Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, 11. marta 2024. godine
Br. ref.: RK 2398/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI33/23
Podnosilac
Flurentin Berisha
Ocena ustavnosti presude [P.br. 36/22] i [P.br. 76/22] Osnovnog suda u Đakovici, od 7. oktobra 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Flurentin Berisha, sa prebivalištem u Đakovici (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Korab Bokshi, advokat iz Đakovice.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [P.br. 36/22 i P.nr.76/22] Osnovnog suda u Đakovici, od 7. oktobra 2022. godine (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom je podnosiocu zahteva navodno povređeno pravo zagarantovano članom 30. [Prava optuženog] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev se zasniva na stavovima 113. (1.) i (7) [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47 [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25. [Podnošenje zahteva i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik o radu).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnik o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 6. februara 2023. godine, zastupnik podnosioca zahteva je poštom dostavio zahtev, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 8. februara 2023. godine.
Dana 16. februara 2023. godine, predsednica Suda je odlukom [Br.GJR.KI33/23] imenovala sutkinju Selvete Gërxhaliu-Krasniqi za sutkinju izvestiteljku i Veće za razmatranje, u sastavu sudija: Gresa Caka-Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Safet Hoxha (članovi).
Dana 24. Januara 2023. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registrovanju zahteva i tražio od istog da dostavi ovlašćenje o zastupanju. Istog dana, Sud je poslao kopiju zahteva Osnovnom sudu i obavestio je o registraciji zahteva.
Dana 6. marta 2023. godine, Sud je primio ovlašćenje zastupnika podnosioca zahteva.
Dana 25. septembra 2023. godine, Sud je tražio od Osnovnog suda dodatne informacije u vezi pitanja „da li je podnosilac zahteva imao zakonskog zastupnika u postupku pred Osnovnim sudom u Đakovici.“
Dana 5. oktobra 2023. godine, Osnovni sud je dostavio zapisnik o prethodnom razmatranju održanom 5. oktobra 2022. godine u vezi krivičnog predmeta [P.br. 36/22] podnosioca zahteva.
Dana 23. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sutkinje izvestiteljke i jednoglasno je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.
Pregled činjenica
Podnosilac zahteva po drugi put podnosi zahtev pred Sudom, osporavajući različite odluke.
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio uključen u krađi pokretne imovine.
Dana 28. januara 2022. godine, Osnovno tužilaštvo - Opšte odeljenje u Đakovici, podiglo je optužnicu [br.PP/II.br.1758/21] i [PP/II.br.1770/22] od 23. februara 2022. godine protiv podnosioca zahteva i lica Z.T., zbog krivičnog dela teške krađe u saizvršilaštvu iz člana 315. stav 1, podstav 1.1, u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika.
Dana 7. oktobra 2022. godine, Osnovni sud je doneo presudu [P.br. 36/22 i P.br.76/22] kojom je podnosioca zahteva i drugog optuženog proglasio krivim za izvršenje krivičnog dela „teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 315. stav 1, podstav 1.1, u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika“ i izrekao je kaznu zatvora u trajanju od 22. (dvadeset i dva) meseca, kao i novčanu kaznu od 400 (četiri stotine) evra, koje će se kazne izvršiti u roku od 15. dana od pravnosnažnosti presude. U međuvremenu, oštećeni su upućeni u građanski spor za ostvarivanje svojih svojinskih zahteva.
Navodi podnosioca zahteva
Podnosilac zahteva navodi da je osporena presuda Osnovnog suda doneta kršeći osnovna prava i slobode, predviđena članom 30. [Prava optuženog] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP).
Podnosilac zahteva navodi sledeće: „Sud je povredio pravo da obezbedi efikasnu odbranu, time što nije obezbedio branioca o javnom trošku i što nije pozvao branioca kojeg je imao u tužilaštvu prilikom odbrane.“
Povodom navoda o povredi člana 30. Ustava, podnosilac zahteva navodi sledeće: „da je bio lišen slobode i Sud je povredio pravo da obezbedi efikasnu odbranu, time što nije obezbedio branioca o javnom trošku i što nije pozvao branioca kojeg je imao u tužilaštvu prilikom odbrane. Shodno tome, prava optuženog zagarantovana članom 30. su flagrantno povređena.“
Dalje, zastupnik podnosioca zahteva navodi da je Osnovni sud trebao da oceni stepen obrazovanja podnosioca zahteva i da se ubedi da je isti razumeo svoja prava na odbranu.
Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava, podnosilac zahteva ističe da: „povreda prava iz člana 30. Ustava Republike Kosovo čini povredu i tačke 6. člana 31. Ustava Republike Kosovo.“
Povodom neiscrpljenja pravnih sredstava, podnosilac zahteva navodi da „S obzirom da je presuda optuženom uručena u Popravnom centru u Dubravi, isti je neobrazovano lice i bilo je moguće ponuditi efikasna pravna sredstva, te je u ovom slučaju naloženo da se ustavni zahtev dostavi neposredno ovom Sudu.“
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da utvrdi povredu članova 30. i 31. Ustava u presudi [P.br. 36/22 i P.nr.76/22] osnovnog suda, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 30.
[Prava optuženog]
„Svako ko je optužen za krivično djelo uživa sljedeća minimalna prava:
(1) da se odmah, na jeziku koji razumije, obavijesti o prirodi i razlozima optužbe pokrenute protiv njega/nje;
(2) da se obavijesti o svojim pravima, na osnovu zakona;
(3) da ima dovoljno vremena i sredstava za pripremanje svoje odbrane;
(4) da dobije besplatnu pomoć prevodioca, ako ne govori ili ne razumije jezik na kojem se sprovodi suđenje;
(5) pravo na branioca kojeg odabere, da slobodno komunicira sa istim i, ako nema dovoljno sredstava, ovu pomoć dobije besplatno;
(6) da se ne primorava da svjedoči protiv sebe ili prizna krivicu.“
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
„Svakome se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[…]
Besplatna pravna pomoć će se omogućiti svim licima koja za to nemaju dovoljno sredstava, ako je takva pomoć neophodna za obezbeđivanje efikasnog pristupa pravdi.“
[...]
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6.1
(Pravo na pravično suđenje)
„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ..., ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.“
[...]
Svako ko je optužen za krivično delo, ima sledeća minimalna prava:
[...]
da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, besplatno dobije branioca po službenoj dužnosti kada interesi pravde to zahtevaju;“
[...]
ZAKONIK BR. 06/L-074 O KRIVIČNOM ZAKONIKU REPUBLIKE KOSOVO
Član 315.
Teška krađa
„1. Ko izvrši krađu iz člana 313. stav 1. ovog zakonika, kazniće se novčanom kaznom i kaznom zatvora u trajanju od tri (3) do sedam (7) godina, ako je:
1.1. delo izvršeno upotrebom sile obijanjem, upadom ili provaljivanjem zatvorenih vozila, zgrada, prostorija, kasa, ormara ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem drugih prepreka u nameri prisvajanja pokretne imovine;“
[...]
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju:
„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.“
[...]
Osim toga, Sud se takođe poziva na članove 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji utvrđuju:
Član 47.
[Individualni zahtevi]
„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.“
Član 48.
[Tačnost podneska]
„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.
Član 49.
[Rokovi]
„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...“.
Sud nalazi da je podnosilac zahteva ovlašćeno lice, koje osporava akt organa javne vlasti, odnosno presudu [P.br. 36/22 i P.br. 76/22] Osnovnog suda od 7. septembra 2022. godine Osnovnog suda. Zastupnik podnosioca zahteva je, takođe, razjasnio prava i slobode za koje tvrdi da su povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je zahtev u rokovima predviđenim iz člana 49. Zakona.
U nastavku, Sud se poziva na pravilo 34. (1.) (b) Poslovnika o radu, koje propisuje sledeće:
„(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[...]
(b) ako su iscrpljena sva delotvorna pravna sredstva utvrđena zakonom protiv osporenog akta“
Sud prvo podseća da pravilo o iscrpljivanju pravnih sredstava iz člana 113.7 Ustava, člana 47. Zakona i pravila 34. (1) (b) Poslovnika obavezuje one koji žele da iznesu svoj slučaj pred Ustavnim sudom da prvo trebaju da iskoriste pravna sredstva na raspolaganju u skladu sa zakonom protiv osporene presude ili odluke.
