USTAVNI SUD

KI173/20, Podnosilac: Yusuf  Timurhan, ocena ustavnosti presude Rev. br. 392/19 Vrhovnog suda od 2. juna 2020. godine

KI173/20, rešenje od 10. novembra 2021. godine, objavljeno dana  01.12.2021

Ključne reči: naknada dodataka na platu, suspendovanje sa posla uz naknadu plate, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, sudska zaštita prava, zastarelost, revizija

Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva, pripadnik  Policije Kosova, suspendovan sa posla uz naknadu pune plate, kao rezultat optužnice koju je podiglo Opštinsko tužilaštvo u Prizrenu zbog krivičnog dela „neprijavljivanje krivičnih dela ili neprijavljivanje izvršilaca krivičnih dela“ iz člana 304. stav 1. Krivičnog zakonika Kosova. Za vreme dok je bio suspendovan, podnosilac zahteva nije primio dodatke na platu. Nakon odluke Opštinskog suda u Prizrenu o obustavljanju krivičnog postupka protiv podnosioca zahteva, on se vratio na radno mesto i podneo zahtev za nadoknadu dodataka na platu za period tokom kojeg je bio suspendovan. Zahtev podnosioca zahteva je odbijen sa obrazloženjem da je odlukom generalnog direktora Policije Kosova utvrđeno da suspendovani policajci uz naknadu plate ne uživaju druge dodatke osim osnovne plate. Protiv ove odluke, podnosilac zahteva je podneo žalbu Komisiji za žalbe i naknade pri Policiji Kosova, žalba koja je odbijena sa obrazloženjem da je podneta van zakonskog roka, odnosno sa zakašnjenjem od 4 meseca. Podnosilac zahteva je podneo tužbu protiv Policije Kosova, Ministarstva unutrašnjih poslova-Vlade Kosova, u Osnovnom sudu u Prizrenu, sa zahtevom da mu se nadoknade i isplate svi odbici iz ličnog dohotka za vreme suspenzije, odnosno dodaci na osnovnu platu. Osnovni sud je usvojio delimično tužbeni zahtev podnosioca zahteva, obavezujući tuženu da mu nadoknadi i isplati razliku u ličnim dohocima za period suspendovanja, u visini od 3,303.58 evra, uz zakonsku kamatu, kao i procesne troškove u visini od 675.40 evra. Presudu Osnovnog suda potvrdio je i Apelacioni sud. Međutim, Vrhovni sud je, odlučujući po reviziji tužene, reviziju usvojio kao osnovanu reviziju, preinačio presudu Apelacionog suda i Osnovnog suda i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca za nadoknadu razlike u ličnim dohocima, nakon što je našao da je podnosilac zahteva tražio sudsku zaštitu van zakonskog roka predviđenog članom 87. Zakona o radu.

Podnosilac zahteva je, kao glavni navod pred Ustavnim sudom, pokrenuo povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, fokusirajući se na pogrešno utvrđivanje činjeničnog stanja i pogrešno tumačenje zakona, zbog činjenice (i) da nije primio zahtev za reviziju koji je podnela tužena; (ii) da revizija nije bila dozvoljena u njegovom slučaju; i (iii) da je Vrhovni sud sam pokrenuo pitanje zastarelosti a da se tužena nije na to pozvala.  Dalje, podnosilac zahteva je takođe naveo povredu člana 54. Ustava, naglašavajući da su mu odlukom Vrhovnog suda na „proizvoljan“ način povređena individualna prava.

U ispitivanju navoda podnosioca zahteva o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, Sud je prvo elaborisao načela svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, u vezi sa doktrinom četvrtog stepena, a zatim je primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je kvalifikovao kao neosnovan navod podnosioca zahteva da nije primio zahtev za reviziju koji je bio podnet od strane tužene, pošto se prijem iste potvrđuje na osnovu povratnice. A što se tiče navoda podnosioca zahteva da revizija nije bila dozvoljena jer je vrednost spora prema tužbi bio 500 evra, Sud je ocenio to kao neosnovan pozivajući se na član 212 Zakona o parničnom postupku jer je našao da je vrednost spora bio 3,303.58 evra, čime se ispunjava uslov vrednosti od preko 3,000 evra spora za podnošenje revizije. Dalje, u vezi sa navodom da je Vrhovni sud odlučio da odbije tužbeni zahtev podnosioca zbog zastarelosti, a da ga nije pokrenula zainteresovana strana, Sud je našao da je pitanje zakonskog roka za traženje sudske zaštite pokrenuto i pred nižestepenim sudovima i da je u konkretnom slučaju, kako je utvrdio Vrhovni sud, sudska zaštita od strane podnosioca zahteva podneta van zakonskog roka. Konačno, što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava, Sud je zaključio da oni spadaju u kategoriju navoda „četvrtog stepena“, te su stoga očigledno neosnovani navodi. S druge strane, navod podnosioca zahteva o povredi člana 54 Ustava, Sud je kvalifikovao kao neosnovan, zbog činjenice da isti spada u kategoriju „nepotkrepljeni ili ne obrazloženi“ navodi, jer podnosilac zahteva nije razradio kako je došlo do povrede ovog prava.

Sledstveno, Sud je odlučio da se zahtev u celosti treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39.  Poslovnika o radu.