USTAVNI SUD

Priština, dana​​ 6.​​ februar​​ 2023. godine

Ref.br.:RK​​ 2118/23

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u​​ 

slučaju br.​​ KI93/22

Podnosilac

Jovan​​ Ristić

Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda​​ Rev.​​ br.​​ 459/21​​ od​​ 21. aprila​​ 2022. godine​​ 

u vezi sa rešenjem Apelacionog suda​​ [Ac.​​ br.​​ 2580/20]​​ od​​ 8. aprila​​ 2021. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani,​​ predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi,​​ sudija

Safet Hoxha,​​ sudija

Radomir Laban,​​ sudija

Remzije Istrefi-Peci,​​ sudija

Nexhmi Rexhepi,​​ sudija, i

Enver​​ Peci,​​ sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podneo​​ Jovan​​ Ristić, sa prebivalištem u selu​​ Gornji Livoč,​​ opština Gnjilane,​​ koga zastupa​​ Skender​​ Zenuni​​ iz Gnjilana​​ (u daljem tekstu:​​ podnosilac zahteva).

Osporena odluka​​ 

• Podnosilac zahteva osporava rešenje​​ [Rev.​​ br.​​ 459/21]​​ od​​ 21. aprila​​ 2022. godine Vrhovnog suda u vezi sa rešenjem Apelacionog suda​​ [Ac.​​ br.​​ 2580/20]​​ od​​ 8. aprila​​ 2021. godine.

• Podnosilac zahteva je rešenje Apelacionog suda​​ [Ac.​​ br.​​ 2580/20]​​ od​​ 8. aprila​​ 2021. godine primio​​ 27.​​ jula​​ 2021. godine.

Predmetna stvar

• Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporene odluke, kojom​​ podnosilac​​ zahteva navodi povredu prava zagarantovanih članom​​ 24.​​ [Jednakost pred zakonom]​​ i​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Ustav)​​ u vezi sa članom​​ 1. Protokola 1​​ (Zaštita imovine)​​ Evropske konvencije o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda​​ (u daljem tekstu:​​ EKLJP).

Pravni osnov​​ 

• Zahtev je zasnovan na​​ stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilima​​ 32​​ [Podnošenje podnesaka i odgovora] i 59 [Vrsta odluka]​​ Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).​​ 

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana​​ 21.​​ juna​​ 2022. godine, podnosilac zahteva je preko pošte podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Sud).

• Dana​​ 7.​​ jula​​ 2022. godine,​​ predsednica Suda je imenovala sudiju​​ Safeta​​ Hoxhu za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija:​​ Selvete Gërxhaliu- Krasniqi​​ (predsedavajuća)​​ Remzije​​ ​​ Istrefi​​ Peci​​ i​​ Nexhmi Rexhepi,​​ članovi.

• Dana​​ 5.​​ jula​​ 2022. godine,​​ Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i tražio​​ da se​​ pojasni zahtev​​ i popuni​​ formular.​​ 

• Dana​​ 4. avgusta​​ 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu dopune zahteva.

• Dana​​ 12. septembra​​ 2022. godine,​​ Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva i istim dostavio kopiju​​ zahteva.

• Dana​​ 3. novembra​​ 2022. godine,​​ Sud je tražio od Osnovnog suda da priloži priznanicu kao dokaz kada je podnosilac zahteva primio rešenje Apelacionog suda.

• Dana​​ 25. novembra​​ 2022. godine,​​ Osnovni sud je podneo Sudu priznanicu gde se​​ navodi​​ da je podnosilac zahteva​​ rešenje​​ Apelacionog suda primio​​ 27.​​ jula​​ 2021. godine.

• Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo kada je i počeo njegov mandat u Sudu.

• Dana​​ 17. januara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

Pregled činjenica​​ 

• Dana 17. aprila 2020. godine, podnosilac zahteva je podneo podnesak Osnovnom sudu, koji u analizi Osnovnog suda nije bio jasan, pa je sudija slučaja 21. aprila 2020. godine isti vratio na dopunu, upućujući​​ ga​​ kako da postupi na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP).