Na ovaj način se pruža mogućnost redovnim sudovima da isprave svoje greške tokom redovnog sudskog postupka pre nego što slučaj dođe pred Ustavni sud. Ovo pravilo se zasniva na pretpostavci izraženoj u članu 32. Ustava i članu 13. EKLJP-a, da u domaćem zakonodavstvu postoje pravna sredstva koja se mogu koristiti pred redovnim sudovima u vezi sa navodnim povredama, bez obzira da li su odredbe EKLJP-a ugrađeni u nacionalno pravo ili ne (vidi slučaj ESLJP-a, inter alia, Aksoy protiv Turske , br. 21987/93, presuda od 18. decembra 1996. godine, stav 51.; vidi takođe, između ostalog, slučajeve Suda:KI67/19, podnositeljka zahteva Hajrije Rina Zhitija Ajeti, rešenje o neprihvatljivosti, od 30. septembra 2019. godine, stav 34.; KI09/19, podnosilac zahteva Leutrim Hajdari, rešenje o neprihvatljivosti od 16. marta 2020. godine, stav 36.; KI30/17, podnosilac zahteva Muharrem Nuredini, rešenje o neprihvatljivosti od 7. avgusta 2017. godine, stav 35.; KI94/14, podnosilac zahteva Sadat Ademi, rešenje o neprihvatljivosti od 17. decembra 2014. godine, stav 24.; KI178/21, podnosilac zahteva Agim Stublla, rešenje o neprihvatljivosti od 11. februara 2022. godine, stav 26.).
Ustavni sud je stvorio mehanizam zaštite koji je supsidijaran u odnosu na redovni pravosudni sistem koji štiti ljudska prava (vidi slučajeve Suda br. KI15/16, podnosilac zahteva Ramadan Muja, rešenje o neprihvatljivosti, od 16. marta 2016. godine, stav 42.; i KI178/21, citirano gore, stav 27.).
Shodno tome, Sud ponavlja da iscrpljivanje pravnih sredstava sadrži dva elementa: (i) iscrpljenost u formalno-proceduralnom smislu, što podrazumeva mogućnost upotrebe pravnog sredstva protiv akta organa javne vlasti na višem nivou sa punom nadležnošću; i (ii) iscrpljivanje sredstava u suštinskom smislu, što podrazumeva prijavu ustavnih povreda u „suštini“ pred redovnim sudovima, kako bi oni imali mogućnost da spreče ili isprave kršenje ljudskih prava zaštićenih Ustavom i EKLJP-om. Sud smatra da su pravna sredstva iscrpljena samo kada su ih podnosioci zahteva, u skladu sa zakonima na snazi, upotrebili u oba smisla (vidi i slučaj Ustavnog suda KI71/18, podnosioci zahteva Kamer Borovci, Mustafi Borovci i Avdulla Bajra, rešenje o neprihvatljivosti od 21. novembra 2018. godine, stav 57.).
Sud mora da ispita da li su pravna sredstva iscrpljena i da li je pravno sredstvo bilo efikasno, dostupno u teoriji i praksi u relevantno vreme, odnosno da li je bilo dostupno da je moglo da ispravi povrede u vezi sa prigovorima podnosioca zahteva, i takođe da je ponudio razumnu perspektivu za uspeh (vidi slučaj ESLJP-a, inter alia, Civet protiv Francuske, br. 29340/95, presuda od 28. septembra 1999. godine, stavovi 42.-44.; i slučaj Suda KI178/21, gore citiran, stav 29.).
Međutim, kada je pravno sredstvo predviđeno zakonom, na podnosiocu zahteva je da dokaže da je pravno sredstvo predviđeno zakonom zaista iscrpljeno ili iz nekog razloga nije bilo dostupno i da je bilo neefikasno u konkretnim okolnostima slučaja, ili kada je bilo posebnih okolnosti zbog kojih je on ili ona bio/la izuzet/a od uslova iscrpljenosti pravnih sredstava.
