USTAVNI SUD

KI136/20, Podnosilac Enver Maloku, Ocena ustavnosti presude [ARJ-UZVP br. 107/2019] Vrhovnog suda od 9. decembra 2019. godine

KI136/20, Rešenje od 10. decembra 2021. godine, objavljeno 13.januara 2022.godine

Ključne reči: individualan zahtev, upravni postupak, neprihvatljiv zahtev

Sud podseća da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa porezom kojim je podnosilac zahteva zadužen od strane PAK-a u iznosu od 46.983,50 €, kao i novčanom kaznom u iznosu od 25%, za period od 1. aprila 2010. do 31. decembra 2015. godine. Podnosilac zahteva je izjavio žalbu Odeljenju za žalbe PAK-a, koju je ono odbilo kao neosnovanu. Nakon toga, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Osnovnom sudu protiv PAK-a sa obrazloženjem da je on u slučaju kada je zadužio podnosioca zahteva kao poreskog obveznika PDV-om, pogrešno protumačio i primenio odredbe Zakona o PDV-u, pogrešno utvrdio činjenično  stanje iz razloga što podnosilac zahteva nije obavljao poslovnu delatnost i nije realizovao nikakvu poslovnu transakciju. Podnosilac zahteva je pred Osnovnim sudom dalje naveo da je novac na njegovom ličnom računu tretiran kao poslovni prihod bez ikakvih činjenica i dokaza i da je to dovelo do toga da se podnosilac zaduži porezom. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je pred Osnovnim sudom tražio da se obavi finansijsko veštačenje radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja. Osnovni sud je presudom [A. br. 1937/16] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva, zajedno za zahtevom za obavljanje finansijskog veštačenja. Podnosilac zahteva se žalio Apelacionom sudu osporavajući odluku Osnovnog suda, uključujući i odbijanje da se imenuje finansijski veštak. Apelacioni sud je presudom [A. A. br. 373/2018] odbio žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu [A. br. 1937/16] Osnovnog suda od 15. marta 2018. godine. Podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke navodeći pogrešnu primenu materijalnog prava i povredu odredaba parničnog postupka kao rezultat neodržavanja javne rasprave i nerazmatranja dokaza, osporavajući i odbijanje zahteva za imenovanje finansijskog veštaka u njegovom predmetu. Međutim, Vrhovni sud je presudom [ARJ-UZVP br. 107/2019] odbio zahtev podnosioca kao neosnovan. Ovo utvrđenje Vrhovnog suda, kao i nerazmatranje dokaza od strane redovnih sudova, odbijanje predloženog svedoka, kao i neobrazlaganje odbijanja zahteva za obavljanje finansijskog veštačenja u njegovom predmetu, podnosilac zahteva osporava i pred Sudom.

Sud primećuje da podnosilac zahteva tvrdi da su nerazmatranje predočenih dokaza, odbijanje i neobrazlaganje odbijanja zahteva za imenovanje finansijskog veštaka zajedno sa odbijanjem svedoka rezultirali pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem u okolnostima njegovog slučaja od strane redovnih sudova i da je kao rezultat toga nepravedno zadužen porezom iz razloga što, po njegovim rečima, podnosilac nije obavljao poslovnu delatnost i jer su prihodi na njegovom ličnom računu tretirani kao prihodi od poslovne delatnosti bez potkrepljivanja bilo kakvim konkretnim dokazom. Ove navode podnosilac zahteva iznosi pred Sudom, navodeći u suštini povredu načela jednakosti oružja i prava na obrazloženu sudsku odluku prema članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja; nerazmatranja dokaza; odbijanja predloženog svedoka, kao i neobrazlaganja odbijanja zahteva za obavljanje finansijskog veštačenja od strane redovnih sudova.

Sud ocenjuje da odluka o odbijanju finansijskog veštačenja može izgledati na prvi pogled otvorena za kritiku. Međutim, Sud primećuje da su redovni sudovi, odnosno Osnovni sud tokom donošenja odluke imao na raspolaganju relevantne dokaze kao što su odluka [br.333/2016] PAK-a, navodi podnosioca zahteva upućeni PAK-u, revizorski izveštaj, bankovni transferi, ugovor o radu itd.

Sud naglašava da odbijanje da se naloži dostavljanje mišljenja veštaka nije samo po sebi nepravično; Sud mora da utvrdi da li su postupci u celini bili pravični. Imajući u vidu sve ove okolnosti u slučaju podnosioca zahteva, redovni sudovi su imali pravo da smatraju da su imali dovoljno informacija da bi mogli da donesu presudu na osnovu prethodnog ispitivanja predmeta i dokaza pred sobom.

U zaključku, Sud smatra da podnosilac zahteva nije predočio dokaze, činjenice i argumente koji dokazuju da su postupci pred redovnim sudovima prouzrokovali povredu njegovih prava zagarantovanih Ustavom, odnosno članovima 24, 31. i 46. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

Shodno tome, zahtev je odbijen kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.