Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 15. februara 2024. godine
Br. Ref.: RK 2332/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI124/23
Podnosilac
Sherife Bllaca i Blendi Bllaca
Ocena ustavnosti
obaveštenja [KMLC. br. 1/23] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 14. februara 2023. godine i rešenja [Ac. br. 1726/2022] Apelacionog suda u Prištini od 4. oktobra 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev su podneli Sherife Bllaca i Blendi Bllaca iz Gnjilana, koje zastupa advokat Bajram Morina iz Đakovice (u daljem tekstu: podnosioci zahteva).
Osporena odluka
Podnosioci zahteva osporavaju obaveštenje [KMLC. br. 1/2023] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 14. februara 2023. godine i rešenje [Ac. br. 1726/2022] od 4. oktobra 2022. godine Apelacionog suda u Prištini (u daljem tekstu: Apelacioni sud) u vezi sa rešenjem [C. br. 738/19] od 10. decembra 2021. godine Osnovnog suda u Gnjilanu (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Podnosioci zahteva su osporenu odluku primili 1. decembra 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti obaveštenja [KMLC. br. 1/2023] Kancelarije glavnog državnog tužioca, gore navedenog rešenja, kojim se navodi da su podnosiocima zahteva povređena prava zagarantovana članom 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) i članovima 7, 8 i 17. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: UDLJP) i članom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32[Podnošenje zahteva i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika o radu. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018 nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 7. juna 2023. godine, podnosioci zahteva su preko pošte podneli zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 15. juna 2023. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Remziju Istrefi Peci za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka Nimani (predsedavajuća), Radomir Laban i Nexhmi Rexhepi, članovi.
Dana 22. juna 2023. godine, Sud je obavestio podnosioce zahteva o registraciji zahteva.
Dana 22. juna 2023. godine, Sud je obavestio Apelacioni sud o registraciji zahteva i dostavio im kopiju zahteva.
Dana 22. juna 2023. godine, Sud je obavestio Osnovni sud o registraciji zahteva i tražio da prilože priznanicu koja dokazuje datum prijema osporene odluke od strane podnosilaca zahteva.
Dana 28. februara 2023. godine, Osnovni sud je podneo Sudu kompletan dosije predmeta, gde je priznanicom dokazano da su podnosioci zahteva osporeno rešenje primili 1. decembra 2022. godine.
Dana 17. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da su podnosioci zahteva podneli tužbu zbog ometanja poseda protiv tuženog S.A., kojom su tražili da se utvrdi da je tuženi (S.A.), 19. jula 2019. godine, ometao podnosioce zahteva u mirnom posedovanju nepokretnosti [P-70403013-04107-0], koja se nalazi na mestu zvanom “grad”, KZ Gnjilane, u tom obliku i na način da je gore navedenog datuma izgradio betonski zid, 1,59 m dužine, 0,30 m širine i 2,20 m visine i time onemogućio podnosiocima zahteva da mirno poseduju svoju nepokretnost, da se obaveže tuženi (S.A.) da ukloni prepreke, odnosno da ukloni sporni zid i da ubuduće ne ometa podnosioce zahteva u tom obliku ili u drugim oblicima mirno korišćenje i posedovanje njihove nepokretnosti i da se obaveže tuženi da nadoknadi troškove parničnog postupka.
Dana 10. decembra 2021. godine, Osnovni sud je, rešenjem [C. br. 738/19]: I. Odbio u celini kao neosnovan na zakonu tužbeni zahtev podnosilaca; II. Obavezao podnosioce zahteva da tuženom solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 366,00 €, u roku od 7 dana, nakon pravnosnažnosti ovog rešenja, pod pretnjom prinudnog zakonskog izvršenja.
Dana 28. decembra 2021. godine, podnosioci zahteva su uložili žalbu zbog: (i) pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja; (ii) pogrešne primene materijalnog prava, i (iii) povrede odredaba parničnog postupka, sa predlogom da se osporeno rešenje preinači i usvoji tužbeni zahtev podnosilaca, kao osnovan.
Dana 4. oktobra 2022. godine, Apelacioni sud je, rešenjem [AC. br. 1726/2022], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosilaca zahteva i potvrdio rešenje Osnovnog suda.
Dana 4. januara 2023. godine, podnosioci zahteva su podneli predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti Kancelariji glavnog državnog tužioca.