Vraćajući se na konkretan slučaj, Sud je utvrdio da su podnosilac zahteva i drugi optuženi Z.T., nakon priznanja krivice, presudom [P.br. 36/22 i P.br.76/22] Osnovnog suda, proglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela „teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 315. stav 1, podstav 1.1, u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika“ i izrekao je kaznu zatvora u trajanju od 22. (dvadeset i dva) meseca, kao i novčanu kaznu od 400 (četiri stotine) evra, koje će se kazne izvršiti u roku od 15. dana od pravnosnažnosti presude. U međuvremenu, oštećeni su upućeni u građanski spor za ostvarivanje svojih svojinskih zahteva. Presuda [P.br. 36/22 i P.br.76/22] Osnovnog suda postala pravosnažna jer podnosilac zahteva nije podneo žalbu višem sudu. Prema navodima podnosioca zahteva, upravo je deo postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom doveo do povrede njegovih prava zagarantovanih članovima 30. i 31. Ustava.
U prilog ovim navodima, podnosilac zahteva iznosi dva osnova na kojima gradi svoje navode o povredi svojih gore navedenih ustavnih prava. Prvi razlog za navodnu povredu je činjenica da u postupku pred Osnovnim sudom nije imao branioca, što odgovara njegovom „pravu na odbranu“, dok je drugi razlog procesne prirode i odnosi se na propuštanje roka za podnošenje žalbe na presudu Osnovnog suda, uz tvrdnju da je propustio navodni rok za podnošenje žalbe višem sudu sa centralnim obrazloženjem/navodom, kao u nastavku: „S obzirom da je presuda optuženom uručena u Popravnom centru u Dubravi, isti je neobrazovano lice i bilo je nemoguće ponuditi efikasna pravna sredstva, te je u ovom slučaju naloženo da se ustavni zahtev dostavi neposredno ovom Sudu.“
Sud ističe da je pokrenut slučaj pred Sudom, u vezi sa „pravom na odbranu“ od velikog značaja kao koncept garancije pravičnog suđenja propisanog članovima 30. i 31. Ustava, kao i članom 6. EKLJP-a, i shodno tome, zatražio od Osnovnog suda dodatne komentare i spise predmeta kako bi utvrdio osnovanost tih navoda podnosioca zahteva.
Na osnovu navedenog, razmotrivši obe navode podnosioca zahteva, Sud ocenjuje da je prvi navod podnosioca zahteva više suštinske prirode, dok drugi tužbeni navod isključuje procesni karakter kojim on pokušava da opravda svoj propust za proceduralnu radnju. Međutim, da bi Sud razmatrao prvi zahtev u suštinskom smislu, prvo mora ispitati osnovanost drugog navoda podnosioca zahteva i utvrditi da li su ispunjeni svi procesni uslovi zahteva podnetog ovom sudu. Tačnije, utvrditi da li su njegovi navodi za ne korišćenje pravnih sredstava utvrđenih zakonom osnovani.
Sud podseća da je, prema pravilu 34. (1) (b) Poslovnika, podnosilac zahteva dužan da iscrpi sva pravna sredstva predviđena zakonom, kao uslov da Sud ispita osnovanost njegovog zahteva, što bi takođe obuhvatalo i odgovor na navod podnosioca zahteva za povredu članova 30. i 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, povodom njegovog navoda za povredu „prava na odbranu“.
Stoga, razmotrivši drugi navod podnosioca zahteva kojim pokušava da opravda gubitak roka, Sud nalazi da je na pripremnoj sednici podnosilac zahteva priznao krivično delo pred Osnovnim sudom. Međutim, ono što Sud primećuje kao važnu činjenicu koja u procesnom smislu utvrđuje ishod ovog postupka pred ovim sudom jeste da je sudija Osnovnog suda obavestio podnosioca zahteva o njegovim pravima u krivičnom postupku, uključujući i pravo na odbranu, pre postupka o priznanju krivice. Štaviše, Sud, na osnovu zapisnika sa sednice Osnovnog suda, nalazi da je on dobrovoljno, a) izjavio da u potpunosti razume svoja prava; b) da se dobrovoljno odriče prava na odbranu, uz izjavu „da ću se lično braniti“; i c) da je dobrovoljno prihvatio krivicu za počinjeno krivično delo. Ovde će se Sud zaustaviti na daljoj analizi postupka pred Osnovnim sudom iz razloga što je upravo ovaj deo postupka, za koji je izjavio da je od velikog značaja i dovoljan za dalju analizu, kao i za dobijanje odgovora o drugom navodu.
