USTAVNI SUD

KI202/21, Podnosilac zahteva: “KelkosEnergy” d.o.o, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova [ARJ.UZVP. br. 74/21] od 28. jula 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, obrazloženje sudske odluke, proceduralni legitimitet, mera obezbeđenja, privremena mera, prethodni postupak

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na odluke Ministarstva ekonomije i životne sredine (MEŽS) i Regulatornog ureda za energiju (RUE), kojima je podnosiocu zahteva priznato pravo da razvija delatnost proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora putem hidroelektrana na osnovu Zakona: br. 04/L-147 o vodama Kosova, br. 03/L-025 o zaštiti životne sredine, br. 05/L-084 o energetskom regulatoru i br. 05/L-085 o električnoj energiji. Međutim, jedan građanin, odnosno F.S., je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, kojom osporava zakonitost gore navedenih odluka i traži uvođenje privremene mere, odnosno odlaganje izvršenja gore navedenih odluka do meritornog odlučivanja slučaja.

Osnovni sud je prvo usvojio predlog F.S.-a, ali je Apelacioni sud, nakon žalbe MEŽS-a i RUE-a, vratio slučaj Osnovnom sudu na preispitivanje. Poslednje navedeni je ponovo usvojio zahtev F.S.-a, kome su se pridružila još dva građanina, da se obustavi izvršenje osporenih odluka do meritornog rešavanja slučaja. Međutim, Apelacioni sud je ovog puta ukinuo odluku Osnovnog suda i odlučio u korist žalbe MEŽS-a i RUE-a, ukidajući relevantnu privremenu meru. Nakon zahteva za vanredno preispitivanje sudske odluke u Vrhovnom sudu, poslednje navedeni je odbio odluku Apelacionog suda i ostavio na snazi rešenje Osnovnog suda, vraćajući na snagu privremenu meru, odnosno obustavu osporenih odluka MEŽS-a i RUE-a, do konačnog odlučivanja redovnih sudova o zakonitosti osporenih odluka.

Pred redovnim sudovima je, u suštini, bilo sporno ispunjenost uslova iz člana 10 (bez naslova), 22 (bez naslova) i 34 (bez naslova) Zakona br. 03/L-202 o upravnim sporovima, odnosno da li je (i) tužilac F.S. imao aktivnu legitimaciju da ospori odluke MEŽS-a i RUE-u, uključujući i to da li su na istog direktno uticale ove odluke, i shodno tome, u zavisnosti od ovog nalaza, tužbu je trebalo odbiti ili ne; i da li bi u okolnostima konkretnog slučaja, (ii) izvršenje odluke nanelo tužiocu F.S. štetu koja bi bila teško popravljiva i ista ne bi bila u suprotnosti sa javnim interesom; i (iii) odlaganje ne bi nanelo veliku štetu suprotnoj strani, odnosno podnosiocu zahteva. U razradi ovih pitanja, mišljenje i obrazloženje Osnovnog suda i Vrhovnog suda su se bitno razlikovali od mišljenja Apelacionog suda.

Podnosilac zahteva je pred Sudom navodio da su mu povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1 Protokola br. 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog, i zbog nedostatka obrazložene sudske odluke, u suprotnosti sa procesnim garancijama definisanim članom 31. Ustava i članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, posebno u postupku koji je sproveden u Vrhovnom sudu.

Ocenjujući navode podnosioca zahteva, Sud je razradio opšta načela svoje sudske prakse i one Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa obrazloženjem sudskih odluka, a zatim je iste primenio na okolnosti konkretnog slučaja. U tom smislu, Sud je zaključio da Vrhovni sud, mimo opisa zakonskih odredbi, nije dao dovoljno obrazloženja u vezi sa uslovima koji moraju biti ispunjeni da bi se odlučilo o obustavi odluka MEŽS-a i RUE-a, niti je razmotrio da li tužilac ima procesni legitimitet, kako to nalažu relevantne odredbe Zakona o upravnim sporovima. Pored toga, i uprkos činjenici da je nedostatak razmatranja ovih odredbi Zakona o upravnim sporovima kontinuirano istican u sudskim instancama kroz relevantne žalbe podnosioca zahteva, Vrhovni sud je jednostavno uvažio stav Osnovnog suda, ne rešavajući nijedan argument podnosioca zahteva.

Tačnije, Sud je, dajući sveobuhvatnu ocenu okolnostima konkretnog slučaja, utvrdio da osporena presuda Vrhovnog suda nije u potpunosti i jasno razradila (i) odlučne činjenice i pravne uslove u vezi sa omogućavanjem odlaganja izvršenja odluka MEŽS-a i RUE-a; i (ii) nije dala konkretan odgovor na navod podnosioca zahteva u vezi sa nedostatkom procesnog legitimiteta tužioca. Oba ova aspekta odražavaju suštinske i odlučne navode podnosioca zahteva, koji, na osnovu sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava, nužno moraju biti razrađeni i obrazloženi od strane sudova kako bi se poštovale procesne garancije definisane u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pored toga, na sličan način i zasnovano na istim načelima, Sud je odlučio u slučaju KI75/21. U ova dva slučaja, KI75/21 i KI202/21, Sud je istakao važnost da uvođenje privremene mere, odnosno obustave izvršenja odluka do meritornog odlučivanja slučaja, mora biti razumno, srazmerno i zasnovano na detaljnom obrazloženju ispunjenosti uslova definisanih u ovom kontekstu u relevantnim odredbama Zakona o upravnim sporovima.

Sud je istakao da je njegova presuda doneta samo u vezi sa postupkom za obustavu osporenih odluka MEŽS-a i RUE-a pred redovnim sudovima dok poslednje navedeni ne odluče o meritumu tužbe. Pitanje zakonitosti osporenih odluka MEŽS-a i RUE-a se razmatra pred redovnim sudovima i presuda Suda u ovom slučaju ni na koji način ne prejudicira njihovo odlučivanje u vezi sa tužbom protiv osporenih odluka MEŽS-a i RUE-a.

Konačno, na osnovu pojašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je zaključio da je osporena presuda Vrhovnog suda [ARJ.UZVP. br. 74/21] od 28. jula 2021. godine doneta u suprotnosti sa procesnim garancijama utvrđenim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog nepostojanja obrazložene sudske odluke, vraćajući slučaj na preispitivanje Vrhovnom sudu.