Ocena ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032

Presuda

br. predmeta KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23

podnosiocu: Vrhovni sud Republike Kosovo

Preuzimanje:

Përmbledhje Vendimi tekst

Priština, 15 jula 2024. godine

Br. ref.: AGJ 2476 /24

PRESUDA

spojenim slučajevima br. KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23

Podnosilac

Vrhovni sud Republike Kosovo

Ocena ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija

Enver Peci, sudija i

Jeton Bytyqi, sudija

Podnosilac zahteva

Zahteve je podneo Vrhovni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: relevantni sud), a potpisao ih je predsednik tog suda, Fejzullah Rexhepi.

Osporeni zakon

Relevantni sud izražava sumnju u pogledu ustavnosti stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem), stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032 (u daljem tekstu: ZKPRK).

ZKPRK je Skupština Republike Kosovo usvojila 14. jula 2022. godine, a stupio je na snagu 17. februara 2023. godine.

Predmetna stvar

Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem), stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032, koji su navodno u suprotnosti sa članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

Pravni osnov

Zahtev je zasnovan na stavu 8. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 51. (Tačnost podneska), 52. (Postupak pred sudom) i 53. (Odluka) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon), kao i na pravilu 75. (Zahtev u skladu sa stavom 8. člana 113. Ustava i članovima 51, 52. i 53. Zakona) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2018 (u daljem tekstu: Poslovnik br. 01/2018).

Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 (u daljem tekstu: Poslovnik) je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika. S tim u vezi, shodno pravilu 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.

Postupak pred Sudom

Dana 2. juna 2023. godine, relevantni sud je dostavio zahtev KO114/23 Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

Dana 8. juna 2023. godine, predsednica Suda je odlukama [br. GJR. KO114/23] i [br. KSH. KO114/23] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).

Dana 19. juna 2023. godine, Sud je o registraciji zahteva obavestio (i) relevantni sud; (ii) predsednika Republike Kosovo; (iii) premijera Republike Kosovo; (iv) Ombudsmana; (v) predsednika i generalnog sekretara Skupštine Republike Kosovo; i (vi) Kancelariju glavnog državnog tužioca, kojima je pružio mogućnost da dostave svoje komentare u roku od 15 (petnaest) dana od dana prijema dopisa.

Istog dana, Sud je obavestio i advokata zainteresovane strane, T.Rr., u slučaju KO114/23, kome je pružio mogućnost da dostavi svoje komentare u roku od 15 (petnaest) dana od dana prijema dopisa.

Dana 5. jula 2023. godine, Ombudsman je tražio od Suda da mu se odobri dodatni rok za dostavljanje komentara u vezi sa ocenom ustavnosti osporenih odredbi ZKPRK-a.

Dana 11. jula 2023. godine, advokat zainteresovane strane u slučaju KO114/23, T.Rr. je dostavio komentare Sudu.

Dana 18. jula 2023. godine, Sud je obavestio Ombudsmana o usvajanju njegovog zahteva da mu se odobri dodatni rok za dostavljanje komentara.

Dana 21. jula 2023. godine, Sud je tražio od relevantnog suda da dostavi odluku veća relevantnog suda o suspenziji predmeta i njegovom upućivanju Sudu.

Dana 31. jula 2023. godine, Ombudsman je dostavio komentare u vezi sa relevantnim odredbama ZKPRK-a.

Dana 3. avgusta 2023. godine, relevantni sud je dostavio odluku veća relevantnog suda o suspenziji predmeta i njegovom upućivanju Sudu.

Dana 1. septembra 2023. godine, Sud je razmotrio izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno odlučio da uputi pitanja državama članicama Foruma Venecijanske komisije, kao i da odloži razmatranje slučaja za narednu sednicu nakon dopune dodatnim podacima.

Dana 18. septembra 2023. godine, relevantni sud je podneo novi zahtev kojim je tražio ocenu ustavnosti stava 2. člana 438. ZKPRK-a. Zahtev je registrovan pod brojem KO192/23.

Dana 19. septembra 2023. godine, predsednica Suda je nalogom za spajanje zahteva [Nalog KO114/23 i KO192/23] naložila spajanje zahteva KO192/23 sa zahtevom KO114/23 zbog toga što je predmet ocene zapravo ista stvar.

Dana 21. septembra 2023. godine, Sud je o registraciji i spajanju zahteva obavestio (i) relevantni sud; (ii) predsednika Republike Kosovo; (iii) premijera Republike Kosovo; (iv) Ombudsmana, (v) predsednika Skupštine Republike Kosovo; i (vi) Kancelariju glavnog državnog tužioca, kojima je pružena mogućnost da dostave svoje komentare u roku od 15 (petnaest) dana od dana prijema dopisa.

Dana 21. septembra 2023. godine, Sud se obratio državama članicama Foruma Venecijanske komisije sa sledećim pitanjima:

“1) Da li važeći zakon u vašoj zemlji sadrži vanredno pravno sredstvo, odnosno zahtev za zaštitu zakonitosti u predmetima koji se odnose na pritvor?

2) Ako se relevantnom odlukom nižestepenog suda o ukidanju pritvora utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan:

a) da li se utvrđuje samo da je zakon povređen, ne mešajući se u konačnu odluku, odnosno radi se samo o odluci deklarativne prirode; ili je

b) izvršne prirode, tako da omogućava nadležnom sudu da preinači odluku nižestepenog suda o ukidanju pritvora na štetu okrivljenog”.

U periodu od 21. septembra do 23. oktobra 2023. godine, Sud je primio odgovore od ustavnih sudova i sudova sa ustavnom nadležnošću država članica Foruma Venecijanske komisije, kao što su: Albanija, Švedska, Lihtenštajn, Slovačka, Austrija, Češka, Kazahstan, Hrvatska, Turska, Nemačka, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina.

Dana 17. i 18. oktobra 2023. godine, relevantni sud je podneo dva nova zahteva kojima je tražio ocenu ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. ZKPRK-a. Zahtevi su registrovani pod brojevima KO227/23 i KO229/23.

Dana 20. oktobra 2023. godine, predsednica Suda je nalogom za spajanje zahteva [Urdh. KO227/23 i KO229/23] naložila spajanje zahteva KO227/23 i KO229/23 sa spojenim zahtevima KO114/23 i KO192/23.

Dana 30. oktobra 2023. godine, Sud je o registraciji i spajanju zahteva obavestio (i) relevantni sud; (ii) predsednika Republike Kosovo; (iii) premijera Republike Kosovo; (iv) Ombudsmana; (v) predsednika Skupštine Republike Kosovo; i (vi) Kancelariju glavnog državnog tužioca, kojima je pružena mogućnost da dostave svoje komentare u roku od 7 (sedam) dana od dana prijema dopisa.

Dana 1. novembra 2023. godine, Sud je razmotrio izveštaj sudije izvestioca i u punom sastavu, jednoglasno, odlučio da odloži razmatranje slučaja za jednu od narednih sednica nakon dopune dodatnim podacima i pojašnjenjima.

Dana 23. novembra 2023. godine, Sud je u punom sastavu, jednoglasno, podržao preporuku sudije izvestioca da je zahtev prihvatljiv za razmatranje i takođe, jednoglasno, odlučio da odloži razmatranje slučaja za jednu od narednih sednica nakon dopune dodatnim podacima i pojašnjenjima.

Dana 11. marta 2024, godine, sudija Jeton Bytyqi je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo i tom prilikom otpočeo svoj mandat u Sudu.

Dana 20. marta 2024. godine, Sud je u punom sastavu odlučio da odloži razmatranje slučaja za jednu od narednih sednica nakon dopune dodatnim podacima i pojašnjenjima.

Dana 15. maja 2024, godine, Sud je odlučio: (i) jednoglasno, da formulacija “ili ukidanju” stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a nije u suprotnosti sa članom 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava i članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (ii) jednoglasno, da stav 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) ZKPRK-a nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima; (iii) sa pet (5) glasova za i četiri (4) glasa protiv, da formulacija “osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” iz stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a, nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Istog dana, sudija izvestilac je na osnovu stava (6) pravila 53. (Glasanje) Poslovnika, tražio od predsednice Suda da se imenuje drugi sudija, iz većine, da pripremi presudu.

Istog dana, na osnovu gore navedenog pravila, a s obzirom na to da ostali članovi Veća za razmatranje nisu bili među većinom, predsednica Suda je imenovala sudiju Jetona Bytyqija da pripremi presudu prema utvrđenju Suda.

Dana 19. juna 2024. godine, sudija Jeton Bytyqi je predstavio presudu pred Sudom.

U skladu sa pravilima 56. (Suprotna mišljenja) i 57. (Podudarna mišljenja) Poslovnika o radu Suda, sudija Radomir Laban je pripremio suprotno i podudarno mišljenje, koje će biti objavljeno zajedno sa ovom presudom.

Pregled činjenica

U nastavku teksta, Sud će predstaviti kratak pregled proceduralne pozadine spojenih zahteva KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23 prema vremenu njihovog podnošenja Sudu.

KO114/23 – u vezi sa postupkom pritvora

Dana 28. februara 2023. godine, Osnovni sud u Prištini je rešenjem [PKR. br. 549/22] ukinuo pritvor licu F.G.

Specijalni tužilac Republike Kosovo (u daljem tekstu: STRK) je podneo žalbu protiv gore pomenutog rešenja, navodeći povredu krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Dana 1. marta 2023. godine, Apelacioni sud je rešenjem [PN.I.S. br. 38/2023] odbio, kao neosnovanu, žalbu STRK-a i potvrdio rešenje [PKR. br. 549/22] Osnovnog suda od 28. februara 2023. godine.

Kancelarija glavnog državnog tužioca je podnela Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti, sa predlogom da se zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji kao osnovan i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Odbrana lica F.G. je odgovorila na zahtev za zaštitu zakonitosti, sa predlogom da Vrhovni sud odbije isti kao neosnovan, a da se odluke Osnovnog i Apelacionog suda o ukidanju pritvora licu F.G., potvrde.

Dana 2. juna 2023. godine, Vrhovni sud je u skladu sa članom 113 (8) Ustava i članovima 51, 52. i 53. Zakona, podneo zahtev Ustavnom sudu koji se odnosi na ocenu ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. ZKPRK-a.

KO192/23 – u vezi sa postupkom osporavanja dokaza i odbacivanja optužnice

Dana 5. decembra 2022. godine, Osnovni sud u Mitrovici-Ogranak u Vučitrnu je rešenjem [P. br. 14/2022] usvojio prigovor na dokaze i zahtev za odbacivanje optužnice branioca okrivljenog B.M., u kom slučaju je odbačena optužnica Osnovnog tužilaštva u Mitrovici [PP. II. br. 2216/2021] od 21. januara 2022. godine i obustavljen krivični postupak protiv okrivljenog B.M.

Dana 10. januara 2023. godine, Apelacioni sud je rešenjem [PN. br. 1353/2022] odbio, kao neosnovanu, žalbu Osnovnog tužilaštva u Mitrovici podnetu protiv rešenja Osnovnog suda u Mitrovici-Ogranak u Vučitrnu od 5. decembra 2022. godine.

Dana 21. juna 2023. godine, glavni državni tužilac je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv gore pomenutih odluka kojim je predložio da se pobijane odluke ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Dana 18. septembra 2023. godine, Vrhovni sud je u skladu sa članom 113 (8) Ustava i članovima 51, 52. i 53. Zakona, podneo Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti stava 2. člana 438. ZKPRK-a.

KO227/23 – u vezi sa postupkom pritvora

Dana 19. avgusta 2023. godine, Osnovni sud u Prištini - Specijalno odeljenje je rešenjem [PPPS. br. 35/2023] okrivljenima I.L., H.G. i R.M., odredio meru pritvora u trajanju od jednog (1) meseca, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo pružanje pomoći u izvršenju krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja ili ovlašćenja, predviđenog članom 414. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika br. 06/L-074 Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK).

Dana 31. avgusta 2023. godine, Apelacioni sud je rešenjem [PN.l.S. br. 165/2023] usvojio žalbe branilaca okrivljenih I.L., H.G. i R.M. i preinačio rešenje prvostepenog suda, tako što je okrivljenima I.L., H.G. i R.M., ukinuta mera pritvora i isti odmah pušteni da se brane sa slobode.

Državni tužilac je protiv rešenja Apelacionog suda podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti, navodeći bitne povrede odredaba krivičnog postupka, sa predlogom da se zahtev usvoji kao osnovan i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Dana 18. oktobra 2023. godine, Vrhovni sud je u skladu sa članom 113 (8) Ustava i članovima 51, 52. i 53. Zakona, podneo zahtev Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. ZKPRK-a.

KO229/23 – u vezi sa pravosnažnom odlukom kojom se okončava krivični postupak

Dana 31. avgusta 2022. godine, Osnovni sud u Prištini-Odeljenje za teška krivična dela je presudom [PKR. br. 15/2020] oglasio krivim okrivljene A.B., O.B. i S.B., zbog izvršenja krivičnog dela “"organizovani kriminal", predviđenog članom 274. stav 3. KZRK-a u vezi sa krivičnim delom "iznuda" predviđenim članom 267. stav 2 KZRK-a u vezi sa članom 23. KZRK-a [...]”. Sud primećuje da se nazivi gore navedenih krivičnih dela podudaraju sa brojevima članova Privremenog krivičnog zakona Kosova.

Dana 20. januara 2023. godine, Apelacioni sud je presudom [APS. br. 40/2022] potvrdio presudu prvostepenog suda i odbio kao neosnovanu žalbu specijalnog tužioca i žalbe branilaca okrivljenih A.B., O.B. i S.B.

Državni tužilac je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluka nižestepenih sudova zbog povrede odredaba krivičnog postupka i tražio da se predmet zbog “ozbiljnih grešaka” vrati na ponovno odlučivanje. Državni tužilac je tražio (i) da se okrivljeni oglase krivim za krivično delo organizovanog kriminala i da se poništi pravna radnja prenosa imovine na ime lica srodnika okrivljenih; (ii) da se utvrdi da odluke Osnovnog suda i Apelacionog suda sadrže povrede odredaba krivičnog postupka u korist okrivljenih; ili (iii) da se utvrdi da odluke Osnovnog suda i Apelacionog suda sadrže povrede odredaba krivičnog postupka i da se predmet zbog “ozbiljnih grešaka” vrati na ponovno odlučivanje.

Dana 18. oktobra 2023. godine, Vrhovni sud je u skladu sa članom 113 (8) Ustava i članovima 51, 52. i 53. Zakona podneo Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti stava 2. člana 4. i stava 2. člana 438. ZKPRK-a.

Navodi relevantnog suda

U nastavku, Sud će predstaviti kratak pregled navoda relevantnog suda koji se odnose na spojene slučajeve KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23.

KO114/23 – u vezi sa postupkom pritvora

Suština zahteva relevantnog suda sastoji se u sumnji u ustavnost stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. ZKPRK-a. Relevantni sud tvrdi da predmetne odredbe ZKPRK-a nisu u saglasnosti sa članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava.

Relevantni sud navodi sledeće: “Prema Zakoniku o krivičnom postupku iz 2013. godine (ali i Zakoniku o krivičnom postupku koji je bio na snazi do 2012. godine), zahtev za zaštitu zakonitosti se kao vanredni pravni lek mogao podnositi samo protiv pravosnažnih odluka kojima je određen i produžen pritvor, a sada prema novom Zakoniku i protiv pravosnažnih odluka kojima je pritvor ukinut”.

Relevantni sud pored toga navodi: “Takođe, prema prethodnom Zakoniku o krivičnom postupku u okviru zakonske odredbe o načelu “ne bis in idem”, odnosno članu 4. st. 2 ZKP-a, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, pravosnažna sudska odluka se može preinačiti vanrednim pravnim lekovima samo u korist osuđenog lica. Pored toga, prema starim zakonicima, kada je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet na štetu okrivljenog, presuda je imala samo deklarativni karakter, povreda bi samo bila utvrđena ne utičući na pravosnažnu odluku”.

Što se tiče osporenih odredbi ZKPRK-a, relevantni sud naglašava da “[...] prema odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku koji je stupio na snagu ove godine, presuda koja je doneta povodom zahteva za zaštitu zakonitosti može biti efektivna i deklarativna. Efektivna je u korist okrivljenog (preinačenje u korist ili ukidanje), a deklarativna kada se utvrdi povreda zakona u korist okrivljenog bez uticaja na pravosnažnu odluku. Međutim, odredbom novog Zakonika o krivičnom postupku, odnosno st. 2 člana 4. ZPP-a je predviđeno da se pravosnažna sudska odluka može preinačiti vanrednim pravnim lekovima. Inače, prema odredbi člana 438. st. 2 Zakonika, ako Vrhovni sud Kosova oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji ide na štetu okrivljenog osnovan, sud potvrđuje samo povredu zakona, bez uticaja na pravosnažnu odluku, osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj grešci”. U vezi sa prethodno navedenim, relevantni sud navodi: “[...] i pored toga što je novim Zakonikom predviđeno da zahtev koji je podnet na štetu okrivljenog ima deklarativni karakter, u isto vreme je predviđena i mogućnost preinačenja pravosnažne odluke na štetu okrivljenog, bez utvrđivanja pravnog dejstva preinačenja (kako se može preinačiti pravosnažna oslobađajuća presuda, u slučaju da je preinačena iz oslobađajuće u osuđujuću, da li okrivljeni ima pravo na žalbu i koji sud treba da odluči o žalbi i kada je odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj grešci, a isto važi i za pravosnažnu odluku kojom je ukinut pritvor)”.

