USTAVNI SUD

Slučaj br. KI120/20, Podnosilac: N.T.SH. “Virtuo”, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo E. Rev. br. 23/2020 od 27. aprila 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, zahtev za delimično poništenje ugovora, očigledno neosnovan zahtev  

Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa tužbenim zahtevom podnosioca zahteva za (i) delimično poništenje ugovora o snabdevanju [KSV/014. 12. 051] između MZ-a kao ugovornog autoriteta i zajedničkog poslovnog poduhvata „Printec L.L.C & N.T.SH Virtuo“, kao ekonomskog operatora, samo u odnosu na tuženu stranu „Printec” L.L.C, jer navodno potpisnik ugovora Y.Sh. nije bio generalni direktor tužene strane i isti nije imao ovlašćenje za potpisivanje ugovora; i (ii) zahteva za naknadu štete zbog nelegitimnog i neovlašćenog predstavljanja Y.Sh. čime je podnosiocu zahteva navodno pričinjena materijalna šteta u iznosu od 30.000,00 € i izmakla dobit u iznosu od 830.000,00 €. Osnovni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva podnet protiv tuženog „Printec” L.L.C. Postupajući prema relevantnoj žalbi i zahtevu za reviziju, Apelacioni sud, što je potvrdio i Vrhovni sud, odbili su kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva pred Sudom osporava utvrđenja redovnih sudova, navodeći (i) povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, kao rezultat pogrešnog tumačenja zakona, odnosno članova 33, 109. i 110. ZPD-a; (ii) povredu člana 24. Ustava, kao rezultat pogrešnog tumačenja zakona, odnosno stava 1. člana 72. ZOO-a.

Sud prvo naglašava da navodi podnosioca zahteva o povedi članova 24. i 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP kao rezultat pogrešnog tumačenja važećeg zakona, predstavljaju kategoriju onih navoda, koje Sud, u skladu sa svojom sudskom praksom i praksom ESLJP-a, u načelu smatra „navodima četvrtog stepena„. Stoga, uzimajući u obzir navode koje je izneo podnosilac zahteva i činjenice koje je on predočio, a takođe i prethodno izložena obrazloženja redovnih sudova, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio svoju tvrdnju da su redovni sudovi možda „primenili zakon na očigledno pogrešan način„, što je rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno nerazumnim“ zaključcima za podnosioca zahteva i samim tim se njegovi navodi o pogrešnom tumačenju i primeni važećeg zakona, kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju navoda „četvrte instance“ i kao takvi, predstavljaju navode na nivou „zakonitosti“ i nisu argumentovani na nivou „ustavnosti„. Kao rezultat toga, isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je utvrđeno stavom (2) pravila 39. Poslovnika.

Kao rezultat toga i zaključno, Sud utvrđuje da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim, u skladu sa stavom  7. člana 113. Ustava i pravilom 39 (2) Poslovnika.