Dana 14. februara 2023. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca, obaveštenjem [KMLC. br. 1/2023], nije usvojila predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti koju su podneli podnosioci zahteva, zaključivši da “nema pravne osnove za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti“.
Navodi podnosioca
Podnosioci zahteva navode pred Sudom da su osporena odluka i obaveštenje [KMLC. br. 1/23] Kancelarije glavnog državnog tužioca donete povredom njihovih prava i sloboda zagarantovanih članom 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a i članovima 7, 8 i 17. UDLJP-a i članom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Podnosioci zahteva navode da redovni sudovi „nisu podjednako poštovali prava strana u sporu, favorizujući suprotnu stranu kroz kontradiktornu izjavu veštaka. Strane nisu bile jednake pred zakonom”.
Podnosioci zahteva takođe tvrde da su njihovi žalbeni navodi ignorisani i da je Apelacioni sud samo „prepisao obrazloženje prvog stepena”.
Pored tih navoda, podnosioci zahteva su samo citirali određene članove Ustava, EKLJP-a, UDLJP-a i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Na kraju, podnosioci zahteva traže od Suda da oceni zakonitost obaveštenja državnog tužioca [KMLC. br. 1/23] i da li je postupio zakonito u odnosu na njihov zahtev kojim su tražili zaštitu zakonitosti koju je državni tužilac povredio i time uskratio podnosiocima zahteva mogućnost da Vrhovni sud razmatra pravno-građanski predmet.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav Republike Kosovo
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
Evropska konvencija o ljudskim pravima
Član 6
Pravo na pravično suđenje
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloletnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao naneti štetu interesima pravde.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Član 7.
Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo na podjednaku zaštitu zakona bez ikakve razlike. Svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvu diskriminaciju.
Član 8.
Svako ima pravo na delotvorni pravni lek pred nadležnim nacionalnim sudovima protiv dela kojima se krše osnovna prava koja su mu priznata ustavom ili zakonima.
Član 17.
1. Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam i u zajednici s drugima.
2. Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima
Član 26
Sva su lica jednaka pred zakonom i imaju pravo, bez ikakve diskriminacije, na jednaku zakonsku zaštitu. Zakon treba da zabrani svaku diskriminaciju i da garantuje svim licima jednaku i djelotvornu zaštitu protiv diskriminacije bilo na osnovu rase, boje kože, spola, jezika, vjere, političkog i drugog mišljenja, nacionalnog i društvenog porijekla, imovine, roda ili bilo koje druge okolnosti.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je zahtev ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
Član 113
[Jurisdikcija i ovlašćene strane]
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud prvo utvrđuje da su podnosioci zahteva ovlašćene strane koje osporavaju akt javnog organa, odnosno obaveštenje [KMLC. br. 1/2023] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 14. februara 2023. godine i rešenje [Ac. br. 1726/2022] Apelacionog suda od 4. oktobra 2022. godine.
Sud se dalje poziva na članove 47. [Individualni zahtevi] i 48. [Tačnost podneska] Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48
[Tačnost podneska]
Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.
Sud takođe razmatra da li su ispunjeni uslovi propisani u članu 49. [Rokovi] Zakona i pravilu 34 [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno stavovima (1) (b) i (c) Poslovnika. Oni propisuju sledeće:
Član 49. Zakona
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...”.
Pravilo 34 Poslovnika
[Kriterijum o prihvatljivosti]
“(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[…]
b) Ako su iscrpljena sva delotvorna pravna sredstva utvrđena zakonom protiv osporenog akta;
c) Ako je zahtev podnet u roku od četiri (4) meseca od dana kada je odluka po poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva; i,
[…]”.
U tom kontekstu, Sud podseća da po pravilu rok od 4 (četiri) meseca počinje od “poslednje odluke” u procesu iscrpljivanja pravnih sredstava kojom je odbijen zahtev podnosioca (vidi, mutatis mutandis, slučajeve ESLJP-a: Gavrilov protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, zahtev br. 7837/10, odluka od 1. jula 2014. godine, stav 25; i Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, zahtev br. 46477/99, odluka od 14. marta 2002. godine; vidi takođe slučaj Suda: KI234/21, podnosilac zahteva: N.P.N Çlirimi, rešenje o neprihvatljivosti od 27. juna 2022. godine, stav 35).
Sud takođe podseća da podnosilac zahteva mora da iscrpi sva pravna sredstva za koja se očekuje da budu delotvorna i dovoljna. Sud može uzeti u obzir samo delotvorna pravna sredstva, jer podnosilac zahteva ne može da produži stroge rokove propisane Zakonom i Poslovnikom, pokušavajući da primeni pravna sredstva koji nisu delotvorna u obezbeđivanju zaštite njegovih prava na koja se podnosilac zahteva žali (vidi, mutatis mutandis, slučajeve ESLJP-a: Gavrilov protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, gore citiran, stav 25, i Fernie protiv Ujedinjenog Kraljevstva, zahtev br. 14881/04, odluka od 5. januara 2006. godine). U pogledu gore navedenih uslova, Sud prvo ocenjuje da su zahtev za iscrpljivanje pravnih sredstava i uslov da se zahtev podnese u roku od 4 (četiri) meseca usko povezani (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a: Jeronovičs protiv Latvije, zahtev br. 44898/10, presuda od 5. jula 2016. godine, stav 75; vidi takođe slučaj Suda: KI234/21, podnosilac zahteva: N.P.N Çlirimi, gore citiran, stav 36).
U tom smislu, Sud će dalje oceniti da li je u okolnostima konkretnog slučaja obaveštenje [KMLC. br. 1/2023] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 14. februara 2023. godine bilo delotvorno pravno sredstvo u vezi sa navodima podnosilaca zahteva o ustavnoj povredi. Odgovor na ovo pitanje će biti odlučujuće za ocenu da li je zahtev podnosilaca podnet u roku od 4 (četiri) meseca.
S tim u vezi, Sud primećuje da je u konkretnom slučaju, sudski postupak podnosilaca zahteva, koji je sproveden pred redovnim sudovima u vezi sa navodom o ometanju poseda imovine, sproveden pred dva sudska stepena, odnosno pred Osnovnim sudom i Apelacionim sudom, što je rezultiralo donošenjem rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 1726/2022] od 4. oktobra 2022. godine.
Međutim, nakon prijema rešenja Apelacionog suda, podnosioci zahteva su se obratili Kancelariji glavnog državnog tužioca, sa predlogom da poslednje navedeni podnese na ime podnosilaca zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom protiv rešenja Apelacionog suda. S tim u vezi, Sud ističe da je ovaj zahtev u potpunoj diskreciji Kancelarije glavnog državnog tužioca.
S tim u vezi, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom, EKLJP ne zahteva da se diskreciona pravna sredstva ili pravna sredstva koja nisu direktno dostupna podnosioca zahteva i koja zavise od diskrecionog prava medijatora, kao što je slučaj sa zahtevom pred Kancelarijom glavnog državnog tužioca, iscrpe pre nego što se podnosioci zahteva obrate ESLJP-u (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a: X i drugi protiv Letonije, odluka od 6. juna 2008. godine, stav 20 i tu navedene reference; vidi, takođe, slučaj Suda: KI174/20, podnosilac zahteva: DE-KO SH.p.k, rešenje o neprihvatljivosti od 25. februara 2021. godine, stav 38; KI234/21, podnosilac zahteva: N.P.N Çlirimi, gore citiran, stav 41).
Konkretnije, što se tiče sličnih predloga, poput predloga iznetog pred Kancelarijom državnog tužioca od koga se zahteva da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred pravosudnim organima u ime podnosilaca zahteva, ESLJP ih je rešavao u slučaju Lepojić protiv Srbije. U ovom slučaju, ESLJP je ocenio da li je predlog podnet državnom tužiocu, kojim se od njega zahtevalo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, delotvorno pravno sredstvo, i istakao da ,,[ESLJP nalazi da je jedino javni tužilac mogao uložiti [zahtev za zaštitu zakonitosti u ime podnosioca zahteve i, štaviše, da on ima potpuno diskreciono pravo da li da to učini ili ne. Dok je podnosilac predstavke mogao tražiti takvu meru, on svakako nema pravo po zakonu da koristi ovo pravno sredstvo [zahtev za zaštitu zakonitosti […]. Zahtev za zaštitu zakonitosti, iz tih razloga, nije bio delotvoran […]“ (vidi, slučaj ESLJP-a: Lepojić protiv Srbije, zahtev br. 13909/05, presuda od 6. novembra 2007. godine, stav 54; vidi i slučaj Suda: KI174/20, gore citiran, stav 39).