Dakle, relevantni sud navodi sledeće: “U konkretnom slučaju je zahtev protiv pravosnažnog rešenja kojim je okrivljenom ukinut pritvor podneo tužilac, a imajući u vidu da je pritvor mera obezbeđivanja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, dok se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pravo na slobodu i sigurnost mora tumačiti u korist ostanka na slobodi i ova mera (kao najteža mera) se mora svesti na najkraće moguće vreme, pitanje koje se postavlja jeste da li se povodom zahteva za zaštitu zakonitosti kao vanrednog pravnog leka pravosnažna odluka može preinačiti na njegovu štetu i da li su odredbe člana 4. st. 2, člana 432. st. 4 i 438. st. 2 Zakonika o krivičnom postupku u saglasnosti sa članom 29. i 34. i 53. Ustava Kosova”.

Relevantni sud naglašava: “Iz gore navedenih razloga, smatramo da je meritorna odluka Vrhovnog suda Kosova u konkretnom slučaju direktno povezana sa gore navedenim pravnim normama, stoga ovaj Sud ne može da odluči povodom zahteva za zaštitu zakonitosti dok Ustavni sud ne donese odluku o ovom zahtevu, dok će u Vrhovnom sudu do donošenja odluke od strane vašeg Suda, postupak odlučivanja biti obustavljen”.

KO192/23 - u vezi sa postupkom osporavanja dokaza i odbacivanja optužnice

Relevantni sud ističe da su sudije krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Kosova, nakon održanog sastanka, ocenili da je u ovom slučaju neophodno da se pokrene postupak ocene ustavnosti pred Ustavnim sudom, pošto nisu sigurni “da li je zakonska odredba iz člana 438., stav 2. ZKP (koja se odnosi na zahtev za zaštitu zakonitosti podnet na štetu okrivljenog), u skladu sa odredbama Ustava Republike Kosovo i sa sudskim odlukama Evropskog suda za ljudska prava, dok je takvo tumačenje važno kako bi se odlučilo u ovoj krivičnoj stvari”.

Relevantni sud ističe da u zakonskim odredbama prethodnog Zakonika o krivičnom postupku (Zakonik br. 04/L-123 od 13. decembra 2012. godine), slično kao i u drugim državama regiona, bilo prihvatljivo pravno rešenje po kojem “Vrhovni sud Kosova će presudom utvrditi da postoji povreda zakona ne dirajući u pravnosnažnost odluke ako usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenog lica” (član 438, stav 2.)”.

Relevantni sud ističe da je sada novom zakonskom odredbom iz člana 438. stav 2. ZKPRK-a propisano da: “Ako Vrhovni sud Kosova oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji ide na štetu okrivljenog osnovan, sud potvrđuje samo povredu zakona, bez uticaja po pravosnažnu odluku, osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”.

Relevantni sud smatra da Ustavni sud treba da razjasni tri (3) važne stvari, i to:

prvo, šta se podrazumeva pod izrazom korišćenim u zakonodavstvu, “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”, pošto to može da prouzrokuje nejasnoće u tumačenju;
drugo, kako da postupi sud nakon utvrđivanja da se radi o “odluci očigledno neprikladnoj ili zasnovanoj na ozbiljnoj greški”, pošto to nije razjašnjeno ovom zakonskom odredbom, i
kao treće, ovaj način odlučivanja na štetu okrivljenog, po zahtevu za zaštitu zakonitosti glavnog državnog tužioca, sa vanrednim pravnim sredstvom, da li je u skladu sa ustavnim principima i odredbama, kao i sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava.

KO227/23 – u vezi sa postupkom pritvora

Relevantni sud ističe da je odredbom ZKPRK-a, odnosno stavom 2. člana 4. ZKPRK-a, utvrđeno da se pravosnažna sudska odluka može menjati po vanrednim pravnim sredstvima.

Relevantni sud ističe da je “novim Zakonikom predviđeno da zahtev podnet na štetu okrivljenog ima deklarativni karakter, istovremeno je predviđena i mogućnost preinačenja pravosnažne odluke na štetu okrivljenog, bez utvrđivanja dejstva zakonske izmene (kako se može promeniti pravosnažna oslobađajuća presuda, ako je preinačena sa oslobađajuće na osuđujuću, da li okrivljeni ima pravo žalbe i koji sud treba da odluči o žalbi i kada je odluka jasna neprimereno ili zasnovano na teškoj grešci, a isto važi i za konačnu odluku kojom je pritvor ukinut)”.

Relevantni sud ističe da je “u konkretnom slučaju, tužilac podneo zahtev protiv pravosnažnog rešenja kojim je tuženom ukinut pritvor, a imajući u vidu da je pritvor mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, dok prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pravo na slobodu i bezbednost mora se tumačiti u korist ostanka na slobodi i ova mera (kao teža mera) mora biti svedena na najkraće moguće vreme, pitanje koje se postavlja jeste da li se pravosnažna odluka može preinačiti po zahtevu za zaštitu zakonitosti kao vanrednom pravnom leku na njegovu štetu i da li su odredbe člana 4. stav 2, člana 432. stav 4. i člana 438. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku u skladu sa članovima 29, 34. i 53. Ustava Republike Kosovo”.

KO229/23 - u vezi sa pravosnažnom odlukom kojom se okončava krivični postupak

Relevantni sud ističe da je: “u konkretnom slučaju, protiv pravosnažnog rešenja, pored branilaca osuđenih, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo i državni tužilac i imajući u vidu da je u zahtevu predložio da se zbog “teških grešaka”, predmet vrati na ponovno odlučivanje, pitanje koje se postavlja jeste da li se pravosnažna odluka može menjati po zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao vanrednim pravnim sredstvom na štetu okrivljenih i da li su odredbe člana 4., stav 2, člana 432. stav 4. i člana 438. stav 2. ZKP-a u skladu sa članovima 30, 31, 34. i 53. Ustava Republike Kosovo”.

Komentari koje je dostavio Ombudsman

U vezi sa stavom 2. člana 438. ZKPRK-a, Ombudsman: “[...] smatra da u konkretnom slučaju, s obzirom na to da norma ne razjašnjava kada je “pravosnažna odluka očigledno neprikladna” i kada je “pravosnažna odluka zasnovana na ozbiljnoj grešci”, onda utvrđivanje neprikladnosti i ozbiljne greške potpada pod diskreciono pravo sudija, što rezultira njihovim proizvoljnim odlučivanjem”.

S tim u vezi, Ombudsman dodaje da je: “[...] neprihvatljivo da se procesne radnje zasnivaju na normi koja ne utvrđuje jasno kada je pravosnažna odluka neprikladna, odnosno kada je zasnovana na ozbiljnoj grešci. Procesne norme moraju biti jasne i predvidljive, kako bi stranke u postupku mogle da preduzimaju i predviđaju svoje procesne radnje radi ostvarivanja sudske zaštite prava”.

Ombudsman naglašava da stav 2. člana 438. ZKPRK-a ne sadrži neophodne elemente vladavine prava, kao što su pravna sigurnost i zabrana proizvoljnosti, utvrđene od strane Venecijanske komisije.

U nastavku, Ombudsman, pozivajući se na Venecijansku komisiju, smatra da: “neophodni elementi vladavine prava, kao što su: zakonitost, pravna sigurnost, zabrana proizvoljnosti, poštovanje ljudskih prava i nediskriminacija i jednakost pred zakonom, ne treba da budu samo formalni, već i suštinski u zadovoljenju i funkcionisanju vladavine prava”.

Ombudsman precizira: “Trenutni sadržaj člana 438. stav 2. Zakonika br. 08/L-032 o krivičnom postupku na Kosovu je nejasan i ne sadrži elemente vladavine prava i nije u saglasnosti sa elementima vladavine prava koje je utvrdila Venecijanska komisija”.

Na osnovu prethodno izloženog, Ombudsman smatra da je veoma važno da Sud oceni da li se stavom 2. člana 438. ZKPRK-a narušavaju pravna sigurnost, položaj okrivljenog u krivičnom postupku, kao i da li je isti u saglasnosti sa elementima vladavine prava.

Komentari koje je dostavio T.Rr. u svojstvu advokata zainteresovane strane F.G.

T.Rr, u svojstvu advokata zainteresovane strane F.G, precizira da što se tiče pitanja pritvora, to pitanje nije povezano sa načelom Ne Bis In Idem zbog toga što “nije svrsishodno za konkretan slučaj jer se član 4. ZKPRK-a odnosi na slučajeve u kojima je lice osuđeno ili oslobođeno pravosnažnom odlukom suda ili kada je optužnica odbijena pravosnažnom odlukom suda”. Pored toga, prema njegovim navodima, u predmetu lica F.G, radi se o slučaju kada isti “nije u stanju da se suoči sa sudskim pretresom zbog mentalne bolesti koja je trajne prirode”. Međutim, on izražava sumnju u pogledu ustavnosti zahteva za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažne odluke o ukidanju pritvora, kao pravnog sredstva pred Vrhovnim sudom i saglasnosti ove odredbe sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP). Pored toga, kada je u pitanju stav 2. člana 438. ZKPRK-a, on naglašava, “[...] Reči upotrebljene u ovoj odredbi .... osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj grešci, potpuno su nejasne, nerazumljive i apstraktne i stvaraju pravnu nesigurnost”. Dalje dodaje da su u odnosu na pritvor “[...] uslovi za lišenje slobode jasno utvrđeni u domaćem zakonodavstvu i da je samo zakonodavstvo predvidljivo sa stanovišta njegove primene, kako bi se ispunio standard "zakonitosti" utvrđen” EKLJP-om, citirajući s tim u vezi i predmete ESLJP-a, uključujući i predmet Baranowski protiv Poljske.

Prilozi država članica Foruma Venecijanske komisije

Albanija

Zakonik o krivičnom postupku Albanije ne predviđa zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredno pravno sredstvo. Jedna takva odredba je 1996. godine postala sastavni deo pravosudnog sistema, ali je kasnije, odlukom br. 55 od 21. novembra 1997. godine, proglašena neustavnom. Odluka Ustavnog suda Republike Albanije, br. 55 od 21. novembra 1997. godine, u relevantnom delu utvrđuje: “Na predlog Helsinškog odbora u Albaniji, Ustavni sud je na sopstvenu inicijativu, isto kao i za ostala pitanja pokrenuta u njegovom zahtevu, podvrgnuo ustavnoj kontroli i zakone br. 8180 i br.8181 od 23.12.1996. godine, koji govore, prvi "O izmenama Zakonika o krivičnom postupku", a drugi "O izmenama Zakonika o parničnom postupku". U oba ova zakona je predviđeno uspostavljanje novog instituta, koji daje pravo generalnom tužiocu da u interesu zakona ulaže zahtev za ukidanje pravosnažnih odluka prvostepenog suda, apelacionog suda, kao i odluka Krivičnog veća i Građanskog veća Kasacionog suda. Ustavni sud, prilikom razmatranja suštine i sadržaja ovih normativnih akata i upoređujući ih i analizirajući u duhu ustavnih zakona, ocenjuje da dodeljivanje ovog novog pravnog sredstva reagovanja, kao i njegovo pravo da iskoristi to sredstvo u roku od jedne godine od dana pravosnažnosti odluka ovih sudova, nisu u saglasnosti sa ustavnim funkcijama i dužnostima organa tužilaštva. Na osnovu člana 13. Zakona br. 7561 od 29.04.1992. godine "O izmenama i dopunama Zakona br. 7491 od 29.04.1991. godine "O osnovnim ustavnim odredbama"", Tužilaštvo je jedini organ koji sprovodi krivično gonjenje u istrazi i pred sudom i koji u svojoj pravosudnoj delatnosti štiti opšte interese društva, pravnog poretka, kao i prava i slobode građana. Iz ovoga proizilazi da novim oblikom organizovanja sankcionisanog ovom ustavnom odredbom, tužilaštvu nije dodeljena funkcija kontrole zakonitosti pravosnažnih sudskih odluka. Delatnost i delokrug njegovih nadležnosti su ograničeniji i usmereni uglavnom na istragu, dok se u suđenju u krivičnim i građanskim predmetima, ovlašćenja tužioca vrše samo dok je u toku ili odmah nakon okončanja sudskog postupka, ali uvek u rokovima propisanim odredbama Zakonika o krivičnom postupku i Zakonika o parničnom postupku. Pored toga, u suđenju u krivičnim i građanskim predmetima, dotiče se i načelo jednakosti stranaka sankcionisano članom 25. Zakona br. 7692 od 31.03.1993. godine o “Osnovnim ljudskim pravima i slobodama”.”

Švedska

Vrhovni sud Švedske je odgovorio da u švedskom pravnom sistemu ne postoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredno pravno sredstvo. Vrhovni sud Švedske objašnjava da se predmeti pritvora, u praksi, uvek osporavaju redovnim pravnim sredstvima. Ako kasnije nastupe nove okolnosti, na primer, tokom faze preliminarne istrage, pitanje pritvora se može ponovno oceniti. Ovo može dovesti do puštanja pritvorenika na slobodu ili-ako je osumnjičeni u bekstvu-zahteva tužioca za pritvaranje osumnjičenog. Sud, u takvoj situaciji, ne bi bio uslovljen prethodnim odlukama po pitanju pritvora. Prema tome, u praksi, nije prikladno reći da je pritvor konačan, kao što je navedeno u postavljenom pitanju. Na kraju, vredi napomenuti da su sudovi, isto kao i tužioci, uslovljeni načelom srazmernosti kako bi pritvor bio što je moguće kraći.

Lihtenštajn

Zakonik o krivičnom postupku Lihtenštajna predviđa redovno pravno sredstvo za državnog tužioca u Vrhovnom sudu protiv odluka Apelacionog suda u vezi sa prekidom pritvora okrivljenom. Član 240. stav 1. tačka 2. ZKP-a glasi: “Protiv rešenja Apelacionog suda može se izjaviti žalba Vrhovnom sudu u sledećim slučajevima: 2. od strane tužioca protiv rešenja kojim se odbija zahtev za pokretanje postupka istrage, nalog za hapšenje, određivanje ili produženje pritvora ili izricanje obustave”. Ovakvu žalbu može podneti i okrivljeni, konkretno ako se odbija njegova žalba protiv određivanja ili produženja pritvora (član 240. stav 1. tačka 1a ZKP-a). Međutim, vanredno pravno sredstvo koje je slično zahtevu za zaštitu zakonitosti ne postoji u Lihtenštajnu. Pošto državni tužilac ima na raspolaganju redovno pravno sredstvo, Vrhovni sud može da preinači odluku Apelacionog suda”.

Slovačka

U pravosudnom sistemu Republike Slovačke, pravosnažna odluka o pritvoru se može osporiti samo žalbom zbog zakonskih pitanja (points in law) koju podnosi ministar pravde Republike Slovačke. Žalbe zbog zakonskih pitanja u krivičnim postupcima razmatra Vrhovni sud Republike Slovačke. Prilikom odlučivanja o žalbama zbog zakonskih pitanja, Vrhovni sud može da ukine osporene odluke i da vrati iste nižestepenim sudovima, koji su vezani odlukama Vrhovnog suda. Ukoliko to traži ministar pravde, Vrhovni sud takođe može da ukine i odluke o pritvoru donete u korist okrivljenih. Ustavnost pomenutog zakonskog okvira nikada nije osporena pred Ustavnim sudom Republike Slovačke.

Austrija

Prema Zakoniku o krivičnom postupku Austrije, generalni tužilac, postupajući po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev saveznog ministra pravde, može da podnese žalbu za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu. Takva žalba se može uložiti protiv svake presude, rešenja ili druge mere krivičnog suda. Žalba se može uložiti u bilo koje vreme, odnosno i onda kada je odluka pravosnažna i bez obzira na činjenicu da li su stranke u krivičnom postupku koristile pravno sredstvo. U principu, takva žalba se može uložiti i protiv odluka sudova koje se odnose na pritvor. Ukoliko je žalba osnovana, Vrhovni sud će utvrditi da je došlo do povrede zakona. U principu, ova odluka je deklarativna i ne utiče na prava optuženog. Međutim, ako je odlukom suda izrečena kazna, Vrhovni sud na osnovu svog diskrecionog prava može da pusti optuženog na slobodu, da smanji kaznu ili naloži ponavljanje postupka. U svakom slučaju, odluka suda se nikada ne može preinačiti na štetu optuženog.

