USTAVNI SUD

Podnosilac zahteva je podneo zahtev u skladu sa članom 113,7 Ustava u svojstvu pravnog lica, tvrdeći da neusvajanjem Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o zdravstvenom osiguranju, kao i odbijanje davanja penzija za invalide rada od strane državnih organa, penzionerima je izvršeno kršenje njihovih prava zagarantovana članom 3,1 [Jednakost pred Zakonom], 7,1 [Vrednosti], 16,1 [Premoć Ustava], 19, stav1 i 2 [Sprovođenje međunarodnog prava], članom 22, stav 1, 2 i 3 [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 23, [Ljudsko dostojanstvo], članom 25,1 [Pravo na život ], članom 27, [Zabrana mučenja, surovog neljudskog ili ponižavajućeg postupanja], članom 51, stav 1 i 2 [Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu], članom 84,2 [Nadležnosti predsednika], članom 119,4 [Opsta načela] Ustava Republike Kosova i članom 7, 22 i 25,1 Univerzalne deklaracije za ljudska prava, Sud je primetio da podnosilac zahteva nije precizirao nijedan akt javnog organa kojim navodi da je izvršeno kršenje prava garantovanih Ustavom i Međunarodnom konvencijom koji se direktno primenjuju u Republici Kosovo, Podnosilac zahteva je pokrenuo samo pitanja koja se odnose na regulisanje socijalnih politika, odnosno poboljšanja blagostanja penzionera i invalida rada, zahtevajući od Suda da objasni zašto zahtevi podnosioca u vezi sa pravima penzionera i invalida rada nisu uzeti u obzir od strane državnih organa, Sud se poziva na član 113, stav 1 Ustava koji predviđa:“ „Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene stranke podnele sudu na zakonit način” ovaj stav na jasan način propisuje ko može da se smatra ovlašćenom strankom da podnese ustavni zahtev u vezi sa ocenom ustavnosti u jednom zakonu, Dakle, Sud smatra da podnosilac zahteva nije ovlašćena stranka za pokretanje ustavnih pitanja in abstrakto u vezi sa regulisanjem statusa penzionera i invalida rada, iz tog razloga u skladu sa članom 113,1 Ustava ovaj zahtev se smatra neprihvatljivim