USTAVNI SUD

Priština, 4. marta 2024. godine

Br. ref.: RK 2390/24

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI100/23

Podnosioci

Miradije Tusha, Naser Tusha, Artan Tusha, Ajshe Tusha, Hatixhe Tusha, Nadire Tusha i Nurhane Vladi-Tusha

Ocena ustavnosti​​ 

Presude Rev. br. 43/2019 Vrhovnog suda Kosova od 24. decembra 2020. godine

Rešenja C. br. 2/2023 Vrhovnog suda Kosova od 13.​​ februara​​ 2023. godine; i

Rešenja CPP. br. 2/2022 Vrhovnog suda kosova od 27. decembra 2022. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu:

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija​​ 

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija

Nexhmi Rexhepi, sudija i

Enver Peci, sudija

Podnosioci zahteva​​ 

• Zahtev su podneli Miradije Tusha, Naser Tusha, Artan Tusha, Ajshe Tusha, Hatixhe Tusha, Nadire Tusha i Nurhane Vladi-Tusha, koje​​ po ovlašćenju​​ zastupa Yll Sadiku, iz Pravne kompanije „Legalis“ u Prištini (u daljem tekstu: podnosioci zahteva).

Osporena odluka​​ 

• Podnosioci zahteva osporavaju: (i) presudu [Rev.br. 43/2019] Vrhovnog suda Kosova od 24. decembra 2020. godine (u daljem tekstu: Vrhovni sud), koje je doneto u parničnom postupku i (ii) rešenje [CN. br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. Godine u vezi rešenja [CPP. br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. Godine, donetih u okviru postupka za dozvolu ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu.

Predmetna stvar​​ 

• Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporena rešenja Vrhovnog suda, kojim su podnosiocima zahteva navodno povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1. EKLJP-a.​​ 

Pravni osnov

• Zahtevi su zasnovani na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka), i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) pravilu 25. (Podnošenje​​ podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda (u daljem tekstu: Poslovnik).​​ 

• Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023, objavljen je u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke.

Postupak pred sudom​​ 

• Dana 22. maja 2023. godine, podnosioci zahteva, zastupljeni od Fitima Shabanija, advokata u Uroševcu, predali su zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

• Dana 31. maj 2023. godine, predsednica Suda je odlukama [Br. GJR.KI100/23]​​ i​​ [Br. KSH. KI100/23] imenovala sudiju Safeta​​ Hoxhu​​ za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje,​​ sastavljeno​​ od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, (predsedavajuća), Radomir Laban i Nexhmi Rexhepi (članovi).​​ 

• Dana 2. juna 2023. godine, Sud je obavestio podnosioce zahteva o registrovanju​​ zahteva​​ i kopija​​ zahteva​​ je poslata Vrhovnom sudu.

• Dana 13. jula 2023. godine, pravni zastupnik, odnosno advokat Fitim Shabani je dostavio Sudu kao dokaz sudsku presudu u slučaju KI212/21 [odlučeno 22. maja 2023. godine i objavljeno 22. juna 2023. godine].

• Dana 7. avgusta 2023. godine, Pravna kompanija​​ „Legalis“​​ u Prištini, preko g. Yll Sadiku je dostavila dokument​​ „Dopunski komentari za zahtev KI100/23“. Dostavljenom dokumentu bilo je priloženo​​ i​​ ovlašćenje koje su 7. avgusta 2023. godine dali podnosioci zahteva za njihovo zastupanje od strane g. Yll Sadiku iz Kompanije „Legalis“.​​ 

• Dana​​ 13. februara​​ 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.​​ 

Pregled činjenica​​ 

• Sud prvo ističe da su podnosioci zahteva Isa Tusha, Miradije Tusha i Naser Tusha 22. februara 2021. godine podneli zahtev Sudu, koji je registrovan sa brojem KI37/21, kojim su osporili presudu [Rev. Br. 343/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine. Sud će u nastavku, u sažetom obliku, izneti hronologiju činjenica do donošenja rešenja o neprihvatljivosti Suda u slučaju​​ KI37/21, u delu koji se odnosi na ovaj zahtev.

Sažetak činjenica do donošenja rešenja o neprihvatljivosti Suda u slučaju KI37/21

• Na osnovu spisa predmeta proizilazi da je 1987. godine Skupština opštine​​ u​​ Kačaniku, nakon proglašenja javnog interesa za izgradnju zajedničkog društvenog objekta, pokrenula postupak za eksproprijaciju imovine parcele br. 11129/1 u katastarskoj oblasti u opštini Kačanik, u vlasništvu prethodnika podnosilaca zahteva u slučaju KI37/21. Kao rezultat dodele sredstava u vidu ponude za nadoknadu od 2.300.000,00 dinara, Skupština opštine Kačanik je navedenu parcelu preinačila u građevinsko zemljište, odnosno u društvenu svojinu.​​ 

• 1997. godine, prethodnik podnosilaca zahteva Sh.T.​​ se obratio nadležnim organima opštine Kačanik sa zahtevom za ukidanje odluke o eksproprijaciji.

• Dana 20. marta 2007. godine, podnosioci zahteva u slučaju KI37/21, u parničnom postupku su podneli tužbeni zahtev za (i) utvrđivanje vlasništva, na delu parcele br. 1129/1 na površini od 367 m2, jednog dela katastarske parcele; i (ii) naknadu za eksproprijaciju u iznosu od 293.500,00 evra za deo katastarske parcele 1129/1, u površini od 625 m2. Razvijeni parnični postupak je rezultirao donošenjem presude [C. br. 92/19] Opštinskog suda od 19. novembra 2009. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosilaca​​ zahteva, a kojom je opština Kačanik bila u obavezi da podnosiocima zahteva isplati određeni iznos za naknadu eksproprijacije. Rešenje Opštinskog suda potvrđeno je presudom [Ac. br. 1432/2009] Okružnog suda u Prištini od 31. januara 2012. godine, a kao rezultat usvajanja revizije rešenjem [Rev. br. 62/12] Vrhovnog suda od 16. septembra 2012. godine, predmet je vraćen Opštinskom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, Osnovni sud u Uroševcu - Ogranak u Kačaniku je presudom [C. br. 234/13] od 27. januara 2014. godine ponovo delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca zahteva, a kao rezultat usvajanja žalbe tuženog od strane Apelacionog suda, rešenjem [Ac. br. 1134/14] od 15. marta 2017. godine, predmet je vraćen Osnovnom sudu na ponovno suđenje. U drugom ponovnom postupku razmatranja Osnovni sud je presudom [C. br. 58/17] od 20. decembra 2017. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca zahteva, a ova odluka je potvrđena presudom [Ac. br. 593/18] Apelacionog suda od 20. avgusta 2019. godine.​​ Protiv ove dve poslednje presude, opština Kačanik je podnela reviziju Vrhovnom sudu, kojom je navela da je tužbeni zahtev podnosilaca zahteva zastareo.​​ 

• Kao rezultat toga, Vrhovni sud je osporenom presudom [Rev. br. 43/2019] prihvatio reviziju opštine Kačanik kao osnovanu i preinačio presudu [Ac. br. 593/18] Apelacionog suda od 20. avgusta 2019. godine i presudu [C. br. 58/17] Osnovnog suda od 20. decembra 2017. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca zahteva.

• Vrhovni sud je zaključio da: (i) sudovi nižih stepena su pogrešno primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužbeni zahtev podnosilaca zahteva osnovan; (ii) podnosioci zahteva nisu savesni držaoci jer su tokom celog navodnog poseda bili svesni da je parcela eksproprisana i da je upisana u katastar kao javna svojina, i kao rezultat toga nisu ispunjeni zakonski uslovi za održaj; (iii) prema odredbama člana 45. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa [Službeni list 6/1980 bivše SFRJ] (u daljem tekstu: ZOSPOJ) pravo svojine koje određeno lice ima na stvar prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar, dok je u konkretnom slučaju tuženi stekao svojinu odlukama javnih organa;​​ (iv) podnosioci zahteva su osporili sticanje svojine tuženog pravnim putem, ali bezuspešno; (v) redovni sudovi su pogrešno primenili član 379. Zakona o obligacionim odnosima, u odnosu na članove 28. i 29. ZOSPOJ-a, jer podnosioci zahteva nisu dokazali nikakvim dokazima da su tražili naknadu u roku od 10. godina; i (vi) prethodnik podnosilaca zahteva, Sh.T., nije tražio cenu ili nadoknadu za eksproprijaciju u javnom interesu, već je samo tražio poništenje eksproprijacije.

• Dana 22. februara 2021. godine, Isa Tusha, Naser Tusha i Miradije Tusha podneli su zahtev Sudu [podnosioci zahteva u slučaju KI37/21] kojim su tražili ocenu ustavnosti presude [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2022. godine i održavanje ročišta. Podnosioci zahteva su u svom zahtevu naveli povredu njihovih prava zagarantovanih članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a i članom 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.

• Dana 8. septembra 2021. godine Sud je (i) proglasio neprihvatljivim zahtev podnosilaca zahteva u slučaju KI37/21,​​ zaključivši​​ da je isti u celini očigledno neosnovan na ustavnoj osnovi i (ii) odbio​​ je​​ njihov zahtev za održavanje ročišta. Sud je: (i) zaključio da su navodi podnosilaca zahteva za povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešnog tumačenja i primene važećeg zakona (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena” i kao takvi, oni su očigledno neosnovani na ustavnoj osnovi, kao što je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika br. 01/2018 i​​ (ii)​​ zaključio je​​ da su navodi podnosilaca​​ zahteva za povredu njihovog prava na imovinu, zagarantovanog​​ članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola​​ br.​​ 1. EKLJP-a i članom 17. UDLJP-a, očigledno neosnovani jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji​​ „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“​​ navoda,​​ jer su samo citirali odredbe Ustava i EKLJP-a bez objašnjenja na koji način su oni povređeni (vidi rešenje o neprihvatljivosti u slučaju KI37/21, doneto 8. septembra 2021. godine i objavljeno 5. oktobra, 2021. godine).​​ 

Predlog za dozvolu ponavljanja postupka podnet Vrhovnom sudu

• Dana 11. oktobra 2021. godine, podnosioci zahteva [Naser Tusha i Miradije Tusha] i Isa Tusha na osnovu tačke g) člana 232. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) podneli su Vrhovnom sudu predlog za dozvolu ponavljanja postupka kako bi se poništila presuda [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2022. godine. Podnosioci zahteva su u svom predlogu naveli da parnične stranke nisu pokrenule navod o zastarelosti tužbenog zahteva i da takvu činjenicu dokazuje „televizijski intervju sudije Sh.S., koja činjenica je potvrđena u ovom intervjuu i za to je kao dokaz priložen CD intervjua.“

• Dana 27. decembra 2022. godine Vrhovni sud je rešenjem [CPP. Br. 2/2022] odbacio predlog podnosilaca zahteva kao van roka. Vrhovni sud je svoju odluku zasnovao na članu 235. i stavu 1. člana 237. ZPP-a.

• Vrhovni sud je prvobitno i u odnosu na svoju predmetnu nadležnost našao da se predlog za ponavljanje postupka odnosi na presudu [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2022. godine, donetu​​ u procesu revizije, pa je kao rezultat toga, za odlučivanje o ovom predlogu nadležan Vrhovni sud, jer nižestepeni sudovi ne mogu da ponište pravosnažnu odluku Vrhovnog suda.

• Vrhovni sud je prvobitno utvrdio da je na osnovu stava 1. člana 234. ZPP-a, predlog za ponavljanje postupka podnet van roka od trideset (30.) dana. S tim u vezi, Vrhovni sud je obrazložio​​ sledeće:​​ „Nove činjenice ili dokazi na kojima se poziva tužilac ili navodi da stranke u​​ postupku​​ nisu uložile prigovor na zastarelost tužbenog zahteva i da se takva činjenica dokazuje u intervjuu sudije, ovaj Sud ocenjuje da su tužioci ovu činjenicu mogli da iskoriste od 22. maja 2021. godine kada je intervju sudije prikazan u televizijskoj emisiji u kom intervjuu je učestvovao i advokat E.K. [zastupnik porodice Tusha] kao i od datuma 10. avgusta 2021. godine koji se nalazi​​ na​​ CD-u​​ koji su tužioci predočili kao dokaz, ali tužioci​​ su​​ čekali da podnesu predlog za ponavljanje postupka 12. oktobra 2021. godine, iz čega proizilazi da je predlog podnet van subjektivnog roka utvrđenog u članu 232. tačka g) ZPP-a.“​​ 

• Vrhovni sud je zaključio da​​ „ako [podnosioci zahteva] tvrde da je intervju sa sudijom nova činjenica ili novi dokaz, onda se intervju emitovao 22. maja 2021. godine (u kom intervjuu se o ovoj činjenici izjašnjava i zastupnik porodice Tusha), kao i da CD nosi datum 10.​​ avgusta​​ 2021. godine, iz čega proizilazi da su tužioci od tog vremena bili upoznati sa takvom činjenicom i da na osnovu vremena kada su tužioci mogli da iznesu ovu novu činjenicu ili novi​​ dokaz, i datuma kada su podneli predlog Sudu, rezultira da je subjektivni rok od 30 dana propušten, pa​​ se zbog toga predlog tretira kao van roka.“

• Dana 18. januara 2023. godine, podnosioci zahteva su protiv rešenja [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine podneli žalbu Vrhovnom sudu.

• Dana 13. februara 2023. godine Vrhovni sud je odlukom [CN. Br. 2/2023] odbacio žalbu Isa Tushe i dvojice podnosilaca zahteva [Miradije Tusha i Naser Tusha] kao nedozvoljenu.

• Vrhovni sud je, oslanjajući se na odredbe poglavlja XIII [Uobičajena sredstva napada] i poglavlja XIV [Vanredna pravna sredstva] ZPP-a, našao da je protiv gore navedenog rešenja kojim je predlog za ponavljanje postupka odbačen kao nedozvoljen jer je isti bio van roka, nije predviđeno zakonsko sredstvo podnošenja žalbe.

Navodi podnosilaca zahteva

A. Pokrenuti navodi u podnetom zahtevu 22. maja 2023. godine

• Sud prvo podseća da je u njihovom zahtevu, podnetom 22. maja 2023. godine, podnosioce zahteva, prema ovlašćenju potpisanom 3. maja 2023. godine, zastupao Fitim Shabani, advokat u Uroševcu.​​ U nastavku​​ toga, Sud takođe pojašnjava da su podnosioci zahteva Artan Tusha, Ajshe Tusha, Hatixhe Tusha, Nadire Tusha i Nurhane Vladi-Tusha u ovlašćenju potpisanom 3. maja 2023. godine izjavili da su naslednici​​ pokojnog​​ Isa Tusha, stranke u postupku pred redovnim sudovima i jedan od tri (3.) podnosioca zahteva u​​ slučaju​​ KI37/21.

• U njihovom zahtevu, podnosioci zahteva osporavaju odluke Suda, kao u nastavku: presudu [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine; rešenje [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine i rešenje [CN. Br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine.

• U vezi sa presudom [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine, podnosioci zahteva navode da je isti povredio njihovo pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

• Prema navodima podnosilaca zahteva, Vrhovni sud je utvrdio da je tužbeni zahtev zastareo na osnovu navoda tuženog, koji navod je​​ po​​ prvi put podnet​​ u njihovoj reviziji protiv presude [Ac. br. 593/18] Apelacionog suda od 20. avgusta 2019. godine. Prema njihovim rečima, ovaj navod nikada nije podignut tokom sudskog postupka pred Opštinskim sudom i dva puta tokom ponovljenog postupka suđenja pred Osnovnim sudom; tri sudska postupka pred Okružnim sudom u Prištini i Apelacionim sudom i u postupku revizije pred Vrhovnim sudom [presuda Rev. br. 62/12 od 16. septembra 2013. godine]. S tim u vezi, podnosioci zahteva ističu​​ sledeće:​​ „pošto su zakonske odredbe u konkretnom slučaju otvoreno ignorisane, a ovu činjenicu potvrđuje i član veća koji​​ je odlučivao u ovom predmetu, sudija Vrhovnog suda Sh. S., koji priznaje da je pozivanje na instituciju zastarelosti pred Vrhovnim sudom nemoguće, odnosno ne može se učiniti, argument koji jasno argumentuje činjenicu da je Vrhovni sud u slučaju odlučivanja povredio osnovno procesno pravo i da osim suda i sudije S., takvo nešto nije​​ trebalo​​ da se desi [...].“

• Podnosioci zahteva se pozivaju na zahtev KI37/21, tvrdeći da je Sud odlučio da je ovaj zahtev „preuranjen“. S tim u vezi, podnosioci zahteva tvrde da su nakon rešenja Ustavnog suda u slučaju KI37/21 podneli predlog za dozvolu ponavljanja postupka pred Vrhovnim sudom, pozivajući se na nove dokaze, odnosno na izjavu sudije Sh.S. u njegovom intervjuu. Podnosioci zahteva objašnjavaju da je Vrhovni sud rešenjem [CPP. Br. 2/2022] od 27. decembra 2022. godine odbacio njihov predlog za ponavljanje postupka u Vrhovnom sudu kao​​ van roka, uprkos​​ „činjenici da je prošlo 5. dana nakon odluke Ustavnog suda.“ U nastavku, podnosioci zahteva pojašnjavaju da su protiv rešenja [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, isti podneli žalbu Vrhovnom sudu, gde je ovaj odbacio njihovu žalbu kao nedozvoljenu,​​ a​​ prema njima​​ „uprkos​​ činjenici da​​ Zakon o parničnom postupku utvrđuje dvostepenost zahteva za ponavljanje postupka.“

• U nastavku, podnosioci zahteva navode povredu člana 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a, ističući da je:​​ „ovaj član​​ je​​ donetom​​ odlukom​​ jasno i izričito prekršio Vrhovni sud kojim je odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili ostvarivanje svojih​​ prava, koje im po zakonu pripada, iako je ista​​ prethodno odobrena​​ na dva nivoa suđenja [...]“.

• Konačno, podnosioci zahteva traže od Suda da (i) proglasi njihov zahtev prihvatljivim; (ii) utvrdi povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a; (iii) utvrdi povredu člana 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a; i (iv) proglasi sledeće odluke nevažećim: rešenje [CN. Br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine; rešenje [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine; i presudu [Rev. Br. 343/2019] od 24. decembra 2020. godine.

B. Pokrenuti navodi u „dopunskim komentarima u zahtevu KI100/23“ dostavljeni 7. avgusta 2023. godine​​ 

• Sud podseća da su 7. avgusta 2023. godine, podnosioci​​ zahteva, odnosno Yll Sadiku iz kompanije „Legalis“ dostavili Sudu „dopunske komentare u zahtevu KI100/23“. Na osnovu dopunskih dokumenata dostavljenih Sudu, podnosioci zahteva su 7. avgusta 2023.​​ godine ovlastili Yll Sadikua, iz Kompanije „Legalis“ da ih zastupa u postupku pred Sudom, dostavivši dopunske komentare u vezi sa njihovim zahtevom.

• U njihovim dopunskim komentarima, podnosioci zahteva osporavaju rešenje [CN. Br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine u vezi rešenja [CPP. br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine.

• U vezi sa dozvoljenošću podnošenja dopunskih komentara u svom zahtevu Sudu, podnosioci zahteva pozivajući se na odredbe Zakona i Poslovnika o radu tvrde da​​ „navedeni akti su prećutni što se tiče prava/ mogućnosti podnosioca zahteva da​​ iznose​​ komentare na odgovor protivne strane, kao i na pravo podnosioca zahteva da dopuni ili razjasni svoj prvobitni zahtev.“​​ S tim u vezi, podnosioci zahteva, pozivajući se na sudsku praksu Suda [slučajeve​​ KI48/18,​​ sa podnosiocima zahteva Arban Abrashi i Demokratski savez Kosova,​​ presuda od 23. januara 2019. godine; KI31/18, sa podnosiocem zahteva​​ Opština Peć, presuda od 12. aprila 2019. godine; i KI34/17 sa podnositeljkom zahteva​​ Valdete Daka, presuda od juna 2017. godine] tvrde sledeće:​​ „Ustavni sud je u mnogim slučajevima prihvatao odgovore​​ suprotne strane, a takođe je​​ dozvoljavao podnošenje komentara i dodatnih pojašnjenja od strane podnosilaca zahteva,​​ u nekim slučajevima​​ i kada nije bilo odgovora protivne strane u postupku.“

• U nastavku ovih pojašnjenja, podnosioci zahteva​​ „[...] imajući u vidu pravo na​​ jednakost​​ pred zakonom, koje je sadržano u članovima 3. i 24. Ustava, zahteva[ju] od Ustavnog suda da, kao što je postupio u mnogim drugim slučajevima, razmotri ove dodatne komentare u zahtevu KI100/23.“

• Što se tiče prihvatljivosti njihovog zahteva,​​ a​​ uvek u smislu osporene odluke, odnosno rešenja [CN. Br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine, podnosioci zahteva​​ preciziraju​​ da su ovlašćena lica koja osporavaju akt javnog organa, da su iscrpeli pravna sredstva i podneli zahtev u roku utvrđenom Zakonom i Poslovnikom o radu. U nastavku toga, podnosioci zahteva takođe preciziraju da njihov zahtev nije ponavljanje zahteva KI37/21. S tim u vezi, ističu da je sadašnji zahtev „podnet​​ od​​ nekih​​ drugih podnosilaca zahteva (sem onih iz KI37/21) i protiv drugog akta (protiv drugog rešenja Vrhovnog suda, odnosno rešenja CN. br. 2/2023); nakon razvoja drugih/ novih postupaka u Vrhovnom sudu, koji su pokrenuti/ nakon iznošenja/ otkrivanja novih činjenica koje su od suštinskog značaja za pravično odlučivanje​​ u​​ ovom​​ sudskom​​ predmetu​​ (odnosno javne​​ izjave​​ sudije Vrhovnog suda, koji je potvrdio da je Vrhovni sud pogrešno odlučio u slučaju podnosilaca zahteva). Na kraju, podnosioci zahteva smatraju da njihov zahtev ispunjava sve kriterijume za razmatranje osnovanosti.

• U pogledu osnovanosti zahteva, podnosioci zahteva​​ navode​​ povredu njihovih prava zagarantovanih članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a i članom 46. Ustava, u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a.

Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava

• Podnosioci zahteva navode jasno proizvoljno tumačenje zakona, koje je, prema njima, dovelo do „očigledno pogrešnih“ zaključaka.​​ 

• U vezi sa ovim navodom, podnosioci zahteva prvo​​ preciziraju​​ da:

• kroz presudu [Rev. Br. 343/2019] od 24. decembra 2020. godine, Vrhovni sud je proizvoljno​​ protumačio važeće zakonodavstvo iz razloga​​ jer​​ je „prihvatio kao osnovanu reviziju opštine Kačanik, preinačivši tako presudu Apelacionog suda i presudu Osnovnog suda [...], napomena (podnosilaca zahteva: „Vrhovni sud je prihvatio reviziju u​​ jednom​​ predmetu koji se, u suštini, odnosi na eksproprijaciju gde revizija nije bila dozvoljena prema zakonu koji je tada bio na snazi i štaviše, upustio se u​​ pitanje​​ činjenica, što nije dozvoljeno u postupku prema vanrednom pravnom sredstvu.“) Podnosioci zahteva nastavljaju sa pojašnjenjem da dok je zahtev KI 37/21 bio na razmatranju pred Sudom​​ „sudija Sh.S. [intervju koji je objavljen 22. maja 2021. godine] je priznao da je Vrhovni sud​​ dao​​ očigledno pogrešno tumačenje zakona povodom donošenja svoje odluke u slučaju [podnosilaca zahteva KI37/21]“;

• predlog za dozvoljavanje ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu podnet je nakon donošenja rešenja o neprihvatljivosti u slučaju Suda KI37/21, iz razloga​​ jer​​ su po njima „čekali​​ da će​​ odluka​​ Ustavnog suda​​ da​​ adresira​​ ovo pitanje. Nije bilo razumno očekivati od podnosilaca​​ zahteva da traže ponavljanje postupka, dok je slučaj čekao na odlučivanje u Ustavnom sudu“. S tim u vezi, podnosioci zahteva preciziraju da je njihov predlog za dozvoljavanje ponavljanja postupka podnet u predviđenom​​ roku od trideset dana i dalje nastavljaju „Vrhovni sud je dao pogrešna pravna tumačenja, dolazeći do jasno proizvoljnih zaključaka, kada je odbio predlog za ponavljanje postupka zbog isteka roka;

• ​​ odredbe ZPP-a​​ „određuje[u] dvostepenost u tretiranju zahteva za ponavljanje postupka“.​​ U tom smislu, podnosioci zahteva se pozivaju na članove 232, 233, 234, 235. i 240. ZPP-a. U nastavku, podnosioci zahteva preciziraju sledeće:​​ „Vrhovni sud je ignorisao činjenicu da ZPP​​ predviđa​​ dvostepenost u tretiranju zahteva za ponavljanje postupka“. U nastavku toga, podnosioci zahteva naglašavaju da „čak i da je Vrhovni sud imao sumnje i nejasnoće u vezi sa primenom​​ gore​​ navedenih odredaba ZPP-a u okolnostima trenutnog slučaja, ovaj Sud ne bi trebalo da koristi svoju nefleksibilnost na štetu građana, u ovom slučaju uskrativši pravdu porodici Tusha. Štaviše, kada je ispred njih, kao stranka u postupku, organ javne vlasti, odnosno država.“

Što se tiče navoda o povredi člana 46. Ustava

• Podnosilac zahteva se prvo poziva na sudsku praksu Suda [KI50/16, 86/18, 44/18; 194/18 i KI86/18] i ESLJP-a [slučajevi​​ Sporrong i Lonnrot protiv Švedske; James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva; Presso Compania Naviera S.A. i drugi protiv Belgije; Pye LTd i J.A. Pye Ltd. protiv Ujedinjenog Kraljevstva; Von Maltzan i drugi protiv Nemačke i Kopecky protiv Slovačke].

• U nastavku​​ toga, podnosioci zahteva preciziraju da:​​ „Kao što je vidljivo iz spisa predmeta, u slučaju [podnosilaca zahteva], odnosno Sudovi su im stavili nesrazmeran teret, tražeći dokaze mimo onoga što je moguće da se dokaže od njih u vezi sa njihovim lišenjem od​​ imovinskih​​ prava u periodu komunizma i tokom 90-ih godina. Uprkos činjenici da su prvostepeni i drugostepeni sudovi u nekim slučajevima uspostavili pravičnu ravnotežu između tereta dokazivanja od strane podnosilaca​​ zahteva i opštine Kačanik, Vrhovni sud je ovo preokrenuo svojim duboko proizvoljnim i pogrešnim tumačenjima.“

• Na kraju, podnosioci zahteva traže od Suda da: (i) prihvati dopunske komentare u zahtevu KI100/23; (ii) proglasi zahtev prihvatljivim i (iii) konstatuje da je rešenje [CN.​​ Br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine „povredilo pravo podnosilaca zahteva na pravično suđenje za zaštitu imovine.“

​​ Relevantne ustavne i zakonske odredbe

Ustav Republike Kosovo

Član 31.​​ 

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

„1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih nadležnosti.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.“

Član 46.

[Zaštita imovine]

• Garantuje se pravo na imovinu.

• Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.​​ 

• Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se ekspropriše.

• O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.​​ 

[...]

 ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​ Evropska konvencija o ljudskim pravima

Član 6.

(Pravo na pravično suđenje)

„1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.“

[...]

ZAKON E PARNIČNOM POSTUPKU

OBNAVLJANJE POSTUPKA

Član 232.

Postupak okončan pravosnažnom odlukom se može obnoviti na predlog stranke:​​ 

[...]

g) ukoliko stranka sazna nove činjenice ili pronađe nove dokaze i dobije mogućnost da koristi njih, po kojoj​​ osnovi bi se mogla doneti povoljnija konačna odluka, ukoliko bi se takve činjenice i dokazi koristili u prethodnom postupku.

Član 233.

[...]

233.2 Iz navedenih razloga u članu 232. tačka g) ovog zakona obnova postupka se može tražiti samo ukoliko stranka nije mogla bez svoje greške da podnese ove okolnosti pre nego što je okončan prethodni postupak konačnom pravosudnom odlukom.

Član 234.

234.1 Predlog za ponavljanje postupka se podnosi u roku od trideset (30) dana i to:

[...]

g) u slučaju iz člana 232. tačka g) ovog zakona – od dana kada je stranka mogla da podnese sudu nove činjenice odnosno nova dokazna sredstva.

234.2 U slučaju da rok utvrđen u stavu 1 ovog člana počinje da teče od trenutka od kada odluka postaje pravosnažna, ukoliko protiv nje nije podneta žalba, odnosno od dana uručenja pravosnažne odluke višeg suda donete na zadnjem stepenu.​​ 

234.3 Nakon isteka roka od pet godina od dana kada odluka postane pravosnažna predlog za ponavljanje postupka se ne može podneti, osim kada se traži ponavljanje postupka iz razloga navedenih u članu 232. tačka a i b ovog zakona.

Član 235.

O predlogu za ponavljanje postupka odlučuje drugostepeni sud i to sudija pojedinac koji nije učestvovao u donošenju drugostepene odluke u prethodnom postupku.​​ 

Član 236.

236.1 Predlog za ponavljanje postupka se uvek podnosi sudu koji je doneo prvostepenu presudu.​​ 

236.2 U predlogu treba posebno navesti: zakonsku osnovu shodno kojoj se traži obnova postupka, okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnet u zakonskom roku i dokazna sredstva sa kojima se obrazlažu navodi predlagača.

Član 237.

237.1 Predlog za ponavljanje postupka podnet nakon isteka zakonskog ili ne dozvoljenog roka, odbacuje prvostepeni sud putem rešenja bez vođenja sudske rasprave.

[...]

Ocena zahteva podnosilaca zahteva za dozvoljavanje dopune zahteva

• U vezi sa zahtevom podnosilaca zahteva za ispunjenje njihovog zahteva, Sud podseća da su podnosioci zahteva, koje već zastupa drugi pravni zastupnik, dana 7. avgusta 2023. godine podneli zahtev za dozvolu da dopune svoj zahtev podnet Sudu 22. maja 2023. godine.​​ U​​ nastavku​​ toga, Sud podseća da kada su dostavili svoj zahtev 22. maja 2023. godine​​ podnosioci zahteva su dali ovlašćenje​​ da ih zastupa advokat g. Fitim​​ Shabani. Međutim, dana 7. avgusta 2023. godine,​​ njihov​​ zahtev za dopunu njihovog zahteva podneo je drugi zastupnik Pravne kompanije​​ „Legalis“​​ koga su podnosioci zahteva 7. avgusta 2023. godine ovlastili da ih zastupa pred sudom.​​ 

• Što se tiče pitanja promene pravnog zastupnika u toku postupka pred Sudom, a pre nego što ovaj​​ poslednji​​ donese odluku o zahtevu, ovo pitanje je, u pogledu njihovog prava na zastupanje, u volji stranaka da promene svoj pravnog zastupnika, pod uslovom da​​ blagovremeno​​ obaveste Sud i dostave odgovarajuće ovlašćenje za njihovo zastupanje. Rekavši to, Sud poštuje ovu odluku podnosilaca zahteva da ih zastupa drugi pravni zastupnik po njihovom izboru.​​ 

• U nastavku, Sud podseća da podnosioci zahteva svojim zahtevom od 7. avgusta 2023.​​ godine za dozvolu da dopune zahtev, za razliku od zahteva podnetog 22. maja 2023. godine: (i) na specifičan način osporavaju rešenje [CN. Br. 2/2023] Vrhovnog suda​​ od 13. februara 2023. godine, kao poslednju odluku koju je ovaj Sud doneo u okviru svog predloga za ponavljanje​​ postupka u Vrhovnom sudu; (ii) u vezi sa ovim osporenim rešenjem Vrhovnog suda, podnosioci zahteva su dalje elaborirali svoj navod za povredu člana 31. Ustava, koja se posebno odnosi na odbacivanje njihove žalbe na rešenje [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, donetim u okviru postupka za ponavljanje postupka pred Vrhovnim sudom, u kome se navodi proizvoljno i očigledno pogrešno tumačenje zakonskih odredbi u vezi sa podnošenjem žalbe ili dvostepenosti postupka za ponavljanje postupka; (iii) isti su dalje elaborirali svoj navod u vezi sa rešenjem [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, a koji se odnosi na njegovo konstatovanje za odbacivanje njihovog predloga za ponavljanje postupka u Vrhovnom sudu, jer isti nije podnet u zakonskom roku od trideset (30) dana; (iv)​​ ističu​​ da njihov zahtev pred Sudom nije ponavljanje zahteva KI37/21; i (v) u smislu njihovog navoda o povredi člana 46. Ustava, dalje preciziraju da tokom parničnog postupka u vezi sa njihovim tužbenim zahtevom​​ „Uprkos činjenici da su prvostepeni i drugostepeni sud u nekim slučajevima uspostavili​​ pravednu​​ ravnotežu između tereta dokazivanja od strane podnosilaca zahteva i opštine Kačanik, Vrhovni sud je to preokrenuo svojim duboko proizvoljnim i pogrešnim tumačenjima.“

• U svetlu ovog zahteva za dopunu njihovog zahteva, podnosioci zahteva, pozivajući se na odredbe Zakona i Poslovnika o radu tvrde​​ da​​ „navedeni akti prećutkuju pravo/ mogućnost podnosioca/ laca da daju komentare na odgovor protivne strane, kao i na pravo podnosioca zahteva da dopuni ili razjasni svoj prvobitni zahtev.“​​ 

• U nastavku, podnosioci zahteva, pozivajući se na sudsku praksu Suda [slučajeve KI48/18, sa podnosiocima zahteva​​ Arban Abrashi i Demokratski savez Kosova, presuda od 23. januara 2019. godine; KI31/18, sa podnosiocem zahteva​​ Opština Peć, presuda od 12. aprila 2019. godine; i KI34/17 sa podnositeljkom zahteva​​ Valdete Daka, presuda od juna 2017. godine] tvrde da:​​ „Ustavni sud je u mnogim slučajevima prihvatao odgovore suprotne strane, a takođe je dozvolio podnošenje komentara i dodatnih pojašnjenja od strane podnosilaca zahteva, u nekim slučajevima i kada nije bilo odgovora protivne strane u postupku.“

• U vezi sa ovim poslednjim, na tvrdnju podnosilaca zahteva da je Sud u mnogim slučajevima dozvolio podnošenje dodatnih komentara i pojašnjenja na njihove zahteve, pozivajući se i na sudsku praksu Suda, odnosno na slučajeve​​ KI48/18, KI38/18​​ i​​ KI34/17​​ Sud​​ pojašnjava da: (i) u vezi sa slučajem​​ KI48/18, u postupku pred Sudom, podnosioci zahteva​​ su obavešteni o odgovorima suprotne strane, i u nastavku toga im je omogućeno da dostave komentare na odgovor suprotne strane (vidi stavove 8-18 presude); (ii) u vezi sa slučajem​​ KI31/18, u postupku pred Sudom, podnositeljka​​ zahteva je podnela dodatne dokumente, odnosno podnela je zahtev za hitno tretiranje zahteva pošto je protiv nje pokrenut izvršni postupak, za koji je postupak Sud zatražio informaciju u kojoj fazi postupka se nalazi izvršni postupak (vidi stavove 21-29 presude); i (iii) u vezi sa slučajem​​ KI34/17, kako se ogleda​​ u postupku pred Sudom, podnositeljka zahteva je 31. marta 2017. godine svoj zahtev dopunila dodatnim navodima nakon obaveštenja Suda za registraciju od 17. marta 2017. godine, odnosno u roku od petnaest (15) dana nakon obaveštenja o registraciji njenog zahteva (vidi stavove 9-15 presude).

• U nastavku, u razmatranju zahteva podnosilaca zahteva za dozvolu dopunjavanja njihovog​​ zahteva, Sud se prvo poziva na relevantne odredbe Zakona o sudu i na njen​​ Poslovnik​​ o radu. ​​ 

• Stav 4. člana 22.​​ [Procesuiranje podnesaka]​​ Zahteva utvrđuje da:​​ „Ukoliko podnesak ili odgovor na isti nije jasan i kompletan, sudija izvestilac o tome informiše stranku i​​ određuje​​ rok​​ od najviše petnaest (15) dana za razjašnjenje ili dopunu podneska, odnosno odgovor na zahtev. Sudija izvestilac ima pravo da zatraži dodatne dokaze, ukoliko je to neophodno radi procene prihvatljivosti i osnovanosti podneska.“

• U nastavku toga, Sud ističe da je 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15. dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Sud se poziva na odredbe navedenog Poslovnika. Međutim, u skladu sa pravilom 78. (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018, i dalje će se primenjivati u predmetima registrovanim u Sudu pre njegovog stavljanja van snage, samo ako su i u meri u kojoj su povoljnije za stranke. Prema tome, Sud se poziva na pravilo 33. (Registracija podnesaka i rokovi podnošenja) Poslovnika o radu br. 01/2018, kojim je utvrđeno sledeće:​​ 

„(2) Ako podnesak ne sadrži sva neophodna dokumenta, sudija izvestilac će preko Sekretarijata obavestiti podnosioca čiji su podaci poznati da podnesak treba da se dopuni dokumentima koja su određena u podnesku i tačno će odrediti da ta dokumenta treba da se dostave u roku od 15 (petnaest) dana od dana podnošenja podneska.

(3) Samo ako se ne traži od Suda ili ako je dobijena pismena dozvola od Suda, stranka ne može podneti nikakav dokument nakon 15 (petnaest) dana od dana podnošenja podneska. Sud može da naloži kraći rok kada je za podnesak potreban ubrzani postupak.“

[...]

• U nastavku, Sud se takođe poziva i na pravilo 26. (Registracija zahteva i rok za dostavljanje odgovora) Poslovnika o radu br. 01/2023, kojim se utvrđuje:​​ 

„(3) Ako zahtev ne sadrži sve potrebne informacije ili dokumenta, sudija/tkinja izvestilac/teljka, preko Sekretarijata, obaveštava podnosioca/teljku zahteva da se zahtev mora dopuniti navedenim informacijama ili dokumentima i precizno određuje da se informacije i dokumenta moraju dostaviti u roku od petnaest (15) dana od dana podnošenja zahteva.​​ 

(4) Osim ako to ne zahteva Sud ili ako je dobijena pismena dozvola od Suda, stranka koja je podnela zahtev ne može dostaviti nijedan dokument nakon isteka roka od petnaest (15) dana od dana podnošenja zahteva. Sud može naložiti kraći rok kada je za zahtev potrebno ubrzano razmatranje.“

• Na osnovu gore navedenih odredbi dva Poslovnika o radu Suda, poslednji u suštini navodi da pravila oba Poslovnika utvrđuju da podnosioci zahteva ne mogu dostaviti nijedan dokument nakon isteka roka od petnaest (15) dana od dana podnošenja zahteva.​​ 

• Prema tome, Sud, na osnovu činjenice da je zahtev podnet 22. maja 2023. godine i da je Sud obavestio zastupnika podnosioca zahteva o registraciji zahteva u Sudu dana 02. juna 2023. godine, nalazi da je zahtev podnosilaca zahteva za​​ dopunu​​ zahteva od 7. avgusta 2023. godine podnet van proceduralnih rokova i ne spada u delokrug gore navedenih pravila (vidi slično zahtev Suda u slučaju KI133/20, sa podnosiocem zahteva​​ Raiffeisen Bank, presuda od 30. marta, 2022. godine).​​ 

• U tom smislu, Sud ponavlja da rokovi predviđeni Poslovnikom, u smislu postupka za razmatranje zahteva pred Sudom služe pravnoj sigurnosti, što podrazumeva da su stranke u​​ postupku​​ pred​​ Sudom unapred obaveštene u vezi (i) uslova podnošenja zahteva Sudu, (ii) prava protivne strane da podnese odgovor i (iii) roka za dostavljanje informacija i drugih podnesaka u rokovima utvrđenim Zakonom i Poslovnikom​​ o radu.

• Shodno​​ tome, Sud će nastaviti da razmatra navode podnosilaca zahteva, kako je navedeno u njihovom zahtevu podnetom Sudu 22. maja 2023. godine.

Ocena prihvatljivosti zahteva

• Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i predviđeni dalje Zakonom i Poslovnikom.​​ 

• S tim u vezi, Sud se prvobitno poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Nadležnost i ovlašćene strane] Ustava, u vezi sa stavom 4. člana 21. [Opšta načela] Ustava, koji utvrđuju:​​ 

Član 113.

[Jurisdikcija i Ovlašćene Strane]

„1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[...]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.

[...]

• Sud u​​ nastavku​​ razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio kriterijume prihvatljivosti, utvrđene​​ dalje​​ u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48. i 49. Zakona, koji utvrđuju:​​ 

Član 47.

[Individualni zahtevi]

„1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pokrenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva“.

Član 48.

[Tačnost podneska]

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.“

Član 49.

[Rokovi]

„Podnesak se podnosi u roku od četiri (4.) meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. ​​ U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta...“

• Što se tiče ispunjenosti gore navedenih kriterijuma, odnosno kriterijuma da bude ovlašćena stranka pred Sudom, docnji ističe da su podnosioci zahteva Artan Tusha, Ajshe Tusha, Hatixhe Tusha, Nadire Tusha i Nurhane Vladi-Tusha, kako u ovlašćenju za zastupanje od strane g. Fitim Shabanija, datog 3. maja 2023. godine, tako i u ovlašćenju za zastupanje od strane Pravne kompanije​​ „Legalis“, datog 7. avgusta 2023. godine u Sudu, precizirali da su naslednici pokojnog Ise Tushe, stranke u postupku pred Vrhovnim sudom, kako u parničnom postupku, tako i u postupku po predlogu za ponavljanje postupka u Vrhovnom sudu. Sud takođe ističe da su svi podnosioci zahteva ovlastili pravnu Kompaniju​​ „Legalis“​​ da ih zastupa u postupku pred Sudom. Nakon navedenog, Sud smatra da su podnosioci zahteva ovlašćene stranke, u smislu člana 113.7 Ustava.​​ 

• U nastavku toga, Sud zaključuje da podnosioci zahteva osporavaju ustavnost akta javne vlasti, odnosno: (i) presudu [Rev.br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine, koje je doneto u parničnom postupku i (ii) rešenje [CN. br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine u vezi rešenja [CPP. br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, donetih u okviru postupka za dozvolu ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu.​​ 

• Dalje, Sud zaključuje da su podnosioci zahteva iscrpeli sva raspoloživa pravna sredstva, shodno članu 113.7 Ustava i članu 47.2 Zakona; da su precizirali Ustavom zagarantovana prava za koja tvrde da su povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona; i da su podneli zahtev u zakonskom roku od 4. (četiri) meseca, kako je predviđeno članom 49. Zakona.

• U tom aspektu i početno, Sud podseća da se okolnosti konkretnog slučaja nadovezuju sa time da su podnosioci zahteva 2007.​​ godine u Opštinskom sudu u Kačaniku, u parničnom postupku podneli tužbeni zahtev za (i) utvrđivanje vlasništva na delu katastarske parcele i (ii) naknadu za eksproprijaciju dela površine gore pomenute katastarske parcele. Razvijeni parnični postupak je rezultirao donošenjem presude Opštinskog suda, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca zahteva, a kojim je opština Kačanik bila u obavezi da isplati određeni iznos za naknadu eksproprijacije. Rešenje Opštinskog suda je potvrđeno od Okružnog suda u Prištini, a kao rezultat usvajanja revizije od strane Vrhovnog suda, predmet je vraćen Opštinskom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku suđenja, Osnovni sud je ponovo delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca zahteva, a kao rezultat usvajanja žalbe tuženog od strane Apelacionog suda, predmet je vraćen Osnovnom sudu na ponovno suđenje. U drugom ponovnom postupku suđenja, Osnovni sud je presudom [C. br. 58/17] od 20. decembra 2017. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca zahteva, a ova odluka je potvrđena presudom [Ac. br. 593/18] Apelacionog suda od 20. avgusta 2019. godine.​​ Kao rezultat podnošenja revizije od strane Opštine Kačanik​​ Vrhovnom sudu,​​ ovaj​​ poslednji​​ je​​ tvrdio​​ da je tužbeni zahtev podnosilaca zahteva zastareo.​​ Kao rezultat toga,​​ Vrhovni sud je osporenom presudom [Rev. br. 43/2019] prihvatio kao osnovanu​​ reviziju Opštine Kačanik i preinačilo je presudu [Ac. br. 593/18] Apelacionog suda od 20.​​ avgusta 2019. godine i presudu [C. br. 58/17]​​ Osnovnog suda od 20. decembra 2017. godine, odbijajući tužbeni zahtev podnosilaca zahteva. Između ostalog, Vrhovni sud je obrazložio da je njihov tužbeni zahtev zastareo, kao što je utvrđeno članom 379. ZOO-a u vezi sa članovima 28. i 29. ZOSPOJ-a.

• U nastavku, Sud takođe podseća da su podnosioci zahteva [Isa Tusha, Miradije Tusha i Naser Tusha] podneli zahtev Sudu, koji je registrovan sa brojem KI37/21, kojim su osporili gore pomenutu presudu [Rev. Br. 343/2019] Vrhovnog suda, navodeći da im je isti povredio njihova​​ prava​​ zagarantovana članovima 31. i 46. Ustava. Kao rezultat toga, Sud je 8. septembra 2021. godine proglasio zahtev podnosioca zahteva u slučaju KI37/21 neprihvatljivim zbog toga jer je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.

• Dalje Sud podseća da su 11. oktobra 2021. godine podnosioci zahteva [Miradije Tusha i Naser Tusha] i Isa Tusha Vrhovnom sudu podneli predlog za ponavljanje postupka.​​ 

• U okviru ovog predloga za ponavljanje postupka, Vrhovni sud je rešenjem [CPP. Br. 2/2022] od 27. decembra 2022. godine, nakon što je sebe proglasio nadležnim u vezi sa njihovim predlogom, isti odbacio kao van roka. Kao rezultat ove odluke, podnosioci zahteva su protiv rešenja Vrhovnog suda podneli žalbu Vrhovnom sudu, a docnji je osporenim rešenjem [CN. Br. 2/2023] od 13. februara 2023. godine odbacio​​ njihov zahtev​​ kao nedozvoljen, zaključivši da odredbe ZPP-a u konkretnim okolnostima ne predviđaju mogućnost podnošenja žalbe.

• U svetlu gore pomenutog, podnosioci zahteva kroz svoj zahtev, preciziraju da osporavaju (i) presudu [Rev.br. 43/2019] Vrhovnog suda Kosova od 24. decembra 2020. godine, koje je doneto u parničnom postupku i (ii) rešenje [CN. br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine u vezi rešenja [CPP. br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, donetih u okviru postupka za dozvolu ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu, za koje tvrde da su im isti povredili prava zagarantovana članovima 31. i 46. Ustava.

• U nastavku gore pomenutih navoda podnosilaca zahteva, Sud će početno da razmotri i oceni njihov zahtev koji se odnosi na (i) presudu [Rev.br. 43/2019] Vrhovnog suda Kosova od 24. decembra 2020. godine, kako bi nastavio dalje sa razmatranjem i ocenom (ii) rešenja [CN. br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine u vezi sa rešenjem [CPP. br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, donetih u okviru postupka za dozvolu ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu.

• U vezi presude [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine

• Sud prvo pojašnjava da podnosioci zahteva u svom zahtevu podnetom Sudu navode da osporavaju presudu [Rev. br. 343/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine, koja je bila predmet ocene zahteva KI37/21, za koju tvrde da su im istim povređena prava zagarantovana članovima 31. i 46. Ustava.​​ 

• U svetlu gore navedenog, Sud naglašava da navodi podnosilaca zahteva koji se odnose na presudu [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine, koji je bio predmet ocene ustavnosti od strane Suda zahtevom KI37/21, su navodi koji predstavljaju ponavljanje zahteva, o kojima je Sud već presudio i odlučio.​​ 

• S tim u vezi, Sud se poziva na član 116. [Pravni efekat odluka] Ustava, koji predviđa sledeće:​​ „1. Odluke Ustavnog suda su obavezne za pravosuđe​​ i​​ sva lica i institucije​​ Republike Kosovo.“​​ (vidi slučajeve Suda, slučaj KI102/19, podnosilac zahteva​​ Bedri Gashi,​​ odluka o odbijanju zahteva od 5. decembra 2019. godine, stavovi 21. i 22. i takođe slučaj KI105/16, podnosilac​​ Feti Gashi,​​ citiran iznad, stav 22).

• Dalje, sud se poziva i na pravilo 54. (2) (b) Poslovnika o radu, koji predviđa:​​ „(2) Sud može​​ odlučiti​​ da odbije zahtev po kratkom postupku: [...] (b) ako zahtev predstavlja ponavljanje prethodnog zahteva rešenog od strane Suda; ili [...]“

• U tom smislu, Sud je kroz svoju sudsku praksu kontinuirano naglašavao da podnosioci zahteva ne bi trebalo da posmatraju pojedinačnu žalbu u smislu člana 113. stav 7. Ustava kao priliku da više puta traže od Suda da ponovo otvara svoje odluke i ponovo sudi u istom​​ slučaju​​ (vidi, u ovom smislu, slučajeve Suda: KI105/16, podnosilac zahteva​​ Feti Gashi, odluka o odbijanju zahteva, od 10. maja 2017. godine, stav 21 i KI96/23, sa podnosiocem zahteva​​ Muhamet Miftari, odluka o odbijanju zahteva, od 31. avgusta 2023. godine).

• Shodno tome, Sud nalazi da navodi podnosilaca zahteva da su im presudom [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda, od 24. decembra 2020. godine povređena prava zagarantovana članovima 31. i 46. Ustava, predstavljaju ponavljanje zahteva o kojima je već presudio i odlučio Sud u slučaju KI37/21, i mora biti odbijen kako je utvrđeno tačkom b, stav (2) pravila 54. Poslovnika o radu.

• U vezi rešenja Vrhovnog suda, donetih u okviru postupka za dozvoljavanje ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu

• U svetlu navedenog zaključka, Sud će u nastavku razmotriti i oceniti pobijana rešenja Vrhovnog suda, donetih u okviru postupka po predlogu za ponavljanje postupka u Vrhovnom sudu.

• Sud prvo podseća da podnosioci zahteva navode da im je osporenim rešenjem [CN. Br. 2/2023] Vrhovnog suda od 13. februara 2023. godine u vezi rešenja [CPP. Br. 2/2022] Vrhovnog suda od 27. decembra 2022. godine, donetih u okviru postupka za dozvoljavanje ponavljanja postupka u Vrhovnom sudu, povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava. U pogledu njihovog navoda o povredi člana 31. Ustava, podnosioci​​ zahteva​​ konkretno:

• navode pogrešno tumačenje odredaba ZPP-a koje se odnosi na zaključak Vrhovnog suda, datog kroz rešenje [CPP. Br. 2/2022] od 27. decembra 2022. godine da je njihov predlog za ponavljanje postupka u Vrhovnom sudu bio van roka; i

• u vezi sa zaključkom Vrhovnog suda datog kroz rešenje [CN. Br. 2/2023] od 13. februara 2023. godine da žalba protiv rešenja [CPP. Br. 2/2022] od 27. decembra 2022. godine nije dozvoljena, ističu da odredbe ZPP garantuju dvostepenost odluka u postupku za ponavljanje postupka. U vezi s​​ tim, podnosioci zahteva nisu precizirali da navode da im je povređeno pravo na pravno sredstvo, zagarantovano članom 32. Ustava.