Češka

Pravni sistem Češke Republike ne predviđa vanredno pravno sredstvo kao što je zahtev za zaštitu zakonitosti.

Kazahstan

Kategorija žalbi za zaštitu zakonitosti nije razmatrana od strane Ustavnog suda Republike Kazahstan.

Hrvatska

U pravnom sistemu Hrvatske postoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredno pravno sredstvo. Državni tužilac može da podnese zahtev protiv pravosnažne odluke suda, uključujući i odluku o pritvoru donetu u postupku koji je zahvaćen povredama osnovnih ljudskih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, kao i domaćim i međunarodnim pravom. Kada sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, isti donosi presudu kojom utvrđuje, u zavisnosti od prirode povrede zakona, ili vraća pravosnažnu odluku na ponovno suđenje ili istu ukida u celini ili delimično. Ako je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet na štetu okrivljenog, a sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, isti samo utvrđuje da postoji povreda zakona, ali ne utiče na konačnu odluku. Sud ponekad donosi deklarativne odluke čak i u slučajevima kada je zahtev podnet u korist okrivljenog ili u slučaju povrede zakona na štetu okrivljenog, respektivno, ili ako sud oceni da to nije potrebno, zbog manjeg značaja učinjene povrede, da vrati ili ukine odluku tako da se povreda otkloni u ponovljenom postupku.

Turska

U sistemu krivičnog pravosuđa Turske, državni tužilac nema mogućnost da podnese Kasacionom sudu vanrednu žalbu radi zaštite zakonitosti pravosnažnih odluka nižestepenih sudova koje se odnose na ukidanje pritvora optuženom licu. Državni tužilac ima samo mogućnost da traži određivanje pritvora okrivljenom ili da iznese svoje mišljenje o produženju ili ukidanju pritvora, ili da podnese nadležnom sudiji prigovor na nalog za pritvor tokom svih faza odvijanja krivičnog postupka na način predviđen zakonom o krivičnom postupku.

Nemačka

Važeći zakon u Nemačkoj ne sadrži vanredno pravno sredstvo koje odgovara zahtevu za zaštitu zakonitosti u predmetima koji se odnose na pritvor. Ako sud odluči da ukine ili suspenduje nalog za hapšenje kojim se izriče pritvor, javni tužilac može da uloži žalbu protiv naloga suda. Sud koji odlučuje povodom žalbe može ponovo da uvede nalog za hapšenje, osim ako razlog za ukidanje pritvora nije puštanje optuženog na slobodu. Postupajući na ovakav način sud takođe može zasnovati nalog za hapšenje i na različitim osnovama ili na jakoj sumnji da je optuženi izvršio neko drugo krivično delo. U svakom slučaju, žalba predstavlja redovno pravno sredstvo. Dok nemačko procesno pravo poznaje nekoliko vanrednih pravnih sredstava kao što je vraćanje status quo ante nakon propusta da se poštuju rokovi, a neka od njih služe za zaštitu zakonitosti, oni su ograničeni na procesne odluke o glavnoj stvari i ne omogućavaju javnom tužiocu da pobija odluke sudova o ukidanju pritvora.

Severna Makedonija

Zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredno pravno sredstvo koje javni tužilac u Republici Severnoj Makedoniji može da podnese protiv pravosnažnih odluka u slučaju da su one u suprotnosti sa Ustavom, zakonom ili međunarodnim ugovorom ratifikovanim u skladu sa Ustavom. Zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti Vrhovnom sudu Republike Severne Makedonije koji odlučuje na sudskoj sednici. Ako je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet protiv optuženog i sud utvrdi da je osnovan, isti će samo utvrditi da je zakon povređen, ali se neće mešati u konačnu odluku.

Bosna i Hercegovina

U Bosni i Hercegovini postoje četiri zakona o krivičnom postupku. Jedan na državnom nivou, dva na entitetskom nivou i jedan na nivou Brčko Distrikta. Samo jedan od njih predviđa zahtev za zaštitu zakonitosti kao posebno vanredno pravno sredstvo – Zakonik o krivičnom postupku Republike Srpske. Članom 350. ovog zakonika predviđeno je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažne odluke. Ovaj zakon ne predviđa izuzetke slične onima iz odredbe stava 4. člana 432. Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Član 29.

[Pravo na slobodu i sigurnost]

“1. Svakome se garantuje pravo na slobodu i sigurnost. Niko ne može biti lišen slobode izuzev zakonom predviđenih slučajeva i na osnovu odluke nadležnog suda, i to:

(1) nakon objavljivanja kazne zatvorom zbog krivičnog dela;

(2) zbog opravdane sumnje da je lice izvršilo krivično delo, samo onda kada se lišavanje slobode smatra neophodnim za sprečavanje vršenja krivičnog dela i samo na veoma kratak period pre suđenja, na zakonom propisan način;

(3) radi vaspitnog nadzora maloletnog lica, ili radi njegovog/njenog privođenja nadležnom organu, na osnovu zakonitog naređenja;

(4) radi zdravstvenog nadzora lica, koje je zbog bolesti, opasno po društvo;

(5) zbog ilegalnog ulaska u Republiku Kosovo, ili nakon zakonite naredbe o udaljenju ili ekstradiciji.

2. Lice lišeno slobode se odmah, na njegovom maternjem jeziku ili jeziku koje ona/on razume, obaveštava o razlogu hapšenja. Pismeno obaveštenje o razlozima hapšenja, se podnosi što je pre moguće. Svako lice koje je lišeno slobode bez sudske odluke se u roku od četrdeset osam (48) sati mora izvesti pred sudiju, koji odlučuje o njegovom/njenom pritvoru ili oslobađanju. Pritvoreno lice ima pravo da mu se sudi bez odlaganja, ili na slobodu do suđenja, osim ako sudija smatra da je lice opasno po zajednicu ili smatra da postoji rizik od njegovog/njenog bekstva pre suđenja.

3. Lice koje je lišeno slobode, se bez odlaganja treba obavestiti da ima pravo na nedavanje izjave i pravo na zaštitu, po svom izboru, i ima pravo da bez odlaganja obavesti tu osobu po svom izboru.

4. Lice koje je lišeno slobode hapšenjem ili pritvorom, ima pravo na pravnu pomoć, kako bi se ocenila zakonitost hapšenja ili pritvaranja. Odluku će doneti sud u vrlo kratkom roku i ukoliko je hapšenje ili pritvor nezakonito, narediće se oslobađanje lica.

5. Svako ko je žrtva hapšenja ili pritvora, koje nije u skladu sa odredbama ovog Člana, ima pravo na kompenzaciju, na zakonom propisan način.

6. Lice koje služi kaznu, ima pravo da se žali na uslove hapšenja, na zakonom propisan način.”

Član 34.

[Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo]

“Niko se ne može kazniti više od jednog puta za isto krivično delo”.

Član 103.

[Organizacija i jurisdikcija sudova]

“1. Organizacija, funkcionisanje i jurisdikcija Vrhovnog suda i ostalih sudova se reguliše zakonom.

2. Vrhovni sud Kosova je najviša sudska vlast.

[...]”

Član 109.

[Državno tužilaštvo]

“1. Državno tužilaštvo je nezavisna institucija odgovorna za gonjenje učinioca krivičnih dela, ili drugih kažnjivih dela, kao što je i regulisano zakonom.

2. Državno tužilaštvo je nepristrasna institucija i funkcioniše na osnovu Ustava i zakona.

3. Organizacija, nadležnosti i obaveze Državnog tužilaštva, se regulišu zakonom.

4. Državo tužilaštvo odražava etničku raznolikost Republike Kosovo i poštovaće načelo polne jednakosti.

5. Početni mandat tužilaca je tri godine. U slučaju ponovnog izbora, mandat je stalan, do penzionisanja, kao što je određeno zakonom, osim ako se sudija razreši u saglasnosti sa zakonom.

6. Tužioci se mogu razrešiti samo na osnovu kazne zbog počinjenog krivičnog dela ili neispunjavanja svojih dužnosti.

7. Državni tužioc će se imenovati i razrešiti od strane Predsednika Republike Kosovo na osnovu predloga Tužilačkog saveta Kosova. Državni tužioc će služiti mandat od sedam godina, bez mogućnosti ponovnog izbora”.

Član 53.

[Tumačenje odredbi ljudskih prava]

“Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom se tumače u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.

Evropska konvencija o ljudskim pravima

Član 5.

(Pravo na slobodu i bezbednost)

“1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

a) u slučaju zakonitog lišenja slobode na osnovu presude nadležnog suda;

b) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane zakonom;

c) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju;

d) u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu vaspitnog nadzora ili zakonitog lišenja slobode radi njegovog privođenja nadležnom organu;

e) u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog lišenja slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droge ili skitnica;

f) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju deportacije ili ekstradicije.

2. Svako ko je uhapšen biće odmah i na jeziku koji razume obavešten o razlozima za njegovo hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega.

3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog člana biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.

4. Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

5. Svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti s odredbama ovog člana ima utuživo pravo na naknadu”.

Protokol br. 7 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

Član 4.

(Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari)

“1. Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

2. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov ishod.

3. Ovaj se član ne može staviti van snage na osnovu člana 15. Konvencije”.

Zakonik br. 08/L-032 o krivičnom postupku Republike Kosovo

Član 3.

Pretpostavka nevinosti okrivljenog i In Dubio Pro Reo

“1. Svako ko je osumnjičen ili optužen smatra se nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravosnažnom sudskom presudom.

2. Sumnje u pogledu postojanja činjenica od značaja za slučaj ili primenu neke od odredaba krivičnog zakona tumače se u korist okrivljenog i njegovih prava prema ovom zakoniku i Ustavu Republike Kosova”.

Član 4.

Ne Bis In Idem

“1. Niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je odlukom suda postupak pravnosnažno obustavljen ili za koje je odlukom suda optužba pravosnažno odbijena.

2. Osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, pravosnažna sudska odluka može se preinačiti vanrednim pravnim lekovima.

3. Članovi 1. i 2. Krivičnog zakonika shodno se primenjuju”.

Član 171.

Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog

“1. Mere koje se mogu preduzeti za obezbeđenje prisustva okrivljenog, sprečavanje ponavljanja krivičnog dela i uspešnog vođenja krivičnog postupka su:

1.1. poziv;

1.2. nalog za hapšenje;

1.3. obećanje okrivljenog da neće napuštati mesto boravišta;

1.4. zabrana prilaženja određenom mestu ili licu;

1.5. javljanje u policijsku stanicu;

1.6. jemstvo;

1.7. kućni pritvor;

1.8. pritvor.

2. Pri odlučivanju o tome koje će mere primeniti za obezbeđenje prisustva okrivljenog, sud je dužan uzeti u obzir uslove predviđene za konkretne mere i voditi računa da ne primeni težu meru ako je dovoljna blaža mera.

3. Ove mere se ukidaju kad prestanu razlozi zbog kojih su određene, ili se zamenjuju drugim blažijim merama kad za to nastupe uslovi.

4. Odluke o ovim merama donosi sudija za prethodni postupak pre podizanja optužnice, a nakon podizanja optužnice odluke donosi sudija pojedinac ili predsednik pretresnog veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno.

5. Izraz “blaže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog” ili “blaže mere” za potrebe ovog zakonika znači poziv i obećanje okrivljenog da neće napuštati mesto boravišta, zabrana prilaženja određenom mestu ili licu, javljanje u policijsku stanicu, jemstvo i kućni pritvor.

6. Sud može istovremeno odrediti jednu ili više mera iz stava 1. ovog člana”.

Potpoglavlje V. – Vanredni pravni lekovi

Član 419.

Vanredni pravni lekovi

“1. Krivični postupak koji je završen pravosnažnim rešenjem ili pravosnažnom presudom može se ponoviti na zahtev ovlašćenih lica samo u slučajevima i pod uslovima propisanim ovim zakonikom. Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka podnosi se Osnovnom sudu koji je doneo odluku.

2. Stranka može zatražiti vanredno ublažavanje kazne u svako doba tokom izdržavanja kazne. Stranka podnosi zahtev Osnovnom sudu koji je doneo presudu u prvom stepenu, koji prosleđuje sve spise predmeta Vrhovnom sudu.

3. Stranka može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od tri (3) meseca od dana prijema pravosnažne presude ili pravosnažnog rešenja protiv kojeg se traži zaštita zakonitosti. Stranka podnosi zahtev Osnovnom sudu koji je doneo odluku u prvom stepenu, koji prosleđuje sve spise predmeta Vrhovnom sudu.

4. Čl. 375, 376, 377, 378. i 379. ovog zakonika primenjuju se na sve zahteve iz ovog člana”.

Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka

Član 422.

Ponavljanje krivičnog postupka obustavljenog pravosnažnim rešenjem

“1. Pravosnažno obustavljen krivični postupak pre početka glavnog pretresa može se ponoviti ako se državni tužilac povuče iz optužnice i utvrdi da je povlačenje nastalo usled krivičnog dela državnog tužioca. Prilikom dokazivanja krivičnog dela primenjuju se odredbe člana 423. stav 3. ovog zakonika.

2. Ako se optužnica odbaci u nedostatku dovoljnih dokaza koji potkrepljuju osnovanu sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo opisano u optužnici i ako se otkriju i pribave nove činjenice i dokazi, može se podići nova optužnica ako Razmatrajuće veće odluči da novi dokazi i činjenice to opravdavaju”.

Član 423.

Ponavljanje krivičnog postupka završenog pravosnažnom presudom

“1. Krivični postupak koji je završen pravosnažnom presudom može se ponoviti samo:

1.1. ako se dokaže da je presuda zasnovana na lažnoj ispravi ili lažnom iskazu svedoka, veštaka ili tumača;

1.2. ako se dokaže da je do presude došlo usled krivičnog dela sudije ili lice koje je preduzelo istražne radnje;

1.3. ako se iznesu nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji sami za sebe ili u vezi sa ranijim dokazima mogu opravdati nevinost osuđenog ili do osude po blažoj krivičnoj odredbi;

1.4. ako je lice za isto delo više šuta suđen ili ako je više lica osuđeno za isto delo koje je moglo učiniti samo jedno lice ili neka od njih;

1.5. ako se u slučaju osude za produženo krivično delo ili za drugo krivično delo koje po zakonu obuhvata više istovrsnih ili više raznovrsnih radnji iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji ukazuju da nije učinio radnju koja je obuhvaćena krivičnim delom za koje je osuđen, a postojanje ovih činjenica bi bitno uticalo na odmeravanje kazne.

2. Krivični postupak završen pravosnažnom presudom može se ponoviti samo u korist okrivljenog, osim ako se utvrdi da su okolnosti iz stava 1. podstavovi 1.1. i 1.2. ovog člana, posledica krivičnog dela koje učinio okrivljeni ili lice koje postupa u njegovo ime protiv svedoka, veštaka, tumača, državnog tužioca ili sudije ili njihovih srodnika, pri čemu se krivični postupak završen pravosnažnom presudom može obnoviti protiv okrivljenog. Ponavljanje krivičnog postupka na štetu okrivljenog dozvoljeno je samo u roku od pet (5) godina od dana objave pravosnažne presude.

3. U slučajevima iz stava 1. podstavovi 1.1 i 1.2. ili stava 2. ovog člana, pravosnažnom presudom mora se utvrditi da li su ta lica proglašena krivim za dotična krivična dela. Ako se postupak protiv ovih lica ne može sprovesti zbog njihove smrti ili postoje okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, činjenice iz stava 1. podstavovi 1.1. i 1.2. ili stava 2. ovog člana mogu se dokazati i drugim dokazima”.

Član 424.

Lica ovlašćena za podnošenje zahteva za ponavljanje krivičnog postupka

“1. Ponavljanje krivičnog postupka mogu zatražiti stranke i branilac. Posle smrti osuđenog, ponavljanje može zatražiti državni tužilac, bračni drug, vanbračni drug, srodnik po krvi u prvoj liniji, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra ili hranitelj osuđenog.

2. Ponavljanje krivičnog postupka može se zatražiti i nakon što osuđeni izdrži kaznu, bez obzira na zastarelost, amnestiju ili pomilovanje.

3. Ako sud nadležan za odlučivanje o ponavljanju krivičnog postupka sazna da postoje osnovi za ponavljanje krivičnog postupka, isti obaveštava osuđenog ili lice ovlašćeno za podnošenje zahteva”.

Član 425.

Sadržaj zahteva za ponavljanje krivičnog postupka i sud koji o njemu odlučuje

“1. O zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka odlučuje Razmatrajuće veće Osnovnog suda koje je sudilo u ranijem postupku.

2. U zahtevu se mora navesti pravni osnov po kome se zahteva ponavljanje, kao i dokazi koji potkrepljuju činjenice na kojima se zasniva zahtev. Ako zahtev ne sadrži ove podatke, sud poziva podnosioca zahteva da dopuni zahtev u određenom roku.

3. Prilikom odlučivanja o zahtevu za ponavljanje, u veću ne prisustvuje sudija koji je učestvovao u donošenju presude u ranijem postupku”.

Član 426.

Osnov i postupak za odbacivanje zahteva za ponavljanje krivičnog postupka

“1. Sud rešenjem odbacuje zahtev ako na osnovu istog i spisa ranijeg postupka utvrdi:

1.1. da je zahtev podnelo neovlašćeno lice;

1.2. da nema zakonskih osnova za ponavljanje postupka;

1.3. da su činjenice i dokazi na kojima se zahtev zasniva već bili izneseni u ranijem zahtevu za ponavljanje postupka koji je pravnosnažno odbijen;

1.4. da činjenice i dokazi ne pružaju osnov da se na osnovu njih dozvoli ponavljanje; ili

1.5. da podnosilac zahteva za ponavljanje postupka nije postupio u skladu sa članom 425. stav 2. ovog zakonika.

2. Ako sud ne odbaci zahtev, primerak zahteva dostavlja se državnom tužiocu ili drugoj stranci koja ima pravo da u roku od osam (8) dana odgovori na zahtev. Kada sud dobije odgovor na zahtev ili kada protekne rok za podnošenje odgovora, predsednik Razmatrajućeg veća nalaže pretragu i razmatranje činjenica i dokaza iznetih u zahtevu i odgovoru”.

Član 427.

Odluke veća o zahtevu za ponavljanje

“1. Na osnovu rezultata pretrage i razmatranja činjenica i dokaza iznetih u zahtevu i odgovoru, sud usvaja zahtev i dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka ili odbija zahtev.

2. Ako sud oceni da razlozi zbog kojih je dozvolio ponavljanje postupka postoje i za nekog od saoptuženog koji nije podneo zahtev za ponavljanje postupka, postupiće po službenoj dužnosti kao da je takav zahtev podnet.

3. U rešenju kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka, sud odmah nalaže održavanje novog glavnog pretresa ili vraćanje predmeta u fazu istrage ili na početak istrage ako istraga ranije nije sprovedena.

4. Sud nalaže odlaganje ili prekid izvršenja presude ako, po osnovu izvedenih dokaza, smatra da:

4.1. osuđeni u ponovljenom postupku može biti osuđen na kaznu koja nakon uračunavanja već izdržane kazne mora osloboditi;

4.2. osuđeni se može osloboditi optužbe; ili

4.3. optužba podignuta protiv njega može se odbiti.

5. Po pravosnažnosti rešenja kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka obustavlja se izvršenje kazne. Međutim, ako postoje uslovi iz člana 184. stav 1. ovog zakonika, sud određuje pritvor”.

Član 428.

Pravila za novi postupak ponavljanja

“1. Za novi postupak koji se sprovodi po osnovu rešenja kojim je dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka, važe iste odredbe kao u prethodnom postupku. U novom postupku, sud se ne vezuje za rešenja doneta u prethodnom postupku.

2. Ako se novi postupak obustavi pre početka glavnog pretresa, ranija presuda se ukida rešenjem o obustavi postupka.

3. Prilikom donošenja nove presude, sud ukida raniju presudu ili samo neki njen deo, ili stavlja na snagu raniju presudu. U kaznu izrečenu novom presudom, sud uračunava optuženom izdržanu kaznu, a ako je dozvoljeno ponavljanje samo za neko krivično delo za koje je optuženi bio osuđen ili oslobođen, sud izrile novu jedinstvenu kaznu prema odredbama Krivičnog zakona.

4. Sud u novom postupku je vezana zabranom iz člana 395. ovog zakonika”.

Član 432.

Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti

“1. Protiv pravosnažne sudske odluke ili protiv sudskog postupka koji je prethodio donošenju te odluke, po završetku krivičnog postupka pravosnažnom odlukom može se podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u sledećim slučajevima:

1.1. u slučaju povrede krivičnog zakona;

1.2. u slučaju bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 384. stav 1. ovog zakonika; ili

1.3. u slučaju drugih povreda odredaba krivičnog postupka ako su takva povrede uticale na zakonitost sudske odluke.

2. Zahtev za zaštitu zakonitosti ne može se podneti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, niti protiv odluke Vrhovnog suda Kosova kojom je odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti.

3. Izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, glavni državni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti za svaku povredu zakona.

4. Izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti tokom postupka koji nije pravosnažno završen, osim protiv pravosnažnih odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora”.

Član 438.

Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti

“1. Ako Vrhovni sud Kosova utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, donosi presudu kojom, shodno vrsti povrede:

1.1. preinačuje pravosnažnu odluku;

1.2. u celini ili delimično ukida odluku Osnovnog suda i višeg suda ili samo odluku višeg suda i predmet vraća na ponovno merodavno odlučivanje ili suđenje Osnovnom sudu ili višem sudu; ili

1.3. se ograničava samo na utvrđivanju povrede zakona.

2. Ako Vrhovni sud Kosova oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji ide na štetu okrivljenog osnovan, sud potvrđuje samo povredu zakona, bez uticaja po pravosnažnu odluku, osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški.

3. Ako Apelacioni sud prema ovom zakoniku nije imao pravo da otkloni povredu zakona do koje je došlo prvostepenom odlukom ili u sudskom postupku koji je prethodio toj odluci i Vrhovni sud Kosova utvrdi da je zahtev podnet u korist optuženog osnovan i da za otklanjanje ove povrede treba ukinuti ili preinačiti odluku prvostepenog suda, Vrhovni sud Kosova ukida ili preinačuje odluku Apelacionog suda, iako njome nije povređen zakon”.

Član 440.

Zaštita prava prema Ustavu Republike Kosovo, Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i Evropskom sudu za ljudska prava

“Vanredni pravni lekovi iz ovog Poglavlja mogu se podneti na osnovu predviđenih ovim zakonikom i zaštićenih Ustavom Republike Kosova ili Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i njenim protokolima, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava”.

Zakonik br. 04/L-123 o krivičnom postupku ukinut Zakonikom br. 08/L-032 o krivičnom postupku

Član 432.

Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti

“1. Protiv pravnosnažne odluke ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, može se nakon konačnog završetka postupka podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u sledećim slučajevima:

1.1. na osnovu povrede krivičnog zakona;

1.2. zbog suštinske povrede odredaba krivičnog postupka shodno članovima 384. stava 1. ovog zakonika; ili

1.3. na osnovu drugih povreda odredaba krivičnog postupka, ako su te povrede uticale na zakonitost sudske odluke.

2. Protiv odluke o zahtevu za zaštitu zakonitosti ili zbog pogrešnog ili nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja koji je pred Vrhovnim sudom Kosova prethodio njenom donošenju, zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen.

3. Uprkos odredbama stava 1. ovog člana, glavni državni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bilo koje povrede zakona.

4. Uprkos odredbama stava 1. ovog člana, zahtev za zaštitu zakonitosti može da bude podnet u toku krivičnog postupka koji nije konačno završen samo protiv konačnih odluka koje se odnose na određivanje ili produženje sudskog pritvora”.

Član 441.

Ustav Republike Kosova, Evropska konvencija za ljudska prava i Evropski sud o ljudskim pravima

“Zahtev za vanredan pravni lek iz ove glave može se podneti na osnovu prava u skladu sa ovim zakonikom koja su zajamčena Ustavom Republike Kosova ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i njenih pratećih protokola kao i na osnovu odluke Evropskog suda za ljudska prava”.

UNMIK/URED/2003/26 Privremeni zakon o krivičnom postupku Kosova ukinut Zakonikom br. 04/L-123 o krivičnom postupku

Član 451.

Bez naslova

“(1) Protiv pravosnažne sudske odluke ili protiv sudskog postupka koji je prethodio toj odluci, može nakon konačnog završetka krivičnog postupka da bude podignut zahtev za zaštitu zakonitosti u sledećim slučajevima:

1) Zbog povrede krivičnog zakona;

2) Zbog suštinske povrede odredbi Zakona o krivičnom postupku iz Člana 403. stav 1 ovog Zakona; ili

3) Zbog drugih povreda odredbi Zakona o krivičnom postupku, ako su te povrede uticale na zakonitost sudske odluke.

(2) Zahtev za zaštitu zakonitosti ne može da bude podignut zbog pogrešnog ili nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja niti protiv odluke Vrhovnog suda Kosova kojom je odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti.

(3) Uprkos odredbama stava 1 ovog Člana, Javni tužilac Kosova može da uloži zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bilo koje povrede zakona.

(4) Uprkos odredbama stava 1 ovog Člana, zahtev za zaštitu zakonitosti može da bude podnet u toku krivičnog postupka koji nije konačno završen samo protiv konačnih odluka koje se odnose na određivanje ili produženje sudskog pritvora”.

Član 460.

Bez naslova

“Zahtev za vanredan pravni lek iz ovog Poglavlja može da bude podnet na osnovu odluke Evropskog suda za ljudska prava u skladu sa postupcima propisanim zakonom”.

Ocena prihvatljivosti zahteva

Sud će prvo razmotriti da li su zahtevi ispunili uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.

U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 8. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:

Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

(…)

8. Sudovi su ovlašćeni da, Ustavnom sudu, podnesu slučajeve koji se tiču saglasnosti nekog zakona sa Ustavom, ako je ta saglasnost primećena tokom sudskog postupka i ako relevantni sud nije siguran u saglasnost spornog zakona sa Ustavom i samo ako odluka relevantnog suda zavisi od saglasnosti zakona.

Sud se poziva na članove 51, 52. i 53. Zakona, kojima je utvrđeno:

Član 51.

(Tačnost podneska)

“1. Podnesak podnešen u skladu sa članom 113, stav 8 Ustava, podnosi sud samo ukoliko se sporni zakon treba direktno primeniti u postupku koji je deo predmeta razmatranja i samo ukoliko je zakonitost spornog zakona preduslov za donošenje odluke od strane suda.

2. Podnesak treba jasno da navede odredbe zakona za koje se smatra da nisu u saglasnosti sa Ustavom”.

Član 52.

(Postupak pred sudom)

“Nakon podnošenja podneska u skladu sa Članom 113, paragraf 8 Ustava, postupak pred redovnim sudom se prekida do donošenja odluke Ustavnog suda”.

Član 53.

(Odluka)

“Ustavni sud donosi odluku samo o saglasnosti zakonskih odredbi sa Ustavom, a ne o ostalim činjeničnim ili pravnim pitanjima koja se tiču spora koji se vodi u nekom redovnom sudu”.

Sud, takođe, uzima u obzir i pravilo 75. Poslovnika, kojim je precizirano:

Pravilo 75. (Zahtev u skladu sa stavom 8. člana 113. Ustava i

članovima 51, 52. i 53. Zakona)

“(1) Zahtev koji je podnet po ovom pravilu mora da ispunjava kriterijume utvrđene stavom (8) člana 113. Ustava i članovima 51. (Tačnost podneska), 52. (Postupak pred sudom) i 53. (Odluka) Zakona.

(2) Zahtev koji je podnet po ovom pravilu ima suspenzivno dejstvo.

(3) Svaki sud Republike Kosovo može podneti zahtev po ovom pravilu, pod uslovom:

(a) da se sporni zakon mora direktno primeniti od strane suda u vezi sa pitanjem koje je deo predmeta koji se razmatra; i

(b) da je zakonitost spornog zakona preduslov za donošenje odluke od strane dotičnog suda.

(4) Zahtev koji se podnosi po ovom pravilu treba da navede za koje se odredbe ZKPRK-a smatra da su u suprotnosti sa Ustavom. Predmet koji se razmatra od strane dotičnog suda prilaže se zahtevu.

(5) Sud koji upućuje zahtev može podneti zahtev ex officio ili na zahtev jedne od stranaka u postupku.

(6) Nakon podnošenja zahteva, Sud, u skladu sa stavom (8) člana 113. Ustava i članovima 51. (Tačnost podneska) i 52. (Postupak pred sudom) Zakona, obaveštava sud koji je uputio zahtev o suspenzivnom dejstvu zahteva, odnosno da obustavi postupak u vezi sa datim predmetom dok Sud ne donese odluku”.

U svetlu prethodno navedenog normativnog okvira, proizilazi da svaki zahtev koji je podnet na osnovu stava 8. člana 113. Ustava, da bi bio prihvatljiv, mora da ispunjava sledeće kriterijume:

a) Da je zahtev podneo “sud”;

b) Da (relevantni) sud nije siguran u saglasnost osporenog zakona sa Ustavom;

c) Relevantni sud treba jasno da navede odredbe osporenog zakona za koje se smatra da nisu u saglasnosti sa Ustavom;

d) Da se osporeni zakon mora direktno primeniti od strane relevantnog suda u predmetu koji se nalazi na razmatranju pred njim; i

e) Zakonitost osporenog zakona je preduslov za donošenje odluke u predmetu koji se razmatra.

Sud skreće pažnju na svoju sudsku praksu koja potvrđuje gore navedene kriterijume koji se tiču prihvatljivosti zahteva koji su podneti na osnovu člana 113.8 Ustava (vidi, mutatis mutandis, slučajeve Ustavnog suda, KO157/18, podnosilac Vrhovni sud Kosova, presuda od 28. marta 2019. godine, stav 45; KO126/16, podnosilac Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. marta 2017. godine, stav 62; KO142/16, podnosilac Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, presuda od 9. maja 2017. godine, stav 58).

Shodno tome, Sud ocenjuje da li je relevantni sud ovlašćena strana da podnese takav zahtev. S tim u vezi, Sud podseća da je zahteve podneo Vrhovni sud i da ih je potpisao predsednik tog suda, u okviru ovlašćenja koja su povezana sa njegovom funkcijom. U zahtevima je jasno navedeno da ih podnosi Vrhovni sud koji treba da odluči o zahtevima za zaštitu zakonitosti, koje su mu podnele ovlašćene strane. Stoga, Sud smatra da su ovi zahtevi podneti od strane “suda” u smislu člana 113.8 Ustava (vidi, slučajeve Ustavnog suda KO157/18, podnosilac Vrhovni sud Kosova, citiran iznad, stav 48; KO126/16, podnosilac Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, citiran iznad, stavovi 55-60).

Sud, takođe, primećuje da je relevantni sud izrazio sumnju u pogledu ustavnosti relevantnih odredbi ZKPRK-a. Pored toga, relevantni sud je posebno naglasio stav 2. člana 4, stav 4. člana 432. i stav 2. člana 438. ZKPRK-a, kao odredbe za koje smatra da mogu biti u suprotnosti sa Ustavom.

Nadalje, Sud takođe ocenjuje da li relevantni sud treba direktno da primeni osporene odredbe ZKPRK-a u predmetima koji se nalaze na razmatranju pred njim i da li ustavnost osporenih odredbi ZKPRK-a predstavlja preduslov za donošenje odluka od strane relevantnog suda.

Sud smatra da “direktna primena” konkretne norme podrazumeva da od njene direktne primene ili neprimene zavisi ishod odluke od strane relevantnog suda. Naime, kao rezultat direktne primene ili neprimene konkretne norme, redovni sudovi bi mogli doneti odluke sa različitim ishodima (vidi, slučaj Ustavnog suda KO157/18, citiran iznad, stav 52).

Shodno tome, da bi postojala direktna veza mora postojati obavezni odnos između odluke Ustavnog suda (rešenja pitanja ustavnosti zakona od strane ovog Suda) i rešenja glavnog pitanja od strane relevantnog suda, u smislu da suđenje od strane relevantnog suda ne može biti okončano nezavisno od suđenja pred Ustavnim sudom (vidi, mutatis mutandis, slučajeve Ustavnog suda KO157/18, citiran iznad, stav 53; i KO142/16, citiran iznad, stav 62).

U svetlu činjenica slučaja i gore navedenih razmatranja, Sud smatra da zahtevi pokreću ozbiljne sumnje koje se odnose na ustavnost stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem), stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a. Takođe, relevantni sud je argumentovao da se osporeni članovi ZKPRK-a moraju direktno primeniti u predmetima koji se nalaze pred njim.

Shodno tome, što se tiče ispunjenja uslova prihvatljivosti, Sud utvrđuje da je relevantni sud: (i) ovlašćena strana; (ii) da iznosi opravdane sumnje u pogledu osporenog zakona; i (iii) da je dokazao da relevantni sud treba direktno da primeni taj zakon u predmetima koji se nalaze na razmatranju pred njim. Relevantni sud je takođe obrazložio da ocena ustavnosti osporenih odredbi ZKPRK-a predstavlja preduslov za donošenje odluka u predmetima koji se nalaze na razmatranju pred njim i naglasio je koje se odredbe ZKPRK-a smatraju nesaglasnim sa konkretnim odredbama Ustava.

Prema tome, Sud utvrđuje da su zahtevi prihvatljivi za meritorno razmatranje.

Meritum zahteva

Uvod

Sud primećuje da se spojeni zahtevi KO114/23 i KO227/23 odnose na postupak pritvora u smislu člana 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i sigurnost) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), pri čemu se pitanje koje je pokrenuto pred Vrhovnim sudom odnosi na to (i) da li se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti i protiv pravosnažnih odluka o ukidanju pritvora, kako je utvrđeno stavom 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a; kao i (ii) da li Vrhovni sud, u slučaju da utvrdi da je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj grešci, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti može da odluči i na štetu okrivljenog, onako kako je omogućeno stavom 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a.

S druge strane, spojeni slučajevi KO192/23 i KO229/23 odnose se na osporavanje dokaza i odbacivanje optužnice, odnosno pravosnažnu odluku u krivičnom postupku, u vezi sa kojima relevantni sud pokreće uglavnom pitanja koja se odnose na načelo ne bis in idem koje je zagarantovano članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 EKLJP i na to (i) da li se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti i protiv pravosnažnih odluka koje se odnose na okrivljenog, kako je utvrđeno stavom 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a, odnosno da li Vrhovni sud, u slučaju da utvrdi da je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, može da odluči i na štetu okrivljenog, kako je omogućeno stavom 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a.

Stoga, Sud podseća da je relevantni sud prilikom razmatranja konkretnih predmeta, izneo sumnje u pogledu nesaglasnosti stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem), stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a sa članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost], 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava.

U tom kontekstu, Sud ocenjuje da predmet ustavne ocene u ovom zahtevu predstavljaju (i) stav 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) ZKPRK-a, koji utvrđuje da: “Osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, pravosnažna sudska odluka može se preinačiti vanrednim pravnim lekovima”; (ii) stav 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a koji utvrđuje da: “Izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti tokom postupka koji nije pravosnažno završen, osim protiv pravosnažnih odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora”; i (iii) stav 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a koji utvrđuje da: “Ako Vrhovni sud Kosova oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji ide na štetu okrivljenog osnovan, sud potvrđuje samo povredu zakona, bez uticaja po pravosnažnu odluku, osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj grešci”, odnosno da li su isti u suprotnosti sa ljudskim pravima, zagarantovanim članovima 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] i 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) i članom 4 (2) (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 EKLJP.

Sud, takođe, pojašnjava da on, u skladu sa članom 53. (Odluka) Zakona, odlučuje samo o saglasnosti zakonske odredbe sa Ustavom, a ne odlučuje o drugim činjeničnim ili pravnim pitanjima koja se tiču predmeta koji se nalaze na razmatranju pred relevantnim sudom. Drugim rečima, Sud ocenjuje samo da li je zakonska odredba koju osporava relevantni sud u saglasnosti sa ustavnom normom, i da je kao rezultat toga, na relevantnom sudu da primeni konstataciju Ustavnog suda u okolnostima slučaja koji se nalazi na razmatranju pred njim.

U nastavku, Sud će prilikom ocene ustavnosti relevantnih odredbi ZKPRK-a razmotriti navode relevantnog suda koji se odnose na (i) pitanje pritvora, odnosno da li se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti i u slučajevima kada je pravosnažnom odlukom ukinut pritvor; i (ii) da li zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenog, može imati dejstvo na pravosnažnu odluku protiv okrivljenog, uključujući i u slučajevima pritvora.

U tu svrhu, Sud će prvo razraditi (i) navode relevantnog suda i argumente stranaka dostavljene Sudu; (ii) opšta načela ustanovljena sudskom praksom samog Suda i Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP); da bi nastavio sa (iii) njihovom primenom prilikom svoje ocene u konkretnom slučaju.

Ocena ustavnosti stava 4. člana 432. ZKPRK-a u vezi sa postupkom pritvora (spojeni slučajevi KO114/23 i KO227/23)

Kao prethodno pitanje u vezi sa ocenom ustavnosti odredbi ZKPRK-a u kontekstu pritvora, Sud ocenjuje da član 4. (Ne Bis In Idem) ZKPRK-a u vezi sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava predstavljaju prava i garancije koje se ne odnose na primenljive okolnosti u slučajevima KO114/23 i KO227/23, odnosno pitanje koje se odnosi na postupke pritvora. Ovo, između ostalog, stoga što je očigledno da se zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podneo državni tužilac protiv odluke o ukidanju pritvora, ne odnosi na istragu, optužbu ili suđenje protiv okrivljenog, već samo na pravosnažne odluke koje se odnose na određivanje, produžavanje i ukidanje pritvora.

Takođe, u kontekstu toga da li se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti na štetu okrivljenog i da li kao takav može imati dejstvo na pravosnažnu odluku protiv okrivljenog u slučajevima pritvora, utvrđen stavom 2. člana 438. ZKPRK-a, Sud ocenjuje da ovo pitanje ima dejstvo ne samo u odnosu na pritvor, nego i na odluke koje se odnose na optužnicu i odluku o okončanju krivičnog postupka. S obzirom na navedeno, ovo pitanje će biti rešeno putem ocene ustavnosti stava 2. člana 438. ZKPRK-a, u smislu dejstva zahteva za zaštitu zakonitosti podnetog na štetu okrivljenog.

U tom smislu, Sud će nastaviti sa ocenom ustavnosti odredaba ZKPRK-a u kontekstu pritvora u vezi sa spojenim slučajevima KO114/23 i KO227/23, odnosno ocenom toga da li je stav 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a u saglasnosti sa pravom na slobodu i sigurnost, koje je zagarantovano članom 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) EKLJP. U tu svrhu i u nastavku, Sud će predstaviti, (i) navode relevantnog suda i argumente zainteresovanih strana; (ii) opšta načela koja su ustanovili Sud i ESLJP u pogledu prava na slobodu i sigurnost, u meri u kojoj su relevantni u okolnostima konkretnog slučaja; da bi nastavio sa (iii) ocenom ustavnosti stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a.

(i) Navodi relevantnog suda i argumenti stranaka

Sud podseća da je stavom 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a, utvrđeno sledeće: “Izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti tokom postupka koji nije pravosnažno završen, osim protiv pravosnažnih odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora”. Sud, u nastavku, podseća da su zakoni o krivičnom postupku koji su prethodili ZKPRK-u, u odnosu na predmete pritvora dozvoljavali korišćenje vanrednog pravnog sredstva, ali samo u vezi sa odlukama kojima se određivao ili produžavao pritvor, ali ne i protiv odluka kojima se ukidao pritvor. S tim u vezi, Sud se poziva na stav 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) Zakonika br. 04/L-123 (koji je ukinut ZKPRK-om) i stav 4. člana 451. (Bez naslova) Privremenog zakona o krivičnom postupku Kosova UNMIK/RREG/2003/26 (koji je ukinut Zakonikom br. 04/L-123 o krivičnom postupku), koji su predviđali da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti protiv pravosnažnih odluka o određivanju ili produženju pritvora.

U kontekstu napred navedenog, Sud primećuje da relevantni sud svoje sumnje u neustavnost stava 4. člana 432. ZKPRK-a zasniva na činjenici da je njime utvrđena mogućnost podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti i u odnosu na ukidanje pritvora, “imajući u vidu da je pritvor mera obezbeđivanja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, dok se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pravo na slobodu i sigurnost mora tumačiti u korist ostanka na slobodi i ova mera (kao najteža mera) se mora svesti na najkraće moguće vreme”. U nastavku, T.Rr, u svojstvu branioca stranke u slučaju KO114/23, takođe, pokreće i pitanje ustavnosti ove odredbe u smislu sudske prakse ESLJP-a.

(ii) Opšta načela koja su ustanovili Sud i ESLJP u pogledu prava na slobodu i sigurnost

Na početku, Sud ponovo naglašava da je na osnovu osporenih odredbi ZKPRK-a dozvoljeno pravno sredstvo pred Vrhovnim sudom, odnosno pravno sredstvo - zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluka o ukidanju pritvora, za razliku od ranijih zakonika o krivičnom postupku, u kojima je zahtev za zaštitu zakonitosti bio dozvoljen samo protiv odluka o određivanju i produženju pritvora.

S tim u vezi, Sud na početku ističe da, kako bi bilo u skladu sa Ustavom i EKLJP, hapšenje ili lišenje slobode mora biti zasnovano na jednom od razloga za lišenje slobode koji su predviđeni u članu 29. stav 1. Ustava u vezi sa članom 5. EKLJP.

S tim u vezi, Sud najpre podseća na član 29. stav 1. tačka 2. Ustava, kojim je utvrđeno:

Svakome se garantuje pravo na slobodu i sigurnost. Niko ne može biti lišen slobode izuzev zakonom predviđenih slučajeva i na osnovu odluke nadležnog suda, i to:

[...]

[...].”

Drugo, Sud se takođe poziva i na član 5. 1 (c) EKLJP, kojim je propisano sledeće:

1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

[...]

Sud se isto tako poziva i stav 4. člana 29. Ustava, kojim je propisano sledeće: “Lice koje je lišeno slobode hapšenjem ili pritvorom, ima pravo na pravnu pomoć, kako bi se ocenila zakonitost hapšenja ili pritvaranja. Odluku će doneti sud u vrlo kratkom roku i ukoliko je hapšenje ili pritvor nezakonito, narediće se oslobađanje lica”.

U nastavku, Sud primećuje da stav 4. člana 5. EKLJP, propisuje da: “Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito”.

Zasnovano na napred navedenom, Sud primećuje da se na osnovu člana 29. stav 1. tačka 2. Ustava i člana 5. 1 (c) EKLJP, lišenje slobode može preduzeti u slučajevima osnovane sumnje da je došlo do izvršenja krivičnog dela i kada se tako nešto smatra neophodnim radi sprečavanja izvršenja drugog krivičnog dela ili odlaska nakon njegovog izvršenja (vidi, slučajeve Suda KI10/18, podnosilac Fahri Deqani, presuda od 8. oktobra 2019. godine, stav 65 i KI85/22, podnosilac Jadran Kostić, presuda od 26. aprila 2023. godine, stav 68). Shodno tome, Sud naglašava da kako bi bilo u skladu sa Ustavom i EKLJP, određivanje pritvora mora biti zasnovano na jednom od osnova za lišavanje slobode utvrđenih članom 29. Ustava u vezi sa članom 5. stav 1 (c) Konvencije (vidi slučaj Suda KI85/22, citiran iznad, stav 69).

Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, cilj člana 5. EKLJP jeste da se spreči proizvoljno ili neopravdano lišenje slobode (vidi predmet ESLJP-a McKay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 543/03, presuda od 3. oktobra 2006. godine, stav 30).

ESLJP je u svojoj sudskoj praksi, na koju se pozivao i sam Sud, utvrdio tri (3) osnovna kriterijuma koja treba ispitati kako bi se ocenilo da li je lišenje slobode zakonito i neproizvoljno (vidi predmet ESLJP-a Merabishvili protiv Gruzije, br. 72508/13, presuda od 28. novembra 2017. godine, stav 183, i vidi, takođe, slučajeve Suda KI10/18, citiran iznad, stav 67 i KI85/22, podnosilac Jadran Kostić, citiran iznad, stav 70),

- Kao prvo, mora postojati “osnovana sumnja” da je lice lišeno slobode izvršilo krivično delo (vidi predmet ESLJP-a Merabishvili protiv Gruzije, br. 72508/13, presuda od 28. novembra 2017. godine, stav 184);
- drugo, svrha lišenja slobode “u načelu treba da bude u funkciji sprovođenja krivičnog postupka” (vidi slučaj Suda KI63/17, podnosilac Lutfi Dervishi, rešenje o neprihvatljivosti od 16. novembra 2017. godine, stav 57; KI10/18, podnosilac Fahri Deqani, citiran iznad, stav 68; i KI85/22, podnosilac Jadran Kostić, citiran iznad, stav 70; vidi, takođe, predmet ESLJP-a Ostendorf protiv Nemačke, br. 15598/08, presuda od 7. marta 2013. godine, stav 68), a šta više mora biti srazmerno u smislu da mora da bude neophodno “da bi se obezbedio odlazak dotičnog lica pred nadležne organe” (vidi slučaj Suda KI63/17, podnosilac Lutfi Dervishi, citiran iznad, stav 57, vidi, takođe, gore navedeni predmet ESLJP-a Merabishvili protiv Gruzije, stav 185); i
- treće, lišenje slobode ili određivanje pritvora mora biti sprovedeno uz poštovanje postupka propisanog zakonom (vidi slučaj KI10/18, podnosilac Fahri Deqani, citiran iznad, stav 68 i predmet ESLJP-a Merabishvili protiv Gruzije, citiran iznad, stav 186).

Pored toga, ESLJP je u svojoj sudskoj praksi na koju se pozvao i Sud, naglasio da je članom 5. stav 4. EKLJP utvrđeno da se svakom licu koje je uhapšeno ili lišeno slobode daje pravo da traži od suda da ispita procesne i materijalne uslove koji su od suštinskog značaja za “zakonitost” njegovog lišenja slobode, u smislu člana 5. stav 1. EKLJP (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Idalov protiv Rusije, br. 5826/03, presuda od 22. maja 2022. godine, stav 161; Reinprecht protiv Austrije, predstavka br. 67175/01, presuda od 15. novembra 2005. godine, stav 31; i slučaj Suda KI85/22, podnosilac Jadran Kostić, citiran iznad, stav 77).

Pojam “zakonitosti” u smislu člana 5. stav 4. EKLJP ima isto značenje kao u članu 5. stav 1, te uhapšeno ili pritvoreno lice ima pravo da traži ispitivanje zakonitosti njegovog lišenja slobode ne samo u svetlu zahteva domaćeg prava, već i u svetlu EKLJP, njenih utvrđenih opštih načela i cilja ograničenja dozvoljenih članom 5. stav 1. EKLJP (vidi predmet ESLJP-a Suso Musa protiv Malte, br. 42337/12, presuda od 23. jula 2013. godine, stav 50; i slučaj Suda KI85/22, podnosilac Jadran Kostić, citiran iznad, stav 78).

Da bi načelo “zakonitosti” bilo ispoštovano, pritvor mora biti u skladu sa “propisanim zakonskim postupkom” (vidi predmet ESLJP-a Del Rio Prada protiv Španije, br. 42750/09, presuda od 21. oktobra 2013. godine, stav 125). Shodno tome, kako bi zadovoljilo odgovarajuće zahteve Ustava u vezi sa onima EKLJP, preispitivanje od strane suda treba da bude u skladu kako sa materijalnim, tako i sa procesnim pravilima zakonodavstva i treba da se sprovodi u skladu sa ciljem člana 29. Ustava u vezi sa članom 5. EKLJP, odnosno zaštitom pojedinca od proizvoljnosti (vidi, u ovom smislu, predmet ESLJP-a Koendjbiharie protiv Holandije, br. 11487/85, presuda od 25. oktobra 1990. godine, stav 27; i slučaj Suda KI85/22, podnosilac Jadran Kostić, citiran iznad, stav 79).

Međutim, Sud podseća da zahtev procesne pravičnosti koji proizilazi iz stava 4. člana 5. EKLJP ne nameće obavezu primene jedinstvenih, nepromenljivih kriterijuma, bez obzira na kontekst, činjenice i okolnosti. Iako nije uvek nužno da postupak u vezi sa stavom 4. člana 5. EKLJP bude praćen garancijama koje su iste kao one koje se zahtevaju članom 6. EKLJP u pogledu krivičnog ili građanskog postupka, on mora imati sudski karakter i obezbeđivati zainteresovanom pojedincu garancije primerene prirodi lišenja slobode u vezi sa kojima se žali (vidi predmete ESLJP-a A. i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 3455/05, presuda od 19. februara 2009. godine, stav 203; i Idalov protiv Rusije, br. 5826/03, presuda od 22. maja 2012. godine, stav 161).

Prema ESLJP-u, za svako lice čije lišenje slobode potpada pod delokrug primene člana 5 (1) (c) EKLJP nužno se zahteva održavanje saslušanja (vidi predmet ESLJP-a Nikolova protiv Bugarske, br. 31195/96, presuda od 25. marta 1999. godine, stav 58). Prilika da se lice lišeno slobode sasluša, bilo lično ili posredstvom zastupnika, jedna je od osnovnih garancija postupka koja se primenjuje u pogledu pitanja vezanih za lišenje slobode (vidi predmet ESLJP-a Kampanis protiv Grčke, br. 17977/91, presuda od 13. jula 1995. godine, stav 47). Međutim, stavom 4. člana 5. EKLJP se ne nameće obaveza saslušanja lica lišenog slobode svaki put kada podnese žalbu na odluku kojom se njegovo lišenje slobode produžava, ali mu se mora dati mogućnost da bude saslušano u razumnim intervalima (vidi predmet ESLJP-a Çatal protiv Turske, br. 26808/08, presuda od 17. aprila 2012. godine, stav 33).

Takođe, prema ESLJP-u, postupak mora da poštuje načelo “kontradiktornosti” i mora uvek garantovati “jednakost oružja” između stranaka (vidi predmet ESLJP-a Reinprecht protiv Austrije, br. 67175/01, presuda od 15. novembra 2005. godine, stav 31). Načela kontradiktornosti i jednakosti oružja moraju se podjednako poštovati u postupku pred žalbenim sudom. Međutim, ESLJP je naglasio da načelo kontradiktornosti i jednakosti stranaka u predmetima pred njim nije narušeno ili zbog toga što nijedna od stranaka nije učestvovala u postupku na žalbenom nivou ili zbog toga što prisustvo zastupnika pritvorenika nije bilo dovoljno za zadovoljenje ovog zahteva (vidi predmet ESLJP-a Çatal protiv Turske, citiran iznad, stav 34 i tu citirane predmete).

