USTAVNI SUD

KI 233/19 Podnosilac zahteva: Qaush Mulliqi ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-18-0162 od 15. avgusta 2019. godine

KI233/19, rešenje o neprihvatljivosti od 29. jula 2020. godine, objavljeno 27.avgust 2020.godine

Ključne reči: individualni zahtev, ocena ustavnosti osporene presude Posebne komore Vrhovnog suda, očigledno neosnovan

Zahtev je zasnovan na članu 113.7 Ustava, članu 22. i 47. Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 i pravilu 32 Poslovnika o radu Ustavnog suda.

Dana 11. oktobra 1991. godine podnosiocu zahteva je odlukom br. 2331 Društvenog preduzeća  Poljoprivredni industrijski kombinat IK „Dušan Mugoša“ (u daljem tekstu: DP) iz Peći prekinut radni odnos.

Novembra 1991. godine podnosiocu zahteva je protiv odluke br. 2331 DP podneo tužbeni zahtev Osnovnom sudu Udruženog Rada u Đakovici sa zahtevom da se ova odluka poništi i on vrati na prethodno radno mesto. Ova tužba je kasnije preneta u Opštinskom sudu u Peći.

Dana 19. jula 2007. godine, Opštinski sud u Peći je rešenjem C.br. 741/07, prekinuo ovaj postupak u vezi sa podnetim tužbenim zahtevom, jer protiv tuženog DP-a započet je postupak likvidacije, odnosno pomenuto DP je od 08. juna 2007 godine, bila pod upravom Kosovske Agencije za Privatizaciju (u daljem tekstu: KAP).

Godine 2007, pomenuto DP je ušlo u proces likvidacije, dana 3. septembra 2007 godine, podnosilac zahteva je organu likvidacije pomenutog DP podneo zahtev za naplatom neisplaćenih ličnih dohodaka za period od marta 1991 do marta 1999.

Ovaj sudski postupak je okončan pravosnažnom presudom žalbenog veća Vrhovnog suda, putem kojeg je žalba podnosioca zahteva smatrana zastarelom jer je zahtev za nadoknadom zaostalih ličnih dohodaka ponet 2007 godine odnosno posle zakonskog roka od 3 godine.

Sud naglašava da podnosilac zahteva ni na koji način ne potkrepljuje svoje navode o povredi njegovih prava. Sud zapravo naglašava da je podnosilac zahteva imao na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo i da propuštanje rokova za podnošenje tužbenih zahteva i žalbi ni na koji način ne može rezultirati argumentovanim navodima o povredi prava zagarantovanih Ustavom.

Sud utvrđuje da podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju da su mu povređena prava zaštićena članom 32 [Pravo na pravno Sredstvo], kao i članom 54 [Sudska Zaštita prava] Ustava.

Shodno tome, zahtev podnosioca na ustavnim osnovama treba da se proglasi neprihvatljivim kao očigledno neosnovan u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.