Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 16. februara 2023. godine
Ref.br.:RK 2129/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI111/22
Podnosilac
Bechtel Enka GP O.P
Ocena ustavnosti rešenja
Ac. br. 5723/20 od 7. decembra 2021. godine
Apelacionog suda Kosova
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podnela kompanija “Bechtel Enka GP O.P” (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koju zastupa Udruženje advokata “Koci i Vokshi”, sa sedištem u Prištini.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava rešenje [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud), u vezi sa rešenjem [PPP. br. 2021/19] od 21. septembra 2020. godine Osnovnog suda u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva osporenu odluku primio 31. decembra 2021. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporenog rešenja Apelacionog suda, kojim se navodi da su podnosiocu zahteva povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), članom 46. [Zaštita imovine] u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavu 4, člana 21. [Opšta načela] i stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 27. jula 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev preko pošte koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio istog datuma.
Dana 2. avgusta 2022. godine, predsednica Suda je, odlukom [GJR. KI111/22], imenovala sudiju Selvete Gërxhaliu-Krasniqi za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).
Dana 9. avgusta 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva. Istog datuma, Sud je dostavio kopiju zahteva Apelacionom sudu, premijeru Republike Kosovo, predsedniku Skupštine Republike Kosovo, generalnom sekretaru Skupštine Republike Kosovo, Nezavisnoj komisiji za rudnike i minerale i ministarstvu životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred Predsednicom Republike Kosova, pri čemu je započeo svoj mandat u Sudu.
Dana 25. januara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je 17. januara 2019. godine Nezavisna komisija za rudnike i minerale (u daljem tekstu: NKRM) rešenjem br. 93 obavezala podnosioca zahteva da NKRM-u, kao poveriocu, isplati dug od 185.084,40 evra, uključujući kamatu od 2%, za isplatu mineralne rente za eksploataciju materijala u selu Trudna u opštini Priština za izgradnju autoputa „Morina – Merdare“. Žalba podnosioca zahteva protiv ovog rešenja je odbijena od strane Komisije za žalbe NKRM-a.
Dana 13. novembra 2019. godine, NKRM je, u svojstvu poverioca protiv podnosioca zahteva, podnela predlog za izvršenje na osnovu odluke br. 93 od 17. januara 2019. godine, kojim je tražila da poslednje navedeni plati NKRM-u gore navedeni dug, uključujući kamatu, kao i troškove izvršnog postupka, pod pretnjom prinudnog izvršenja uz zadržavanje, zaplenjivanje gotovine ili registraciju, zaplenjivanje, oduzimanje i javnu prodaju pokretnih ili nepokretnih stvari.
Dana 14. novembra 2019. godine, Izvršni organ „Alea D.O.O“ (u daljem tekstu: privatni izvršitelj) je nalogom [P. br. 466/2019] dozvolio izvršenje koje je predložio NKRM, određujući rok od 7 (sedam) dana za dobrovoljno ispunjenje obaveze.
Dana 18. novembra 2019. godine, podnosilac zahteva je protiv naloga [P. br. 466/2019] od 14. novembra 2019. godine privatnog izvršitelja podneo prigovor Osnovnom sudu, sa obrazloženjem da je realizacija kredita trajno sprečena na osnovu odluke [br. 17/117] od 27. marta 2013. godine Vlade Republike Kosovo i da je zahtev iz izvršnog dokumenta zastareo.