Isto tako, prema ESLJP-u, pravo na slobodu i sigurnost obuhvata i pravo na brzu sudsku odluku o zakonitosti pritvora, kao i naređivanje njegovog prekida ako se pritvor pokaže nezakonitim (vidi, u tom smislu, predmet ESLJP-a Idalov protiv Rusije, citiran iznad, stav 154). Međutim, prema ESLJP-u, standard “brzine” je manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom i kada je izvorno rešenje o određivanju pritvora sud doneo u postupku koji pruža odgovarajuće garancije propisanog postupka, i u tim okolnostima ESLJP je spreman da toleriše duže periode preispitivanja u postupku pred drugostepenim sudom (vidi predmet ESLJP-a Shcherbina protiv Rusije, br. 41970/11, presuda od 26. juna 2014. godine, stav 65).

(iii) Primena ovih načela na konkretan slučaj

Sud primećuje da na osnovu gore navedenih načela, i u meri u kojoj su ona relevantna za ocenu ustavnosti stava 4. člana 432. ZKPRK-a, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti u vezi sa ukidanjem pritvora, treba imati u vidu da član 29. Ustava i član 5. EKLJP, između ostalog, utvrđuju, (i) osnove po kojima se određeno lice može lišiti slobode na osnovu zakona i odluka suda; (ii) prava koja uživa lice koje je lišeno slobode, uključujući i pravo da bude obavešteno o razlozima lišenja slobode i pravo da bude izvedeno pred sudiju u određenom roku; kao i (iii) pravo da koristi pravna sredstva za osporavanje zakonitosti svog hapšenja ili pritvora. Takođe, na osnovu gore navedenih načela, (iv) predmetno pravno sredstvo mora biti delotvorno; i tokom postupka se moraju garantovati (v) načelo jednakosti oružja i kontradiktornosti; (vi) pravo da se u predmetu odluči u što kraćem roku; i (iv) zabrana proizvoljnosti u odlučivanju. Pored ovih načela, član 29. Ustava i član EKLJP, stavljaju naglasak na načelo “zakonitosti” odnosno da pritvor mora biti u skladu sa “zakonom propisanim postupkom”, obavezujući na uređenje procesnih pitanja na nivou zakona.

S tim u vezi, Sud primećuje da gore navedene odredbe člana 29. Ustava i člana 5. EKLJP, uključujući i sudsku praksu ESLJP-a, osim uslova da se predvidi žalbeno sredstvo za osporavanje zakonitosti lišavanja slobode, u principu, ne utvrđuju detaljno prirodu pravnih sredstava niti na koliko instanci treba razmotriti zakonitost pritvora ili ukidanje pritvora. Na osnovu ovoga proizilazi da sve dok su gore navedene garancije iz člana 5. EKLJP poštovane, njihovo dalje uređenje se utvrđuje unutrašnjim pravom svake države i koja pravila države moraju da poštuju.

S tim u vezi, Sud primećuje da je članom 171. (Mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog) ZKPRK-a utvrđen pritvor kao mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku. Sud, takođe, primećuje da su prema gore navedenom članu, pored pritvora, propisane i druge mere za uspešno vođenje krivičnog postupka, odnosno druge blaže mere, kao što su: (i) poziv; (ii) nalog za hapšenje; (iii) obećanje okrivljenog da neće napuštati mesto boravišta; (iv) zabrana prilaženja određenom mestu ili licu; (v) javljanje u policijsku stanicu; (vi) jemstvo; i (vii) kućni pritvor.

S tim u vezi, Sud ponovo naglašava da je ZKPRK utvrdio postupak po kome se pritvor određuje i produžava, utvrdivši i pravo na žalbu na odluke o pritvoru, kako za okrivljenog, tako i za državnog tužioca. U ovom aspektu, Sud podseća da je za razliku od prethodnih zakonika, osporeni ZKPRK u stavu 4. člana 432, utvrdio i zakon za zaštitu zakonitosti koji se može podneti ne samo u odnosu na određivanje i produžavanje pritvora, već i u odnosu na ukidanje pritvora.

Sud primećuje da stav 4. člana 432. ZKPRK-a ne utvrđuje dejstva odluke Vrhovnog suda u odnosu na pravosnažnu odluku u vezi sa pritvorom, već samo mogućnost da se takvo pravno sredstvo može koristiti kao zahtev za zaštitu zakonitosti. Dakle, dejstva odlučivanja Vrhovnog suda na štetu okrivljenog uređena su u stavu 2. člana 438. ZKPRK-a i biće posebno razmotrena ovom presudom.

Sud, takođe, primećuje da je na osnovu člana 433. (Lica ovlašćena za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a, utvrđeno da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu da podnesu Kancelarija glavnog državnog tužioca, okrivljeni i njegov branilac.

U ovom aspektu, osporena odredba ZKPRK-a utvrđuje pravo da se protiv pravosnažne odluke traži ocena zakonitosti kako u slučaju određivanja i produženja pritvora, tako i u slučaju ukidanja pritvora. Ovo pravno sredstvo može da koristi tužilaštvo, kao što se može koristiti pravno sredstvo protiv odluke o određivanju ili produženju pritvora od strane okrivljenog. Pored toga, ova odredba ne utvrđuje nikakvo ograničenja za okrivljenog, niti bilo kakvo pravo koje bi druga strana imala na raspolaganju po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ali ne i okrivljeni. Prema tome, sva prava u postupku koja su na raspolaganju tužilaštvu, takođe su na raspolaganju i za okrivljenog i kao takva poštuju načelo “kontradiktornosti” i ono “jednakosti oružja”, kako je prethodno navedeno. Ovo je takođe u skladu i sa članom 29. Ustava i članom 5. EKLJP i obavezom uređenja procesnih pitanja na nivou zakona.

Takođe, u uporednom kontekstu, Sud primećuje da iz odgovora koji su primljeni od sudova država članica Foruma Venecijanske komisije proizilazi da, u zavisnosti od pravnog uređenja države, ne postoji jedinstvena praksa u pogledu prava tužioca da koristi pravna sredstva kao što je zahtev za zaštitu zakonitosti, uključujući i postupak pritvora. Naime, u relevantnom zakonodavstvu nekih od gore navedenih država: (i) tužilac nema na raspolaganju vanredno sredstvo za osporavanje pravosnažnih odluka redovnih sudova, kao što su Švedska, Češka Republika i Lihtenštajn, dok se u nekim od navedenih država, (ii) tužiocu omogućava da koristi vanredna pravna sredstva, uključujući i u kontekstu pritvora, ali se poslednje pomenuta razlikuju u pogledu dejstva odluka kada su na štetu okrivljenog, pri čemu većina njih, utvrđuje da ovo pravno sredstvo ne može imati dejstvo na štetu okrivljenog.

Shodno tome, Sud ocenjuje da utvrđenje iz stava 2. člana 432. ZKPRK-a, da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti i u odnosu na “ukidanje pritvora”, samo po sebi nije u suprotnosti sa članom 29. Ustava u vezi sa članom 5. EKLJP.

Što se pak tiče pitanja koje je pokrenuo Vrhovni sud da odredbe o pritvoru treba tumačiti u korist ostanka na slobodi i da se ova mera mora svesti na najkraće moguće vreme, Sud primećuje da je u slučajevima kada se podnese zahtev za zaštitu zakonitosti zbog ukidanja pritvora, okrivljeni već pušten iz pritvora, tako da je na Vrhovnom sudu da slično kao i u slučajevima kada se podnese zahtev za zaštitu zakonitosti zbog određivanja ili produženja pritvora, odluči i o zakonitosti ukidanja pritvora, ako je takav zahtev podnet.

S tim u vezi, Sud podseća da dejstvo odlučivanja Vrhovnog suda, u pogledu zahteva za zaštitu zakonitosti, uključujući i odlučivanje na štetu okrivljenog, nije utvrđeno članom 432. ZKPRK-a, već njegovim članom 438, čija ustavnost će se oceniti u nastavku ove presude.

U svetlu napred navedenog, Sud utvrđuje da formulacija “ili ukidanju” iz stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) Zakona br. 08/L-032 o krivičnom postupku, nije u suprotnosti sa članom 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) EKLJP.

Ocena ustavnosti stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti)

U nastavku, Sud će predstaviti, (i) navode relevantnog suda i argumente zainteresovanih strana; (ii) opšta načela koja su ustanovili Sud i ESLJP u pogledu prava na slobodu i sigurnost, u meri u kojoj su relevantna u okolnostima konkretnog slučaja; da bi nastavio sa (iii) ocenom ustavnosti stava 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) i stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti).

(i) Navodi relevantnog suda i argumenti stranaka

Sud primećuje da u kontekstu zahteva koji su podneti Sudu, relevantni sud precizira da predmeti koji se odnose na pravosnažne odluke u vezi sa pritvorom, prigovorom na dokaze i odbacivanje optužnice, i pravosnažnom odlukom u krivičnom postupku, pokreću pitanja načela ne bis in idem, zagarantovanog članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 EKLJP. To stoga što prema relevantnom sudu, Vrhovni sud, na osnovu stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a može da utvrdi da je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” i u ovom slučaju ovo odlučivanje bi moglo imati dejstvo na pravosnažnu odluku i na štetu okrivljenog. U tom smislu, relevantni sud osporava stav 2. člana 4. ZKPRK-a, kojim je utvrđeno da “Osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, pravosnažna sudska odluka može se preinačiti vanrednim pravnim lekovima” i stav 2. člana 438. ZKPRK-a, “Ako Vrhovni sud Kosova oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji ide na štetu okrivljenog osnovan, sud potvrđuje samo povredu zakona, bez uticaja po pravosnažnu odluku, osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”.

U vezi sa ove dve odredbe koje osporava relevantni sud, taj sud tvrdi da je prema prethodnim zakonicima o krivičnom postupku zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenih imao samo deklarativno dejstvo, odnosno da je Vrhovni sud mogao samo da utvrdi povredu zakona, ali bez uticaja na pravosnažnu odluku. Što se pak tiče stava 2. člana 438. ZKPRK-a, prema njima (i) nije jasno šta se podrazumeva pod izrazom koji se koristi u zakonodavstvu “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”; (ii) kako sud treba da postupi nakon što utvrdi da se radi o odluci koja je “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”; i (iii) da li je odlučivanje na štetu okrivljenog, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti Kancelarije glavnog državnog tužioca, po vanrednom pravnom sredstvu, u saglasnosti sa ustavnim načelima i odredbama, kao i sa sudskom praksom ESLJP-a. Iste navode relevantnog suda podržava i Ombudsman, prema kojem je neprihvatljivo da se procesne radnje zasnivaju na normi koja ne utvrđuje jasno kada je neka pravosnažna odluka “neprikladna”, ili kada je “zasnovana na ozbiljnoj greški’, pošto procesne norme moraju biti jasne i predvidljive.

(ii) Opšta načela ustanovljena od strane Suda i ESLJP-a u pogledu prava da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput za isto delo

Povodom navoda relevantnog suda o povredi prava da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput za isto delo, Sud se poziva na relevantne odredbe Ustava i člana 4. Protokola br. 7 EKLJP.

Sud podseća da je članom 34. Ustava utvrđeno da se: “niko [...] ne može kazniti više od jednog puta za isto krivično delo”.

Sud se takođe poziva i na stav 1. člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, kojim je utvrđeno: “Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države”.

[Objašnjenje Suda: za izraz “finally” u verziji na engleskom jeziku koji je definisan u članu 4. Protokola br. 7 EKLJP, u verziji na albanskom jeziku je u presudi korišćen izraz “përfundimisht”, pošto ovaj izraz odgovara engleskom izrazu “finally”]

Sud se takođe poziva i na stav 2. člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, kojim je utvrđeno: “Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov ishod”.

Na osnovu napred navedenog, proizilazi da se prema članu 4. Protokola br. 7 EKLJP (i) niko ne može goniti ili kazniti dva puta za isto krivično delo za koje je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen; osim ako se predmet (ii) ponovo otvori u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama ili je u ranijem postupku došlo do bitne povrede.

U nastavku, Sud će predstaviti i razraditi opšta načela ESLJP-a u vezi sa članom 4. Protokola br. 7 EKLJP i uslove koji moraju biti ispunjeni kako bi član 4. Protokola br. 7 EKLJP bio primenljiv, fokusirajući se na suštinske elemente koji se odnose na okolnosti konkretnog slučaja. Ako se ispostavi da član 4. Protokola br. 7 EKLJP nije primenljiv, onda se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti garancije načela ne bis in idem, utvrđene u članu 4. Protokola br. 7 EKLJP.

Prema sudskoj praksi ESLJP-a, garancija koja je predviđena u članu 4. Protokola br. 7 EKLJP, zauzima istaknuto mesto u sistemu zaštite EKLJP, što je i naglašeno činjenicom da nisu dozvoljena njegova derogiranja na osnovu člana 15. Konvencije u doba rata ili druge javne opasnosti. Zaštita od dvostrukosti krivičnog postupka jedna je od konkretnih zaštita povezanih sa opštom garancijom pravičnog suđenja u krivičnom postupku (vidi predmet ESLJP-a Mihalache protiv Rumunije, br. 54012/10, presuda od 8. jula 2019. godine, stavovi 47 i 48).

Prema ESLJP-u, u članu 4. Protokola br. 7 EKLJP utvrđeno je da je svrha načela ne bis in idem zaštita lica koja su već “pravosnažno oslobođena ili osuđena”. U Eksplanatornom izveštaju Protokola br. 7 u pogledu člana 4. EKLJP, navodi se da: “načelo utvrđeno ovom odredbom primenjuje se tek nakon što je lice pravosnažno oslobođeno ili osuđeno u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države”. Stoga, da bi lice moglo ostvariti zaštitu na osnovu ovog člana, nije dovoljna samo pravosnažna odluka, već ona mora uključivati “osudu ili oslobođenje” lica. Prema tome, u svakom slučaju, ESLJP mora da utvrdi da li je došlo do proglašenja nevinosti ili osude (vidi predmet Mihalache protiv Rumunije, citiran iznad, stav 88).

Sledstveno navedenom, ESLJP je istakao da nameran odabir reči “proglašen nevinim ili osuđen” ukazuje na to da je “krivična” odgovornost optuženog utvrđena nakon ocene okolnosti predmeta, drugim rečima da je sprovedena ocena osnovanosti predmeta. Kako bi ta ocena bila moguća, ključno je da je organu vlasti koji donosi odluku domaćim pravom dodeljeno ovlašćenje za donošenje odluka na temelju kojih organ može ispitati osnovanost predmeta. Organ vlasti mora ispitati ili oceniti dokaze iz spisa i oceniti učešće podnosioca zahteva u jednom događaju ili svim događajima koji su bili povod za postupanje istražnih organa kako bi utvrdio da li je utvrđena “krivična” odgovornost (vidi predmet Mihalache protiv Rumunije, citiran iznad, stav 97).

U ovom aspektu, ESLJP stavlja naglasak na “pravosnažnu” odluku o osudi ili puštanju okrivljenog za slobodu. ESLJP je razjasnio i svoju metodologiju za ocenu da je odluka “pravosnažna”. On je objasnio da pri utvrđivanju postojanja “redovnih” pravnih sredstava u nekom posebnom predmetu, za potrebe člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, uzima kao polaznu tačku domaće pravo i postupak, pri čemu se utvrđuju karakteristike takvog sredstva. Domaće pravo, kako materijalno tako i proceduralno, mora zadovoljiti načelo pravne sigurnosti, prema kojem doseg pravnog sredstva u smislu člana 4. Protokola br. 7 EKLJP (i) mora biti jasno vremenski ograničen; i (ii) mora biti jasan postupak za njegovo iskorišćavanje za stranke kojima je dozvoljeno iskorišćavanje predmetnog pravnog sredstva. Drugim rečima, da bi se zadovoljilo načelo pravne sigurnosti, prema ESLJP-u, kao načelo koje je ugrađeno u pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput za isto krivično delo, pravno sredstvo mora da funkcioniše na takav način da je jasno u kojem trenutku odluka postaje “pravosnažna”. Konkretno, zahtev vremenskog roka kao pretpostavka za postojanje "redovnosti" pravnog sredstva sadržana u tekstu samog eksplanatornog izveštaja, u kojem se navodi da je odluka konačna kada su stranke dozvolile da istekne “vremenski rok”, a da pre toga nisu iskoristile to pravno sredstvo. U tom smislu, prema ESLJP-u, zakon kojim se jednoj od stranaka stavlja na raspolaganje neograničeno pravo na iskorišćavanje određenog pravnog sredstva ili to pravno sredstvo uslovljava na način kojim nastaje velika neravnoteža između stranaka u pogledu njihove mogućnosti da iskoriste to pravno sredstvo bio bi protivan načelu pravne sigurnosti (vidi, predmet Mihalache protiv Rumunije, citiran iznad, stav 115).

Prema tome, sa stanovišta člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, pravno sredstvo koje rezultira pravosnažnom odlukom, na koje se primenjuju garancije člana 4. Protokola 7 EKLJP, nije nužno okarakterisano nazivom prema domaćem pravu države, kao “redovno” sredstvo, već je okarakterisano na osnovu karakteristika istog prema napred navedenim kriterijumima koje je utvrdio ESLJP.

Shodno tome, ESLJP je istakao da član 4. Protokola br. 7 EKLJP ima za cilj da zabrani ponavljanje krivičnog postupka (načelo ne bis in idem) okončanog “pravosnažnom odlukom”. Prema Eksplanatornom izveštaju o Protokolu br. 7, kao izveštaju koji upućuje na Evropsku konvenciju o međunarodnom važenju krivičnih odluka, “odluka je pravosnažna” ako je, tradicionalno rečeno, stekla dejstvo presuđene stvari – res judicata. Takav je slučaj kada je ona neopoziva, odnosno, kada protiv nje više nisu dostupna nikakva “redovna pravna” sredstva ili kada su strane iscrpele ta sredstva ili su dozvolile da isteknu rokovi a da ih nisu iskoristile (vidi, u tom smislu, predmete ESLJP-a Sergey Zolotoukhin protiv Rusije, br. 14939/03, presuda od 10. februara 2009. godine, stav 107; i Nikitin protiv Rusije, br. 50178/99, presuda od 20. jula 2004. godine, stav 37).

U nastavku ovoga, ESLJP je precizirao da odluke protiv kojih se mogu koristiti “redovna” pravna sredstva, nemaju koristi od garancije sadržane u članu 4. Protokola br. 7, sve dok ne istekne rok za ulaganje takve žalbe. S druge strane, prema ESLJP-u, vanredna pravna sredstva, poput (i) zahteva za ponavljanje postupka; ili (ii) zahteva za produženje roka koji je istekao, ne uzimaju se u obzir u svrhu utvrđivanja da li je postupak pravosnažno okončan ili ne. Iako ova pravna sredstva predstavljaju nastavak prvog postupka, “pravosnažni” karakter odluke ne zavisi od toga da li su oni iskorišćeni (vidi predmet Sergey Zolotoukhin protiv Rusije, citiran iznad, stav 108).

U predmetu Mihalache protiv Rumunije, podnosioca zahteva je 2008. godine zaustavila policija dok je upravljao svojim vozilom i nakon što je testiran na alkohol i rezultirao pozitivnim, on je odbio uzimanje uzoraka krvi radi utvrđivanja nivoa alkohola u njegovom telu. Krivični postupak koji je pokrenut protiv njega obustavljen je nakon što je kancelarija tužilaštva odlučila da njegove radnje nisu bile dovoljno ozbiljne za podizanje krivične optužbe. Shodno tome, isti je obavezan samo da plati administrativnu kaznu. Mogućnosti žalbe na ovu odluku su bile iscrpljene. Više tužilaštvo je 2009. godine ponovo otvorilo njegov predmet sa obrazloženjem da administrativna kazna nije bila dovoljna u svetlu rizika koji je podnosilac predstavke naneo društvu. U ovom aspektu, ESLJP je utvrdio da je podnosiocu zahteva suđeno dva puta za isto delo i da je, kao posledica toga, član 4. Protokola br. 7 EKLJP bio primenljiv posto je predmet ponovo otvoren kao posledica naloga višeg nivoa tužilaštva za ponovno otvaranje predmeta. U tom kontekstu, prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju koje je koristilo tužilaštvo bilo “redovno”, ESLJP je našao da to nije slučaj. To stoga što prema ESLJP-u, mogućnost za preispitivanje i ponovno otvaranje (i) na sopstvenu inicijativu, u kontekstu hijerarhijskog nadzora, osnovanost odluka koje je donelo nižestepeno tužilaštvo i da je poništi, (ii) bez povezivanja sa nekim određenim rokom od strane tužilaštva, nije predstavljala “redovno pravno sredstvo” i, kao takvo, ovo pravno sredstvo nije uticalo na pitanje pravosnažnosti odluke koju je donela kancelarija tužilaštva koja je odlučila da njegove radnje nisu toliko ozbiljne da se podigne krivična optužba 2008. godine, a protiv koje su iscrpljene i mogućnosti za žalbu.

U predmetu Sundqvist protiv Finske, ESLJP je u svetlu primenljivog domaćeg prava utvrdio da se odluka tužioca da ne preduzme krivično gonjenje ne treba smatrati “pravosnažnom” odlukom. Shodno tome, činjenica da je generalni tužilac kasnije podneo optužbu protiv podnosioca iako je državni tužilac odlučio da ne goni lice za krivično delo nije predstavljala novi postupak koji potpada pod polje dejstva člana 4. Protokola br. 7 EKLJP. ESLJP je istakao da odustajanje od krivičnog gonjenja od strane tužioca ne predstavlja ni osuđujuću ni oslobađajuću odluku, i kao rezultat toga, član 4. Protokola br. 7, ne nalazi primenu u toj situaciji (vidi predmet ESLJP-a Smirnova i Smirnova protiv Rusije, br. 75602/01, odluka od 25. novembra 2005. godine).

ESLJP je takođe istakao da član 4. Protokola br. 7 EKLJP nije primenljiv ni na obustavljanje krivičnog postupka po osnovu pomilovanja za dela koja su predstavljala teške povrede osnovnih prava, poput ratnih zločina protiv civilnog stanovništva. S tim u vezi, ESLJP je rekao da bi pomilovanje lica osuđenih za ubistvo ili zlostavljanje civila bilo suprotno obavezama države na osnovu članova 2. i 3. EKLJP i istakao postojanje jače tendencije u međunarodnom pravu da se pomilovanje vezano za teške povrede ljudskih prava smatra neprihvatljivim. Prema tome, on je zaključio da podizanje nove optužnice protiv lica koje je pomilovano za takva dela ne bi trebalo da potpada pod polje dejstva člana 4. Protokola br. 7 EKLJP (vidi predmet ESLJP-a Marguš protiv Hrvatske, br. 4455/10, presuda od 27. maja 2014. godine).

(iii) Primena ovih načela na konkretan slučaj

Na osnovu gore navedenih načela koja je utvrdio ESLJP, proizilazi:

niko se ne može goniti ili osuditi dvaput za isto krivično delo zbog koga je već bio “pravosnažno” oslobođen ili osuđen; osim ako se
predmet ponovo otvori u skladu sa zakonom i krivičnom postupkom u slučaju kada postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama ili kada je u ranijem postupku došlo do bitne povrede.

Kako bi član 34. Ustava i član 4. Protokola br. 7 EKLJP bili primenljivi i okrivljeni uživali zaštitu iz gore navedenog člana, pored drugih kriterijuma, mora se oceniti da li su dole navedeni kriterijumi ispunjeni i to kumulativno:

da li su oba postupka bila “krivične” prirode, i ako je odgovor da,
da li su se oba postupka odnosila na isto delo za koje je lice “oslobođeno ili osuđeno” određenom “pravosnažnom presudom”.

U konkretnom slučaju, a i na osnovu navoda relevantnog suda koji pokreću pitanje odlučivanja na štetu okrivljenih povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, i to u pogledu jasnoće izraza “odluka koja je očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” ali i u kontekstu načela ne bis in idem, najpre se mora oceniti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom sastoji u dupliranju postupka protiv okrivljenih, odnosno da li je odluka Apelacionog suda “pravosnažna” u smislu načela ne bis in idem, zagarantovanog članom 34. Ustava i članom 4. Protokola br. 7 EKLJP.

Na osnovu gore navedenih načela, da bi se ocenilo da li je određena odluka “pravosnažna” sa stanovišta člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, u pogledu “oslobađanja ili osude za krivično delo”, biće uzeta u obzir gore navedena načela ustanovljena od strane ESLJP-a, na osnovu kojih proizilazi da: (i) kako bi garancije iz člana 4. Protokola br. 7 EKLJP bile primenljive, “pravosnažna odluka” nije dovoljna, već pravosnažna odluka mora da obuhvati i proglašavanje “nevinosti ili osude lica”; (ii) organ vlasti koji donosi odluku mora da poseduje ovlašćenje za donošenje odluke koje mu je dato domaćim zakonom koji mu omogućava da razmotri osnovanost predmeta; (iii) odluka je “pravosnažna” ako je ista, prema jednom od najvažnijih načela prava na pravično i nepristrasno suđenje, stekla dejstvo presuđene stvari – res-judicata, odnosno ako je odluka neopoziva, što znači da protiv te odluke ne postoji mogućnost podnošenja redovnih pravnih sredstava, koja ispunjavaju kriterijume iz člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, ili kada su stranke iscrpele ta sredstva ili su dozvolile da isteknu zakonom utvrđeni rokovi, a da ih nisu iskoristile; (iv) pri oceni da li je određeno pravno sredstvo “redovno” ili “vanredno” kao polazna tačka se uzimaju domaće pravo i postupak, ali se ocena zasniva na karakteristikama pravnog sredstva a ne samo na njegovom nazivu, odnosno isto mora da bude u skladu sa načelom pravne sigurnosti u smislu člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, odnosno, pravno sredstvo za potrebe člana 4. Protokola br. 7 EKLJP mora biti (a) jasno vremenski ograničeno, a (b) postupak za njegovo korišćenje jasan za one stranke koje su pogođene i kojima je dozvoljeno da koriste predmetno pravno sredstvo; (v) odluke protiv kojih postoji mogućnost za korišćenje pravnih sredstava prema gore navedenim kriterijumima, ne ostvaruju koristi od garancije sadržane u članu 4. Protokola br. 7 EKLJP, sve dok rok za žalbu nije istekao; i (vi) zakon koji (a) daje neograničeno diskreciono pravo, uključujući i u vremenskom aspektu, jednoj od stranaka da koristi određeno pravno sredstvo; ili (b) podvrgavajući takvo sredstvo uslovima koji iznose na videlo veliku neravnotežu između strana u njihovim mogućnostima da ga koriste, bio bi u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti.

Shodno tome, Sud će u nastavku oceniti gore navedene kriterijume u odnosu na stav 2. člana 4. ZKPRK-a kojim je utvrđeno da se pravosnažna odluka može preinačiti vanrednim pravnim lekovima i stav 2. člana 438. ZKPRK-a kojim je utvrđeno da po zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud može izuzetno da odluči i na štetu okrivljenog ako je “pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”.

Sud se u nastavku još jednom poziva na stav 1. člana 4. (Ne Bis In Idem) ZKPRK-a, kojim je utvrđeno da: “Niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je odlukom suda postupak pravnosnažno obustavljen ili za koje je odlukom suda optužba pravosnažno odbijena”.

Međutim, stav 2. člana 4. utvrđuje da: “Osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, pravosnažna sudska odluka može se preinačiti vanrednim pravnim lekovima”.

Shodno tome, proizilazi da se prema članu 4. ZKPRK-a, pravosnažna odluka može preinačiti po vanrednim pravnim sredstvima. Ova odredba ne utvrđuje (i) da li se takva odluka može preinačiti u korist ili na štetu okrivljenog, niti (ii) druga dejstva u odnosu na njega. Pored toga, ova odredba koja se odnosi na sva vanredna pravna sredstva, osim u odnosu na (i) zahtev za zaštitu zakonitosti; važi i u odnosu na (ii) zahtev za ponavljanje postupka; i (iii) zahtev za vanredno ublažavanje kazne.

Međutim, način podnošenja vanrednih pravnih sredstava, stranke koje su ovlašćene da ih podnose, kao i dejstva u odnosu na okrivljene, uređeni su drugim odredbama ZKPRK-a, uključujući i stav 2. člana 438. ZKPRK-a. Kao rezultat toga, u nastavku će stav 2. člana 4. ZKPRK-a biti ocenjen u vezi sa stavom 2. njegovog člana 438, u smislu dejstava zahteva za zaštitu zakonitosti, odnosno onih koja mogu rezultirati i na štetu okrivljenog.

S tim u vezi, Sud ponovo naglašava da potpoglavlje V [Vanredni pravni lekovi] ZKPRK-a utvrđuje vanredna pravna sredstva u koja spadaju (i) zahtev za ponavljanje krivičnog postupka; (ii) zahtev za zaštitu zakonitosti; i (iii) zahtev za vanredno ublažavanje kazne.

Prema stavu 3. člana 419. (Vanredni pravni lekovi) ZKPRK-a, “Stranka može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od tri (3) meseca od dana prijema pravosnažne presude ili pravosnažnog rešenja protiv kojeg se traži zaštita zakonitosti”, iz čega proizilazi da je zahtev vremenski ograničen.

U nastavku, Sud primećuje da prema stavu 1. člana 433. (Lica ovlašćena za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) ZKPRK-a, “Zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti Kancelarija glavnog državnog tužioca, okrivljeni i njegov branilac”. Takođe, prema stavu 2. ovog člana: “Kancelarija glavnog državnog tužioca, okrivljeni i njegov branilac i lica navedena u članu 424. stav 1. ovog zakonika mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od tri (3) meseca od dana prijema pravosnažne sudske odluke”. Iz ovoga proizilazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti otvoren kako za okrivljenog, tako i za tužilaštvo.

Na osnovu stava 1. člana 432. ZKPRK-a, zahtev za zaštitu zakonitosti se može podneti (i) u slučaju povrede krivičnog zakona; (ii) u slučaju bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 384. stav 1. ZKPRK-a; ili (iii) u slučaju drugih povreda odredaba krivičnog postupka ako su takve povrede uticale na zakonitost sudske odluke. Na osnovu stava 3. člana 432. ZKPRK-a, glavni državni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti za svaku povredu zakona. Međutim, na osnovu stava 2. istog člana: “Zahtev za zaštitu zakonitosti ne može se podneti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, niti protiv odluke Vrhovnog suda Kosova kojom je odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti”.

Takođe, Sud primećuje da prema članu 440. (Zaštita prava prema Ustavu Republike Kosovo, Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i Evropskom sudu za ljudska prava) ZKPRK-a, vanredni pravni lekovi iz ovog Poglavlja mogu se podneti na osnovu prava predviđenih ZKPRK-om i zaštićenih Ustavom Republike Kosovo ili Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i njenim protokolima, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava.

Pored toga, na osnovu stava 1. člana 438. ZKPRK-a, kada Vrhovni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, isti donosi presudu kojom, uzimajući u obzir vrstu povrede: (i) preinačuje pravosnažnu odluku; (ii) u celini ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje; ili (iii) ograničava se samo na utvrđivanje povrede zakona. Pored toga, na osnovu stava 2. ovog člana, koji je i osporen pred Sudom, Vrhovni sud odlučuje u korist okrivljenog, osim ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”, što znači da se u ovom slučaju može odlučiti i na štetu okrivljenog.

Što se tiče dejstava pravosnažne odluke, Sud se poziva na član 485. (Pravosnažnost i izvršnost odluke) ZKPRK-a, koji u svom stavu 1. utvrđuje: “Presuda postaje pravosnažna kada se više ne može pobijati žalbom ili kada žalba nije dozvoljena”. S druge strane, stavom 2. člana 485. ZKPRK-a je propisano da “Pravosnažna presuda postaje izvršna od dana dostavljanja, ako za izvršenje ne postoje zakonske smetnje. Ako nije izjavljena žalba ili su se stranke odrekle ili odustale od žalbe, presuda je izvršna istekom roka za žalbu, odnosno od datuma odricanja ili odustanka od žalbe”. Pored toga, prema stavu 4. člana 435. ZKPRK-a, “U zavisnosti od sadržine zahteva, Vrhovni sud Kosova može odrediti odlaganje ili prekid izvršenja pravosnažne sudske odluke”.

Shodno tome, Zakonik o krivičnom postupku utvrđuje dva pitanja koja se odnose na dejstva pravosnažne odluke, odnosno, (i) da presuda postaje takva ako nije osporena žalbom ili ako žalba nije dozvoljena; i da je u slučaju da odluka postane pravosnažna, ista, (ii) izvršiva; osim (iii) kada se nakon zahteva za zaštitu zakonitosti odluči da se izvršenje iste odlaže.

Prema tome, na osnovu napred navedenog, proizilazi:

da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti u roku od tri (3) meseca od dostavljanja pravosnažne odluke, odnosno da je vremenski ograničen i da nije u diskreciji tužilaštva bez zakonskih rokova;
da je dejstvo pravosnažne sudske odluke to da ista postaje izvršiva, ali može biti predmet odlaganja ili obustavljanja izvršenja po sudskoj odluci ako su ispunjeni zakonski uslovi;
da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti u slučajevima povrede materijalnog i procesnog prava, ali ne i zbog pogrešno i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja;
da je zahtev za zaštitu zakonitosti otvoren (a) kako za okrivljenog, tako i za (b) državno tužilaštvo; i
da Vrhovni sud ima nadležnost da potvrdi ili preinači pravosnažnu odluku, da vrati predmet na ponovno suđenje ili da proglasi deklarativnu odluku.

Sledom navedenog, Sud ocenjuje da krivična odluka postaje pravnosnažna, u smislu res-judicata, za potrebe člana 34. Ustava i člana 4. Protokola 7 EKLJP, onda kada zakon ne propisuje pravno sredstvo prema važećem zakonodavstvu za njeno osporavanje; ili kada protiv nje u određenim zakonskim rokovima, pravna sredstva koja su propisana zakonom nije podneo bilo okrivljeni, bilo tužilac; ili kada istu potvrdi viša sudska instanca.

Pored toga, Venecijanska komisija je naglasila da načelo res judicata podrazumeva da kada je žalba konačno rešena, dalje žalbe nisu moguće. Konačne presude se moraju poštovati, osim ako ne postoje ubedljivi razlozi za njihovo preispitivanje (vidi Zbirku mišljenja i izveštaja Venecijanske komisije o pravnoj sigurnosti, [CDL-PI(2022)004] od 21. marta 2022. godine, stav 63).

S tim u vezi, Sud se poziva i na svoj slučaj KO95/20, u kome je bilo sporno to da li je na dan glasanja jedan od poslanika bio osuđen za krivično delo, pri čemu je Sud utvrdio da je isti (i) “bio osuđen za krivično delo pravosnažnom odlukom Apelacionog suda”, kao i (ii) da je “primio pravosnažnu odluku Apelacionog suda i konačnu odluku Vrhovnog suda”, stavljajući naglasak na konačnu odluku Vrhovnog suda (vidi slučaj Suda KO95/20, podnosilac Liburn Aliu i 16 drugih poslanika Skupštine Republike Kosovo, presuda od 21. decembra 2020. godine, stav 253).

U tom smislu, Sud ocenjuje da u sadržaju, bez obzira na naziv i u svrhu definisanja njegove prirode i delokruga, na osnovu načela iz člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, zahtev za zaštitu zakonitosti predstavlja žalbu povodom zakonskih (materijalnih i procesnih) stvari, koja, u principu, ne obustavlja izvršenje i kojom se ocenjuje zakonitost nižestepenih odluka. S tim u vezi, prema ZKPRK-u, Vrhovni sud ima punu nadležnost da potvrdi, preinači ili vrati predmet nižestepenim sudovima na ponovno suđenje i u tom slučaju, njegova odluka je konačna.

Stoga, Sud ocenjuje da iz same prirode zahteva za zaštitu zakonitosti proizilazi da je isti obuhvaćen kao “vanredno pravno sredstvo” prema nazivu iz ZKPRK-a, ali je nastavak istog krivičnog postupka koji je rezultirao pravosnažnom odlukom, koja postaje res-judicata u svrhu načela ne bis in idem, utvrđenog u članu 34. Ustava i članu 4. Protokola br. 7 EKLJP, ako (i) nije osporena pred Vrhovnim sudom zahtevom za zaštitu zakonitosti ili su istekli rokovi za to; ili (ii) nakon odluke Vrhovnog suda, ako je takav zahtev podnet. U tom smislu, zahtev za zaštitu zakonitosti se odnosi na navode o povredama zakona do kojih je došlo u nižestepenim postupcima, a ne odnosi se na otkrivanje novih činjenica koje su ranije bile nepoznate.

Pored toga, Sud ocenjuje da zahtev za zaštitu zakonitosti, bez obzira na naziv, ispunjava kriterijume koje je utvrdio ESLJP u pogledu pravne sigurnosti, pošto je isti:

otvoren kako za okrivljenog, tako i za tužilaštvo;
vremenski ograničen, odnosno može se podneti samo u roku od tri (3) meseca od dana prijema pravosnažne odluke;
nadležnost Vrhovnog suda za ovo pravno sredstvo je jasna u vezi sa povredama koje se mogu izneti, uključujući i materijalno i procesno pravo i činjenicom da se isti ne može podneti zbog pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja;
predstavlja nastavak nižestepenog postupka i ne razmatra nove činjenice koje ranije nisu ispitane u postupku;
odredbe ZKPRK-a jasno utvrđuju dejstva odlučivanja u Vrhovnom sudu, u kom slučaju taj sud može odlučivati samo u korist okrivljenog, osim ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnog greški”.

Na osnovu prethodno navedenih izlaganja i objašnjenja, ne može se utvrditi da zahtev za zaštitu zakonitosti spada u delokrug primene člana 4. Protokola br. 7 EKLJP, iz razloga što pre odluke Vrhovnog suda u kontekstu zahteva za zaštitu zakonitosti lice nije bilo osuđeno ili pušteno na slobodu odlukom koja je res-judicata za krivično delo, u skladu sa načelima utvrđenim sudskom praksom ESLJP-a.

Shodno tome, u konkretnom slučaju, Sud ocenjuje da se ne mogu primeniti garancije utvrđene u članu 4. Protokola br. 7 EKLJP.

Pored toga, Sud, takođe, primećuje da je za razliku od zahteva za zaštitu zakonitosti, Zakonik o krivičnom postupku utvrdio zahtev za ponavljanje postupka kao posebno pravno sredstvo.

U tom kontekstu, Sud se poziva na član 422. (Ponavljanje krivičnog postupka obustavljenog pravosnažnim rešenjem) i član 423. (Ponavljanje krivičnog postupka završenog pravosnažnom presudom) ZKPRK-a, koji se odnose na slučajeve u kojima se radi o ponovnom otvaranju postupka, odnosno ako se, između ostalog, radi o (i) izvršenju krivičnih dela od strane državnog tužioca, odnosno sudije; (ii) ako je presuda zasnovana na falsifikovanim dokumentima; ili (iii) ako se otkriju nove činjenice. Ovo pravno sredstvo, za razliku od zahteva za zaštitu zakonitosti, očigledno spada u područje primene člana 4. Protokola br. 7, pošto isti ponovo otvara predmet rešen pravosnažnom odlukom ili res-judicata odlukom i podleže njegovom preispitivanju, na osnovu novih činjenica i okolnosti i dužih vremenskih rokova, do (5) godina, kada se takvo pravno sredstvo može koristiti.

U ovom kontekstu, gore navedeni zaključak se odnosi na predmete koji su podneti Sudu, a tiču se odluke o odbacivanju optužnice i odluke o okončanju krivičnog postupka. Što se pak tiče pritvorskih predmeta, treba ponoviti da ni u tim predmetima takođe nemamo pravosnažnu odluku o “oslobađanju ili osudi” za krivično delo jer se radi o postupku koji se odnosi samo na obezbeđivanje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku koji je u toku.

Pored toga, Sud primećuje da relevantni sud takođe traži od Suda da razjasni izraz korišćen u stavu 2. člana 438. ZKPRK-a “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”, pošto isti može prouzrokovati nejasnoće u tumačenju; postavljajući pitanje kako on treba da postupi nakon što utvrdi da se radi o odluci koja je “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”.

Sud podseća da se stav 2. člana 438. mora tumačiti u okviru procesnih garancija utvrđenih u članovima 29. i 31. Ustava i članovima 5. i 6. EKLJP, odnosno i u okviru drugih garancija koje mogu uticati na prava i slobode okrivljenog sadržane u Ustavu, kao i u svim odredbama samog ZKPRK-a. Prema tome, prilikom tumačenja izraza “očigledno neprikladna” ili “ozbiljna greška”, Vrhovni sud mora imati na umu ustavne norme, uključujući i član 53. Ustava, kojim je utvrđeno da se tumačenje ljudskih prava vrši u saglasnosti sa odlukama ESLJP-a, koja obaveza važi za sve sudove, uključujući i Vrhovni sud.

U ovom aspektu, a što se tiče pravne sigurnosti, Venecijanska komisija je naglasila da je ona “od suštinskog značaja za poverenje u pravosudni sistem i vladavinu prava”, što zahteva da pravna pravila budu jasna i precizna i da imaju za cilj da obezbede da situacije i pravni odnosi ostanu predvidljivi (vidi Mišljenje Venecijanske komisije o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakonika o sudstvu Jermenije, [CDL-AD(2014) 021], od 16. juna 2013. godine, stav 18).

S tim u vezi, Sud podseća na sudsku praksu ESLJP-a da izraz “propisano zakonom” ne zahteva samo da preduzeta mera ima osnovu u domaćem pravu, već se odnosi i na kvalitet datog zakona, koji treba da bude dostupan licima na koja se odnosi i predvidljiv u smislu svojih dejstava. Jedan od zahteva koji proističe iz izraza “propisano zakonom” je predvidljivost. Time se norma ne može smatrati “zakonom” ukoliko nije formulisan dovoljno precizno i jasno da pravnim subjektima omogući da regulišu svoje ponašanje. Dakle, oni moraju biti u mogućnosti, ukoliko je potrebno uz adekvatan savet, da predvide, do mere koja je razumna u okolnostima, posledice koje data radnja može za sobom povući. Međutim, prema ESLJP-u, takve posledice ne moraju biti predvidljive sa apsolutnom preciznošću jer je iskustvo pokazalo da je ovo nedostižno (vidi predmet ESLJP-a Tommasi protiv Italije, br, 43395/09, presuda od 23. februara 2017. godine, stavovi 106 i 107).

U vezi sa napred navedenim, Sud naglašava da član 438. ZKPRK-a utvrđuje da zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenog, ako je zasnovan, u principu, ima samo deklarativno dejstvo. Izuzetno, isti može imati dejstvo i na štetu okrivljenog, ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”.

Dakle, kao što i sama terminologija koju je koristio zakonodavac, odlučivanje na štetu okrivljenog, dolazi do izražaja samo u veoma izuzetnim slučajevima i to kada je reč o odluci koja je “očigledno neprikladna” ili zasnovana na “ozbiljnoj greški”. U tom smislu, treba jasno naglasiti da oba osnova moraju uključivati ozbiljne zakonske, procesne ili materijalne povrede, koje dovode u pitanje integritet odlučivanja koje je rezultiralo pravosnažnom odlukom. Sud, takođe, naglašava da svako takvo odlučivanje, uključujući i na osnovu zakonskih mehanizama radi obezbeđivanja doslednosti u njegovoj sudskoj praksi, na štetu okrivljenog, mora biti u potpunom skladu sa ljudskim pravima zagarantovanim Ustavom, sudskom praksom ESLJP-a, kao i drugim odredbama ZKPRK-a, kao što će biti pojašnjeno u nastavku.

Stoga, Sud ocenjuje da se ovi izuzeci mogu primeniti samo u slučajevima ozbiljnih povreda zakona od strane nižestepenih sudova, prema napred navedenim pojašnjenjima. U drugim okolnostima, Vrhovni sud se mora pridržavati načela da odluka na štetu okrivljenog ima samo deklarativno dejstvo.

Sud, takođe, naglašava da utvrđenje u stavu 2. člana 438. ZKPRK-a da odlučivanje Vrhovnog suda ukoliko je na štetu okrivljenog ima samo deklarativno dejstvo, treba još više da dođe do izražaja u slučajevima pritvora, u kom slučaju, kako ističe i sam Vrhovni sud, “pravo na slobodu i sigurnost mora se tumačiti u korist ostanka na slobodu i ova mera (kao najteža mera) se mora svesti na najkraće moguće vreme”.

U ovom aspektu, Sud naglašava da, onako kako je navedeno i u njegovoj sudskoj praksi, redovni sudovi, uključujući i Vrhovni sud, imaju pravo i, povrh svega, obavezu da u toku vršenja svojih funkcija, sude, prvo po Ustavu, a zatim po zakonu (vidi, slučaj Suda KI207/19, podnosilac Socijaldemokratska inicijativa, Alijansa Novo Kosovo i Stranka za pravdu, presuda od 10. decembra 2020. godine, stav 124). Sledom navedenog, i Vrhovni sud je dužan da, osim o procesnim pravima okrivljenih koja su utvrđena u ZKPRK-u, vodi računa i o osnovnim pravima utvrđenim Ustavom i EKLJP, uključujući i pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, kao i pravo na slobodu i sigurnost utvrđeno u članu 29. Ustava i članu 5. EKLJP.

Kada su u pitanju radnje koje Vrhovni sud treba da preduzme u onim slučajevima u kojima treba da odluči na štetu okrivljenih, Sud podseća da na osnovu stava 1. člana 438. ZKPRK-a, kada Vrhovni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, donosi presudu kojom, s obzirom na vrstu povrede može (i) da preinači pravosnažnu odluku; ili (ii) da u celini ili delimično ukine odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje.

S tim u vezi, Sud podseća na svoj slučaj KI104/16, u kojem je utvrdio da je nepozivanjem podnosioca zahteva da prisustvuje sednici Apelacionog suda na kojoj je utvrđena njegova krivica, podnosiocu zahteva uskraćena mogućnost da se brani od optužbi protiv njega. Kao rezultat toga, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava podnosioca zahteva na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. stavovi 1. i 3. pod (c) i (d) EKLJP (vidi slučaj Suda KI104/16, podnosilac Miodrag Pavić, presuda od 29. maja 2017. godine).

U ovom aspektu, Sud i u konkretnom slučaju ističe da, i u smislu pravne sigurnosti, uključujući i predvidljivost i doslednost odlučivanja, pripada Vrhovnom sudu da prilikom svog odlučivanja, osim što mora da bude dosledan u načinu primene gore navedenog izuzeća “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”, da takođe, kao što je i svrha ove norme, da samo izuzetno odluči i na štetu okrivljenog. S tim u vezi, na njemu je takođe da, ako je potrebno, koristi i pravne mehanizme kako bi se osigurala doslednost u njegovoj sudskoj praksi.

Takođe, Sud ocenjuje da je Vrhovni sud, u slučaju da povodom zahteva za zaštitu zakonitosti smatra da je osporena odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”, dužan da pruži strankama sve procesne garancije zajamčene Ustavom i EKLJP-om. Tačnije, prilikom utvrđivanja da li isti, (i) menja pravosnažnu odluku; ili (ii) u celosti ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje, on takođe da napravi ona zakonska rešenja za koja smatra da obezbeđuju prava okrivljenih u postupku, kako je zagarantovano Ustavom, EKLJP-om i ZKPRK-om, sa naglaskom na načela prava na pravično suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, koji, između ostalog, utvrđuju (i) pravo na saslušanje; (ii) načelo “kontradiktornosti” i “jednakosti oružja”; i (iii) pravo na pravna sredstva i sudsku zaštitu prava. Na Vrhovnom sudu je da takođe, kada je to neophodno, uzme u obzir i stav 2. člana 3. (Pretpostavka nevinosti okrivljenog i In Dubio Pro Reo) ZKPRK-a, kojim je utvrđeno da se, “Sumnje u pogledu postojanja činjenica od značaja za slučaj ili primenu neke od odredaba krivičnog zakona tumače […] u korist okrivljenog i njegovih prava prema ovom zakoniku i Ustavu Republike Kosova”.

U ovom aspektu, Sud naglašava da odlučivanje Vrhovnog suda uključujući i prethodno pokrenuta pitanja, može biti predmet ocene ustavnosti na zahtev ovlašćenih strana, na osnovu stava 7. člana 113. (Jurisdikcija i ovlašćene strane) Ustava.

Na osnovu svega napred navedenog i na osnovu procesnih garancija koje se moraju obezbediti prilikom primene osporenih odredaba ZKPRK-a, uključujući i sudsku praksu ESLJP-a, Sud utvrđuje da stav 2. člana 4. (Ne Bis In Idem); kao i formulacija “osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” iz stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika br. 08/L-032 o krivičnom postupku, nisu u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 4 (2) (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članovima 113.8 i 116. Ustava, članovima 51, 52. i 53. Zakona i na osnovu pravila 75. i 48 (1) (a) Poslovnika, dana 15. maja 2024. godine:

ODLUČUJE

DA PROGLASI, jednoglasno, zahtev prihvatljivim;

DA UTVRDI, jednoglasno, da formulacija “ili ukidanju” iz stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) Zakonika br. 08/L-032 o krivičnom postupku, nije u suprotnosti sa tačkom 2. stava 1. člana 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) Evropske konvencije o ljudskim pravima;

DA UTVRDI, jednoglasno, da stav 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) Zakonika br. 08/L-032 o krivičnom postupku nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima;

DA UTVRDI, sa pet (5) glasova za i četiri (4) glasa protiv, da formulacija “osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” iz stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika br. 08/L-032 o krivičnom postupku, nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima;

DA DOSTAVI ovu presudu stranama;

DA UTVRDI da presuda stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5. člana 20. (Odluke) Zakona.

Sudija koji je pripremio presudu Predsednica Ustavnog suda

Jeton Bytyqi Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

Vrhovni sud Republike Kosovo

Vrsta zahteva:

KO - Zahtev državnih organa

Vrsta akta:

Presuda