USTAVNI SUD

KI51/22, Podnosilac:  Naser Mustafa, ocena ustavnosti presude ARJ. br. 102/2021 od 29. decembra 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI51/22, rešenje od 8. februara 2023. godine, objavljeno 23. februar 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa građanskim sporom između podnosioca zahteva i opštine Uroševac u vezi sa naknadom i zamenom nepokretnosti, evidentirane pod br. 2484/2, u površini od 218 m2, koja je eksproprisana od strane opštine Uroševac za potrebe proširenja puta. Podnosilac zahteva je 14. januara 2010. godine potpisao sporazum sa organima opštine Uroševac o načinu naknade i zamene predmetne nepokretnosti. Međutim, ovaj sporazum je poništen od strane predsednika opštine Uroševac, B.Xh, odlukom 01/zvanično od 16. februara 2010. godine. Podnosilac zahteva je prvobitno podneo tužbu Osnovnom sudu u Uroševcu, a zatim je povukao, nakon što se dogovorio sa predsednikom opštine Uroševac o sprovođenju sporazuma od 14. januara 2010. godine. Dana 26. juna 2015. godine, predsednik opštine Uroševac, M.S. je odlukom 01. br. 159/15 stavio van snage svoju prethodnu odluku o sprovođenju predmetnog sporazuma. Podnosilac zahteva je zatim podneo drugu tužbu Osnovnom sudu u Uroševcu, kojom je ponovo tražio sprovođenje sporazuma od 14. januara 2010. godine. Osnovni sud u Uroševcu je presudom od 16. maja 2019. godine, odbio tužbu podnosioca zahteva sa obrazloženjem da nisu ispoštovani postupci eksproprijacije na osnovu važećeg zakona. Ovu presudu su potvrdili i Apelacioni i Vrhovni sud.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da je došlo do povrede njegovih prava zagarantovanih članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članovima 6.1 (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP). U tom kontekstu, podnosilac zahteva je naveo da su prvo Osnovni sud, a zatim i Apelacioni i Vrhovni sud, (i) nesmatrajući nezakonitim odluke predsednika opštine Uroševac, (ii) ne uzimajući u obzir činjenicu da se u konkretnom slučaju radi o nesprovođenju sporazuma o naknadi i zameni nepokretnosti, potpisanog između njega i organa opštine, i (iii) ocenjujući kao zakonite odluke o poništenju sporazuma od 14. januara 2010. godine, sa obrazloženjem da nisu ispoštovani postupci eksproprijacije prema Zakonu o eksproprijaciji nepokretnosti, povredili njegova prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je na početku ocenio kriterijume prihvatljivosti prema Ustavu, Zakonu i Poslovniku, te ocenio da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, da je iscrpeo raspoloživa pravna sredstva, da je precizirao članove Ustava i akt javnog organa koji se osporava pred Sudom i da je podneo zahtev u vremenskom roku od četiri meseca. Pozivajući se na glavne navode podnosioca zahteva, Sud je ocenio da se suština njegove žalbe odnosila na nepravilnost sudskog postupka, koja je povezana sa (i) načinom primene materijalnog i procesnog prava, i (ii) uskraćivanjem prava na pristup pravdi. Sud je razmotrio suštinske navode podnosioca zahteva koji su se odnosili na navodne povrede, i primenivši sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio navode koji se odnose na (i) pitanja činjenica i zakona, podsećajući da se isti kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”. To stoga što, po pravilu, nije zadatak Ustavnog suda da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i primenom zakona, koje su navodno počinili redovni sudovi, osim ako su i u meri u kojoj su takvim greškama mogla biti povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i Konvencijom, ali je Sud odlučio da to nije slučaj. Što se pak tiče navoda o (ii) “pristupu pravdi”, Sud je, pozivajući se na opšta načela utvrđena od strane ESLJP-a, kako bi ih zatim primenio na okolnosti konkretnog slučaja, došao do zaključka da su je navod podnosioca zahteva u vezi sa odlukama o poništenju sporazuma od 14. januara 2010. godine, dobio obrazloženi odgovor od redovnih sudova, a posebno od Vrhovnog suda, koji je naglasio da u okolnostima konkretnog slučaja nije postojao sporazum između strana zbog toga što se opština Uroševac konačno nije saglasila sa načinom određivanja naknade eksproprisane nepokretnosti. Pored toga, podnosilac zahteva je poučen da pitanja naknade u vezi sa eksproprisanom nepokretnošću, kao i gubitke koje je pretrpeo zbog njenog nekorišćenja, ostvari pred parničnim sudom u vanparničnom postupku, iz razloga što rešenje o eksproprijaciji nije osporeno. Sud je, u smislu zaštite ustavnih prava, odnosno u smislu prava na pristup pravdi, utvrdio da podnosilac zahteva ni na koji način nije uspeo da dokaže da je osporenom presudom Vrhovnog suda povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6.1 Konvencije.

Kao rezultat toga i na osnovu objašnjenja navedenih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično suđenje u vezi sa odlučivanjem redovnih sudova, pokreću “pitanja činjenica i zakona” i da kao takvi spadaju u prvu (i) kategoriju navoda “četvrtog stepena” jer odražavaju navode na nivou zakonitosti a ne ustavnosti, pa se isti kao takvi proglašavaju očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama; navodi o povredi prava na “pristup sudu” spadaju u treću (iii) kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, pa se i oni moraju proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtev se u celini mora proglasiti neprihvatljivim na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.