USTAVNI SUD

KI37/23, Podnosioci: Negjati Beqaj, Behlul Beqaj, Gazmend Beqaj, Ymrije Beqaj, Shemsije Beçaj Rexhaj, Lule Beqaj, Drilon Beqaj i Herolind Beqaj, Ocena ustavnosti Presude Vrhovnog Suda Kosova Rev.nr.74/22 od 12. septembra 2022. godine

KI37/23, Rešenje o neprihvatljivosti, od 17. jula 2024. godine, objavljeno 20. avgusta 2024. godine

Ključne reči: individualan zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, očigledno neosnovan

 Okolnosti konkretnog slučaja, proizilaze iz tužbe koju su podnosioci zahteva podneli protiv Opštine Prizren, gde su tražili poništenje ugovora o razmeni nepokretnosti, koji je njihov pokojni pravni prethodnik zaključio sa Opštinom Prizren i koji je legalizovan od strane Opštinskog Suda u Prizrenu dana 25. aprila 1961. godine. Ovom tužbom su tvrdili da im je predmetnu nepokretnost oduzeo tužena radi zoniranja i proširenja kompleksa, koji će biti opšta društvena svojina. Takođe, naglasili su da je ugovor potpisan protiv volje njihovog prethodnika, uz pretnju da će biti isteran sa posla i iz partije, odnosno pod uslovima pritisaka, pretnji i ucena, koje ugovor čine apsolutno ništavim. Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosilaca zahteva, odlučujući da je ugovor o razmeni nepokretnosti zaključen između njihovog prethodnika i opštine Prizren ništav; obavezujući tuženu opštinu Prizren, da preda pravnim podnosiocima kao zakonskim naslednicima pokojnog Shyqri Beqaja u posed i na slobodno raspolaganje deo kat. Par. br.7104 u površini od 18.52 ara; potvrdio da je tužba povučena u delu kojim se traži predaja u posed dela kat. par. br. 7104 u površini od 13,33 h, koja je eksproprisana zbog izgradnje železničke pruge Prizren- Kosovo Polje i deo pomenute nepokretne imovine u površini od 0,02,23 h, na kojoj je izgrađen asfaltirani put za industrijsku zonu, jer će za ovaj deo površine biti pokrenut poseban postupak. Protiv rešenja Osnovnog suda, Opština Prizren je podnela žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj odlučio da žalbu usvoji kao osnovanu i da se presuda Osnovnog suda preinači, tako da se tužbeni zahtev podnosioca odbija kao neosnovan. Nezadovoljni odlukom Apelacionog suda, podnosioci zahteva su podneli reviziju Vrhovnom sudu, gde je ovaj odbio njihovu reviziju kao neosnovanu.

Sud primećuje da je suština tvrdnji o povredama prava na pravično i nepristrasno suđenje, povezana sa neobrazloženjem sudske odluke od strane Vrhovnog suda. Sud ocenjuje da takvi navodi pokreću pitanja iz člana 31 Ustava i člana 6.1 EKLJP-a, koje će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

Sud primećuje da su prvobitno Apelacioni, a nakon toga i Vrhovni sud utvrdili da čak i ako je ugovor zaključen pod uticajem nasilja, pretnji itd., podnosioci zahteva i dalje gube pravo da traže raskid ugovora na ovom osnovu, iz razloga što su isti propustili zakonski rok u smislu člana 111. u vezi sa članom 117. ZOO-a, jer je zakonski rok po ovom osnovu prekluzivan – zakonski rok od godinu dana, koji se ne može odlagati i koji je računa se od dana kada se saznalo za razlog rušljivosti – odnosno prestanak nasilja je subjektivni rok, dok je 5 godina od dana izdavanja izjave objektivni rok. Dakle, ugovor o zameni nepokretne imovine ozakonio je Opštinski sud u Prizrenu rešenjem [leg. br. 378/61] od 25. aprila 1961. godine, dok je tužba podnosilaca zahteva za poništenje ovog ugovora podneta sudu dana 16. jula 1998. godine, odnosno nakon 37 godina.

Sud u ovom slučaju podseća da na osnovu prakse ESLJP-a i sudske prakse Suda, ista ne zahteva detaljan odgovor za svaku žalbu koja je pokrenuta od podnosioca zahteva. Međutim, ova obaveza podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na svoje tvrdnje koje su odlučujuće za ishod sprovedenog postupka.

U ovom kontekstu, Sud, na osnovu gore navedenih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir tvrdnje koje je podnosilac zahteva izneo i činjenice koje je on predstavio, kao i obrazloženje redovnih sudova koje je navedeno iznad, smatra da osporenu presudu Vrhovnog suda ne karakteriše nedostatak obrazložene sudske odluke. Shodno tome, tvrdnja podnosioca zahteva u pogledu nedostatka obrazložene sudske odluke je očigledno neosnovana na ustavnoj osnovi u „očiglednom ili evidentnom odsustvu povrede“ kako je to i definisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu

Podnosioci zahteva takođe tvrde da osporena presuda Vrhovnog Suda povređuje njihova prava koja su zagarantovana članom 1. Protokola br.1 EKLJP-a. Međutim, podnosioci zahteva samo pominju  odgovarajući član, ali ne razrađuju dodatno kako i zašto je došlo do povrede ovog odgovarajućeg člana EKLJP-a. Sud podseća da je sud dosledno naglašavao da samo pozivanje na članove Ustava i EKLJP-a i njihovo pominjanje nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva treba da obezbede obrazložene navode i ubedljive argumente.

Stoga, Sud je konstatovao da u vezi sa ovim tvrdnjama podnosioca zahteva, Sud zaključuje da se ovaj deo zahteva treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim pošto se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, jer je podnosilac zahteva jednostavno citirao članove Ustava, ne obrazlažući kako su oni prekršeni. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je to i definisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o radu.