USTAVNI SUD

KI193/23, Podnosilac Vllaznim Hamdija, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova PML. br. 135/2023 od 10. maja 2023. godine

KI193/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 26. juna 2024. godine, objavljeno dana 24. jula 2024. godine 

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan.

Okolnosti konkretnog slučaja se tiču optužnice [PP. I. br. 239/2019] koju je Osnovno tužilaštvo u Gnjilanu podiglo protiv podnosioca zahteva, zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 173. stav 1. tačka 1.5; neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja iz člana 366. stav 1; kao i upotreba oružja ili opasnog oruđa iz člana 367. stav 1. i 3. Krivičnog zakonika.

Predmet podnosioca zahteva razmatran je šest (6) sudskim odlukama, počevši odlukom Osnovnog suda, koji je kroz optužnicu [PP. I. br. 239/2019] proglasio krivim podnosioca zahteva, zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 173. stav 1. tačka 1.5; neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja iz člana 366. stav 1; kao i upotreba oružja ili opasnog oruđa iz člana 367. stav 1. i 3. Krivičnog zakonika. Osnovni sud je izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 25 godina, uključujući i vreme provedeno u pritvoru.  Takođe, oružje i municija su oduzeti u skladu sa odredbama drugog i trećeg stava presude. Nakon podnošenja žalbe, Apelacioni sud je presudom [PAKR. br. 498/2021] delimično usvojio žalbu podnosioca zahteva preinačivši pravnu kvalifikaciju krivičnog dela i presudu.  Shodno tome, podnosilac je proglašen krivim za krivično delo ubistvo iz člana 172. Krivičnog zakonika, i osuđen kaznom zatvora u trajanju od 23 godine, uključujući i vreme provedeno u pritvoru. Sledstveno tome, Vrhovni sud je presudom [Pml. 239/2022] od 18. jula 2022. godine ukinuo gore navedene presude i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz obrazloženje da je sastav pretresnog veća u Osnovnom sudu bio nezakonit, shodno članu 384. stavu 1.2. Zakonika o krivičnom postupku.

U ponovnom postupku, Osnovni sud je doneo presudu [PKr. br. 141/20222] od 22. novembra 2022. godine, kojom je proglasio podnosioca krivim za ubistvo iz člana 172, neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja iz člana 366. stav 1., kao i upotreba oružja ili opasnog oruđa iz člana 367. stav 1. i 3. Krivičnog zakonika.  Tom prilikom, Osnovni sud izrekao mu je kaznu zatvora u trajanju od ukupno 20 godina, računajući vreme provedeno u pritvoru, i naložio oduzimanje oružja i metaka pronađenih u posedu optuženog.  Podnosilac zahteva je bio dužan da u roku od 10 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, plati sudski paušal, troškove veštačenja, naknadu štete za Fond za obeštećenje žrtava krivičnih dela, kao i troškove postupka.  Dok je oštećeni B.S. upućen na redovnu građansko-pravni spor radi ostvarivanja imovinsko-pravnog potraživanja.  Ovu odluku je potvrdio Apelacioni sud presudom [PAKR. br. 731/2022] od 26. januara 2023. godine i Vrhovni sud presudom [Pml. br. 135/2023] od 10. maja 2023. godine kojom je odbijen zahtev podnosioca sa obrazloženjem da presuda Osnovnog suda [PKr. br. 141/20222] nije zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka, jer su za sve odlučne činjenice izneti dovoljni razlozi, uključujući i razloge u vezi sa otežavajućim okolnostima.

Podnosilac zahteva osporava gore pomenute nalaze pred Sudom tvrdeći povredu članova 31 i 33 Ustava u vezi sa članovima 6 i 7 EKLJP.  Podnosilac zahteva posebno tvrdi povredu prava na obrazloženu sudsku odluku i povredu načela legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima.

Sud naglašava da podnosilac zahteva osporava odlučivanje redovnih suda, tvrdeći navodno odsustvo obrazložene sudske odluke, naglašavajući, između ostalog i kao što je gore objašnjeno, da osporena presuda u vezi sa presudama Apelacionog suda i Osnovnog suda nije obezbedila dovoljno obrazloženja u vezi sa ocenom relevantnih činjenica slučaja koje su dovele do konkretnog odlučivanja od strane redovnih suda, uključujući ocenu i primenu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti na štetu podnosioca zahteva, koje su imale za posledicu oštru kaznu za podnosioca zahteva, bez dovoljne analize i obrazloženja pravnih i činjeničnih okolnosti prilikom odlučivanja u konkretnom slučaju.