Iz gore navedenog, Sud je ocenio da je podnosilac zahteva bio u dovoljnoj meri upoznat o svojim pravima koja mu je predstavio sudija Osnovnog suda, kao i posledicama koje su proistekle iz takvog postupanja, te stoga smatra da nema osnova za koja bi zaključio da je podnosilac zahteva „neobrazovano lice, te je stoga bilo nemoguće podneti delotvorna pravna sredstva“, kako on navodi u zahtevu. Sud izjavljuje da nije pozvan da odlučuje i iznosi svoje mišljenje o obrazovanosti ili neobrazovanosti lica, već o konkretnim činjenicama. U prilog ovome, Sud takođe želi da doda da iako je podnosilac zahteva smatrao sebe neobrazovanim, ništa ga nije sprečavalo da baš iz ovog razloga zatraži pravnu pomoć, koja bi mu bila dostupna tokom sudskog postupka, kao i u postupku korišćenja pravnih sredstava.
Sud takođe razmatra i drugi navod podnosioca zahteva u kojem on navodi „da mu je presuda Osnovnog suda dostavljena u Popravnom centru u Dubravi, te da zbog toga nije mogao da podnese žalbu Apelacionom sudu“ smatra neosnovanom, iz razloga što sama činjenica da mu je presuda Osnovnog suda uručena u Popravnom centru u Dubravi, nije dovoljan razlog koji bi na bilo koji način ometao, sprečavao ili umanjio njegovo pravo na korišćenje pravnog sredstva, odnosno da podnese žalbu Apelacionom sudu, samostalno ili preko zastupnika kojeg je mogao da angažuje. Dalje, ukoliko nije razumeo sadržaj presude Osnovnog suda, to bi samo po sebi moralo da predstavi dovoljno jasne razloge za traženje pravne pomoći.
Imajući u vidu gore navedeno, Sud se još jednom vraća na kriterijum neiscrpljivanja pravnih sredstava u pogledu prihvatljivosti ovog konkretnog zahteva, jer podnosilac zahteva ni u jednom trenutku nije potvrdio okolnosti koje ga isključuju iz uslova neiscrpljivanja pravnih sredstava. Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva nakon prijema presude [P.br. 36/22 i 76/22] od 07. oktobra 2022. godine, mogao da u roku od 15. dana podnese žalbu Apelacionom sudu, pošto ga je o pravnom sredstvu uputio Osnovni sud u Đakovici, ali to nije učinio. S tim u vezi, Sud ističe činjenicu da se svi navodi zastupnika podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na obezbeđivanje efikasne odbrane mogu ispitati u redovnom postupku pred redovnim sudovima.
Stoga, Sud smatra da je podnosilac zahteva podneo svoj zahtev Ustavnom sudu pre nego što je iscrpeo sva delotvorna pravna sredstva koja su bila predviđena unutrašnjim zakonskim propisima, te da su ista bila na raspolaganju podnosiocu zahteva tokom celog vremena.
Stoga, s tim u vezi, Sud, na osnovu svoje sudske prakse, naglašava da ako podnosioci zahteva ne iscrpe delotvorna pravna sredstva predviđena zakonom, onda se zahtevi podnosilaca zahteva Sudu smatraju neiscrpljenim (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Suda, KI208/22,, podnosilac zahteva Florentin Berisha, rešenje o neprihvatljivosti od 12. aprila 2023. godine, stav 43.; i slučaj KI193/20, podnosilac zahteva Bujar Hoti, rešenje o neprihvatljivosti, 17. maj 2021. godine, stav 29.).
Na osnovu gore navedenog, Sud zaključuje da zahtev podnosioca zahteva treba da proglasiti neprihvatljivim, pošto podnosilac zahteva nije iscrpeo sva redovna pravna sredstva u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilom 34. (1) (b) Poslovnika o radu.
Nalazeći da podnosilac zahteva nije iscrpeo pravna sredstva, Sud takođe zaključuje da pod ovim okolnostima ne može nastaviti da ispituje osnovanost prvog navoda podnosioca zahteva u vezi sa „povredom prava na odbranu“ u kontekstu povrede prava garantovanih članovima 30. i 31. Ustava.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud skladu sa članom 113. 7 Ustava i članovima 20 i 47. Zakona i pravilom 34. (1) (b) Poslovnika o radu, dana 23. januara 2024. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovu odluku stranama;
DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo u skladu sa stavom 5. člana 20. Zakona.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi Gresa Caka-Nimani
Flurentin Berisha
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Krivični