Takođe, pozivajući se na ovu sudsku praksu (slučaj ESLJP-a: Lepojić protiv Srbije), ESLJP u slučaju Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije nije uzeo u obzir obaveštenje državnog tužioca u svrhu izračunavanja vremenskog roka kada je poslednje navedeni utvrdio da nema dovoljno osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Makedonije. ESLJP je u ovom slučaju istakao da „zahtev podnosioca predstavke pred javnim tužiocem nije sredstvo za iscrpljivanje u svrhu [EKLJP-a]. Shodno tome, vremenski rok za iscrpljivanje tog pravnog sredstva ne zaustavlja isticanje roka od 6 (šest) meseci [za podnošenje zahteva ESLJP-u u vezi sa odlukom Apelacionog suda]“ i shodno tome, ESLJP je utvrdio da zahtev podnosioca nije podnet u propisanom roku (vidi, slučaj ESLJP-a: Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, zahtev br. 1431/03, odluka od 16. septembra 2008. godine). U sličnim okolnostima, ESLJP je zauzeo isti stav i u slučaju Knapić protiv Hrvatske (vidi: slučaj ESLJP-a: Knapić protiv Hrvatske, br. 2839/08, odluka od 4. juna 2009. godine).
Sud, međutim, podseća da njegova sudska praksa takođe priznaje i slučajeve u kojima je ocenjena ustavnost obaveštenja državnog tužioca, kojima nije usvojen zahtev strana za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u njihovu korist. S tim u vezi, Sud se poziva na svoj slučaj br. KI42/18, podnositeljka zahteva: Asija Muslija, rešenje o neprihvatljivosti od 22. marta 2020. godine, gde je ocenio navode podnositeljke zahteva o ustavnoj povredi obaveštenja državnog tužioca, zasnivajući se i na slučaju ESLJP-a: Gorou protiv Grčke (br. 2), 12686/03, presuda od 20. marta 2009. godine).
Međutim, gore navedeni slučaj, KI42/18, se razlikuje od ovog slučaja. U tom kontekstu, Sud podseća da je u gore navedenom slučaju, KI42/18, podnositeljka zahteva posebno osporila obaveštenje KMLC br. 09/2018 glavnog državnog tužioca od 2. marta 2018. godine, argumentujući kako su joj ovim obaveštenjem povređena ustavna prava, što je bilo povezano, između ostalog, i sa nedostatkom navodnog obrazloženja osporenog obaveštenja glavnog državnog tužioca. Dok, što se tiče rešenja AC. br. 3538/2017 Apelacionog suda od 8. decembra 2017. godine, koje je takođe osporeno u slučaju KI42/18, kao glavni navod je bilo neutvrđivanje činjenice od strane Apelacionog suda da podnositeljka zahteva nije potpisala ugovor o hipoteci od 2. decembra 2011. godine. Zahtev podnositeljke u slučaju KI42/18 u vezi sa rešenjem AC. br. 3538/2017 Apelacionog suda, odvojeno od obaveštenja Kancelarije glavnog državnog tužioca, podnet je Sudu takođe u roku propisanom Zakonom i Poslovnikom.
Što se tiče ovog slučaja, podnosioci zahteva su svoje glavne navode povezali sa neusvajanjem njihovog tužbenog zahteva u vezi sa ometanjem posedovanja, gde su tražili da se utvrdi da je tuženi S.A. sprečio podnosioce zahteva da mirno poseduju svoju nepokretnost. Sud primećuje da je ove navode razmotrio Apelacioni sud, a ne Kancelarija glavnog državnog tužioca. Poslednje navedeni je, u stvari, odlučio samo da li su ispunjeni zakonski uslovi da se podnese takav zahtev Vrhovnom sudu.
S tim u vezi, Sud podseća da je u obaveštenju [KMLC. br. 1/23] od 14. februara 2023. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca obavestila podnosioce zahteva da je odbijen njihov predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 1726/2022] od 4. oktobra 2022. godine, jer su smatrali da nisu ispunjeni zakonski uslovi za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, propisani Zakonom o parničnom postupku, odnosno odredbama člana 247.1 tačke a) i b)).
Stoga, na osnovu prakse ESLJP-a, Sud podseća da, u konkretnom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti preko državnog tužioca, osim što je u diskreciji poslednje navedenog, državni tužilac može da podnese samo ako su ispunjeni zakonski propisani uslovi. Takođe, navodi podnosilaca zahteva se odnose na način na koji su Osnovni sud i Apelacioni sud primenili zakon prilikom odlučivanja o zakonitosti njihovog tužbenog zahteva i žalbe u vezi sa ometanjem posedovanja. Štaviše, Kancelarija glavnog državnog tužioca nije bila nadležna da rešava te navode, jer je nadležna samo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom, a ne da ocenjuje zakonske povrede koje je počinio Apelacioni sud. Stoga, u vezi sa ovim navodima, u slučaju podnosilaca zahteva, nakon prijema rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 1726/2022] od 4. oktobra 2022. godine, ništa nije sprečilo podnosioce zahteva da se obrate Ustavnom sudu.
Stoga, Sud ocenjuje da se „poslednja odluka“ u skladu sa članom 49. Zakona u vezi sa postupcima u vezi sa ometanjem posedovanja smatra rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 1726/2022] od 4. oktobra 2022. godine, kojim je odbijena žalba podnosilaca zahteva protiv rešenja Osnovnog suda [C. br. 783/2019] od 10. decembra 2021. godine (vidi, mutatis mutandis, slučaj ESLJP-a: Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, zahtev br. 46477/99, odluka od 14. marta 2002. godine; vidi, slučaj Suda: KI115/20, podnosilac zahteva: Muharem Rama, rešenje o neprihvatljivosti od 2. decembra 2021. godine, stav 51).
S tim u vezi, Sud podseća da je rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 1726/2022] doneto 4. oktobra 2022. godine. Na osnovu spisa predmeta, proizilazi da su podnosioci zahteva primili tu odluku 1. decembra 2022. godine. U tom smislu, Sud primećuje da je vreme između prijema rešenja i datuma podnošenja njihovog zahteva, 7. juna 2023. godine, Ustavnom sudu, prešao rok od 4 (četiri) meseca. Shodno tome, Sud zaključuje da je zahtev podnosilaca u vezi sa rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 1726/2022] od 4. oktobra 2022. godine podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.
Sud podseća da je svrha zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, prema članu 49. Zakona i prema pravilu 34 (1) (c) Poslovnika, da promoviše pravnu sigurnost, obezbeđujući da se slučajevi koji se odnose na ustavna pitanja razmatraju u razumnom periodu i da prethodne odluke ne budu stalno otvorene za osporavanje (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a: Mocanu i drugi protiv Rumunije, zahtevi br. (10865/09, 45886/07 i 32431/08) od 17. septembra 2014. godine, stav 258; Lopes de Sousa Fernandes protiv Portugalije, br. 56080/13 od 19. decembra 2017. godine, stav 129; i vidi takođe, između ostalog, slučajeve Suda: KI120/17, podnosilac zahteva: Hafiz Rizahu, rešenje o neprihvatljivosti od 7. decembra 2017. godine, stav 39; KI115/20, gore citiran, stav 54).
Ovaj rok takođe omogućava potencijalnom podnosiocu zahteva da razmotri da li želi da podnese zahtev i, ako želi, da odluči o konkretnim žalbama i argumentima koje treba da iznese i ujedno olakša utvrđivanje činjenica u ovom slučaju, jer vremenom, svako drugo pravilno utvrđivanje pokrenutih pitanja postaje problematično (vidi presudu ESLJP-a: Sabri Gunes protiv Turske, 27396/06 od 29 juna 2012 godine, stav 39; vidi i slučaj Suda: KI12/20, podnositeljka zahteva: Hamijete Dinarama-Daija, rešenje o neprihvatljivosti od 6. novembra 2020. godine, stav 42).
Ovo pravilo naglašava vremenski rok za kontrolu koju vrši Sud i upozorava pojedince i državne organe na rok posle kojeg takva kontrola nije više moguća (vidi, odluku ESLJP-a: Walker protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 34979/97 od 25. januara 2000. godine; vidi, takođe, presudu ESLJP-a: Sabri Gunes protiv Turske, citiranu u tekstu iznad, stav 40; vidi, takođe, i slučajeve Suda: KI53/18, podnosilac zahteva: Hajri Ramadani, rešenje o neprihvatljivosti od 6. decembra 2018. godine, stav 45; KI115/20, gore citiran, stav 56).
Stoga, na osnovu gore navedenih razloga, Sud zaključuje da je zahtev podnosilaca podnet van zakonskog roka propisanog članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika, te je kao takav, neprihvatljiv.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 49. Zakona i u skladu sa pravilom 34 (1) (c) i 48 (1) (b) Poslovnika, dana 17 januara 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu, u skladu sa stavom 5 člana 20 Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Remzie Istrefi Peci Gresa Caka Nimani
Sherife Bllaca i Blendi Bllaca
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je podnet van roka
Civilni