USTAVNI SUD

KI42/22, Podnosilac zahteva: Hysni Bajraj, Ocena ustavnosti rešenja Apelacionog suda Kosova PNS. br. 58/2021 od 8. novembra 2021. godine 

Ključne reči: individualni zahtev, naredba za dugoročnu zaplenu imovine, pravo svojine, obrazložena sudska odluka

Sud skreće pažnju da je suštinsko pitanje u okolnostima konkretnog slučaja vezano za tvrdnju podnosioca zahteva da redovni sudovi nisu poštovali ustavne garancije obrazložene sudske odluke, budući da isti nisu odgovorili na bitne tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa sledećim pitanjima: (i) zahtev za zaplenu imovine je trebalo da podnese nadležni sud u Švajcarskoj, a ne Tužilaštvo, kao što se desilo u ovom slučaju, i da isti ne sadrži podatke o tome kada je krivično delo navodno izvršeno, odnosno koji je rok zastarelosti za krivična dela za koja su bili u istražnom postupku u Švajcarskoj; (ii) pravni standard za izdavanje naredbe za dugoročnu zaplenu sredstava mora da se poklapa sa osnovanom sumnjom; (iii) nije postojao nijedan dokaz kojim se argumentuje da je imovina podnosioca zahteva proizvod nekog krivičnog dela; (iv) nije obrazloženo odbijanje predloga odbrane da se sasluša doušnik koga su pominjali švajcarski organi.

S tim u vezi, Sud podseća da podnosilac zahteva osporava nalaze redovnih sudova pred Sudom, tvrdeći povredu člana 31. Ustava, kao rezultat neobrazložene sudske odluke, kao i povredu člana 46. Ustava, kao rezultat izdavanja naredbe o dugoročnoj zapleni njegove imovine.

Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava, Sud je utvrdio da su redovni sudovi rešili i odgovorili na sve relevantne navode podnosioca zahteva iznete u žalbi na naredbu o dugoročnoj zapleni imovine, u kom slučaju je zaključio da su sudovi imali dovoljno i ubedljivih dokaza koji potkrepljuju zaključak u vezi sa donošenjem odluke u slučaju podnosioca zahteva. S druge strane, u vezi sa tvrdnjom podnosioca zahteva o povredi prava svojine, Sud je utvrdio da je, uprkos činjenici da je bilo uplitanja u mirno uživanje njegovog imovinskog prava, ista bila obrazložena i nije bila nesrazmerna legitimnoj svrsi praćenja.

Na kraju, Sud zaključuje da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer se navodi za (I) neobrazloženu sudsku odluku, kao i (II) za povredu člana 46. Ustava, proglašavaju kao očigledno neosnovani navodi. Stoga se zahtev u celini mora proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu