USTAVNI SUD

KI40/20, podnosilac zahteva: Sadik Gashi, ocena ustavnosti rešenja Ac. br. 1449/2011 Okružnog suda u Prištini od 30. januara 2012. godine i presude Rev. br. 333/2019 Vrhovnog suda od 6. novembra 2019. godine

KI40/20, rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno 21. januara 2021. godine, objavljeno dana  5. februara 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev, zahtev van roka, suštinsko neiscrpljivanje, neprihvatljivi zahtev.  

Okolnosti ovog slučaja se odnose na razvod podnosioca zahteva i B.F. i naredne postupke u vezi sa podelom zajedničke imovine. B.F. je prvo pokrenula (i) zahtev za određivanje mere obezbeđenja, kojim je tražila zabranu otuđenja, opterećenja teretom, hipoteke, zaloga, overe ili legalizacije bilo kojeg ugovora o kupoprodaji sporne nekretnine; i (ii) postupak u vezi sa zahtevom za podelu zajedničke imovine, zahtev koji je tokom razmatranja pred Osnovnim sudom zamenjen zahtevom za naknadu posebne imovine na osnovu člana 46. Zakona Kosova o porodici. Postupci koji se odnose na meru obezbeđenja su rezultirali u korist B.F. Dok je u postupku za naknadu posebne imovine, Osnovni sud delomično usvojio tužbeni zahtev B.F., obavezujući podnosioca zahteva da joj nadoknadi iznos od 31.582 evra. Osnovni sud je utvrdio da je kuća sagrađena ulaganjem oca B.F.-a, i da je shodno tome, kategorisana kao njena posebna imovina. Osnovni sud je vrednost naknade utvrdio nakon ocene dva veštačenja, dok je svoju odluku zasnivao na veštačenju koje je podnosilac zahteva ocenio kao „bližu sa postojećom realnošću“. Uprkos žalbi i zahtevu za reviziju, iste su u Apelacionom sudu i Vrhovnom sudu potvrdile nalaze Osnovnog suda.

Podnosilac zahteva pred Sudom osporava (i) rešenje [Ae. br. 1449/2011] od 30. januara 2012. godine Okružnog suda u Prištini,  kojim je potvrđeno uvođenje mere obezbeđenja protiv sporne nepokretnosti prema zahtevu B.F.; i (ii) presudu [Rev. br. 333/2019] od 6. novembra 2019. godine Vrhovnog suda, navodeći da su iste donete kršeći njegova prava zagarantovana članom 21. [Opšta načela] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, podnosilac zahteva je, između ostalog, istakao da je (i) osporena presuda Vrhovnog suda zahvaćena nedostatkom obrazloženje sudske odluke; i (ii) u postupku pred Osnovnim sudom „nisu saslušani svi svedoci koje je on predložio, već samo svedoci koje je predložila B.F., i prema tome, prema njemu, to predstavlja proceduralnu povredu”.

Sud je nakon ocene navoda podnosioca zahteva, primenjujući i standarde sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, utvrdio da je zahtev neprihvatljiv, jer su navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u vezi sa rešenjem [Ac. br. 1449/2011] od 30. januara 2012. godine Okružnog suda, van roka prema članu 49. Zakona i pravilu 39 (1) (c) Poslovnika o radu; dok su navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima u vezi sa presudom [Rev. br. 333/2019] od 6. novembra 2019. godine Vrhovnog suda (i) zbog nedostatka obrazložene sudske odluke očigledno neosnovani u „očigledno ili evidentnom odsustvu povrede“, i prema tome, neprihvatljivi, u skladu sa stavom 7, člana 113. Ustava, članom 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu; dok (ii) u vezi sa nedostatkom saslušanja relevantnih svedoka pred Osnovnim sudom, oni su takođe neprihvatljivi kao rezultat neiscrpljivanja pravnih sredstava u suštinskom smislu, kao što je propisano u stavovima 1 i 7, člana 113. Ustava, stavu 2, člana 47. Zakona i tački (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu.