USTAVNI SUD

 

 

 

 

 

 

 

Priština, dana​​ 11. decembra 2023. godine​​ 

Ref.br.:​​ RK 2299/23

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u​​ 

slučaju br. KI22/23

Podnosilac

Belka Mladenović

Ocena ustavnosti

rešenja​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda od​​ 25.​​ novembra​​ 2021. godine​​ i obaveštenja​​ [KMLC.​​ br.​​ 2/2023]​​ Kancelarije glavnog državnog tužioca od​​ 10.​​ januara​​ 2023. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sutkinja

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzie Istrefi-Peci, sutkinja​​ 

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosilac zahteva

• Zahtev je podnela Belka Mladenović​​ iz Prizrena (u daljem tekstu: podnositeljka zahteva).

Osporena odluka

• Podnositeljka zahteva osporava rešenje​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ od​​ 25.​​ novembra​​ 2021. godine​​ Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda​​ (u daljem tekstu:​​ Žalbeno veće PKVS-a)​​ i obaveštenje​​ [KMLC.​​ br.​​ 2/2023] Kancelarije glavnog državnog tužioca od​​ 10.​​ januara​​ 2023. godine.

Predmetna stvar

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporenih odluka, kojima se navodi da su podnositeljki zahteva povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Ustav)​​ i članom​​ 6. [Pravo na pravično suđenje]​​ Evropske konvencije o ljudskim pravima​​ (u daljem tekstu: EKLJP).

Pravni osnov​​ 

• Zahtev je zasnovan na​​ stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] i Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 (Podnošenje zahteva i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 dana nakon njegovog objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika o radu. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno će pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018 nastaviti da se primenjuju na predmete koji su registrovani u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ukoliko su i u meri u kojoj su povoljnije za strane.

Postupak pred Ustavnim sudom

• Dana​​ 30.​​ januara​​ 2023. godine,​​ podnositeljka zahteva je podnela zahtev preko pošte, koji je stigao i registrovan u Ustavnom sudu Republike Kosovo​​ (u daljem tekstu:​​ Sud)​​ 2.​​ februara​​ 2023. godine.​​ 

• Dana​​ 9. februara​​ 2023. godine,​​ predsednica Suda je, odlukom​​ [br.​​ GJR.​​ KI22/23], imenovala sudiju​​ Remziju​​ Istrefi Peci​​ za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno do sudija:​​ Gresa Caka-Nimani​​ (predsedavajuća),​​ Radomir Laban​​ i​​ Nexhmi Rexhepi,​​ članovi.

• Dana​​ 24. februara​​ 2023. godine,​​ Sud je obavestio podnositeljku o registraciji zahteva i kopiju zahteva dostavio Žalbenom veću PKVS-a.

• Sud je takođe kopiju zahteva dostavio Kancelariji glavnog državnog tužioca.

• Dana​​ 12. jula​​ 2023. godine,​​ Sud je dostavio dopis PKVS-u i tražio od njih da podnesu priznanicu koja dokazuje kada je podnositeljka zahteva primila rešenje​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ Žalbenog veća PKVS-a.

• Dana​​ 17. jula​​ 2023. godine,​​ PKVS je podneo Sudu traženu priznanicu.

• Dana​​ 14. novembra 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

Pregled činjenica​​ 

• Na osnovu spisa predmeta, Organ za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju (u daljem tekstu: KAP) je 27. novembra 2015. godine odbio,​​ kao nevažeći,​​ zahtev podnositeljke za priznavanje​​ svojine​​ nad akcijama​​ Uslužnog preduzeća „Stočarstvo – poljoprivreda“​​ u Prizrenu, pošto​​ podnositeljka zahteva​​ nije​​ podnela​​ dokumente koje je tražio​​ OL​​ pri​​ KAP-u.​​ 

• Dana​​ 28.​​ januara​​ 2016. godine, podnositeljka zahteva je uložila žalbu PKVS-u protiv odluke Organa za likvidaciju KAP-a.

• Dana​​ 27. februara​​ 2019. godine,​​ PKVS je tražio od podnositeljke zahteva da plati sudsku taksu u ime uložene žalbe.​​ 

• Dana 19. marta 2019. godine, podnositeljka je podnela zahtev za oslobađanje od plaćanja sudske takse, sa obrazloženjem da je starija osoba i da nakon smrti supruga nije u mogućnosti da izvrši tu uplatu, međutim nije podnela nijedan dokaz u prilog tom zahtevu.

• Dana​​ 15. juna​​ 2020. godine,​​ PKVS joj je poslao nalog​​ za podnošenje dokaza za oslobađanje od plaćanja sudske takse.

• Dana 19. oktobra 2020. godine, prvi stepen PKVS-a je, rešenjem [C-IV-16-0142], odbio zahtev podnositeljke za oslobođenje od plaćanja sudske takse i smatrao da je žalba povučena, budući da sudska taksa nije plaćena. Prema obrazloženju koje je dao sud, pošto je podnositeljka zahteva odbila da primi nalog suda da podnese dokaze za oslobađanje od plaćanja sudske takse, odlučio je da odbije zahtev za oslobađanje od plaćanja sudske takse i da utvrdi da je žalba povučena.​​ 

• Neutvrđenog datuma, podnositeljka zahteva je uložila žalbu protiv rešenja prvog stepena PKVS-a, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

• Dana​​ 25. novembra​​ 2021. godine,​​ Žalbeno veće PKVS-a je, rešenjem​​ [AC-I-20-0556-A0001], odbilo žalbu podnositeljke zahteva, kao neosnovanu, i potvrdilo rešenje​​ [C-IV-16-0142]​​ od​​ 19.​​ oktobra​​ 2020. godine prvog stepena PKVS-a.

• Dana​​ 30. decembra​​ 2022. godine, podnositeljka zahteva je podnela predlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Kancelariji glavnog državnog tužioca.

• Dana​​ 10.​​ januara​​ 2023. godine,​​ Kancelarija glavnog državnog tužioca je, obaveštenjem​​ [KMLC.​​ br.​​ 2-2023], obavestila podnositeljku da​​ zahtev za​​ zaštitu​​ zakonitosti nije dozvoljen.​​ U obrazloženju obaveštenja se, između ostalog, ističe:​​ “​​ ...​​ odluke Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda ne mogu da budu predmet nijednog drugog žalbenog stepena, osim što mogu biti predmet razmatranja pred Ustavnim sudom​​ Republike Kosovo,​​ što je propisano Zakonom o Specijalnoj komori Vrhovnog suda Kosova​​ za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, odnosno članom​​ 9,​​ tačka​​ 15, koji propisuje:​​ “Ništa sadržano u ovom zakonu neće biti protumačeno ili primenjeno kako bi se ograničilo ili kako bi se pokušalo da se ograniči ustavno pravo svakog lica da podnese zahtev Ustavnom sudu Kosova, u skladu sa zakonom i proceduralnim pravilima u vezi date pritužbe, i razmatranje ustavnosti bilo koje odluke ili presude izdate od strane Posebnog veća bilo kog drugog suda”.

Navodi podnosioca

• Podnositeljka zahteva osporava rešenje​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ od​​ 25. novembra​​ 2021. godine​​ Žalbenog veća PKVS-a i obaveštenje​​ [KMLC.​​ br.​​ 2-2023]​​ od​​ 10.​​ januara​​ 2023. godine​​ Kancelarije glavnog državnog tužioca, navodeći da​​ su​​ iste​​ donete​​ kršeći njena osnovna prava i slobode zagarantovane članom​​ 31.​​ [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]​​ Ustava i članom​​ 6. EKLJP-a.

• Podnositeljka zahteva navodi povredu člana​​ 31. Ustava, jer, kako ona navodi:​​ ”...​​ ​​ neupućenoj​​ strani, koja je​​ pored toga i stara, nije​​ omogućeno da​​ efikasno zaštiti svoja prava kroz sudski postupak, koja su joj zagarantovana Ustavom Republike Kosovo“.​​ Podnositeljka zahteva takođe navodi da je došlo do povrede člana 6. EKLJP-a, jer, kako ističe, „nije bila u mogućnosti da na odgovarajući način zaštiti svoja osnovna prava putem suda, odnosno nije joj omogućen pravičan sudski postupak, tj. ​​ suđenje, jer​​ bez​​ njene​​ krivice,​​ zato​​ što nije na vreme platila​​ taksu, njena tužba se smatrala povučenom”.

• Podnositeljka zahteva dalje navodi povredu člana​​ 25.​​ Evropske socijalne povelje,​​ gde ističe da joj se istom​​ “garantuju sva prava radnika bez ikakvog ograničenja kada poslodavac​​ bankrotira, kako je bio slučaj sa​​ KBI Progres-Prizren-u likvidaciji”.

• Na kraju, podnositeljka zahteva ističe da nakon prijema obaveštenja od Kancelarije glavnog državnog tužioca nije bilo drugih pravnih sredstava na raspolaganju, osim podnošenja zahteva ua ocenu ustavnosti odluke Žalbenog veća PKVS-a pred Sudom.

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

• Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

• Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.

[...]

Prihvatljivost zahteva

• Sud prvo​​ ocenjuje​​ da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani​​ Zakonom​​ i dalje predviđeni Poslovnikom.​​ 

• U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane]​​ Ustava,​​ koji​​ propisuju:​​ 

Člana 113.

[Jurisdikcija i ovlašćene strane]]

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit​​ način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

[...]

• Sud dalje razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu, odnosno u članovima​​ 47, 48 i 49. Zakona, koji propisuju:​​ 

Član 47

[Individualni zahtevi]

„1.​​ Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.​​ 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.

Član 48

[Tačnost podneska]

„Podnosilac​​ podneska​​ je dužan da jasno naglasi to koja prava​​ i​​ slobode sumu​​ povređena​​ i​​ koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.​​ 

Član 49​​ 

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta …“.

• Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnositeljka zahteva ovlašćena strana, u smislu člana 113.7 Ustava; ona osporava​​ ustavnost​​ akta​​ javnog organa, odnosno presudu​​ [AC-I-20-0556-A0001] od 25. novembra 2021. godine Žalbenog veća PKVS-a i obaveštenje​​ [KMLC. br. 2-2023] od 10. januara 2023. godine Kancelarije glavnog državnog tužioca;​​ ona​​ je iscrpela sva pravna sredstva na raspolaganju prema članu 113.7 Ustava i članu 47.2 Zakona; ona je naglasila prava zagarantovana Ustavom za koja navodi da su joj povređena, u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona.

• Međutim, pored toga, Sud razmatra da li je podnositeljka zahteva ispunila uslove prihvatljivosti propisane u pravilu​​ 34 [Kriterijumi prihvatljivosti], odnosno u pravilu 34 (1) (c) Poslovnika, koje propisuje:

c)​​ Ako je zahtev podnet u roku od četiri (4) meseca od dana kada je odluka po poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva,​​ i

[…].

• U tom smislu, Sud će nastaviti da ocenjuje da li je, u okolnostima konkretnog slučaja,​​ obaveštenje [KMLC. br. 2-2023] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 10. januara 2023. godine delotvorno sredstvo u vezi sa navodima podnositeljke zahteva o​​ ustavnoj​​ povredi. Odgovor na ovo pitanje biće odlučujući za ocenu da li zahtev podnositeljke ispunjava uslove prihvatljivosti​​ propisane​​ članom 34. Poslovnika.​​ 

• S tim u vezi, Sud primećuje da je u konkretnom slučaju postupak protiv podnositeljke zahteva pred PKVS-a vođen pred dva sudska stepena, pred prvim stepenom i Žalbenim većem PKVS-a, što je rezultiralo donošenjem rešenja Žalbenog veća PKVS-a [AC-I-20-0556-A0001] od 25. novembra 2021. godine.​​ 

• Nakon prijema rešenja Žalbenog veća PKVS-a, podnositeljka zahteva se obratila Kancelariji glavnog državnog tužioca, sa predlogom da isti, u ime podnositeljke zahteva, podnese zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Žalbenog veća PKVS-a. S tim u vezi, Sud ističe da je ovaj zahtev potpuno diskrecioni za Kancelariju glavnog državnog tužioca.​​ 

• S tim u vezi, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom, EKLJP ne zahteva da se diskreciona pravna sredstva ili pravna sredstva koja im nisu direktno dostupna i koja zavise od diskrecionog prava medijatora, kao​​ što je slučaj sa zahtevom pred Kancelarijom glavnog državnog tužioca, iscrpe pre nego​​ što se podnosioci zahteva obrate ESLJP-u (vidi,​​ mutatis mutandis, slučaj​​ ESLJP-a:​​ X i drugi protiv​​ Letonije,​​ odluka od​​ 6. juna​​ 2008. godine,​​ stav​​ 20,​​ i tu navedene reference;​​ vidi, i slučaj Suda:​​ KI174/20,​​ podnosilac zahteva:​​ DE-KO SH.p.k,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 25. februara​​ 2021. godine,​​ stav​​ 38).