Dana 21. septembra 2020. godine, Osnovni sud je, rešenjem [PPPP. br. 2021/19], odbio, kao neosnovan, prigovor podnosioca zahteva protiv naloga [P. br. 466/2019] od 14. novembra 2019. godine privatnog izvršitelja. U obrazloženju gore navedenog rešenja je naglašeno: privatni izvršitelj je dozvolio nalog za izvršenje na osnovu odluke br. 93 od 17. januara 2019. godine, koja je postala pravosnažna 15. jula 2019. godine, a izvršna od 31. jula 2019. godine; podnosilac zahteva nije predočio dokaze da argumentuje navode iznete u prigovoru u smislu stava 4 člana 69. (Prigovor protiv odluka o izvršenju) Zakona br. 04/L-139 o izvršnom postupku (u daljem tekstu: ZIP); ili da je postojao neki od razloga propisanih članom 71. (Razlozi za prigovor) ZIP-a. Osnovni sud je takođe u obrazloženju svog rešenja utvrdio da prema stavu 1 člana 361. Zakona br. 04/L-017 o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) u slučaju podnosioca zahteva nije nastupila zastarelost zahteva, jer se nije radilo o periodičnom plaćanju već o plaćanju mineralne rente.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je protiv rešenja [PPP. br. 2021/19] od 21. septembra 2020. godine Osnovnog suda uložio žalbu Apelacionom sudu zbog povrede odredaba izvršnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Neutvrđenog datuma, NKRM je podnela odgovor na žalbu podnosioca zahteva, kojim je predložila odbijanje, kao neosnovane, njegove žalbe.
Dana 7. decembra 2021. godine, Apelacioni sud je, rešenjem [Ac. br. 5723/20], odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio rešenje [PPP. br. 2021/19] od 21. septembra 2020. godine Osnovnog suda.
U obrazloženju svog rešenja, Apelacioni sud je ocenio da je rešenje [PPP. br. 2021/19] od 21. septembra 2020. godine Osnovnog suda bilo pravično i zakonito; praćeno pravičnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i nije bilo zahvaćeno povredom odredaba parničnog postupka. S tim u vezi, Apelacioni sud je istakao da je Osnovni sud pravilno ocenio da rešenje [br. 93/2019] od 17. januara 2019. godine NKRM-a predstavlja izvršni dokument i da je žalba podnosioca o zastarelosti zahteva neosnovana, jer u izvršnom postupku sud nije bio obavezan da se upusti u zakonitost izvršnog dokumenta, te da je za ovo podnosilac zahteva mogao da pokrene neki drugi postupak, kao što je upravni spor.
Dana 15. februara 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo predlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Kancelariji glavnog državnog tužioca, kojim je predložio da se Vrhovnom sudu traži da usvoji, kao osnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine rešenje [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda i rešenje [PPP. br. 2021/19] od 21. septembra 2020. godine Osnovnog suda i preinači rešenje [Ac. br. 5723/20] Apelacionog suda kako bi usvojio, kao osnovanu, žalbu podnosioca zahteva.
Dana 4. aprila 2022. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca je, obaveštenjem [KMLC. br. 14/2022], odbila predlog podnosioca zahteva za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer nije postojao dovoljan pravni osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti prema tački a i b, stav 1, člana 247. Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP).
Navodi podnosioca
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu osporenim rešenjem povređena prava zaštićena članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Podnosilac zahteva ističe da njegov zahtev ispunjava uslove prihvatljivosti propisane Zakonom o Sudu i Poslovnikom o radu Suda. S tim u vezi, što se tiče uslova za podnošenje zahteva u roku od 4 meseca od datuma kada mu je dostavljanja poslednja sudska odluka, podnosilac zahteva dodaje da mu je osporeno rešenje Apelacionog suda dostavljeno 31. decembra 2021. godine, međutim, pošto tužilaštvo ima isključivu nadležnost za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, njima se obratio. U tom smislu, podnosilac zahteva navodi da obaveštenje Kancelarije glavnog državnog tužioca od 4. aprila 2022. godine predstavlja poslednji akt državnih organa, iako nije akt sudnog organa.
Pored toga, podnosilac zahteva ističe da se blagovremenost zahteva mora ceniti u odnosu na raspoloživa pravna sredstva i da: „Iako je zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredno pravno sredstvo, u isključivoj nadležnosti državnog tužioca – dosadašnja praksa ne poznaje nijedan slučaj da je Kancelarija glavnog državnog tužioca podnela ovo pravno sredstvo bez predloga strane”. Da bi potkrepio svoje argumente, podnosilac zahteva se poziva na slučajeve Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP): Riad i Idiab protiv Belgije, br. 29787/03 i 29810/03, presuda od 24. januara 2008. godine; Červenka protiv Republike Češke, br. 62507/12, presuda od 13. oktobra 2016. godine; i Petrović protiv Srbije, br. 40485/08, presuda od 15. jula 2017. godine.
