USTAVNI SUD

Priština, dana 7.novembra 2022. godine

Br.Ref.:RK 2069/22

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI52/22

 

Podnosilac

 

Qemajl Pozhegu

 

 

Ocena ustavnosti presude [PML.BR. 279/2021 ] Vrhovnog suda Kosova

od 20.septembra 2021.godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva

 

1. Zahtev je podneo Qemajl Pozhegu, sa  prebivalištem u Prištini  (u daljem tekstu: podnosilac zahteva). Podnosioca zahteva  zastupa, Ibrahim Z. Dobruna, advokat iz Prištine.

 

 

 

Osporena odluka

 

2. Podnosilac zahteva osporava presudu [BR. 279/2021] Vrhovnog suda Kosova od 20.septembra 2021.godine, u vezi sa presudom [APS.BR. 4/2021] Apelacionog suda od 24.aprila 2021.godine, i presudom [PKR.br. 359/18], Osnovnog suda–departmana za teška krivična dela (u daljem tekstu: Osnovni sud), od 16.decembra 2021.godine.

 

3. Podnosilac zahteva je osporenu presudu [BR. 279/2021], Vrhovnog suda primio 22. decembra 2021. godine.

 

Predmetna stvar

 

4. Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporenih presuda, kojima se navodno,  podnosiocu zahteva povređuju prava i osnovne slobode koje su zagarantovane članom 22 [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 53 [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i stava 3 i 4 člana 5 (Pravo na slobodu i bezbednost) i člana 6 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu:ESLjP).

 

Pravni osnov

 

5. Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka], i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Ustavnim sudom

 

6. Dana 22. aprila 2022. godine, podnosilac zahteva je putem pošte podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

 

7. Dana 26.aprila 2022.godine, Sud je primio i registrovao zahtev podnosioca zahteva.

 

8. Dana 6. maja 2022. godine, predsednica Suda, je Odlukom [GJR.KI52/22] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha, i Nexhmi Rexhepi (članovi).

 

9. Dana 12. maja 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva. Istog dana, jedna kopija zahteva je poslao  Vrhovnom Sudu.

 

10. Istog dana, Sud je poslao pismo Osnovnom sudu u kome je tražio da mu pošalje dokaz kada je osporena presuda Vrhovnog suda uručena podnosiocu zahteva ili njegovom zastupniku.

 

11. Dana 20.maja 2022.godine, Sud je primio odgovor kao i dokaz od Osnovnog suda, na osnovu koga se može zaključiti da je  osporena presuda Vrhovnog suda uručena zastupniku podnosioca zahteva 22.decembra 2021.godine.

 

12. Dana 4.avgusta, Sud je poslao zastupniku podnosioca zahteva dopunsko pismo u kome je tražio da se dostave sve odluke redovnih sudova u vezi sa predmetnim zahtevom.
13. Dana 28.avgusta 2022.godine, Sud je primio od zastupnika podnosioca zahteva tražene odluke redovnih sudova.

 

14. Dana 13.oktobra godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

 

Pregled činjenica

 

15. Na samom početku pregleda činjenica, Sud mora da navede, da se predmetni zahtev odnosi na krivični postupka, u kome se podnosilac zahteva  sa više lica pojavljuje  kao okrivljeni, međutim, imajući u vidu da se zahtev odnosi samo na podnosioca zahteva a ne i na  druga  lica, Sud će u nastavku pregleda činjenica predstaviti hronoškim  redom samo činjenice iz presuda redovnih sudova koje se na direktan način  odnose na podnosioca zahteva.

 

16. Na osnovu spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva kao  vlasnik  građevinske kompanije  „Pozhegu Brothers“, dana  septembra 2013. godine, dobio građevinsku dozvolu za izgradnju  dva stambena objekta,  C11/A2, sa spratovima 2B+S+P+9, i  C11/B14 sa spratovima 3B+P+9 u građevinskoj zoni „Mati I“. Dalje kako u spisima predmeta stoji,   došlo je do samoinicijativne izmene nacrta projekta  u kome je  pridodat još jedan objekat, sa oznakom  C 11 /A/3, sa spratovima 2B + S + P + 9,  za koji podnosilac nije imao građevinsku dozvolu a koji je u međuvremenu i izgradio.

 

17. Dana 11.juna 2015. godine, Specijalno tužilaštvo (u daljem tekstu: tužilaštvo), je podiglo optužnicu [PPS.br. 25/14] pred Osnovnim sudom,  protiv podnosioca zahteva zbog osnovane sumnje da je on izvršio krivično delo „falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, KZRK-a“.

 

18. Na predlog tužilaštva sudija za prethodni postupak Osnovnog suda u Prištini je rešenjem odredio meru pritvora podnosiocu zahteva u trajanju od 03.aprila 2014. godine do 06.aprila 2014. godine.

 

19. Nakon završetka istrage, Specijalno tužilaštvo je 11.juna 2015. godine, podiglo  optužnicu [PS.br. 25/2014], protiv podnosioca zahteva zbog  osnovane sumnje da je izvršio krivično  delo  „falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, krivičnog zakonika Kosova“. U optužnici [PS.br. 25/2014],  između ostalog stoji:

 

“Pošto je vlasnik kompanije „Pozhegu Brothers“  izmenio originalni javni dokument, u cilju korišćenja tog dokumenta kao originalnog kako bi tokom septembra 2013. godine, u Direkciji inspekcije opštine Prištine, dostavio građevinsku dozvolu 05 br. 351-53073 od 19.09.2013. godine, izdata od Direkcije za urbanizam, izgradnju i zaštite okoline opštine Prištine, za izgradnju objekta C11/A2 sa spratovima 2B+S+P+9 u naselje Mati I., ul. „Bećir Kastrati“ u Prištini, dozvoli kojoj je priložio izmenjenu skicu glavnog projekta, tako da u delu gde je bio objekat sa znakom C11/A/3 sa spratovima 2B+S+P+9, za koji nije posedovao građevinsku dozvolu, optuženi je naveo Ulaz 2, C11/A2 sa spratovima 2B+S+P+9, na ovaj način, navodno predstavljajući da poseduje građevinsku dozvolu i za objekat sa znakom C11/A/3, i na ovaj način, u okviru objekta za koji je posedovao građevinsku dozvolu, izgradio je kolektivno stambeni objekat sa spratovima 2B+S+P+6, kao što je utvrđeno sa zapisnikom Sektora građevinske inspekcije opštine Prištine 09 br. 356 od 14.02.2014. godine,  Ovim je izvršio krivično delo Falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, KZRK-a”.

 

20. Osnovni sud je održao sednicu glavnog pretresa na kojoj je pročitana  optužnica  tužilaštva. Tokom uvodne reči glavne raspravne sednice tužilastvo je iznelo “da je na osnovu dokaza  utvrđena činjenica da je optuženi, izvršio izmenu skice, falsifikujući istu, tako da je tvrdio da navodno poseduje građevinsku dozvolu i za izgradnju objekta sa znakom C11/A/3, iako takav objekat nije obuhvaćen u dozvoli koja je izdata za izgradnju objekta u naselje Mati u Prištini. Stoga, predložio je sudu da se isti proglasi krivim i kazne po zakonu”.

 

21. Zastupnik podnosioca zahteva je kao odgovor na izjavu tužilaštva dodao „da cela tvrdnja organa optužbe oslanja se na samo jedan dokaz i to u skicu u kopiji glavnog projekta, i da u jednom takvom stanju činjenica, njegov branjenik smatra da sa jednim dokazom ne može se proglasiti krivim za krivično delo za izvršenje koje se optužuje, iako od svedočenja svedoka kao što je svedok Dž. S, utvrđeno je da je njegov branjenik dostavio samo projekat za koji je imao građevinsku dozvolu ali ne i za objekat koji je izgradio bez dozvole. Dalje je dodao da je u radnje njegovog branjenika nedostajalo postojanje umišljaja…”

 

22. Podnosilac zahteva je na glavnoj raspravnoj sednici izjavio „[…] da je istina da u okviru objekata za koje se opremio sa građevinskom dozvolom, izgradio je još jedan kolektivni stambeni objekat bez građevinske dozvole i da je objekat bio izgrađen u visini od 6 spratova […] dok što se tiče razlike između skica iz glavnog projekta u Direkciji za urbanizam i u Direkciji inspekcije, istakao je da ne zna ništa o tome, i da ne zna ko je mogao da preda izmenjenu skicu“.

 

23. Osnovni sud je, nakon održavanja sednice glavnog pretresa izvođenja svih dokaza, dana aprila 2018. godine, doneo presude [PKR. Br. 341/15], kojom je podnosioca zahteva proglasio krivim za izvrešenje krivičnog dela “Falsifikovanja dokumenata iz člana 398. stav 2, KZRK-a, sa NOVČANOM KAZNOM u iznosu od 20.000,00 (dvadeset hiljada) Evra, kazna koju je optuženi obavezan da plati u roku od 15 dana, nakon pravosnažnosti ove presude, kazna u kojoj će se računati i vreme provedeno u pritvoru od 03.04.2014. godine do 06.04.2014. godine, računajući mu 1 (jedan) dan zatvora sa 20 evra novčane kazne”.

 

24. U obrazloženju presude [ Br. 341/15], Osnovni sud je inter alia naveo:

 

“[…] iz izvedenih dokaza utvrđuje se činjenica da je optuženi Qemajl Pozhegu izvršio krivično delo Falsifikovanje dokumenata iz člana 398., stava 2. KZRK, tako da je isti izvršio izmenu nacrta projekta sa ciljem korišćenja tog dokumenta kao originalnog, i da je isti predao zajedno sa građevinskom dozvolom Direkciju inspekcije Opštine Priština, u kojem je figurirao i objekat pod znacima C 11 /A/3 sa spratovima 2B + S + P + 9, za koji optuženi nije imao građevinsku dozvolu. Dakle osim građevinske dozvole za objekat C 11/ A 2, naveo je da navodno raspolaže sa građevinskom dozvolom i za izgradnju objekta pod znakom C 11 /A/3, intervenirajući tako u originalni dokument sa ciljem da se upotrebi kao stvarni, i sa njim je i počeo sa izgradnjom objekta u skladu sa izmenjenim podacima u originalnom dokumentu. Pošto postoji kvalifikovani oblik tog krivičnog dela a pošto je dokument koji je izmenio sada optuženi Qemajl, bio javni dokument, koji je u propisanom obliku i u okviru svojih ovlašćenja, izdao državni organ u okviru svojih ovlašćenja, u konkretnom slučaju Direkcija za urbanizam, građevinu i zaštitu životne sredine Opštine Priština.

 

Što se tiče krivičnog dela Učešće u ili organizovanje organizovane kriminalne grupe iz člana 283., stav 3. KZRK, sud ocenjuje da iz izvedenih dokaza nije utvrđeno da su sada optuženi delovali u okviru organizovane kriminalne grupe,…”

 

Sud je ocenio i odbranu optuženog Qemajl Pozhegu, ali istu je našao neosnovanom pošto je ovaj optuženi delimično priznao krivicu da je gradio jedan objekat bez građevinske dozvole i da je objekat bio izgrađen u visini od šest sprata, kada je dana 14.02.2014. god. građevinski inspektor M. S., utvrdio da je izgrađen još jedan objekat bez građevinske dozvole, međutim on je izjavio da ne zna ko je mogao da preda izmenjen nacrt, iako je izgrađeni objekat bez građevinske dozvole počeo i gradio se upravo po tom izmenjenom nacrtu, a da to znači da optuženi Qemajl navodi da se neko drugi starao da u nedostatku njegovog znanja i saglasnosti, izvrši takvu radnju u korist tog optuženog.

 

Takvu odbranu, Sud ocenjuje ne samo da je neosnovan na dokaze izvedene tokom sudske rasprave, nego je i apsurdna u odnosu sa zdravom logikom, čineći tako istu nepouzdanom u svojoj celovitosti. Prilikom ocene okolnosti koji utiču na određivanje vrste i visine kazne za optužene u smislu člana 73. ZKPRK-a, sud je procenio kao olakšavajući okolnosti činjenicu da optuženi ranije nisu bili suđeni ili osuđeni za neko drugo krivično delo“

 

25. Pravni zastupnici svih lica protiv kojih se vodio krivični postupak, među kojima je bio i zastupnik podnosioca zahteva, podneli su žalbu Apelacionom sud na presudu [ Br. 341/15], Osnovnog suda pri čemu svi oni, sem zastupnika podnosioca zahteva, u prvi plan  istakli činjenicu, da je izreka nejasna iz razloga što je u suprotnosti sa njenim obrazloženjem po pitanju kvalifikacije i kazne.

 

26. Zastupnik podnosioca zahteva u žalbi Apelacionom sudu u prvi plan je istakao povredu odredbi krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđivanja činjeničnog stanja.

 

27. Dana 05.decembra godine, Apelacioni sud je doneo rešenje  [PAKR. br. 514/18], u kome se kaže “povodom žalbi branilaca optuženih […] a po službenoj dužnosti PONIŠTAVA SE presuda Osnovnog suda u Prištini, PKR. br. 341/15 od 20.04.2018. god. i stvar se vraća istom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje”.

 

28. U obrazloženju rešenja [PAKR. br. 514/18], Apelaconi sud je inter alia naveo:

 

“Apelacioni sud je utvrdio da je apelovana presuda prvostepenog suda obuhvaćena suštinskim povredama odredbi krivičnog postupka iz člana 384., stav 1., tačka 1. 12. ZKPRK u vezi sa članom 370. tog zakonika, zato što je njena izreka nejasna iz razloga što je u suprotnosti sa njenim obrazloženjem gde je u prvoj izreci presude tužilaštvo optužilo […] za krivično delo Učešće u ili organizovanje organizovane kriminalne grupe iz člana 283., stav 2., KZRK-a i u izreci presude svi gore navedeni optuženi su proglašeni krivima dok u obrazloženu presude na stranici 107. prvostepeni sud kaže da za to krivično delo, iz izvedenih dokaza nije utvrđeno da su optuženi delovali kao organizovana grupa, obrazlažući činjenicu zašto nisu ispunjeni elementi tog krivičnog dela. Dakle iz toga proizlazi zaključak da iako u obrazloženju stoji da gore navedeni optuženi nisu proglašeni krivima, u izreci su proglašeni krivima, dakle postoji kontradiktornost između izreke i obrazloženja apelovane presude.

 

29. Što se tiče žalbenih navoda zastupnika podnosioca zahteva, Sud u rešenju [PAKR. br. 514/18], Apelacionog suda nije primetio da se on njima bavio.

 

30. Osnovni sud je u ponovljenom postupku, postupajući po uputstvu Apelacionog suda  nakon održanja sednice  glavnog pretresa  i nakon izvođenja svih dokaza, dana 16.decembra 2020. godine, doneo presudu [PKR.br. 359/18], kojom je podnosioca zahteva proglasio krivim za izvršenje krivičnog dela „falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, krivičnog zakonika Kosova“, pri čemu mu je i izrekao kaznu zatvora „u trajanju od 6 (šest) meseci, koja će se uz saglasnost optuženog, zameniti sa novčanom kaznom u iznosu od 18.000.00 evra, kazna koja će se izvršiti 15 dana nakon pravosnažnosti ove presude, kazna u kojoj će mu se računati i vreme provedeno u pritvoru od 03.04.2014. godine do 06.04.2014. godine, računajući 1 (jedan) dan zatvora sa 20 evra novčane kazne“.

 

31. U obrazloženju presude [PKR.br. 359/18], Osnovni sud je inter alia naveo:

 

„[…] što se tiče optuženog od izvedenih dokaza je utvrdio činjenicu da je optuženi Čemajl Požegu izvršio krivično delo falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, KZRK-a, tako da je isti izvršio promenu skice projekta sa ciljem korišćenja tog dokumenta kao originalnog i isti je dostavio zajedno sa građevinskom dozvolom u Direkciji inspekcije opštine Prištine, u koji je bio i objekat sa znakovima C11/A/3 sa etažom  2B+S+P+9, za koji optuženi nije posedovao građevinsku dozvolu…“.

 

„Sud je ocenio i odbranu optuženog, međutim istu je utvrdio kao neosnovanu pošto je ovaj optuženi, delimično priznao činjenicu da je izgradio jedan objekat bez građevinske dozvole i da je objekat bio izgrađen u visini od 6 spratova, i 14.02.2014. godine… […]“ ,

 

„Sud je takođe ocenio i tvrdnju odbrane u vezi sa pravnim kvalifikovanjem inkriminisanih radnji njegovog branjenika, aludirajući da pravično pravno kvalifikovanje za ove radnje, trebalo da bude član 398. stav 1, KZRK-a a ne kvalifikacioni oblik ovog krivičnog dela iz stava 2, istog člana, i ovu tvrdnju sud ocenjuje u potpunosti kao neosnovanu zbog činjenice jer je optuženi Čemajl Požegu preduzeo promene javnog dokumenta i skica u kojoj je učinio promene, tretira se kao javni dokument zbog činjenice jer ova skica je pripremljena i izdata od jednog državnog opštinskog organa i svako intervenisanje u takvim dokumentima, smatra se  kao inkriminisana radnja na osnovu stava 2, člana 398. KZRK-a“.

 

„I u ovom kontekstu i druga tvrdnja odbrane da se u konkretnom slučaju radi o apsolutnoj zastarelosti krivičnog gonjenja za ovo krivično delo, takođe ne stoji, upravo zbog činjenice jer pošto kvalifikovanje ovog krivičnog dela je pravično, dakle član 398. stav 2, KZRK-a, delo za koje je predviđeno osuda sa kaznom zatvora do 5 godina, u konkretnom slučaju bi imali apsolutnu zastarelost krivičnog gonjenja ako bi prešlo 10 godina od vremena izvršenja ovog krivičnog dela, koje bi bilo 2023-24. godina u ovom slučaju, i takođe, nemamo ni relativne zastarelosti zbog činjenice jer od vremena izvršenja ovog krivičnog dela, preduzete su radnje u kontinuitetu u pravcu krivičnog gonjenja i osuđivanja ove krivične stvari, radnje ove koje su kontinuirano prekinule tok roka relativne zastarelosti u ovoj krivičnoj stvari“.

 

„Takođe, i tvrdnja odbrane da optuženi ne može se proglasiti krivim samo sa jednim jedinim dokazom , takođe je neosnovana zbog činjenice jer jedan optuženi može se proglasiti krivim i sa samo jednim dokazom, međutim, da je istom pružena mogućnost da se suprotstavi istom sa saslušanjem tokom nekog krivičnog postupka, shodno članu 262. stav 1 ZKPRK-a, koje u konkretnom slučaju, optuženom je pružena mogućnost da se suprotstavi ovom dokazu, i takođe i izjave optuženog M.Š, i zatim i sama optužena B.S, potvrđuju ovu okolnost da je isti bio u izgradnji jednog objekta bez dozvole upravo koristeći jedan javni dokument, promenjenu skicu i da na osnovu svih ovih dokaza, ne može se reći da se radi o sumnji izvršenja ovog krivičnog dela od optuženog, zbog činjenice jer je sud ubedljivo utvrdio suprotno, da je isti intervenišući-promenom javnog dokumenta, počeo izgradnju još jednog objekta. Sud je takvu odbranu ne samo ocenio kao neosnovanu u odnosu sa izvedenim dokazima tokom glavnog pretresa, ali i apsurdnim u odnosu sa zdravom logikom, na ovaj način čineći je potpuno neubedljivim u svojoj celini“.

 

„Sud je takođe odbio predlog branioca optuženog da se izvode kao materijalni dokazi presuda A.br. 446/14 od 13.05.2019. godine Osnovnog suda u Prištini-Departman za upravljanje, pravosnažan od 09.07.2019. godine, kao i odluka od 09.10.2014. godine, Ministarstva životne sredine, sa obrazloženjem da ove dve odluke, uopšte nemaju veze sa krivičnim delom za koje se optužuje…“

 

32. Zastupnik podnosioca zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda [PKR.br. 359/18], navodeći da je presuda doneta  uz pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer su dokazi koji su izvedeni na glavnom pretresu ocenjeni pristrasno i subjektivno, da presuda nije zasnovana na relevantnim dokazima i u odnosu na okrivljenog nisu iscrpljeni elementi krivičnog dela.

 

33. Dana aprila 2021. godine, Apelacioni sud je poneo presudu [APS. br. 4/2021], kojom je odbio kao neosnovanu žalbu zastupnika podnosioca zahteva, dok je deo presude  [PKR.br. 359/18], Osnovnog suda u tački V, koja se odnosila na podnosioca zahteva potvrdio u potpunosti.

 

34. U obrazloženju presude [APS. br. 4/2021], Apelacioni sud je inte alia naveo:

 

„Sud je odbio, kao neosnovane, žalbene navode odbrane optuženog jer je navedeni optuženi delimično priznao činjenicu da je gradio objekat bez građevinske dozvole i da je objekat izgrađen sa 6 spratova

 

Sud je ocenio i navod odbrane u vezi sa pravnom kvalifikacijom inkrimisanih postupaka njegovog štićenika, aludirajući da bi pravilna pravna kvalifikacija za ova dela trebalo da bude član 398 stav 1 ZKP-a, a ne kvalifikacioni oblik ovog krivičnog dela da bude stav 2 istog člana. Sud ovaj navod ocenjuje kao neosnovan, jer je optuženi preduzeo različite mere u javnom dokumentu i skica gde je izvršio promene smatra se kao javni dokument, zato što je ta skica pripremljena i izdata od strane javnog opštinskog organa – Direkcije za urbanizam u opštini Priština. Stoga, ova krivična radnja spada u domen stava 2 člana 398. KZRK-a.

 

Što se tiče optuženog, način i okolnosti u kojima je izvršeno krivično delo zbog vršenja poslovnih aktivnosti ne opravdava izricanje neke blaže kazne”.

 

35. Zastupnik podnosioca zahteva podneo je Vrhovnom sud zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Osnovnog suda [PKR. br. 359/2018], od 16.decembra 2020. godine i presude [APS. br. 4/2021]  Apelacionog suda od 26.aprila 2021. godine, navodeći, da su presude zahvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 370, 384, stav 1 tačke 1.8 i 1.12 ZKPK-a, koje se sastoje u činjenici da sudovi nisu jasno i potpuno predstavili činjenice koje smatraju utvrđenim i zašto ih smatraju kao takve u vezi sa inkriminisanim radnjama osuđenog.
36. Dana 20. septembra 2021.godine, Vrhovni sud je doneo presudu [Pml. br. 279/2021] kojom je odbio  kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti zastupnika podnosioca podnet protiv presude [ br. 359/2018] Osnovnog suda od 16.decembra 2020. godine, i presude [APS. br. 4/2021]  Apelacionog suda od 26.aprila 2021. godine.

 

37. U obrazloženju presude Vrhovni sud je inter alia naveo:

 

„Što se tiče zahteva za zaštitu zakonitosti branioca  podnosioca zahteva ovaj sud utvrđuje da su obe presude u vezi sa istim sastavljene prema odredbi člana 370. ZKP-a, iste su dale zakonsko obrazloženje o svim odlučnim činjenicama na osnovu kojih je doneta meritorna odluka u vezi sa istim i u obrazloženju su obrazloženi su izvedeni dokazi. Tako da ovaj sud utvrđuje da je osuđeni izmenio skicu projekta u cilju korišćenja tog dokumenta kao original i isti je podneo zajedno sa građevinskom dozvolom Direkciji inspektorata opštine Priština na kojoj se nalazio i objekat sa oznakom C11/a/3 sa spratovima 2B+S+P+9 za koji optuženi nije imao građevinsku dozvolu, u stvari, 14.02.2014. godine zaključak da je ovaj objekat izgrađen bez dozvole u zapisniku je potpisao i sam osuđeni. Što se tiče navoda da u postupcima osuđenog postoje obeležja istog dela, iz stava 1 ovaj sud utvrđuje da su pravilno postupila oba suda kada su utvrdila da u postupcima istog postoje obeležja krivičnog dela falsifikovanje dokumenata iz člana 398, stav 2 KZRK-a, što je kvalifikovan oblik ovog krivičnog dela, jer je dokument koji je izmenio osuđeni bio javni dokument koji je izdao državni organ u okviru svojih ovlašćenja. Takođe, ovaj sud utvrđuje da u konkretnom slučaju nije došlo ni do zastarevanja krivičnog gonjenja, jer je krivično delo izvršeno u septembru 2013. godine, dok je presuda Apelacionog suda doneta 21.06.2021. godine. Dakle, prošlo je 7 (sedam) godina i 7 (sedam) meseci od izvršenja krivičnog dela za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 5 (pet) godina. Znači, nije postignuta zastarelost krivičnog gonjenja, kako se to navodi u zahtevu. Pošto ovaj sud nije utvrdio da su presude zahvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka, a ni povredom krivičnog zakona protiv osuđenog Qemajla Pozhegua, odbio je, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti podnet od strane odbrane istog u skladu sa odredbom člana 437. KZK-a.“

 

Navodi podnosioca

 

38. Sud podseća da podnosilac zahteva navodi, da su mu povređena prava zagarantovana članom 22 [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 53 [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, kao i stava 3 i 4 člana 5 (Pravo na slobodu i bezbednost) i člana 6 (Pravo na pravično suđenje) EKLjP.

 

39. Međutim, i pored činjenice što je podnosilac zahteva naveo povrede većeg broja članova Ustava i EKLjP, on u suštinskom smislu obrazlaže samo povrede člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP, dok povrede ostalih članova on u zahtevu ne obrazlaže.

 

Navodi o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP

 

40. Podnosilac zahteva navodi, da je do povrede člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP, došlo  kao rezultat nepoštovanja istražnog i sudskog postupka, da mu je povređen princip jednakosti oružja i princip kontradiktornosti, koje se povezuje i sa nedostatkom obrazloženja presuda prema zakonskim zahtevima, te da je sudski postupak trajao dugo.

 

41. Na osnovu toga se da zaključiti  da podnosilac zahteva navedenu povredu člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP, dovodi u vezu sa: a)Principom  jednakosti stranaka u postupku, b) principom kontradiktornosti, c) nedostatkom obrazloženja presuda, kao i, d) dužinom trajanja postupka.

 

Navodi podnosioca zahteva  u vezi sa povredama a) principa jednakosti stranaka u postupku i,  b) principa  kontradiktornosti

 

42. U prilogu navoda o povredi principa jednakosti stranaka u postupku i kontradiktornosti, podnosilac zahteva navodi, “Prvostepeni sud je presudu podržao sa neprihvatljivom dokazu. Posebno, prvostepeni sud nije ocenio tačnost kontradiktornih dokaza. Presudi nedostaju i razlozi u koje se prvostepeni sud zasnovao povodom rešavanja pravnih stvari u vezi sa krivičnim delom za koje se optužuje okrivljeni Čemajl Požegu. Ove povrede su se manifestirale i u presudi Apelacionog suda, obuhvaćajući se u zakonske povrede, koje kao posledicu ima kršenje reda i zakona na štetu optuženog”.

 

43. Podnosilac zahteva dodaje „da su jednakosti stranaka u postupku i kontradiktornost usko vezani sa realizacijom  odbrane okrivljenog, izričito garantirano sa članom 31. Ustava i članom 6. EKLjP-a, i predstavljaju u sebi najbitnije elemente pravilnog zakonskog postupka, u Ustavnom smislu. Složenost procedura suđenja u Vrhovnom sudu se potvrđuje i od odredbi koje sankcionišu da se strankama mora omogućiti da se obrade i dokazi koji idu u njihovu korist.“

 

Navodi podnosioca zahteva  u vezi sa c) nedostatkom obrazloženja presuda

 

44. Podnosilac u kontekstu neobrazložene sudske odluke navodi, “Presuda od 26. aprila 2021. godine Vrhovnog suda je nezakonita jer ne pruža materijalne dokaze da je okrivljeni, ni sam a ni sa drugim optuženim izvršio krivično delo za koje se optužuje, a ni presuda nije obrazložena prema zakonskim zahtevima. Ovaj nedostatak je evidentan i u odgovarajućim presudama u tri stepena“.

 

45. U prilog tome podnosilac zahteva dodaje, „da se jasno  vidi da ožalbena presuda prvog stepena nije sastavljena u skladu sa članom 370. stav 7, ZKP-a, što predstavlja suštinsku povredu odredbi krivičnog postupka, iz člana 384. stav 1.8 i 1.12. ZKP-a. Gore navedene povrede sastoje se u tome da, prvostepeni sud, nije na jasan i potpun način podneo činjenice koje smatra utvrđenim i iz kog razloga ih smatra kao takvim, u vezi sa inkriminisanim radnjama okrivljenog, prema tvrdnjama optužbe. Prvostepeni sud je presudu podržao sa neprihvatljivom dokazu. Posebno, prvostepeni sud nije ocenio tačnost kontradiktornih dokaza. Presudi nedostaju i razlozi u koje se prvostepeni sud zasnovao povodom rešavanja pravnih stvari u vezi sa krivičnim delom“.

 

46. Takođe, da je sud, prema članu 370. stav 7, ZKP-a, dužan je da ocenjuje istinitost protivrečnih dokaza, razloge ne usvojenja konkretnog predloga stranaka, kao i razloge u koje je zasnovan povodom rešavanja pravne stvari, posebno povodom utvrđivanja postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti optuženog, kao i povodom sprovođenja zakonom određenih odredbi krivičnog zakona prema optuženom i njegovom delu. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud, nijednu od ovih obaveza nije uvrstio u obrazloženje osuđujuće presude.

 

 

 

Navodi podnosioca zahteva  u vezi sa d) dužinom trajanja postupk

 

47. Podnosila zahteva dalje navodi, da su mu je takođe uskraćeno i pravo na pravično, nepristrasno i brzo suđenje, “pravo ovo koje se garantuje sa članom 31. ustava i članom 6.1. EKLjP-a, kao i sa evropskom praksom“.

 

48. U prilog tome dodaje, “Posebno član 6.1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda da „Svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku“. Ovo predstavlja pravo okrivljenog i obavezu države. Ovo ne odnosi se samo na vreme kada treba počne suđenje, već i na vreme kada se mora okončati suđenje i proglasi presuda. Prema tome, s obzirom da Ustav Republike Kosova određuje direktno sprovođenje Evropske konvencije kao i prakse ESLJP-a, apsolutno je nerazuman neuspeh sudova o kojima je reč, da obezbede podnosiocu zahteva pravično, nepristrasno suđenje i u razumnom roku, stoga se sa poštovanjem zahteva od ovog poštovanog suda da konstatuje da neuspeh za pružanje pravičnog i brzog suđenja od Osnovnog suda, Apelacionog suda i Vrhovnog suda, predstavlja kršenje pojedinačnih prava podnosioca zahteva“.

 

49. Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da njegov zahtev proglasi prihvatljivim,

 

• „Da konstatuje da je imao proizvoljno suđenje od strane Osnovnog suda u Prištini, Apelacionog suda-Specijalni departman i Vrhovnog suda.

 

• Da konstatuje da neuspeh za pružanje pravičnog i brzog suđenja od Osnovnog suda u Prištini, Apelacionog suda-Specijalni departman i od Vrhovnog suda, predstavlja kršenje pojedinačnih prava podnosiocu zahteva garantovana sa članom 31. Ustava Republike Kosova i članom 6.1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i njenih Protokola.“

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

 

Relevantne Ustavne odredbe i odredbe EKLJP

 

 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

 

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

„1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
6. Besplatna pravna pomoć će se omogućiti svim licima koja za to nemaju dovoljno sredstava, ako je takva pomoć neophodna za obezbeđivanje efikasnog pristupa pravdi.
7. Sudski postupci koji se odnose na maloletnike se regulišu zakonom, poštujući posebne uredbe i procedure za maloletnike.“

 

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

 

Član 6

(Pravo na pravično suđenje)

 

„1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku […]“.

 

Relevantne zakonske odredbe

 

Zakonik br. 04/L-082 KRIVIČNI ZAKONIK REPUBLIKE KOSOVA

 

Član 398 Falsifikovanje dokumenata

 

“1. Svako lice koje sačini lažne dokumente, prepravi prave dokumente sa namerom da ih koristi kao prave, ili svesno koristi lažne ili prepravljene dokumente kao prave, kazniće se novčano ili kaznom zatvora u trajanju do tri (3) godine.

 

2. Kada je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u vezi sa javnim dokumentom, testamentom, sredstvom plaćanja, javnim ili zvaničnim registrom ili drugim registrom koji se čuva u skladu sa zakonom, izvršilac će se kazniti novčano ili kaznom zatvora u trajanju do pet (5) godina.”

 

Zakon Br. 04/ L-123 O Krivičnom postupku

 

Član 370 Sadržaj pismeno izrađene presude

 

“[…]

 

7. Sud će jasno i iscrpno izneti ocenu činjenica koje uzima kao dokazane ili nedokazane i iz kojih razloga. Sud će takođe naročito oceniti verodostojnost protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine dokaze stranaka, kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li je optuženo lice učinilo krivično delo i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženo lice i krivično delo.

[…]”

 

Prihvatljivost zahteva

 

50. Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

 

51. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1 i 7 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuje:

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

 

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

 

52. Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

 

Član 47

(Individualni zahtevi)

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

 

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48

(Tačnost podneska)

 

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

 

Član 49

(Rokovi)

 

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku … ”.

 

53. Što se tiče ispunjenja ovih zahteva, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [PML.BR. 279/2021] Vrhovnog suda Kosova od 20.septembra 2021.godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva. Podnosilac zahteva je takođe naglasio prava i slobode za koje navodi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

 

54. Pored toga, Sud se poziva i na pravilo 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika propisuje:

 

“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

 

55. Sud prvo ističe da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

56. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koji se kategorišu kao “očigledni ili jasni nedostatak povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, i na kraju, (iv) “konfuzni i nejasni” navodi (vidi, slučajeve ESLJP-a, Kemmachev protiv Francuske, aplikacija br. 17621/91, kategoria (i), Mentzen protiv Latvije, Aplikacija br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, Aplikacija br. 4241/03, kategorija (iii)).

 

57. U smislu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, ocenjujući da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanu u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

 

58. Vraćajući se na konkretan slučaj, Sud podseća da su okolnosti podnetog zahteva u neposrednoj vezi s krivičnim postupkom koji je vođen protiv podnosioca zahteva zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo „falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, KZRK-a“, zato što je lažnu javnu ispravu podneo Direkcije za urbanizam, opštine Priština u cilju legalizacije bespravno sagrađenog objekta. U redovnom sudskom postupku, podnosilac zahteva je u  svim instancama proglašen krivim, pri čemu mu je izrečena i propisana kazna.

 

59. Imajući u vidu ovakav isphod sudskog postupka, podnosilac zahteva smatra da su presude redovnih sudova njemu povredile prava i slobode garantovane članom 22 [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 53 [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, kao i stava 3 i 4 člana 5 (Pravo na slobodu i bezbednost) i člana 6 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP.

 

60. Međutim i pored činjenice da podnosilac zahteva navodi povredu  više članova Ustava i EKLjP, on  u suštinskom smislu pruža obrazloženje isključivo u vezi sa članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP.

 

Navodi o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP

 

61. Sud nalazi da podnosilac zahteva povredu  člana 31 Ustava  u vezi sa članom 6 EKLjP, dovodi u vezu sa principima i proceduralnim  garancijama  koje na direktan način utiču na pravičnost krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca zahteva pred redovnim sudovima, a oni su; a) Princip ravnopravnost stranaka u postupku, b) Princip kontradiktornosti, c) Nedostatk  obrazloženja presuda, kao i sa d) Dužinom trajanja postupka.

 

62. Sud nalazi da pomenute garancije i principe pravičnosti postupka, podnosilac zahteva dovodi u vezu kako sa krivičnim postupkom pred Osnovnim i Apelacionim sudom tako i Vrhovnim sudom, što u suštinskom smislu  nameće obavezu Sudu, da sve presude    „razmatra u celini“  u kontekstu navedenih povreda član 31 Ustava,  a što je u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu:ESLjP), koja kaže da je „zadatak Suda da da razmotri postupak u celini, što u konkretnom slučaju obuhvata sve odluke redovnih sudova  u jednom postupku” (vidi, između ostalog, presudu ESLjP u predmetu Helmers protiv Švedske , od 29. oktobra 1991. godine, aplikacija br. 11826/85, Serija A br. 212, str. 15, st. 31).

 

Navodi o povredi a) Principa  ravnopravnosti stranaka u postupku, i  b) principa kontradiktornosti

 

63. Sud pre razmatranja konkretnih navoda, želi da navede  da se pravičnost postupka bazira na principima, između ostalih, ravnopravnost stranaka u postupku koje se, iako nije navedeno u članu 6. ESLjP, razvio kroz sudsku praksu, kao i na pravu konfrontacije  i suočavanja, kao dela  prava  optuženog, a koje podrazumeva, da u toku postupka ispita sve dokaza optužbe i tako zapravo osigura primenu načela kontradiktornosti. Iako se ovi principi mogu posmatrati odvojeno, međusobno se prožimaju i nekada ih je teško razdvojiti. Razlog što Sud ovo sada ističe jeste upravo činjenica da su navodi podnosioca kojima problematizuje korištenje  dokaza isprepleteni i sa navodima o nemogućnosti da ospori dokaze  i baziranju odluka na iskazu svedoka koje ponavlja u svim fazama sudskog postupka, te će Sud oba principa  razmotriti zajedno.

 

64. Vraćajući se na konkretne navode podnosioca zahteva o povredama principa ravnopravnost stranaka u postupku i principa kontradiktornosti, Sud nalazi da podnosilac zahteva kao osnov tih  povreda navodi činjenicu da je  “Prvostepeni sud presudu podržao sa neprihvatljivom dokazima“, pri tom ističući  „da, prvostepeni sud nije ocenio tačnost kontradiktornih dokaza izjave svedoka što je uticalo i na kvalifikaciju kričinog dela za koje je  on optužen“.

 

65. U konkretnom slučaju Sud naglašava da član 6. EKLjP, ne garantuje  pravo da svi dokazi predloži budu prihvaćeni, niti zahteva da se slede bilo kakva određena pravila u ocenjivanju dokaza.Ustavni sud ukazuje da je sud dužan da oceni sve dokaze pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, pa onda na osnovu takve brižljive ocene  da izvede  zaključak da li je neka činjenica dokazana po principu slobodne ocene dokaza. Slobodna ocena dokaza, međutim, zahteva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu i izvođenje zaključaka o dokazanosti određene činjenice (vidi, ESLjP, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, aplikacija br. 20524/92, stav 78).

 

66. Dovodeći u vezu navedene principe, sa konkretnim postupkom, izvođenja i ocene dokaza kao i iskaza svedoka u kontekstu klasifikacije krivičnog dela, Sud nalazi da podnosilac u zahtevu nije dokazao da su njegovi predlozi tokom trajanja krivičnog postupka proizvoljno odbijeni, ili da bi upravo ti dokazi bitno uticali na rezultat konkretnog postupka, niti u predmetu postoji bilo šta što bi ukazalo na proizvoljnost suda u vođenju krivičnog  postupka, te  da je dokazni postupak od strane redovnih sudova zloupotrijebljen na štetu podnosioca zahteva.

 

67. U stvari, ono što Sud nalazi u spisima predmeta, jeste činjenica da je podnosilac i njegov zastupnik tokom celog trajanja krivičnog postupka pred svim nivoima sudova,  iznosili  priznanje sudskom veću  u kome  se kaže […]  “da je istina da u okviru objekata za koje se opremio sa građevinskom dozvolom, izgradio je jedan kolektivni stambeni objekat bez građevinske dozvole […]   ali da ne znaju ko je  mogao da preda izmenjenu skicu projekta“.

 

68. S tim u vezi, Sud opaža da je očigledno priznanje podnosioca i zastupnika, da izgrađeni objekat nije imao urednu  dokumentaciju, odnosno, da se radi o bespravno sagrađenom objektu,  jeste činjenica priznanja koja se tokom postupka nije morala dokazivati izvđenjem dokaza ili saslušanjem svedoka od strane sudova, i to upravo  iz razloga  što je to utvrđeno a samim tim i dokazano.

 

69. Da je Osnovni sud detaljno  ocenjivao odbranu podnosioca zahteva, da se primetiti i u obrazloženju njegove  presude [PKR.br. 359/18], u kojoj između ostalog stoji, “Sud je  ocenio i odbranu optuženog, međutim istu je utvrdio kao neosnovanu“, što svakako ne ide u prilog navodu podnosioca zahteva da su njegovi predlozi proizvoljno odbijeni. Po mišljenju Suda, to što podnosilac nije zadovoljan ishodom ocenjivanja njegove    odbrane, svakako nije nešto što ide u prilog njegovoj tvrdnji o nepravičnosti postupka.

 

70. Šta više, Sud je u nastavku obrazloženja presude [PKR.br. 359/18], takođe primetio da je Osnovni sud shodno članu 262. stav 1 ZKP, podnosiocu zahteva pružio mogućnost da se suprotstavi dokazima kao i izjavama  Š., a zatim i B. S., te da je tek posle  ocene tog dela postupka,  on izveo zaključak  da je […] podnosilac  intervenišući-promenio  javni dokument“. Sud podseća da član 262. stav 1 ZKP, u relevantnom delu glasi:

 

“Član 262

Dokazi kao osnov krivice

 

1. Sud ne može da proglasi optuženog krivim samo na osnovu ili dajući presudan značaj svedočenjima ili drugim dokazima koje okrivljeni ili branilac ne mogu da ospore ispitivanjem u toku krivičnog postupka”

 

[…]”.

 

71. Upravo primenjena zakonska odredba član 262 stav 1. ZKP , i radnje koje su shodno njoj preduzeli podnosilac zahteva i njegov zastupnik  potvrđuju između ostalog, da su oni imali  mogućnost, da se  tokom krivičnog postupka suprostave ne samo dokazima tužilaštva, već i izjavama  lica  Š., i zatim i B. S., što svakako ide u prilogu poštovanja principa kontradiktornosti postupka, a samim tim i izvođenju  zaključka  o kakvoj se klasifikaciji bića  krivičnog dela radi za koje je podnosilac optužen.

 

72. Upravo, ono što Sud dalje nalazi u presudi [PKR.br. 359/18], Osnovnog  suda jeste detaljno elaborisanje  žalbenog navoda zastupnika podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnom kvalifikacijom krivičnog dela, pri tome pružajući detaljno obrazloženje, šta je sve presudno uticalo i doprinelo  da se podnosilacu  zahteva stavi na teret  izvršenje   krivičnog dela  “falsifikovanje dokumenata iz člana 398. stav 2, KZRK-a“.

 

73. U prilog tome, Sud citira deo obrazloženje iz presude [PKR.br. 359/18], Osnovnog suda;

 

“Sud je ocenio i tvrdnju odbrane u vezi sa pravnim kvalifikovanjem inkriminisanih radnji, aludirajući da pravično pravno kvalifikovanje za ove radnje, trebalo da bude član 398. stav 1, KZRK-a a ne kvalifikacioni oblik ovog krivičnog dela iz stava 2, istog člana, i ovu tvrdnju sud ocenjuje u potpunosti kao neosnovanu zbog činjenice jer je optuženi preduzeo promene javnog dokumenta i skica u kojoj je učinio promene, tretira se kao javni dokument zbog činjenice jer ova skica je pripremljena i izdata od jednog državnog opštinskog organa i svako intervenisanje u takvim dokumentima, smatra se  kao inkriminisana radnja na osnovu stava 2, člana 398. KZRK-a“.

 

74. Iz datih obrazloženja, očigledno je da je Osnovni sud preduzeo sve potrebne zakonske radnje kako bi se principi „ravnopravnosti stranka u postupku“ i „kontradiktornost“, ispoštovanle  u granicama pravičnosti sprovedenog krivičnog postupka.

 

75. Dalje, što se tiče  pitanja, da li su ovi principi bilo poštovani i od strane Apelacionog  i Vrhovnog suda, Sud posle uvida u osporene presude smatra, da sami postupci podnosioca zahteva i radnje koje su sudovi  preduzimali u žalbenim postupcima  nedvosmisleno idu u pravcu njihovog poštovanja. U prilog tome, Sud će u nastavku predstaviti navode podnosioca zahteva kao i delove presuda Apelacionog i Vrhovnog suda, koje su kod Suda stvorile jasnu sliku poštovanja pomenutih principa.

 

76. Vraćajući se na žalbeni postupk podnosioca pred Apelacionim sudom, Sud je zapazio da je u stvari on ponovo, suštinu žalbenih navoda gradio na dvema činjenicama, a one su, i) da se podnosilac ne može smatrati odgovornim licem jer nema direktnog umišljaja te da samim tim nema ni uzročne  veze  između postupka i navodne posledice, i, ii)  dokument (odnosno izmenjena skica) koja je predmet optužnice nije izdao okrivljeni, stoga, nije ispunjen uslov iz stava 2 i treba izvršiti prekvalifikaciju krivičnog dela.

 

77. U prilog tome, Sud nalazi da se Apelacioni sud baveći se osnovanošću navedenih žalbenih navoda, posebno dotakao pitanja „nepostojanja umišljaja“, i „direktne veze između postupka i posledice“, u prilog tome, Apelacioni sud nije samo ponovio činjenicu da je sam „podnosilac zahteva priznao da je objekat izgradio bez dozvole“, već se dotakao i veze između podnete skice na kojoj su urađene promene i izgrađenog objekta, pri tome zaključujući „da  je objekat izgrađen baš prema izmenjenoj skici“ . Pa se time može postaviti pitanje, ako podnosilac zahteva, kao što tvrdi, nije znao da postoji izmenjena skica, kako je onda moglo doći do podudarnosti sa izgrađenim objektom, odnosno, kako je moguće sagraditi objekat baš prema izmenjenoj skici za koju on u žalbeom postupku   tvrdi da nije znao da postoji.

 

78. Šta više, Sud nalazi da je Apelacioni sud ocenio i navod zastupnika podnosioca u vezi sa pravnom kvalifikacijom inkriminisanih postupaka podnosioca, pri tome odbacijući ih kao neosnovane iz razloga što je „optuženi preduzeo različite mere u javnom dokumentu i skica gde je izvršio promene smatra se kao javni dokument, zato što je ta skica pripremljena i izdata od strane javnog opštinskog organa – Direkcije za urbanizam u opštini Priština. Stoga, ova krivična radnja spada u domen stava 2 člana 398. KZRK-a“.

 

79. Dalje, što se tiče postupka pred Vrhovnim sudom, Sud nalazi da je u zahtevu za zaštitu zakonitosti, zastupnik podnosioca naveo “da su presude zahvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka, da presuda Osnovnog suda nije sastavljene shodno člana 370. ZKP-a,“ i da je u konkretnom slučaju došlo do zastarevanja krivičnog gonjenja.

 

80. Vrhovni sud je sve žalbene navoda zastupnika podnosioca zahteva odbio kao neosnovane, pri tome nalazeći;

 

370. “da su obe presude u vezi sa istim sastavljene prema odredbi člana 370. ZKP-a, iste su dale zakonsko obrazloženje o svim odlučnim činjenicama na osnovu kojih je doneta meritorna odluka u vezi sa istim i u obrazloženju su obrazloženi su izvedeni dokazi“.

 

1. „da je osuđeni izmenio skicu projekta u cilju korišćenja tog dokumenta kao original i isti je podneo zajedno sa građevinskom dozvolom Direkciji inspektorata opštine Priština“

 

81. Sud ne može a da ne primeti i još jednu bitnu činjenicu, koja nije u direktoj vezi sa navodom u ravnopravnošću stranaka ili kontradiktornošću, ali svakao ide u prilog pravičnosti postupka, a to je, da je Vrhovni sud u presudi dao i konkretan odgovor na navod podnosioca zahteva u vezi sa zastarevanjem  krivičnog gonjenja, pri tome  zaključujući,  da u konkretnom slučaju nije došlo ni do zastarevanja krivičnog gonjenja, jer je krivično delo izvršeno u septembru 2013. godine, dok je presuda Apelacionog suda doneta 21.06.2021. godine. Dakle, prošlo je 7 (sedam) godina i 7 (sedam) meseci od izvršenja krivičnog dela za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 5 (pet) godina. Znači, nije postignuta zastarelost krivičnog gonjenja.

 

82. Imajući u vidu sve navedeno Sud nalazi  da je u predmetnom postupku data razumna mogućnost i optužbi i odbrani da iznesu svoju dokaznu građu. U toku celog postupka podnosilac zahteva  je imao zastupnika, te mogućnost da svoje argumente suprotstavi argumentima optužbe, da se suprostavi spornim izjavama, da ospori dokaze. Dakle, ne može se zaključiti da je podnosilac  na bilo koji način dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na tužilačku stranu, kao ni da je u konkretnom slučaju došlo do povrede principa kontradiktornosti.  Takođe, Sud ističe, da su redovni sudovi prilikom donošenja svojih odluka primenili relevantne zakonske odredbe.

 

83. S tim u vezi, Sud zaključuje, da se navodi podnosioca zahteva o povredi principa ravnopravnosti stranaka u postupku, kao i povrede principa kontradiktirnosti, kvalifuikuju kao navodi  koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi.

 

370. c) Navodi podnosioca zahteva o nedostatku obrazloženja osporenih presuda shodno člana 370. stav 7 ZKP-a

 

84. Što se tiče navoda podnosioca zahteva o neobrazloženim sudskim odlukama, Sud nalazi da on navedenu povredu dovodi u vezu sa činjenicom  da su redovni sudovi doneli presude koje nisu bile u potpunom skladu sa zakonskim obavezama člana 370 (Sadržaj pismeno izrađene presude) stav 7. ZKP, jer  ne sadrže obrazloženja u vezi sa  ocenom tačnosti kontradiktornih dokaza, „posebno, da prvostepeni sud nije ocenio tačnost kontradiktornih dokaza“.

 

85. Kao prvo, Sud podseća da relevantna odredba člana 370. stav 7. ZKP, u relevantnom delu glasi:

 

“7. Sud će jasno i iscrpno izneti ocenu činjenica koje uzima kao dokazane ili nedokazane i iz kojih razloga. Sud će takođe naročito oceniti verodostojnost protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine dokaze stranaka, kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li je optuženo lice učinilo krivično delo i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženo lice i krivično delo”.

 

86. Imjući to u vidu, Sud primećuje da člana 370. stav 7. ZKP , uređuje suštinu i sadržaj sudske presude, odnosno šta  jedna  sudska presuda po svojoj sadržini trebala da ima,  kao  i principe kojih se sudovi u tom pravcu moraju pridržavati. Na osnovu toga se može zaključiti, da podnosilac zahteva povredu člana 31 Ustava dovodi u vezu sa činjenicom da sve presude redovnih sudova, sa akcentom na  presudu [PKR.br. 359/18], Osnovnog suda, nisu obrazložene shodno zakonskoj obavezi člana 370. stav 7. ZKP, i to iz razloga  “što  prvenstveno prvostepeni sud  nije  pravilno ocenio tačnosti kontradiktornih dokaza“.

 

87. Dakle sagledavajući navode podnosioca zahteva, u kontekstu neobrazloženih sudskih odluka, Sud, navodi, da nije sporna činjenica da prema ustaljenoj praksi ESLjP  i Ustavnog suda, član 6. stav 1. EKLjP obavezuje sudove, između ostalog, da obrazložu svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (vidi presud ESLjP  Ruiz Torija protiv Španije, aplikacija br. 18390/91 od 9. decembra 1994. godine, stav 29). ESLjP  i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi presudu ESLjP, Suominen protiv Finske, aplikacija br. 37801/97  od 1. jula 2003. godine).

 

88. Međutim, i ako ESLjP tvrdi, da član 6, stav 1 EKLjP, obavezuje sudove da daju razloge za svoje presude, on je takođe smatrao da se to ne može razumeti kao zahteva za detaljnim odgovorom  na svaki izneseni argumenat (Vidi: slučajeve ESLjP, presudu  Van de Hurk protiv Holandije, aplikacija br. 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, str. 61.,  presudu Higgins i drugi protiv Francuske, aplikacija br. 134/1996/753/952, od 19. februara 1998. godine, stav 42).

 

89. Ali i pored te fleksibilnosti koju ESLjP predviđa, kada se radi o obavezama obrazlaganja presuda, Sud mora da ponovi,  da kada se radi o konkretnom zahtevu, on se u prethodnom delu analize žalbenih navoda podnosioca zahteva,  između ostalog dotakao i bavio  upravo pitanjem kontradiktornosti postupka, sa posebnim akcentom na presudu [PKR.br. 359/18], Osnovnog suda, koju podnosilac zahteva smatra “najproblematičnijom” kada je u pitanju njeno obrazloženje. Upravo Sud je tom prilikom zaključio, da je postupak pred Osnovnim sudom sproveden uz poštovanje principa kontradiktornosti stranaka u postupku, kao što su bili i postupci koje su  u nastavku vodili Apelacioni i Vrhovni

 

90. Šta više, Sud je takođe naveo i činjenicu, da se i Vrhovni sud upravo bavio navodom podnosioca da presuda [PKR.br. 359/18],  Osnovog suda nije sastavljena shodno članu 370 stav 7. ZKP, pri čemu je uz detaljno obrazloženje, koje i ovaj Sud podržava, zaključio da je taj navod podnosioca neosnovan, iz  razloga što “presuda ima zakonsko obrazloženje o svim odlučnim činjenicama na osnovu kojih je doneta meritorna odluka u vezi sa istim i u obrazloženju su obrazloženi su izvedeni dokazi“.

 

91. Imajući to u vidu, Sud navod podnosioca zahteva da presude redovnih sudova nisu obrazložene shodno zahtevima člana 370. stava 7. ZKP, nalazi kao navode koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi.

 

1. d) Navodi podnosioca zahteva u vezi sa dužinom trajanja postupka

 

92. U prilog povrdi dužine trajanja sudskog postupka, Sud nalazi da podnosilac kao glavni argumenat ističe, da sama činjenica što “Osnovni, Apelacioni i Vrhovni sud,nisu uspeli da  obezbede njemu pravično, nepristrasno suđenje  u razumnom roku dovelo je i pitanje samu  dužinu trajanja sudskog postupka”.

 

93. Međutim, Sud pre nego se upusti u argumentovanje ovog navoda, želi da napomene, da dužina trajanja postupka ne zavisi od samog ishoda  odnosno rezulata sudskog postupka, bilo on u korist ili na štetu neke od strana, kao što to podnosilac zahteva navodi, već da postoje jasno utvrđeni kriterijumi i principi koji se koriste prilikom određivanja njegove dužine trajanja.

 

94. Upravo kao prvi kriterijum ocene osnovanost navoda podnosioca zahteva u vezi sa povredom ustavnih prava i sloboda koja se odnose na suđenje slučaja u razumnom roku, Sud  uzima u  obzir načela i uslove uspostavljene kroz sudsku praksu ESLJP-a i potvrđene kroz sudsku praksu Suda. Shodno tome, tokom razmatranja navoda podnosioca zahteva.  U konkretnom slučaju kao prvi kriterijum Sud treba da odredi,(i) perioda trajanja postupka u celini u nadležnoj instituciji.

 

(i) Period koji će se uzeti u obzir

 

95. Sud pozivajući se na sudsku praksu ESLJP-a i svoju praksu, ocenio da računanje vremenskog trajanja postupaka, počinje u trenutku kada se nadležni sud pokrene na zahtev strana radi utvrđivanja navodnog legitimnog prava ili interesa (vidi, predmet ESLJP-a: Poiss protiv Austrije, presuda od 23. aprila 1987. godine, aplikacija 17/1986/115/163. stav 50). Ovaj proces se smatra okončanim donošenjem konačne sudske odluke od strane poslednje nadležne sudske instance (vidi, predmet ESLJP-a Eckle protiv Savezne Republike Nemačke, presuda od 15. jula 1982. godine, aplikacija br. 8130/78, stav 74, i slučaj KI177/19, podnosilac zahteva: GTP „Sokoli“, presuda od 16. aprila 2019. godine, stav 98).

 

96. Što se tiče konkretnog  slučaja,  imajući u vidu da je 5.decembra 2018. godine, presudom  [PAKR br.514/18],   Apelacionog suda, predmet između ostalog i  podnosioca zahteva vratio   pred Osnovni  sud na početnu fazu suđenja, period koji Sud   može uzeti u obzir u cilju utvrđivanja dužine trajanja postupka, jeste period  upravo od od 5.decembra 2018.godine, pa do 20.septembra 2021. godine, kada je Vrhovni sud doneo presud [PML.BR.279/2001] u ponovljenom postupku. Što u konkretnom smislu znači period od  3 (tri ) godine, 8 (osam) meseci i 15 (petaest) dana.

 

97. Međutim, Sud nalazi da su redovni sudovi i pored činjenice da se radi o komplikovanom krivičnom postupku, sa večim brojem lica, u kome su izvođeni dokazi i saslušavani svedoci, uspeli da u periodu od 3 godine 8 meseci i 15 dana donesu tri presude, predstavlja efikasnost sudskog sistema, što svakako ne ide u prilog navodu podnosioca zahteva o nerazumno dugom trajanju postupka.

 

(ii) Relevantna načela

 

98. Sud pre svega ističe da, prema doslednoj sudskoj praksi ESLJP-a, koja se takođe odražava u sudskoj praksi Suda, razumnost dužine trajanja postupka mora biti ocenjena u smislu okolnosti slučaja, uzimajući u obzir uslove utvrđene u sudskoj praksi ESLJP-a, odnosno, uslovi se odnose na: (a) složenost slučaja; (b) ponašanje strana u postupku; (c) ponašanje nadležnog suda ili drugih javnih organa; i (d) značaj onoga što je u pitanju za podnosioca zahteva u sporu (vidi, slučajeve ESLJP-a: Mikulić protiv Hrvatske, presuda od 7. februara 2002. godine,aplikacija 53179/99, stav 38; Comingersoll S.A. protiv Portugalije, presuda od 6. aprila 2000. godine, aplikacija br. 35382/97; Frydlender protiv Francuske, presuda od 27. juna 2000. godine, aplikacija br. 30979/96 stav 43, vidi, takođe, slučajeve Suda: KI07/15, podnosilac zahteva: Shefki Zogiani, rešenje o neprihvatljivosti od 23. septembra 2016. godine, stavovi 53-62; KI23/16, podnosilac zahteva: Qazim Bytyqi i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 5. maja 2017. godine, stav 58).