• Konkretnije, što se tiče sličnih predloga, poput predloga iznetog pred Kancelarijom državnog tužioca od koga se zahteva da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred pravosudnim organima u ime podnosilaca zahteva, ESLJP ih je rešavao u slučaju​​ Lepojić protiv Srbije. U ovom slučaju, ESLJP je ocenio da li je predlog podnet državnom tužiocu, kojim se od njega zahtevalo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, delotvorno pravno sredstvo, i istakao da ,,[ESLJP nalazi da je jedino javni tužilac mogao uložiti [zahtev za zaštitu zakonitosti u ime podnosioca zahteve i, štaviše, da on ima potpuno diskreciono pravo da li da to učini ili ne. Dok je podnosilac predstavke mogao tražiti takvu meru, on svakako nema pravo po zakonu da koristi ovo pravno sredstvo [zahtev za zaštitu zakonitosti […]. Zahtev za zaštitu zakonitosti, iz tih razloga, nije bio delotvoran […]“​​ (vidi, slučaj ESLJP-a:​​ Lepojić​​ protiv​​ Srbije,​​ zahtev br. 13909/05,​​ presuda od​​ 6. novembra​​ 2007. godine,​​ stav​​ 54;​​ vidi i slučaj Suda:​​ KI174/20,​​ gore citiran, stav​​ 39).

• Takođe, pozivajući se na ovu sudsku praksu (slučaj ESLJP-a: Lepojić protiv Srbije), ESLJP u slučaju​​ Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije​​ nije uzeo u obzir obaveštenje državnog tužioca u svrhu izračunavanja vremenskog roka kada je poslednje navedeni utvrdio da nema dovoljno osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Makedonije. ESLJP je u ovom slučaju istakao da „zahtev podnosioca predstavke pred javnim tužiocem nije sredstvo za iscrpljivanje u svrhu [EKLJP-a]. Shodno tome, vremenski rok za iscrpljivanje tog pravnog sredstva ne zaustavlja isticanje roka od 6 (šest) meseci [za podnošenje zahteva ESLJP-u u vezi sa odlukom Apelacionog suda]“ i shodno tome, ESLJP je utvrdio da zahtev podnosioca nije podnet u propisanom roku (vidi, slučaj ESLJP-a:​​ Stojanovski​​ protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije,​​ zahtev br. 1431/03,​​ odluka od​​ 22. oktobra​​ 2009. godine).

• Sud, međutim, podseća da njegova sudska praksa takođe priznaje i slučajeve u kojima je ocenjena ustavnost obaveštenja državnog tužioca, kojima nije usvojen zahtev strana za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u njihovu korist. S tim u vezi, Sud se poziva na svoj slučaj br.​​ KI42/18, podnositeljka zahteva:​​ Asija Muslija, rešenje o neprihvatljivosti od 22. marta 2020. godine, gde je ocenio navode podnositeljke zahteva o ustavnoj povredi obaveštenja državnog tužioca, zasnivajući se i na slučaju ESLJP-a:​​ Gorou​​ protiv Grčke,​​ ​​ (br. 2),​​ zahtev br.​​ 12686/03,​​ presuda od​​ 20. marta​​ 2009. godine.​​ 

• Međutim, gore navedeni slučaj, KI42/18, se razlikuje od ovog slučaja. U tom kontekstu, Sud podseća da je u gore navedenom slučaju, KI42/18, podnositeljka zahteva posebno osporila obaveštenje KMLC br. 09/2018 glavnog državnog tužioca od 2. marta 2018. godine, argumentujući kako su joj ovim obaveštenjem povređena ustavna prava, što je bilo povezano, između ostalog, i sa nedostatkom navodnog obrazloženja osporenog obaveštenja glavnog državnog tužioca. Dok, što se tiče rešenja AC. br. 3538/2017 Apelacionog suda​​ Republike Kosovo​​ od 8. decembra 2017. godine, koje je takođe osporeno u slučaju KI42/18, kao glavni navod je bilo neutvrđivanje činjenice od strane Apelacionog suda da podnositeljka zahteva nije potpisala ugovor o hipoteci od 2. decembra 2011. godine. Zahtev podnositeljke u slučaju KI42/18 u vezi sa rešenjem AC. br. 3538/2017 Apelacionog suda, odvojeno od obaveštenja Kancelarije glavnog državnog tužioca, podnet je Sudu takođe u roku propisanom Zakonom i Poslovnikom.

