USTAVNI SUD

KI50/20, Podnosilac zahteva: Abdullah Bajra, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda, Pml.br.366/2019, od 10. januara 2020. godine 

KI50/20 Rešenje o neprihvatljivosti od 20. januara 2021. godine, objavljeno 15. februara 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, zahtev za privremenom merom, prava optuženog, pravo na pravično suđenje, zahtev očigledno neosnovan, zahtev neprihvatljiv

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom osporio ustavnost Presude Vrhovnog suda, Pml. br. 366/2019, od 10. januara 2020. godine, gde je tvrdio da su mu povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 30. [Prava optuženog] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo i članom 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Sud je, nakon što je analizirao navode podnosicoa zahteva, smatrao da je podnosilac zahteva izgradio svoj slučaj na osnovu zakonitosti, a ne na osnovu ustavnosti. Sud je u ovom slučaju ponovio da se, kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom tumačenju zakona, koje su navodno izneli redovni sudovi, odnose na područje zakonitosti i kao takvi, nisu u nadležnosti Suda, i stoga ih, u principu, Sud ne može razmatrati (vidi, slučajeve Suda: br. KI06/17, podnosilac zahteva: L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; KI122/16, podnosilac zahteva: Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; i slučaj Suda KI154/17 i 05/18, podnosioci zahteva: Basri Deva, Afërdita Deva i Društvo sa ograničenom odgovornošću „BARBAS“, rešenje o neprihvatljivosti od 28. avgusta 2019. godine, stav 60).

Sud je dalje zaključio da su redovni sudovi ispoštovali zahteve člana 6. EKLJP-a, koji uključuje i prava optuženog, dajući podnosiocu zahteva mogućnost da iznese svoje primedbe u vezi sa dokazima i iskazima koji se odnose na optužbe podignute protiv njega, i to u svakoj fazi postupka. Štaviše, svi argumenti, objektivno sagledani, koji su bili relevantni za rešavanje njegovog slučaja, pravilno su saslušani i ispitani od strane sudova; činjenični i pravni razlozi za osporene odluke su detaljno navedeni i obrazloženi i postupci, posmatrani u celini, nisu bili nepravični.

Kao zaljučak, Sud je, oslanjajući se i na standarde utvrđene u svojoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i sudskoj praksi ESLJP-a, utvrdio da podnosilac zahteva nije dokazao i dovoljno potkrepio svoj navod o povredi njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih gore navedenim članovima Ustava.  Shodno tome, zahtev podnosioca je, na ustavnim osnovama, proglašen očigledno neosnovanim, stoga, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, isti je proglašen neprihvatljivim.