propisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.