• Međutim, u konkretnom slučaju, podnositeljka zahteva ne iznosi konkretne navode koji se odnose na razloge date u obaveštenju Kancelarije glavnog državnog tužioca​​ i​​ kako​​ su obaveštenjem poslednje navedenog da ne podnese zahtev za zaštitu zakonitosti povređena ustavna prava podnositeljke zahteva.​​ 

• Sud primećuje da je navode podnositeljke zahteva razmotrilo​​ Žalbeno veće PKVS-a, a ne Kancelarija glavnog državnog tužioca. Poslednje navedeni je, u stvari, odlučio samo da li su ispunjeni zakonski uslovi da se podnese takav zahtev.

• U tom​​ smislu, Sud podseća da je u obaveštenju [KMLC. br. 2-2023] od 10. januara 2023. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca obavestila podnositeljku zahteva da je​​ odbijen​​ njen predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Žalbenog veća PKVS-a, jer​​ je​​ smatrao​​ da odluke​​ Žalbenog veća​​ Posebne komore Vrhovnog suda​​ ne mogu biti predmet žalbe na bilo kom drugom nivou, osim što mogu biti predmet razmatranja pred Ustavnim sudom Republike Kosovo, što je propisano u Zakonu o Specijalnoj komori Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, odnosno članu 9 tačka 15, koji propisuje::​​ “Ništa sadržano u ovom zakonu neće biti protumačeno ili primenjeno kako bi se ograničilo ili kako bi se pokušalo da se ograniči ustavno pravo svakog lica da podnese zahtev Ustavnom sudu Kosova, u skladu sa zakonom i proceduralnim pravilima u vezi date pritužbe, i razmatranje ustavnosti bilo koje odluke ili presude izdate od strane Posebnog veća bilo kog drugog suda”.

• Stoga, na osnovu prakse ESLJP-a, Sud podseća da, u konkretnom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti preko državnog tužioca, osim što je u diskreciji poslednje navedenog, državni tužilac može da podnese samo ako su ispunjeni zakonski propisani uslovi. Štaviše, podnositeljka zahteva nje iznela konkretne navode u vezi sa obaveštenjem Kancelarije glavnog državnog tužioca, već je iznela pred Sudom iste navode koje je iznela protiv rešenja​​ [AC-I-20-0556-A0001] Žalbenog veća PKVS-a, koje​​ Kancelarija glavnog državnog tužioca nije bila nadležna da rešava, jer je nadležna samo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, a ne da ocenjuje zakonske povrede koje su počinili sudovi. Stoga, u vezi sa ovim navodima, u slučaju podnositeljke​​ zahteva, nakon prijema rešenja​​ Žalbenog veća PKVS-a​​ [AC-I-20-0556-A0001] od 25. novembra 2021. godine, ništa nije sprečilo podnositeljku​​ zahteva da se obrati​​ Ustavnom sudu.​​ ​​ 

• Stoga, Sud ocenjuje da se „poslednja odluka“ u skladu sa članom 49. Zakona u vezi sa postupcima​​ koji su sprovedeni​​ pred redovnim sudovima smatra rešenje​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ od​​ 25.​​ novembra​​ 2021. godine​​ Žalbenog veća PKVS-a,​​ kojim je odbijena žalba podnositeljke zahteva protiv rešenja prvog stepena PKVS-a​​ [C-IV-16-0142]​​ od​​ 19.​​ oktobra​​ 2020. godine.​​ Stoga, Sud će oceniti​​ da li​​ rešenje Žalbenog veća PKVS-a​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ ispunjava uslove člana​​ 49. Zakona i pravila​​ 34​​ (1) (c)​​ Poslovnika Suda.

