USTAVNI SUD

KI175/20, Podnosilac: Kosovska agencija za privatizaciju, ocena ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-II-15-0042 od 21. jula 2020. godine

KI175/20, rešenje o neprihvatljivosti od 25. marta 2021. godine, objavljeno 27.aprila 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, jednakost pred zakonom, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, sudska zaštita prava, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Podnositeljka zahteva je pred Sudom osporila rešenje Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-II-15-0042 od 21. jula 2020. godine, navodeći povredu prava zagarantovanih članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46. [Zaštita imovine], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava], 54. [Sudska zaštita prava], 102. [Opšta načela sudskog sistema], 103. [Organizacija i jurisdikcija sudova], 121. [Imovina] i 159. [Imovina i društvena preduzeća] Ustava Republike Kosovo u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Sud je u ovom slučaju primetio da se suština navoda podnositeljke zahteva odnosila uglavnom na pravo na pravično suđenje koje je zaštićeno članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, odnosno na pogrešnu primenu odredaba Zakona o PKVS i ii. nedoslednost u odlučivanju i uskraćivanje prava na učešće i delotvornu odbranu pred redovnim sudovima. Što se tiče navoda podnositeljke zahteva da je Žalbeno veće PKVS povredilo njena prava zagarantovana gore navedenim članovima Ustava usled toga što nije primenilo relevantne odredbe Zakona o PKVS, Sud je smatrao da takav navod pokreće pitanje zakonitosti, a ne ustavnosti. Sud je u više navrata naglašavao da se kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom tumačenju i primeni odredaba zakona, koje su navodno izvršili redovni sudovi, odnose na oblast zakonitosti i da kao takvi nisu u nadležnosti Ustavnog suda i da ih Sud, iz tog razloga, u načelu, ne može razmatrati.

Što se tiče navoda o nedoslednosti u odlučivanju, podnositeljka zahteva je tvrdila da sudska praksa PKVS nije dosledna iz razloga što je u identičnim situacijama odlučivao drugačije od svoje prakse. Sud je podsetio da je sudska praksa ESLJP rezultirala sa četiri osnovna načela koja karakterišu analizu u pogledu doslednosti sudske prakse, a to su:  (i) pravna sigurnost; (ii) ne postoji stečeno pravo na usaglašenost sudske prakse; (iii) razlika nije nužno u suprotnosti sa EKLJP; i (iv) isključenje očigledne proizvoljnosti. Nakon što je ocenio ovaj specifični navod, Sud je ocenio da podnositeljka zahteva nije uspela da argumentuje da li su činjenične okolnosti konkretnog slučaja bile potpuno identične sa slučajevima na koje se pozvala. U tom kontekstu, Sud je podsetio podnositeljku zahteva da se tvrdnja o nedoslednosti ne može izgraditi samo na osnovu načina na koji su tumačene i primenjene relevantne odredbe zakona o PKVS i Zakona o parničnom postupku. Pored toga, Sud je utvrdio da je zakonski okvir o PKVS-u protekom godina pretrpeo promene koje su došle kao rezultat dinamike poboljšanja upravljanja pravdom, odlučivanja i usaglašavanja sa zahtevima EKLJP i Ustava. Sud je utvrdio da se ni na koji način ne može reći da se u konkretnom slučaju radi o povredi prava na pravično suđenje zbog nedoslednosti u odlučivanju i to iz gore navedenih razloga. Stoga, Sud smatra da se u vezi sa ovim navodom zahtev podnositeljke mora proglasiti očigledno neosnovanim i neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, iz razloga što podnositeljka zahteva nije ubedljivo dokazala tvrdnju o povredi člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP.

Podnositeljka zahteva se žalila i zbog povrede članova 3, 46, 54, 102, 103, 121. i 156. Ustava, a Sud je u odnosu na te navode zaključio da su bili očigledno neosnovani jer su isti okvalifikovani kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi jer je podnositeljka zahteva jednostavno navela jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji način su one prekršene. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.

Kao rezime, Sud je, na osnovu standarda uspostavljenih u njegovoj sudskoj praksi i sudskoj praksi ESLJP-a, utvrdio da podnositeljka zahteva ni na koji način nije dovoljno dokazala i potkrepila svoje tvrdnje o povredi prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP. Sud je stoga zaključio da zahtev u celosti treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan jer se ovi navodi podnositeljke zahteva kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (i) navoda “četvrtog stepena” i kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi. Shodno tome, Sud je našao da su isti očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, pa je stoga u skladu sa stavom (2) pravila 39. Poslovnika zahtev proglašen neprihvatljivim.