USTAVNI SUD

KI193/19, Podnosilac zahteva: Salih Mekaj, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Pml. br. 36/2019 od 5. juna 2019. godine

KI193/18, presuda od 17. decembra 2020. godine i objavljena 31. decembra 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, pravo na pravično suđenje, prihvatljiv zahtev, povreda člana 31. Ustava

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom osporio ustavnost presude Vrhovnog suda Pml. br. 36/2019 od 5. juna 2019. godine, navodeći povredu njegovih prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo i članom 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima. Podnosilac zahteva je pred Sudom navodio da je Vrhovni sud povredio njegova prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično suđenje] Ustava, članom 6.1 EKLJP-a, jer je, “[…] prilikom odlučivanja u vezi sa zahtevom za zaštitu zakonitosti uložene od Državnog tužioca, Vrhovni sud bio obavezan da […] pored zahteva državnog tužioca, razmatra i moj odgovor kao suprotna strana u postupku, pošto i ja kao okrivljeni sam imao pravo da iznesem moje argumente protiv zahteva za zaštitu zakonitosti i sud je bio obavezan da razmotri istom pažnjom, kao i argumente druge strane, što u ovom slučaju je Državno tužilaštvo, međutim, moj odgovor ne da nije uopšte razmatrano već u celoj osporenoj presudi ni se ne pominje da sam ja izneo odgovor na zahtev Državnog tužilaštva i ovo ne samo da predstavlja povredu principa jednakosti stranaka u postupku već predstavlja i jedno arbitrarno ponašanje od strane suda.”

Sud je prvo ocenio da zahtev ispunjava uslove prihvatljivosti za meritorno razmatranje zahteva, kao što je utvrđeno Ustavom i dalje precizirano Zakonom o Ustavnom sudu i Poslovnikom o radu Suda. Sud je, nakon ocene merituma zahteva, zaključio da obaveza da sudovi obaveštavaju protivničku stranu da koristi pravna sredstva protiv njih nije sama sebi svrha. Ova obaveza je neophodan proceduralni korak da bi se stranama omogućio jednak tretman, da bi imali priliku da ospore tvrdnje i argumente protivne strane i da efikasno predstave svoj slučaj. Sud je dalje dodao da redovni sudovi ne bi trebalo da budu zadovoljni samom činjenicom da su strane primile obaveštenje o vršenju pravnog leka protiv njih, već da bi oni (redovni sudovi) trebalo da uveravaju strane da su njihovi stavovi i argumenti razmotreni i pravilno ocenjeni tako da im garantuju najefikasniju zaštitu protiv navoda iznetih protiv njih. Suprotno tome, ne razmatranje njihovih prigovora i argumenata automatski ih dovodi u prilično nepovoljan položaj u odnosu na protivničku stranu (vidi ESLJP, u predmetima Ofrer i Hopfinger, br. 524/59 i 617/59, 19.12. 60, Godišnjak 6, str. 680, koji kaže da se svakoj strani mora pružiti razumna prilika da iznese svoj slučaj, pod uslovom da je ne stavlja u znatno nepovoljan položaj vis à vis na protivnu stranu).

U tom smislu, Sud je smatrao da Vrhovni sud nije uspeo da garantuje primenu načela jednakosti oružja i načela procesnog kontradiktornog postupka, jer je podnosilac zahteva doveden u značajan nepovoljan položaj vis-à-vis državnog tužioca, uskraćujući mu priliku da se stvarno i suštinski suoči sa argumentima i navodima koje je izneo državni tužilac, kao protivna strana u postupku. Shodno tome, Sud utvrđuje da je osporena presuda Vrhovnog suda doneta u suprotnosti sa načelom jednakosti oružja i načelom procesnog kontradiktornog postupka, usled čega je Sud utvrdio da je povređeno i načelo saslušane strane i pravo na obrazloženu i opravdanu sudsku odluku.