 

• Složenost slučaja

 

99. Što se tiče složenosti slučaja, Sud se poziva na sudsku praksu ESLJP-a, i sudsku praksu Suda kroz koje je naglašeno da složenost slučaja može biti povezana sa činjeničnim i pravnim pitanjima, ali može biti povezana i sa umešanošću nekoliko strana u postupku ili određenim brojem dokaza koji će se razmatrati pred redovnim sudovima (vidi, mutatis mutandis, slučajeve ESLJP-a: Katte Klitsche de la Grange protiv Italije, presuda od 19. septembra 1994. godine, aplikacija.br. 21/1993/416/495, stav 55; protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 8. jula.1987.godine, aplikacija br.9580/81, stav 72).

 

100. U konkretnom slučaju, Sud nalazi da se slučaj podnosioca zahteva tiče krivičnog postupka u kome se pojavljuju veći broj lica protiv kojih se vodio krivični postupka. To dakle podrazumeva, da je tokom trajanja postupka bilo potrebno preduzimati veći broj proceduralnih radnji, saslušavati veći broj svedoka, izvoditi dokaze,kakao tužilaštva tako i odbrane. Sve to utiče direktno i na zaključak da se radi o složenom sudskom postupku.

 

• Ponašanje podnosioca zahteva

 

101. Što se tiče ponašanja podnosioca zahteva u konkretnom slučaju u postupku pred redovnim sudovima, Sud ispred sebe ima celokupnu proceduralnu aktivnost, na osnovu koje se može zaključiti, da je podnosilac zahteva imao veoma aktivnu ulogu u cilju završetka sudskog postupka.

 

• Ponašanje relevantnih pravosudnih organa

 

102. Sud prvo podseća na principijelni stav ESLJP-a da stav 1, člana 6. EKLJP-a zahteva od država ugovornica da organizuju svoje pravne sisteme na takav način da nadležni organi ispune zahteve predmetnog člana, uključujući i obavezu da razmatraju slučajeve u razumnom roku (vidi, slučajeve ESLJP-a: Luli i drugi protiv Albanije, presuda od 1. aprila 2014. godine, aplikacija 64480/09,64482/09,12874/10,56935/10,3123/12,31355/09, stav 91, i Abdoella protiv Holandije, presuda od 25. novembra 1992. godine, aplikacija br. 12728/87, stav 24, i Mishgjoni protiv Albanije, presuda od 7. decembra 2010. godine, aplikacija br. 18381/05).

 

103. Sud je takođe i kroz svoju sudsku praksu naglašavao da redovni sudovi imaju u vidu ustavnu i zakonsku obavezu da okončaju predmete u razumnom vremenskom roku kako ne bi stvarali zabunu i neizvesnost. Redovni sudovi ne mogu dozvoliti neograničeno prenošenje predmeta s jedne na drugu sudsku instancu. U suprotnom, bilo bi narušeno poverenje javnosti u celokupan pravni poredak (vidi, u vezi sa ovim obrazloženjem Suda, slučaj: KI104/20, stav 62).

 

104. Međutim, sagledavajući ponašanja relevantnih  sudova,  može se zaključiti, da su oni  u potpunosti pratili proceduralne zahteve pravičnog suđenje, pri čemu su zakazivali  redovno sudske postupke, saslušavali  svedoke, analizirali predložene dokaze.

 

105. U tom smislu, Sud smatra da su redovni sudovi imali aktivnu ulogu u cilju okončanja krivičnog postupka, te da nisu ničim doprineli nerazumno dugom trajanju postupka. Naprotiv, sama činjenica da su u vremenskom periodu od 3 (tri ) godine, 8 (osam) meseci i 15 (petaest) dana uspeli da donesu tri sudske odluke u svim instancama je dovoljan pokazatelj njihove efikasnosti.

 

• Značaj pitanju za podnosioca zahteva u sporu

 

106. Što se tiče samog značaja pitanja koje se rešava pred Osnovnim sudom, Sud se poziva na sudsku praksu ESLJP-a, koja pojašnjava da jedna kategorija slučajeva zahteva posebna ekspeditivna rešenja. Prema ovoj praksi, primeri koji zahtevaju posebnu pažnju i prioritetna rešenja su slučajevi koji se odnose na status i građansku sposobnost, slučajevi u vezi sa starateljstvom nad decom i odnosom roditelj-dete, sporovi iz radnog odnosa, slučajevi podnosilaca zahteva koji boluju od „neizlečive bolesti„ i imaju „očekivani skraćeni životni vek”, kao i slučajevi o pravu na obrazovanje (vidi, slučajeve ESLJP-a:, Bock protiv Nemačke, presuda od 21. februara 1989. godine, aplikacija 1/1988/145/199. stav 49; Laino protiv Italije, presuda od 18. februara 1999. godine,aplikacija br.33158/96, stav 18: Mikulić protiv Hrvatske, gore citiran, stav 44).

 

107. Što se tiče značaja sudskog postupka za podnosioca zahteva, evidentno je da je on bio od velike važnosti za njega. Međutim na osnovu spisa predmeta proizilazi  da je takođe  od velike važnostio  bio i za redovne sudove, što je upravo doprinelo činjenici  da se on okonča u relativno  kratkom vremenskom periodu.

 

108. Shodno tome Sud navode podnosioca zahteva u vezi sa dužinom trajanja postupka nalazi kao navode  ii)  koji se kategorišu kao “očigledni ili jasni nedostatak povrede”.

 

109. S tim u vezi, Sud zaključuje da se navodi podnosioca zahteva o povredi  člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP, a koje on dovodi u vezu sa provredom principa “ravnopravnosti stranaka”, principom  “kontradiktornosti”, neobrazloženom  sudskom odlukom kao  i dužinom trajanja postupka,   trebaju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, shodno Pravilu 39 (2) Poslovnika.

 

Navodi podnosioca zahteva o povredi člana  22, 53 Ustava, kao i člana  5 stava 3 i 4 EKLjP

 

110. Sud takođe nalazi da podnosilac zahteva smatra da je njemu povređen i  član 22,53 Ustava, kao i člana 5 stav 3 i 4 EKLjP,  pri tome ne pružajući objašnjenja koja idu u prilog tim navodnim povredama.

 

111. Imajući to u vidu, Sud podseća da prema uspostavljenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovan u skladu sa kriterijumom (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi kada se ispuni jedan od dva karakteristična uslova, i to;

 

28. a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta to sasvim očigledno (vidi: u tom smislu, predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) br. 4241/03 od 28. oktobara 2010. godine, vidi, takođe, Baillard protiv Francuske (odluka) br. 6032/04 od 25. septembra 2008. godine).

 

5. b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).

 

112. U kontekstu konkretnog slučaja, podnosilac zahteva je samo naveo povrede članova  22 i 53  Ustava kao i člana 5 stava 3 i 4 EKLjP, pri tome pružajući navode koji na jasan način ne      obrazlažu kako je došlo do povrede ovih članova. Povodom ovih navoda, Sud primećuje da podnosilac zahteva samo pominje relevantne članove, ali ne razrađuje dodatno kako i zašto je došlo do povrede ovih relevantnog člana Ustava. Sud podseća da je on dosledno isticao da samo pozivanje na članove Ustava i EKLJP i njihovo pominjanje nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva treba da osiguraju obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, predmete KI175/20, citiran gore , stav 81, KI166/20 citiran gore stav 52, KI 04/21 citiran gore stav 38- 39).

 

113. Shodno tome, Sud utvrđuje da, što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava koja su zagarantovana članovima 22 i 53 Ustava,kao i 5 stava 3 i 4 EKLJP oni se trebaju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi jer je podnosilac zahteva jednostavno naveo jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, pri tome ne objašnjavajući ih.

 

Zaključak

 

114. Stoga, Sud zaključuje, dase zahtev u celosti treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim  na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.

 

 

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom 113. 7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika, jednoglasno, dana 13.oktobra 2022. godine,

 

ODLUČUJE

 

1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

1. DA DOSTAVI ovu odluku stranama;

 

• DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i

 

1. Ova odluka stupa na snagu odmah.

Sudija izvestilac                                                      Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban                                                                         Gresa Caka -Nimani