USTAVNI SUD

KI125/19, Podnosilac: Ismajl Bajgora, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Rev. br. 73/2019 od 19. marta 2019. godine

KI125/19, rešenje o neprihvatljivosti doneto 11. marta 2020. godine, objavljeno 17. aprila 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, parnični postupak (naknada), pravo na pravično suđenje, jednakost pred zakonom, pravo na rad, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti ovog slučaja povezane su sa radnim sporom koji je otpočeo po prekidu radnog odnosa podnosioca zahteva od strane društva “Siguria”. Odluka društva “Siguria” proglašena je nevažećom relevantnim presudama Opštinskog i Okružnog suda iz 2006. godine. Izvršnim postupkom koji je okončan 2007. godine, podnosiocu zahteva je priznato pravo da bude vraćen na posao i dosuđeno pravo na ostvarivanje ukupnog iznosa od 19.799,51 evra za period od 17. juna 2006. do 31. januara 2007. godine. Na osnovu spisa predmeta, društvo “Siguria” nije omogućilo podnosiocu zahteva vraćanje na radno mesto, ali je gore naveden iznos naknade ostvaren. Pitanje naknade je ponovo postalo predmet sudskih postupaka, kada je prvo rešeno preko Opštinskog suda 2009. godine i vraćeno na ponovno odlučivanje od strane Okružnog suda 2011. godine. U novom suđenju, Osnovni sud je utvrdio i dodatnu vrednost naknade u iznosu od 17.834,22 evra za period od 16. juna 2003. do 31. januara 2014. godine, a takođe i penzijske doprinose, porez na platu i pripadajuću zateznu kamatu, a te vrednosti naknade su naknadno odobrene i od strane Apelacionog i Vrhovnog suda.  Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio nalaze redovnih sudova, navodeći povredu članova  21. [Opšta načela], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 23. [Ljudsko dostojanstvo], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava. U suštini, podnosilac zahteva je tvrdio da su redovni sudovi pogrešno protumačili član 80. Zakona o radu br. 03/L-212, koji, prema njegovim rečima, obavezuje sudove da tužiocu, odnosno podnosiocu zahteva nadoknade “ne manje od dvostruke vrednosti bilo koje kompenzacije koja pripada radniku u trenutku otpuštanja”, a što, prema njegovim navodima, u okolnostima konkretnog slučaja, dostiže vrednost od 364.932,00 evra, uključujući i obračun pripadajućih kamata.

Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva u vezi sa članom 31. Ustava, Sud je prvo razjasnio da (i) navodi koji se odnose na tumačenje zakona, na osnovu njegove sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava spadaju u kategoriju pitanja zakonitosti i kao takvi, u principu, ne spadaju u delokrug nadležnosti Suda; i, pored toga (ii) da u okolnostima konkretnog slučaja, redovni sudovi nisu “primenili zakon na očigledno pogrešan način”, koji bi mogao rezultirati “proizvoljnim” ili “očigledno nerazumnim” zaključcima za podnosioca zahteva. Shodno tome, Sud je ove navode proglasio neprihvatljivim kao očigledno neosnovane na ustavnim osnovama.

Takođe, prilikom ocene navoda podnosioca zahteva o povredi članova 21, 22, 23, 24. i 49. Ustava, Sud je ponovo naglasio da se navodi ili žalbe koje su neobrazložene i nepotkrepljene argumentima i dokazima, na osnovu njegove sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, proglašavaju neprihvatljivim kao očigledno neosnovane na ustavnim osnovama, u skladu sa stavom 2. pravila 39. Poslovnika o radu.

Shodno tome, Sud je odlučio da proglasi zahtev podnosioca neprihvatljivim na osnovu člana 113. Ustava, člana 47. Zakona i pravila 39 (2) Poslovnika o radu.