• Dana 24. aprila 2020. godine, punomoćnik podnosioca zahteva je podneo podnesak u kome je naveo da je kao tužioca predstavio Jovana Ristića, a kao tuženu Skupštinu opštine Gnjilane-Direkcija za urbanizam, dok je​​ kao​​ predmet spora predstavio​​ ometanje poseda.

• Dana 24. aprila 2020. godine, Osnovni sud je rešenjem [C. br. 753/20] (I) odbio podnesak od 17. aprila 2020. godine podnet od strane podnosioca zahteva protiv tužene Skupštine opštine u Gnjilanu-Direkcija za urbanizam, planiranje i zaštitu životne sredine;​​ (II) svaka strana snosi svoje troškove postupka.

• U obrazloženju gore navedenog rešenja, Osnovni sud je istakao sledeće:

“Sud je, ocenjujući podnesak od 24.04.2020. godine, došao do zaključka da isti podnesak-tužba ne ispunjava elemente predviđene članom 253. ZPP-a,​​ (za sadržaj​​ člana 253);​​ kada ovo kažemo,​​ imamo​​ u vidu da je tužilac, tj.​​ njegov​​ zastupnik,​​ samo opisao da je tužilac vlasnik parcela br. 00359-0 i 00361-0 i​​ da je​​ opisao​​ ko je​​ izašao​​ na lice mesta, kako su razgovarali sa​​ tuženom (ali​​ isti​​ nisu​​ pokazali​​ dobru​​ volju),​​ itd,​​ itd.; međutim,​​ nigde ne vidimo da je tužilac izneo činjenice​​ i​​ dokaze​​ za utvrđivanje​​ činjenica​​ (osim da je vlasnik spornih parcela), a kada​​ govorimo​​ o tužbenom​​ zahtevu, veoma je nejasno šta traži, pošto je sadržaj tužbe isti kao i za ometanje poseda, a traži da tužena​​ plati štetu (ne zna se koja šteta,​​ ko ju je prouzrokovao i kako je nastala);​​ takođe je tražio​​ da tužena​​ isplati​​ za​​ 500 m²iznos​​ od 15.000 (tj. nije podneo​​ dokaz​​ i činjenicu o navodnoj šteti); nema ni​​ činjenica i dokaza za zahtev u vezi​​ sa​​ isplatom za​​ 500 m²​​ iznos​​ od​​ 15.000 (nije izneo,​​ tj. tužilac​​ u vezi sa​​ tužbom​​ nije postupio u skladu sa članom 253.​​ ZPP-a, iako je to traženo aktom​​ Akt.​​ C. br. 753/20 od 21.04.2020. godine.

[...]

[...]​​ podnesak od​​ 24.04.2020. godine,​​ uopšte​​ se​​ nije pridržavao zahtevu suda, odnosno isti je želeo da primeni zakonske standarde propisane ZPP-om​​ za tužbu i predloge za meru​​ obezbeđenja, stoga, iz tih razloga (koji su gore objašnjeni)​​ i na osnovu člana​​ 102.3​​ ZPP-a, došao​​ je​​ do zaključka da podnesak tužioca od​​ 17.04.2020. godine​​ treba da se odbije i odlučio​​ je​​ kao u tački I izreke”.

• Protiv gore navedenog rešenja, podnosilac zahteva je u zakonskom roku​​ uložio žalbu​​ zbog povreda odredaba parničnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se​​ žalba​​ u celosti usvoji i​​ ukine​​ rešenje Osnovnog suda i predmet vrati istom sudu na meritorno odlučivanje. S druge strane,​​ i​​ tužena – opština Gnjilane​​ je​​ podnela odgovor na​​ žalbu.​​ 

• Dana​​ 8.​​ aprila​​ 2021. godine,​​ Apelacioni sud je rešenjem​​ [Ac.br. 2580/20]​​ odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva, dok je potvrdio rešenje Osnovnog suda. U obrazloženju svog rešenja, Apelacioni sud je, između ostalog, istakao sledeće:

Prvostepeni sud je pravično odlučio kada je odbio podnesak tužioca, jer​​ mu​​ je u skladu sa zakonskim​​ odredbama​​ sud dostavio rešenje​​ C.​​ br.​​ 753/20​​ od​​ 21.04.2020. godine kojim je tužiocu vraćen​​ podnesak od​​ 17.04.2020. godine na dopunu i da u roku od 3 dana od prijema rešenja dopuni isti i navede da li je gore navedeni podnesak tužba, predlog za određivanje privremene mere ili mere obezbeđenja za tužbeni zahtev i upućen je da popuni podnesak u skladu sa zakonskim odredbama ZPP-a.​​ [...]

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je preduzeo sve postupke, dostavljajući tužiocu rešenje za dopunu tužbe, tačno i jasno mu objašnjavajući kako da postupka, obaveštavajući ga​​ i o​​ zakonskim posledicama nepostupanja u skladu sa zakonskim odredbama ZPP-a,ali tužilac, uprkos​​ činjenici​​ da je​​ 22.04.2020. godine​​ opunomoći​​ o​​ diplomiranog pravnika​​ Skendera​​ Zenuniju​​ iz​​ pravne kancelarije:​​ Pravne usluge, JUS Civile,​​ koji treba da bude profesionalac i koji treba da postupka prema zakonu, isti ipak nije dopunio tužbu u skladu sa zakonskim odredbama ZPP-a”.

• Dana 5. avgusta 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev za reviziju protiv gore navedenog rešenja,​​ zbog​​ ozbiljne​​ povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se revizija usvoji,​​ a da se rešenje​​ prvostepenog suda odbije, kao neosnovano,​​ i​​ obaveže tužena​​ da nadoknadi vrednost imovine sa kojom podnosilac zahteva​​ više ne poseduje​​ taj deo.

• Dana​​ 21.​​ aprila​​ 2o22. godine,​​ Vrhovni sud je, rešenjem​​ [Rev.​​ br.​​ 459/21], odbio, kao nedozvoljenu, reviziju tužioca, izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda. U obrazloženju svog rešenja, Vrhovni sud je istakao sledeće:

Vrhovni sud Kosova, ocenjujući zahtev iz podneska od​​ 17.04.2020. godine koji se odnosi na privremenu meru ili meru obezbeđenja, kao i podnesak​​ od​​ 24.04.2020. godine,​​ koji​​ se odnosi na pitanje ometanja poseda,​​ ocenjuje da u ovakvim sporovima​​ bilo da se radi o meri obezbeđenja ili o​​ ometanju poseda, revizija nije dozvoljena.

Navodi podnosioca

• Podnosilac zahteva osporava rešenje​​ [Rev.​​ br.​​ 459/21]​​ od​​ 21. aprila​​ 2022. godine Vrhovnog suda, navodeći da je isto doneto uz povredu​​ njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovana članovima​​ 24.​​ [Jednakost pred zakonom]​​ i​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ Ustava u vezi sa članom 1 Protokola 1​​ (Zaštita imovine​​ )​​ EKLJP-a.

• Podnosilac zahteva u suštini navodi da Osnovni sud nije razmotrio njegovu tužbu, koja je sadržavala zakonske elemente ZPP-a. Dakle, podnosilac zahteva smatra:​​ “Tužena​​ –​​ opština Gnjilane​​ [dodat naglasak]​​ nije postupala u skladu sa zakonskim odredbama člana​​ 7​​ stav​​ 7.3.4.1​​ i drugim procesnim postupcima kao što je propisano u Zakonu br.​​ 03/L-139​​ o eksproprijaciji nepokretne imovine, već je jednostrano i u vreme pandemije​​ COVID-19​​ doneta odluka bez prisustva građana za radnje​​ koje je​​ u konkretnom slučaju​​ preduzela tužena”.