Podnosilac zahteva navodi da mu je osporenim rešenjem Apelacionog suda povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, zbog pogrešne primene zakona i nedostatka obrazloženja odluke. S tim u vezi, podnosilac zahteva dodaje da je „U smislu okolnosti slučaja, Apelacioni sud propustio da razradi žalbene navode, da je: 1) – Kredit ugašen odlukom Vlade, i da je – 2) Zahtev poverioca zastareo u skladu sa članom 353. ZOO-a. Dok je - Apelacionom sudu – dovoljno samo pominjanje činjenice da je izvršni postupak strog izvršni postupak. Iako ovo nikada nije pokrenuto kao pitanje od strane dužnika, isti podseća Ustavni sud da mimo „pravilnosti“ izvršnog dokumenta u pogledu njegovog sadržaja, kada postoje razlozi za prigovor iz člana 71. ZIP-a – kao stroži razlozi, isti se moraju uzeti u obzir od strane sudova koji o njima odlučuju”.
Pored toga, podnosilac zahteva dodaje: „Apelacioni sud se nijednog trenutka nije potrudio da argumentuje bilo koju od odlučnih činjenica – ili da citira bilo koji od materijalnih dokaza na kojima je zasnovao svoje nalaze. Isto tako, Apelacioni sud se uopšte nije osvrnuo na argumente i dokaze koje je izneo podnosilac zahteva”.
Podnosilac zahteva, pored toga, navodi povredu člana 46. Ustava u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a, naglašavajući: „... odlukom Vlade Republike Kosovo br. 17/2017 od 27. februara 2013. godine, podnosilac zahteva je oslobođen obaveze plaćanja svih poreza predviđenih procedurama Nezavisne komisije za rudnike i minerale. Shodno tome, podnosilac zahteva je imao legitimno očekivanje da se takva renta neće primeniti”.
Podnosilac zahteva dodaje da je pogrešna primena procesnog prava i nedostatak ubedljivog obrazloženja u rešenju Apelacionog suda uticala da uplitanje u imovinska prava ne bude praćeno dovoljnim garancijama protiv proizvoljnosti, te da kao rezultat toga nije bilo u skladu sa članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da: (i) proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da je došlo od povrede člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a; (iii) da utvrdi da je došlo do povrede člana 46. Ustava i člana 1 Protokola br. 1 EKLJP-a; (iv) da proglasi ništavim rešenje [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda; i (v) da vrati rešenje [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine na presuđivanje u skladu sa presudom Ustavnog suda.
Relevantne zakonske odredbe
Zakon br. 04/L-139 o izvršnom postupku
Član 68
(Vanredni pravni lekovi)
Nije dozvoljena revizija niti ponavljanje postupka u izvršnom postupku.
[...]
Zakon br. 03/L-006 o parničnom postupku
Član 247
(bez naslova)
247.1 Javni tužilac može podiči zahtev za zaštitu zakonitosti:
a) zbog bitnih povreda odredaba parničkog postupka, ukoliko povreda se odnosi na teritorijalnu nadležnost, ukoliko prvostepeni sud donosilo presudu bez glavne rasprave, a bio je u obavezi da održi glavnu raspravu, ukoliko je odlučeno po zahtevu, u vezi toga spor je u toku, ili ukoliko u suprotnosti sa zakonom, udaljivan javnost sa glavne rasprave;
b) zbog pogrešne primene materijalnog prava.
[...]
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti, propisani Ustavom i dalje utvrđeni Zakonom i Poslovnikom. U tom smislu, prema stavu 1 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način. Dok, prema stavu 7 člana 113. Ustava, vezano za član 21, stav 4 Ustava, pojedinci i pravna lica mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.
Sud se dalje poziva na uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. S tim u vezi, prema stavu 1 člana 47. (Individualni zahtevi), svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ. Prema stavu 2 istog člana, osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud prvo podseća da je podnosilac zahteva, u svojstvu pravnog lica, ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno rešenje [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda.
Međutim, Sud takođe ističe da se prema članu 49. (Rokovi) Zakona, zahtev mora podneti u roku od 4 (četiri) meseca. Rok počinje da teče od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. Ovaj zahtev je takođe propisan tačkom (c) stava (1) pravila 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika, kojim je propisano da se zahtev podnosi u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva.
