USTAVNI SUD

KI234/21, Podnosilac: N.P.N “Çlirimi”, Ocena ustavnosti obaveštenja

[KMLC. br. 88/2021] Kancelarije Glavnog državnog tužioca od 20. avgusta 2021. godine i rešenja [Ac. br. 4462/20] Apelacionog suda u Prištini od 25. maja 2021. godine

KI234/21, Rešenje o neprihvatljivosti, od 08. juna 2022. godine, objavljeno 29. juna 2022. godine

Ključne reči: individualan zahtev, izvršni postupak, neblagovremen zahtev

Prema spisu predmeta rezultira da podnosilac zahteva, kao vlasnik kompanije N.P.N „Çlirimi“ vodi spor sa kompanijom Excom Sh.p.k sa sedištem u Prištini gde navodi da Excom nije izmirio dug prema njemu u iznosu od 3.992.708,44 (tri miliona devetsto devedeset dve hiljade sedamsto osam evra i četrdeset četiri centa) evra. Podnosilac zahteva je podneo predlog za izvršenje privatnom izvršitelju Fadilu Hoxhi, izvršitelj za teritoriju Osnovnog suda u Prištini, gde je tražio da se usvoji predlog za izvršenje protiv dužnika Excom za realizaciju zahteva u gotovini u iznosu od 3.992.708,44 (tri miliona devetsto devedeset dve hiljade sedamsto osam evra i četrdeset četiri centa) evra. Privatni izvršitelj je, nalogom za izvršenje [P. br. 695/2018], usvojio predlog za izvršenje podnosioca zahteva, kojim je odredio izvršenje i obavezao dužnika Excoma da isplati podnosiocu zahteva iznos od 3.992.708,44 (tri miliona devetsto devedeset dve hiljade sedamsto osam evra i četrdeset četiri centa) evra, sa zakonskom kamatom od dana odobravanja izvršenja do konačne isplate na ime neplaćanja duga po osnovu računa navedenih u predlogu za izvršenje poverioca, kao i troškove izvršnog postupka. Dužnik Excom je podneo prigovor Osnovnom sudu u Prištini protiv naloga za izvršenje privatnog izvršitelja, gde je Osnovni sud usvojio prigovor dužnika i ukinuo nalog za izvršenje privatnog izvršitelja. Podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu na rešenje Osnovnog suda, tražeći da se preinači rešenje Osnovnog suda, i da se nalog za izvršenje privatnog izvršitelja potvrdi. Apelacioni sud je odbio žalbu podnosioca zahteva. Potom, podnosilac zahteva je podneo predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti pred Kancelarijom glavnog državnog tužioca, a ova poslednja nije usvojila predlog za iniciranje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Podnosilac zahteva pred Sudom naveo da su rešenje Osnovnog suda [PPP. br. 737/18], rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 4662/20] i obaveštenje [KMLC. br. 88/2021] Kancelarije Glavnog državnog tužioca donete uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovana članom 7. [Vrednosti], 21. [Opšta načela], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.

Podnosilac zahteva dalje ističe da je ozbiljno oštećen rešenjima prvostepenog i drugostepenog suda, te da se iz tog razloga obratio Kancelariji Glavnog državnog tužioca sa predlogom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, međutim, prema njemu, Državni tužilac je, obaveštenjem KMLC br. 88/2021 od 20. avgusta 2021. godine, obavestio podnosioca zahteva da ne postoje dovoljni zakonski razlozi za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti prema članu 247 stav 247.1 tačka a) i tačka b) Zakona o parničnom postupku, pa je podnosilac zahteva istakao: „Zbog toga sam odlučio da podnesem ovaj zahtev Ustavnom sudu, zbog povrede važećeg zakona na štetu poverioca i povrede ljudskih prava zagarantovanih Ustavom Kosova”.

Ocenjujući navode podnosioca zahteva, Sud, između ostalog, podseća da rok od 4 (četiri) meseca počinje od „konačne odluke“ u procesu iscrpljivanja pravnih sredstava kojom je odbijen zahtev podnosioca. Sud može uzeti u obzir samo delotvorna pravna sredstva, jer podnosilac zahteva ne može da produži stroge rokove propisane Zakonom i Poslovnikom, pokušavajući da primeni pravna sredstva koja nisu delotvorna u obezbeđivanju zaštite njegovih prava na koja se podnosilac zahteva žali.

S tim u vezi, Sud primećuje da je u ovom slučaju postupak protiv podnosioca zahteva, koji je sproveden pred redovnim sudovima u vezi sa zakonitošću naloga za izvršenje [P. br. 695/2018] i pitanjem izvršenja spornih faktura, sproveden pred dva sudska stepena, odnosno pred Osnovnim sudom i Apelacionim sudom, što je rezultiralo donošenjem rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 4462/20] od 25. maja 2021. godine.