• Shodno tome, podnosilac zahteva navodi bitnu povredu zakonskih odredaba propisanih u članu​​ 24​​ u vezi sa članom​​ 46. Ustava u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

• Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da donese rešenje, kojim će:​​ (I)​​ usvojiti u celosti, kao osnovanu, ustavnu žalbu podnosioca zahteva; (II)​​ obavezati​​ tuženu​​ da​​ primeni zakonske odredbe Zakona br.​​ 03/L-139​​ u vezi sa članom​​ 46. Ustava Republike Kosovo u skladu sa članom​​ 1​​ Aneksa​​ Protokola​​ EKLJP-a.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Član​​ 24.​​ [Jednakost pred zakonom]​​ 

1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.​​ 

2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.​​ 

3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.

Član​​ 46.​​ [Zaštita imovine]​​ 

1. Garantuje se pravo na imovinu.​​ 

2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.​​ 

3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.​​ 

4. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.​​ 

5. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.

Prihvatljivost zahteva

• Sud prvo​​ ocenjuje​​ da li je​​ podnosilac zahteva​​ ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani​​ Zakonom​​ i dalje predviđeni Poslovnikom.

• U tom smislu, Sud se​​ prvo​​ poziva na​​ član​​ 113.1​​ i​​ 113.7​​ [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava,​​ koji​​ propisuju:​​ 

Član​​ 113

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit​​ način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

• Sud se dalje poziva na članove​​ 47.​​ [Individualni zahtevi]​​ i​​ 48.​​ [Tačnost podneska]​​ Zakona,​​ koji propisuju:​​ 

Član​​ 47

[Individualni zahtevi]

“1.​​ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.​​ 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član​​ 48

[Tačnost podneska]

Podnosilac​​ podneska​​ je dužan da jasno naglasi to koja prava​​ i​​ slobode sumu​​ povređena​​ i​​ koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.

• Što se tiče ispunjenja​​ ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno rešenje Vrhovnog suda​​ [Rev.​​ br.​​ 459/21]​​ od​​ 21. aprila​​ 2022. godine,​​ nakon što je iscrpeo pravna sredstva propisana zakonom.

• Međutim, Sud razmatra da li su ispunjeni uslovi propisani članom​​ 49.​​ [Rokovi]​​ Zakona i pravilom​​ 39 [Kriterijum o prihvatljivosti],​​ odnosno stavom​​ (1) (c)​​ Poslovnika.​​ Oni propisuju sledeće:

Član​​ 49. Zakona

​​ [Rokovi]

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku​​ ...”.

Pravilo​​ 39​​ Poslovnika​​ 

[Kriterijum o prihvatljivosti]

“(1)​​ Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:​​ 

[…]

c)​​ ako je zahtev podnet u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva,​​ i

[…]”.

• Što se tiče napred navedenog,​​ Sud podseća da rok od 4 (četiri) meseca počinje od​​ „poslednje odluke“​​ u postupku iscrpljivanja pravnih sredstava kojom je odbijena​​ žalba​​ podnosioca​​ zahteva​​ (vidi,​​ mutatis​​ mutandis,​​ slučaj​​ Ustavnog suda:​​ KI120/17, podnosilac zahteva:​​ Hafiz​​ Rizahu,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 7.​​ decembra​​ 2017. godine,​​ stav​​ 30;​​ i slučaj ESLJP-a:​​ Paul​​ i​​ Audrey​​ Edwards​​ protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br. 46477/99,​​ odluka od​​ 14. marta​​ 2002. godine).​​ 

• Sud​​ takođe podseća​​ da​​ podnosilac zahteva treba da iscrpi​​ sva​​ pravna sredstva za koja se očekuje da su delotvorna i dovoljna. Samo delotvorna sredstva mogu da se uzmu u obzir od strane Suda, pošto podnosilac zahteva ne može da produži striktne vremenske rokove koji su propisani Zakonom i Poslovnikom, pokušavajući da iscrpi pravna sredstva​​ koja nisu dozvoljena ili žaleći se​​ u institucijama koje nemaju nadležnost da pruže zaštitu prava za koja se​​ žali podnosilac zahteva​​ (vidi,​​ mutatis​​ mutandis,​​ slučajeve Ustavnog suda:​​ KI120/17, podnosilac zahteva:​​ Hafiz​​ Rizahu,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 7.​​ decembra​​ 2017. godine,​​ stav31;​​ KI112/19,​​ podnosilac zahteva:​​ Ilir Kabashi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 2.​​ decembra​​ 2019. godine,​​ stav​​ 38;​​ i slučaj ESLJP-a:​​ Fernie​​ protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br. 14881/04,​​ odluka od​​ 5.​​ januara​​ 2006. godine).

• Sud primećuje da je postupak protiv podnosioca zahteva pokrenut pred redovnim sudovima u vezi sa njegovim zahtevom​​ okončan rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 2580/20] od 8. aprila 2021. godine, kojim je odbijena žalba na rešenje Osnovnog suda.

• Sud dalje primećuje da je podnosilac zahteva podneo i zahtev za reviziju Vrhovnom sudu, navodeći povredu procesnih odredaba i materijalnog prava.

• Na osnovu​​ obrazloženja​​ Vrhovnog suda, Sud primećuje da je u skladu sa​​ rešenjem​​ Vrhovnog suda, podnosilac zahteva koristio nedozvoljeno​​ pravno sredstvo u predmetnom postupku.

• Stoga, Sud​​ nalazi da zbog same​​ činjenice da podnosilac​​ zahteva nije​​ nastavio​​ sudski postupak sa pravnim​​ sredstvom koje​​ je bilo​​ dostupno​​ u svakom trenutku,​​ on je​​ doprineo​​ činjenici da Vrhovni sud nije mogao da nastavi sa utvrđivanjem osnovanosti njihovih žalbenih navoda​​ (vidi, slučaj Ustavnog suda:​​ KI76/17, podnosilac zahteva:​​ Nysret​​ Fana​​ i ostali,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 10.​​ aprila​​ 2018. godine,​​ stav​​ 57).​​ 

• Štaviše,​​ Sud podseća da, u slučaju podnosioca zahteva, nakon prijem​​ rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 2580/20] od 8. aprila 2021. godine, ništa nije sprečilo​​ podnosioca zahteva​​ da se obrati Ustavnom sudu. Međutim,​​ on je​​ koristio pravna sredstva, kao što je revizija protiv rešenja Apelacionog suda, koje​​ nije​​ bilo​​ predviđeno​​ zakonom.

• Shodno​​ tome, ​​ „poslednja​​ odluka“, u smislu člana 49. Zakona je rešenje​​ Apelacionog suda​​ [Ac.​​ br.​​ 2580/20]​​ od​​ 8.​​ aprila​​ 2021. godine,​​ kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva​​ i​​ koje​​ nije bilo​​ dozvoljeno​​ (vidi, slučajeve Ustavnog suda br.​​ KI112/19, podnosilac zahteva:​​ Ilir Kabashi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 2. decembra​​ 2019. godina, stav​​ 43;​​ KI23/19,​​ podnosilac zahteva:​​ Agim Hoxha,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 29.​​ oktobra​​ 2021. godine,​​ stav​​ 93).​​ 

• Stoga, Sud​​ podseća da je rešenje​​ Apelacionog suda [AAc. br. 2580/20] doneto 8. aprila​​ 2021. godine. Na osnovu priznanice koja se nalazi u spisima predmeta, vidi se da je podnosilac zahteva primio rešenje Apelacionog suda 27.​​ jula​​ 2021. godine​​ i shodno tome, Sud​​ primećuje​​ da je između prijema rešenja​​ i datuma​​ podnošenja njegovog zahteva 21. juna 2022. godine Sudu prošao vremenski period od​​ 4 (četiri) meseca.​​ 

• Shodno tome, Sud zaključuje da je zahtev podnosioca u vezi sa rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 2580/20] od 8. aprila 2021. godine​​ podnet​​ nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.

• Sud podseća da je svrha zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, u skladu sa članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika, da promoviše pravnu sigurnost, obezbeđujući da se slučajevi koji se odnose na ustavna pitanja razmatraju u razumnom vremenskom roku i da se spreči da se strane i druga uključena lica u sudskim postupcima drže u stanju neizvesnosti duži vremenski period​​ (vidi, presudu ESLJP-a:​​ Mocanu​​ i drugi protiv Rumunije,​​ zahtevi​​ br. (10865/09,​​ 45886/07i32431/08)​​ od​​ 17.​​ septembra​​ 2014. godine,​​ stav​​ 258;​​ vidi,​​ takođe, presudu ESLJP-a:​​ Lopes de Sousa​​ Fernandes​​ protiv Portugalije,​​ br.​​ 56080/13​​ od​​ 19.​​ decembra​​ 2017. godine,​​ stav​​ 129;​​ i slučaj Ustavnog​​ suda​​ br.​​ KI112/19, podnosilac zahteva:​​ Ilir Kabashi,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 2. decembra​​ 2019. godine,​​ stav​​ 46).​​ 

• Ovaj rok takođe omogućava​​ eventualnom podnosiocu zahteva da razmotri da​​ li​​ želi da podnese zahtev i, ako​​ želi, da odluči​​ o​​ konkretnim​​ žalbama i argumentima koje treba da iznese i ujedno olakša​​ utvrđivanje​​ činjenica u ovom slučaju,​​ jer protekom vremena, svako​​ pravično​​ razmatranje​​ otvorenih pitanja postaje problematično​​ (vidi, presudu ESLJP-a:​​ Sabri Güneş​​ protiv Turske,​​ zahtev br. 27396/06​​ od​​ 29. juna​​ 2012. godine,​​ stav​​ 39;​​ vidi, takođe, slučaj Suda:​​ KI12/20,​​ podnositeljka zahteva:​​ Hamijete​​ Dinarama-Daija,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 6.​​ novembra​​ 2020. godine,​​ stav​​ 42).​​ 

• Ovo pravilo određuje vremenski rok za kontrolu koju sprovodi Sud i upozorava pojedince i državne organe​​ o​​ roku nakon kojeg takva kontrola više nije moguća​​ (vidi,​​ odluku ESLJP-a:​​ Walker​​ protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br. 34979/97,​​ od​​ 25.​​ januara​​ 2000. godine;​​ vidi,​​ takođe,​​ presudu ESLJP-a:​​ Sabri Güneş​​ protiv Turske,​​ gore citiranu,​​ stav​​ 40;​​ vidi, takođe, slučaj Suda:​​ KI53/18,​​ podnosilac zahteva:​​ Hajri​​ Ramadani,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 6.​​ decembra​​ 2018. godine,​​ stav​​ 45).

• Stoga, na osnovu gore navedenih izlaganja, Sud zaključuje da je zahtev podnosioca podnet van zakonskog roka koji je propisan u članu​​ 49. Zakona i pravilu​​ 39 (1) (c)​​ Poslovnika,​​ i kao takav je neprihvatljiv.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom​​ 113.7​​ Ustava,​​ članom​​ 49. Zakona i u skladu sa pravilom​​ 39 (1) (c)​​ Poslovnika,​​ dana​​ 17. januara​​ 2023. godine,​​ jednoglasno:

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovu​​ odluku​​ stranama;

• DA OBJAVI ovu​​ odluku​​ u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona, i

• Ova​​ odluka​​ stupa na snagu odmah.​​ 

Sudija izvestilac     Predsednica Ustavnog suda

Safet Hoxha​​       Gresa Caka-Nimani