Sud podseća da podnosilac u svom zahtevu pred Sudom u vezi sa uslovom za podnošenje zahteva u roku od 4 (četiri) meseca ističe da mu je osporeno rešenje Apelacionog suda dostavljeno 31. decembra 2021. godine, a na osnovu nadležnosti državnog tužioca za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti on se obratio ovim zahtevom njegovoj Kancelariji i shodno tome, prema njemu, obaveštenje Kancelarije glavnog državnog tužioca od 4. aprila 2022. godine, u okolnostima njegovog slučaja, predstavlja poslednji akt javnog organa. U prilog ovom navodu, podnosilac zahteva se pozvao na 3 (tri) predmeta ESLJP-a, odnosno na slučajeve: Riad i Idiab protiv Belgije; Červenka protiv Republike Češke i Petrović protiv Srbije (gore citirani), čije činjenične i pravne okolnosti nisu u vezi sa okolnostima slučaja podnosioca zahteva, te stoga stav ili nalaz ESLJP-a u ovim slučajevima nije primenljiv u kontekstu konkretnog slučaj.
S tim u vezi, Sud, rešavajući i gore navedenu tvrdnju podnosioca zahteva, prvo podseća da rok od 4 (četiri) meseca počinje da teče od „odluke o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu“ u postupku iscrpljivanja pravnih sredstava. U tom smislu, Sud takođe ocenjuje da su zahtev za iscrpljivanje pravnih sredstava i uslov da se zahtev podnese u roku od 4 (četiri) meseca usko povezani.
U tom kontekstu, Sud podseća da se u okolnostima konkretnog slučaja postupak protiv podnosioca zahteva sproveden pred redovnim sudovima u vezi sa nalogom za izvršenje [P. br. 466/2019] od 14. novembra 2019. godine sproveo pred dva sudska stepena, odnosno pred Osnovnim sudom i Apelacionim sudom, što je rezultiralo donošenjem rešenja [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda.
U nastavku se Sud poziva na član 68. (Vanredni pravni lekovi) ZIP-a, kojim je propisano: „Nije dozvoljena revizija niti ponavljanje postupka u izvršnom postupku”. Na osnovu poslednje navedenog, Sud primećuje da podnosilac zahteva nije imao na raspolaganju i dostupno pravno sredstvo koje bi mogao direktno da podnese Vrhovnom sudu da ospori gore navedeno rešenje Apelacionog suda. Međutim, nakon prijema rešenja Apelacionog suda, podnosilac zahteva se, na osnovu člana 247. ZPP-a, obratio državnom tužiocu, sa predlogom da poslednje navedeni, u ime podnosioca, podnese zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu protiv osporenog rešenja Apelacionog suda. U vezi sa ovim vanrednim pravnim sredstvom, Sud primećuje da je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u potpunoj diskreciji državnog tužioca i da su ispunjeni uslovi iz člana 247. ZPP-a.
U tom aspektu, Sud je kroz svoju sudsku praksu naglasio da nije potrebno iscrpljivati diskreciona pravna sredstva, niti pravna sredstva koja nisu direktno dostupna podnosiocima zahteva i koja zavise od korišćenja diskrecionog prava medijatora, kao što je to slučaj sa zahtevom za zaštitu zakonitosti podnetim preko državnog tužioca pre nego što se podnosioci zahteva obrate Sudu (vidi, slučaj Suda: KI174/20, podnosilac zahteva: DE-KO D.o.o., rešenje o neprihvatljivosti od 25. februara 2021. godine, stav 38 i KI234/21, podnosilac zahteva: N.P.N Çlirimi, rešenje o neprihvatljivosti od 8. juna 2022. godine, stav 46).