Prema članu 68. (Vanredni pravni lekovi) Zakona o izvršnom postupku je propisano: “Nije dozvoljena revizija niti ponavljanje postupka u izvršnom postupku”. Stoga, podnosilac zahteva nije imao pravno sredstvo na raspolaganju koje je mogao da iskoristi “lično” da bi osporio gore navedeno rešenje Apelacionog suda pred Vrhovnim sudom.

Međutim, nakon prijema rešenja Apelacionog suda, podnosilac zahteva se obratio Kancelariji Glavnog državnog tužioca, sa predlogom da poslednje navedeni podnese na ime podnosioca zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom protiv rešenja Apelacionog suda. S tim u vezi, Sud ističe da je ovaj zahtev u potpunoj diskreciji Kancelarije Glavnog državnog tužioca.

Konkretnije, što se tiče sličnih predloga, poput predloga iznetog pred Kancelarijom Državnog tužioca od koga se zahteva da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred pravosudnim organima u ime podnosilaca zahteva, ESLJP ih je rešavao u slučaju Lepojić protiv Srbije. U ovom slučaju, ESLJP je ocenio da li je predlog podnet državnom tužiocu, kojim se od njega zahtevalo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, delotvorno pravno sredstvo, i istakao da „[ESLJP nalazi da je jedino javni tužilac mogao uložiti [zahtev za zaštitu zakonitosti] u ime podnosioca predstavke i, štaviše, da on ima potpuno diskreciono pravo da li da to učini ili ne. Dok je podnosilac predstavke mogao tražiti takvu meru, on svakako nema pravo po zakonu da lično koristi ovo pravno sredstvo [zahtev za zaštitu zakonitosti […]. Zahtev za zaštitu zakonitosti, iz tih razloga, nije bio delotvoran […]“

S tim u vezi, Sud podseća da je u obaveštenju [KMLC. br. 88/2021] od 20. avgusta 2021. godine, Kancelarija Glavnog državnog tužioca obavestila  podnosioca zahteva da je odbijen njegov predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Osnovnog suda [PPP. br. 783/2019] od 24. jula 2020. godine i rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 4662/2020] od 25. maja 2021. godine, jer je smatrala da za tako nešto nisu ispunjeni zakonski uslovi za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, predviđeni Zakonuom o parničnom postupku, odnosno prema odredbi člana 247.1 tačke a) i b).

Stoga, na osnovu prakse ESLJP-a, Sud podseća da, u konkretnom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti preko državnog tužioca, osim što je u diskreciji poslednje navedenog, državni tužilac može da podnese samo ako su ispunjeni zakonski propisani uslovi. Takođe, navodi podnosioca zahteva se odnose na način na koji su Osnovni sud i Apelacioni sud primenili zakon prilikom odlučivanja o zakonitosti naloga za izvršenje i pravnom statusu spornih faktura. Podnosilac zahteva štaviše ne iznosi konkretne navode u vezi sa obaveštenjem Kancelarije Glavnog državnog tužioca, već podnosi Sudu iste navode koje je podneo i u rešenju Apelacionog suda [Ac. br. 4662/2020], koje Kancelarija Glavnog državnog tužioca nije bila nadležna da rešava, jer je ovlašćena samo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom, a ne da ocenjuje povrede zakona koje je počinio Apelacioni sud. Stoga, u vezi sa ovim navodima, u slučaju podnosioca zahteva, nakon prijema rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 4662/2020] od 25. maja 2021. godine, podnosioca ništa nije sprečilo da se obrati Ustavnom sudu.

Stoga, Sud ocenjuje da se „poslednja odluka“ u skladu sa članom 49. Zakona u vezi sa postupcima u vezi sa spornim fakturama za koje je izdat nalog za izvršenje smatra rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 4662/2020] od 25. maja 2021. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva protiv rešenja Osnovnog suda [PPP. br. 783/2019] od 24. jula 2020. godine. S tim u vezi, Sud podseća da je rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 4662/2020] doneto 25. maja 2021. godine. Na prvoj strani rešenja Apelacionog suda, koje se nalazi u spisima predmeta, podnosilac zahteva je napisao datum njegovog prijema, a ispostavilo se da je to 21. jun 2021. godine. U tom smislu, Sud primećuje da je vreme između prijema rešenja i datuma podnošenja njegovog zahteva, 29. decembra 2021. godine, Ustavnom sudu, prešlo rok od 4 (četiri) meseca. Shodno tome, Sud zaključuje da je zahtev podnosioca u vezi sa rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 4662/2020] od 25. maja 2021. godine podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.

Na osnovu gore navedenih razloga, Sud zaključuje da je zahtev podnosioca podnet van zakonskog roka propisanog članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika, te je kao takav, neprihvatljiv.