• S tim u vezi, Sud podseća da je rešenje Žalbenog veća PKVS-a​​ [AC-I-20-0556-A0001]​​ doneto​​ 25. novembra​​ 2021. godine. Na osnovu priznanice podnete Sudu od strane PKVS-a, primećuje se da je zastupnica podnositeljke zahteva predmetno rešenje na albanskom jeziku primila​​ 30.​​ novembra​​ 2021. godine,​​ dok je kopiju rešenja na srpskom jeziku primila​​ 22.​​ marta​​ 2022. godine.​​ S tim u vezi, Sud primećuje da je vreme između prijema rešenja i datuma podnošenja njenog zahteva preko pošte, 30.​​ januara​​ 2023. godine,​​ prešao rok od 4 (četiri) meseca.​​ 

• Shodno tome, Sud zaključuje da je zahtev podnositeljke u vezi sa rešenjem Žalbenog veća PKVS-a​​ [AC-I-20-0556-A0001] od​​ 25. novembra​​ 2021. godine podnet nakon zakonskog roka od​​ 4 (četiri) meseca.

• Sud podseća da je svrha zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, prema članu 49. Zakona i prema pravilu​​ 34​​ (1) (c) Poslovnika, da promoviše pravnu sigurnost, obezbeđujući da se slučajevi koji se odnose na ustavna pitanja razmatraju u razumnom periodu i da prethodne odluke ne budu stalno otvorene za osporavanje (vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a:​​ Mocanu​​ i drugi protiv Rumunije,​​ zahtevi br. (10865/09, 45886/07​​ i​​ 32431/08),​​ od​​ 17.​​ septembra​​ 2014. godine,​​ stav​​ 258;​​ Lopes de Sousa Fernandes​​ protiv Portugalije,​​ br. 56080/13,​​ od​​ 19.​​ decembra​​ 2017. godine,​​ stav​​ 129;​​ vidi takođe, između ostalog, slučajeve Suda:​​ KI120/17,​​ podnosilac zahteva:​​ Hafiz Rizahu,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 7. decembra​​ 2017. godine,​​ stav​​ 39;​​ KI115/20,​​ podnosilac zahteva:​​ Muharem Rama,​​ rešenje o neprihvatljivosti od​​ 2.​​ decembra​​ 2021. godine,​​ stav​​ 54).

• Ovaj rok takođe omogućava potencijalnom podnosiocu zahteva da razmotri da li želi da podnese zahtev i, ako želi, da odluči o konkretnim žalbama i argumentima koje treba da iznese i ujedno olakša utvrđivanje činjenica u ovom slučaju, jer vremenom, svako drugo pravilno utvrđivanje pokrenutih pitanja postaje problematično (vidi presudu ESLJP-a:​​ Sabri Gunes​​ protiv Turske,​​ zahtev br. 27396/06,​​ od 29 juna 2012. godine, stav 39; vidi i slučaj Suda:​​ KI12/20,​​ podnositeljka zahteva:​​ Hamijete Dinarama-Daija, rešenje o neprihvatljivosti od 6. novembra 2020. godine, stav 42).​​ 

• Ovo pravilo naglašava vremenski rok za kontrolu koju vrši Sud i upozorava pojedince i državne organe na rok posle kojeg takva kontrola nije više moguća (vidi, odluku ESLJP-a:​​ Walker​​ protiv Ujedinjenog Kraljevstva,​​ br. 34979/97,​​ od​​ 25.​​ januara​​ 2000. godine;​​ vidi takođe presudu ESLJP-a:​​ Sabri Gunes​​ protiv​​ Turske,​​ citiranu u tekstu iznad, stav 40; vidi, takođe, i slučajeve Suda:​​ KI53/18, podnosilac zahteva:​​ Hajri Ramadani, rešenje o neprihvatljivosti od 6. decembra 2018. godine, stav 45;​​ KI115/20, gore citiran, stav 56).

• Stoga, na osnovu gore navedenih razloga, Sud zaključuje da je zahtev podnositeljke podnet van zakonskog roka propisanog članom 49. Zakona i pravilom 34 (1) (c) Poslovnika, te je kao takav, neprihvatljiv.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava,​​ članom​​ 49. Zakona i u skladu sa pravilom 34 (1) (c)) Poslovnika, dana​​ 14. novembra 2023. godine, jednoglasno

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.

Sudija izvestilac     Predsednica Ustavnog suda

Remzije Istrefi-Peci     Gresa Caka-Nimani