U tom smislu, Sud se zasnovao i na sudsku praksu ESLJP-a, odnosno na slučajeve Lepojić protiv Srbije, br. 13909/05, presuda od 6. novembra 2007. godine i Trajče Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, br. 1431/03, odluka od 16. septembra 2008. godine. U vezi sa sličnim predlogom, kao što je predlog koji je podnet državnom tužiocu, kojim se traži da isti u ime podnosioca zahteva podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred pravosudnim organima, ESLJP je u predmetu Lepojić protiv Srbije u smislu da li je predlog podnet državnom tužiocu kojim se traži da poslednje navedeni podnese zahtev za zaštitu zakonitosti delotvorno sredstvo, istakao: “[ESLJP] nalazi da je jedino javni tužilac mogao uložiti [zahtev za zaštitu zakonitosti] u ime podnosioca predstavke i, štaviše, da on ima potpuno diskreciono pravo da li da to učini ili ne. Dok je podnosilac predstavke mogao tražiti takvu meru, on svakako nema pravo po zakonu da lično koristi ovo pravno sredstvo [zahtev za zaštitu zakonitosti [...] Zahtev za zaštitu zakonitosti, iz tih razloga, nije bio delotvoran [...]” (vidi, stav 54 u slučaju Lepojić protiv Srbije).
Isto tako u gore navedenom slučaju ESLJP-a Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, poslednje navedeni nije uzeo u obzir obaveštenje državnog tužioca u svrhu izračunavanja roka kada je poslednje navedeni utvrdio da nema dovoljno osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu. ESLJP je u ovom slučaju istakao da „zahtev podnosioca predstavke pred javnim tužiocem nije sredstvo za iscrpljivanje u svrhu [EKLJP-a). Shodno tome, vremenski rok za iscrpljivanje tog pravnog sredstva ne zaustavlja isticanje roka od 6 (šest) meseci za podnošenje zahteva ESLJP-u u vezi sa odlukom Apelacionog suda“ i shodno tome, ESLJP je utvrdio da je zahtev podnosioca podnet van rok koji je propisan u EKLJP-u.
Međutim, Sud podseća da njegova sudska praksa priznaje i slučajeve u kojima je ocenjena ustavnost obaveštenja državnog tužioca kojim nije prihvaćen zahtev strana za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane državnog tužioca. S tim u vezi, Sud se poziva na svoj slučaj: KI42/18, podnositeljka zahteva: Asija Muslija, rešenje o neprihvatljivosti od 22. marta 2020. godine, kojim je ocenio navode podnosioca zahteva o ustavnim povredama obaveštenja državnog tužioca, koje su se, između ostalog, odnosile na nedostatak obrazloženja ovog obaveštenja, dok je zahtev podnosioca u vezi sa rešenjem Apelacionog suda odvojeno od obaveštenja Kancelarije glavnog državnog tužioca podnet Sudu u roku propisanim Zakonom i Poslovnikom.
Međutim, Sud primećuje da se okolnosti gore navedenog slučaja KI42/18 razlikuju od okolnosti ovog slučaja zato što podnosilac zahteva pred Sudom osporava rešenje Apelacionog suda od 17. decembra 2021. godine i ne iznosi konkretne navode u vezi sa obaveštenjem Kancelarije glavnog državnog tužioca.
S tim u vezi, Sud, pozivajući se na svoju sudsku praksu u sličnim slučajevima, ocenjuje da podnosioca zahteva nakon prijema rešenja [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda ništa nije sprečilo da se obrati Ustavnom sudu (vidi, slučaj Suda: KI174/20, gore citiran, stav 46).
Stoga, Sud ocenjuje da je „poslednja odluka“, u skladu sa članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika, rešenje [Ac. br. 5723/20] od 7. decembra 2021. godine Apelacionog suda, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva protiv rešenja [PPPP. br. 2021/19] Osnovnog suda. U vezi sa osporenim rešenjem Apelacionog suda, Sud podseća da je poslednje navedeno doneto 17. decembra 2021. godine, za koje podnosilac u svom zahtevu navodi da je primio 31. decembra 2021. godine, dok je njegov zahtev Sudu isti podneo 27. jula 2022. godine.
Konačno, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca koji je propisan članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika i shodno tome, isti je neprihvatljiv za dalje razmatranje.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članovima 21.4 i 113.7 Ustava, članom 49. Zakona i pravilima 39 (1) (c) i 59 (2) Poslovnika, dana 25. januara 2023. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovu odluku stranama;
DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ova odluka stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi Gresa Caka-Nimani
Bechtel Enka GP O.P.
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je podnet van roka
Civilni