Sud primećuje da podnosilac zahteva, u vezi sa ovom tvrdnjom, ističe da presuda Apelacionog suda i presuda Vrhovnog suda ne sadrže uverljive razloge zašto su njegovi navodi, izneseni u žalbi i zahtevu za zaštitu zakonitosti, bili neodrživi i neosnovani u vezi sa odlukom o kazni.  U tom smislu, podnosilac zahteva ističe da su relevantni sudovi jednostavno prihvatili nalaze prvostepenog suda u vezi sa izricanjem krivične sankcije (kazne) bez davanja dovoljnog sudskog obrazloženja u vezi sa njihovim odlučivanjem.

Na osnovu obrazloženja redovnih sudova, Sud primećuje da su isti, prvo nakon što su razmotrili sve činjenice i okolnosti u vezi sa konkretnim slučajem, i ocenili olakšavajuće i otežavajuće okolnosti u konkretnom slučaju, uzeli u obzir kao glavni faktor (i) priznavanje krivice, građanski status, lični i moralni kontekst podnosioca zahteva, koji se ocenjuje kao olakšavajuća okolnost; i (ii) način, konkretne okolnosti, ponašanje, intenzitet, posledice, nameru izvršenja krivičnog dela, kao i činjenicu da je podnosilac zahteva bio na službenoj funkciji i da je delo izvršeno službenim oružjem, koja su se smatrala kao otežavajuće okolnosti.

Postupajući na taj način, Sud ističe da je Vrhovni sud ispunio svoju ustavnu obavezu da donese obrazloženu sudsku odluku, u skladu sa zahtevima člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, i sudskom praksom Suda i ESLJP-a.

Shodno tome, Sud zaključuje da ovi navodi podnosioca zahteva spadaju u drugu kategoriju (ii) navoda sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“, stoga ih Sud, kao takve, na ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim i shodno tome neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.

U vezi sa drugim navodom, podnosilac zahteva tvrdi da „visina izrečene kazne nije proporcionalna krivičnom delu“ za koje se isti proglasio krivim i bio osuđen.

Sud podvlači da član 7. EKLJP, u slučaju odsustva „formalne optužbe“, isključuje izricanje krivične sankcije pojedincu sve dok lična krivična odgovornost nije unapred utvrđena i proglašena. U suprotnom bi došlo do povrede principa pretpostavke nevinosti zagarantovanog i samim članom 6. stav 2. EKLJP (vidi predmet ESLJP,  G.I.E.M. S.r.l. i drugi protiv Italije, zahtev br. 1828/06, 34163/07 i 19029/11, presuda od 28. juna 2018. godine. 

Sud primećuje da je Osnovni sud, primenom odredaba o jedinstvenoj kazni, izrekao podnosiocu zahteva kaznu zatvora od ukupno 20 godina, uključujući i vreme provedeno u pritvoru, i naložio oduzimanje oružja i metaka pronađenih u posed optuženog.

Sud primećuje da član 172. Krivičnog zakonika utvrđuje minimalnu kaznu za krivično delo ubistvo, određujući da lice koje liši života drugo lice „kazniće se kaznom zatvora u trajanju od najmanje pet (5) godina“ ne navodi maksimalnu granicu kazne.  Dakle, član 172. predviđa minimalnu kaznu od pet godina za ubistvo.  To znači da ako je neko osuđen za ubistvo, minimalna kazna koju može dobiti je pet godina zatvora.  Međutim, ova odredba ne sprečava strožu kaznu ako to okolnosti slučaja zahtevaju.

Sud, kroz opšte zapažanje, naglašava da je u slučaju podnosioca zahteva protiv njega utvrđena krivična odgovornost i da je, shodno tome, oglašen krivim.  Shodno tome, krivične sankcije su mu izrečene u skladu sa važećim zakonodavstvom od strane redovnih sudova.

U tom smislu, Sud ocenjuje da se težina kazne u slučaju podnosioca zahteva ne čini neproporcionalna u odnosu na krivična dela za koja se tereti.

Stoga, na osnovu gore navedenih razrada, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva da visina kazne nije proporcionalna u odnosu na krivično delo, pripada drugoj kategoriji navoda (ii) koju karakteriše “očigledno i evidentno odsustvo povrede” i kao takve, iste na ustavnim osnovama, Sud proglašava očigledno neosnovanim i shodno tome, neprihvatljivim u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika.