USTAVNI SUD

KI 46/18, Ocena ustavnosti Rešenja Vrhovnog suda Republike Kosova, Rev. br. 9/2018, od 29. januara 2018. godine 

KI46/18, Podnosilac: Behxhet Fejza, Ahmet Haxholli, Fehmi Shahini, Beqir Latifi i Skender Llugiqi  Rešenje od 16. januara  2020. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, neobrazložena sudska odluka, jednakost pred zakonom   

Podnosilac zahteva je tvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda, Rev. br. 9/2018, od 29. januara 2018. godine, došlo do povrede članova  32 [Pravo na pravno sredstvo] i 54 [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo]. Po navodima podnosioca zahteva ova prava su povređena zato što su redovni sudovi dali kontradiktorna obrazloženja u vezi sa pravom na žalbu protiv odluke o odbijanju zahteva o Vraćanju u pređašnje stanje koji je bio podnet od strane zastupnika podnosilaca zahteva.

Sud se u Presudi pozvao i na svoje ranije slučajeve i takođe je uzeo u obzir i član 53 Ustava, i razmotrio je i primenio sudsku praksu ESLjP-a u vezi sa pravom na delotvorno pravno sredstvo [član 13 EKLjP-a] i ovom prilikom je, kao referencu među puno drugih slučajeva, naveo: slučaj Gjyli protiv Albanije Presuda ESLjP-a od 29. septembra 2009. godine ; İlhan protiv Turske Presuda od 27. juna 2000. godine    Hasan i Chaush protiv Bugarske, Presuda ESLjP-a od 26. oktobra 2000. godine;  Kudla protiv Poljske Presuda ESLjP-a od 26. oktobra 2000. godine). Sud je, u presudi, razmotrio i princip subsidijarnosti  i pozvao se na svoje ranije slučajeve kao što su:                  

KI158/18, podnosilac Ajet Ajeti, Rešenje o neprihvatljivosti od 13. aprila 2019. godine, stavovi 40–42; KI07/15, podnosilac Shefki Zogiani, Rešenje o neprihvatljivosti od 8. decembra 2016. godine).

Nakon razmatranja tvrdnji podnosilaca zahteva i dokaza koje su oni pridružili ovom zahtevu, Sud je došao do zaključka da su redovni sudovi na sva tri sudska nivoa omogućili podnosiocima zahteva da koriste pravna sredstva i dali su im mogućnost da izraze svoja stanovišta kao i da argumentuju zakonske povrede koje tvrde, istovremeno je Sud takođe utvrdio da su žalbe bile razmotrene i da je podnosiocima zahteva pruženo obrazloženje u sudskim odlukama, i sami tim je Sud utvrdio da podnosiocima zahteva nije povređeno pravo na pravno sredstvo kao što su to oni tvrdili pred Sudom.

Sud je takođe naglasio da nije dužnost Suda da proceni primenu zakona jer je to dužnost redovnih sudova i takođe je naglasio činjenicu da nije dužnost Suda da utvrdi da li je zastupnik podnosilaca zahteva dobio poziv (pozivnicu) za sednicu za razmatranje pred osnovnim sudom jer ovo nije dužnost Suda već je dužnost podnosioca zahteva da podnese dokaze pred Sudom u vezi sa tom tvrdnjom.

U vezi sa pitanjem koje je navedeno od strane podnosilaca zahteva da redovni sudovi u svojim odlukama nisu uspeli da objasne pitanje u vezi sa preciznom terminologijom žalbe i posebne žalbe određene zakonom, Sud je konstantno naglašavao da tumačenje zakona, primena istog u konkretnim pitanjima, kao i procena činjenica i okolnosti u konkretnim slučajevima, ne spada u nadležnost Suda i ova pitanja su stvari koje razgraničavaju nadležnost redovnih sudova od nadležnosti Ustavnog Suda. Takođe, sud ponovo naglašava da je pitanje određivanja pravnih instituta za žalbu, uključujući i procenu njihove prihvatljivosti ili nedopustivosti, pitanje redovnih sudova a ne Ustavnog Suda.

Sud je takođe zaključio da Rešenje Vrhovnog suda nije nejasno i da su svi podaci za koje podnosilac zahteva tvrdi da nedostaju (kao što su strane u sporu, napadnute odluke, itd), deo Rešenja Vrhovnog suda, bilo u izreci Rešenja, bilo u delu obrazloženja istog.

Kao zaključak, Sud smatra da je zahtev po ustavnim osnovama očigledno neosnovan, jer  podnosilac zahteva ni na koji način nije pokazao niti je podržao dokazima njegove tvrdnje u vezi sa povredama prava koja su zagarantovana Ustavom i Konvencijom, i stoga, Sud zaključuje da je zahtev očigledno neosnovan po ustavni osnovama i u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o Radu se proglašava neprihvatljivim.