• U svetlu navoda podnosilaca zahteva za povredu njihovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) zagarantovanog Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) a koji se veže sa osporenim rešenjem Vrhovnog suda kojim je njihov predlog za ponavljanje postupka u Vrhovnom sudu odbačen kao van roka, Sud prvo mora da oceni ispunjavanje kriterijuma utvrđenih tačkom (b) stava 3. pravila 34.​​ Poslovnika o radu, prema kome Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim ako isti nije​​ ratione materiae​​ u skladu sa Ustavom.​​ 

• Sud, na osnovu svoje već konsolidovane sudske prakse, koja se zasniva na sudskoj praksi ESLJP-a, ističe da redovni sudovi u postupku po predlogu/ zahtevu za ponavljanje postupka odlučuju samo o pitanju da li zahtev za ponavljanje postupka ispunjava procesne uslove za njegovo usvajanje, a ne za „građanska prava i obaveze“ podnosioca zahteva u smislu prava na pravično suđenje iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a.​​ 

• U tom smislu, Sud je svojom sudskom praksom ocenio da se član 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, smatra neprimenljivim u slučajevima postupka u kojima je podneti predlog/ zahtev za ponavljanje postupka odbijen (vidi slučaj Suda: KI63/21, sa podnosiocem zahteva​​ Hysen Metahysa, rešenje o neprihvatljivosti od 11. novembra 2021. godine, stav 72.; vidi takođe slučaj ESLJP-a: KI07/17,​​ Pashk Mirashi, rešenje o neprihvatljivosti, od 12. juna, 2017. godine, stav 64.; KI80/15, 81/15 i 82/15,​​ Rrahim Hoxha, rešenje o neprihvatljivosti od 27. decembra 2016. godine, stav 31.; vidi, između ostalog, slučajeve ESLJP-a,​​ Oberschlick protiv Austrije, br. 23727/94 odluka od 21. marta 1994. godine,​​ Doësett protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8559/08, odluka od 4. januara 2011. godine, i​​ Sablon protiv Belgije, br. 36445/97, presuda od 10. aprila 2001. godine, stav 86.).​​ 

• Pored toga, Sud, pozivajući se na sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, odnosno na slučaj​​ Bochan protiv Ukrajine (br. 2)​​ [DHM], zahtev br.​​ 22251/08, presuda od 5. februara 2015. godine, kojom je istaknuto da:​​ „[...] u skladu sa napred navedenim principima, na osnovu kontinuirane i dobro konsolidovane prakse, Konvencija ne garantuje pravo da se ponovo otvori završeni slučaj. Vanredne žalbe koje imaju za cilj ponovno otvaranje sudskih postupaka zaključenih po pravilu, ne obuhvataju utvrđivanje „građanskih prava i obaveza“ ili „krivične optužbe“ i stoga se na njih ne primenjuje član 6.“.​​ [stav 44. presude u slučaju​​ Bochan protiv Ukrajine, i reference korišćene u ovom slučaju, između ostalog, slučajevi ESLJP-a​​ X protiv Austrije, br. 7761/77, odluka od 8. maja 1978. godine, stav 171.;​​  Surmont, De Meurechy i drugi protiv Belgije, br.​​  13601/88​​ i​​ 13602/88, odluka od 6. jula 1989. godine, stav 284.;​​ J.F. protiv Francuske, br.​​ 39616/98, odluka od 20. aprila 1999. godine;​​ Zaëadzki protiv Poljske, br. 34158/96,​​ odluka od 6. jula 1999. godine;​​ Sonnleitner protiv Austrije, br.​​ 34813/97, odluka od 6. januara 2000. godine;​​ Sablon protiv Belgije, br. 36445/97, odluka, 10. aprila 2001. godine, stav 86.;​​ Gorizdra protiv Moldavije, br. 53180/99, odluka od 2. jula 2002. godine;​​ Hurter protiv Švajcarske​​ br. 48111/07, od 15. maja 2012. godine;​​ Dybeku protiv Albanije, br. 557/12, odluka od 11. marta 2014. godine, stav 30.).

• ESLJP je precizirao da:​​ „To je zato što, sve dok je slučaj obuhvaćen principom res judicata konačne odluke u domaćim postupcima, u principu ne može biti opravdano da zahtev ili naknadna vanredna žalba koja ima za cilj​​ da​​ ponovno razmatranje ove odluke dovodi do argumentovanog navoda o postojanju prava priznatog domaćim zakonom ili da je​​ rezultat​​ postupaka u kojem je odlučivano da se isto pitanje ponovo razmotri ili ne, je odlučujuće za „odlučivanje u vezi sa građanskim pravima i obavezama ili za krivične prijave.“​​ (stav 44. presude u slučaju​​ Bochan protiv Ukrajine).

• Dalje, ESLJP je precizirao sledeće:​​ „[...] međutim, ako vanredna žalba uključuje ili stvarno​​ rezultira​​ ponovnim razmatranjem slučaja, član 6. [Konvencije] se primenjuje u postupcima „ponovnog razmatranja“ na redovan način.“​​ (vidi slučaj​​ Sablon​​ protiv Belgije, citiran iznad, stavovi 88-89,​​ Vanian protiv Rusije, br.​​ 53203/99​​ od​​ 15. decembra 2005. godine, stav 56.;​​  Zasurtsev protiv Rusije, br. 67051/01, od 27. aprila 2006. godine, stav 62.​​ Alekseyenko protiv Rusije, br. 74266/01, od 8.​​ januara 2009.​​ godine, stav 55.;​​ ​​ Rizi protiv Albanije​​ br. 49201/06, od 8. novembra 2011. godine, stav 47.).

• Sud, upravo uzimajući u obzir navod podnosilaca zahteva u kontekstu procesnih garancija iz člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP-a, primećuje da je sudski postupak razvijen pred Vrhovnim sudom, u okviru kojeg je predlog za ponavljanje postupka u ovom sudu odbijen kao van roka, ticalo se samo ocene ispunjenosti procesnih uslova koje zahtev za ponavljanje postupka mora da ispunjava kako bi bio prihvatljiv, i kako bi rezultiralo sa ponovnim otvaranjem sudskog postupka.​​ 

• Sud ističe da je u slučaju​​ Bochan protiv Ukrajine​​ ESLJP takođe precizirao da, iako član 6. stav 1. EKLJP-a u principu nije primenljiv u slučajevima vanrednih žalbi usmerenih na ponovno otvaranje okončanih sudskih postupaka, priroda, delokrug i specifičnost karakteristike postupka u vezi sa vanrednim zahtevom u konkretnom pravnom sistemu o kome je reč, mogu biti takve da postupak u okviru žalbe spada u delokrug člana 6. EKLJP​​ gde​​ se garancije pravičnog suđenja mogu primeniti na stranke u postupku. U nastavku toga, Sud je precizirao da​​ „[ESLJP] na ovaj način mora da razmotri prirodu, delokrug i specifične karakteristike dotične vanredne žalbe u okolnostima konkretnog slučaja.“​​ (vidi stav 50 gore citiranog slučaja​​ Bochan protiv Ukrajine). U smislu ovog poslednjeg, Sud, uzimajući za osnov delokrug i karakteristike​​ vanrednog pravnog sredstva u okolnostima konkretnog slučaja, odnosno predloga da se dozvoli ponavljanje postupka, primećuje da se ovo vanredno pravno sredstvo odnosi na mogućnost ponavljanja postupka pod uslovima utvrđenim zakonom, nakon okončanja sudskog postupka pravnosnažnom sudskom odlukom.​​ 

• Stoga, Sud, na osnovu svoje i sudske prakse EKLJP-a, ponavlja da se član 31. Ustava i član 6. EKLJP-a ne primenjuju na zahteve za ponavljanje postupka.

• Shodno tome, kao rezultat ove konstatacije, Sud smatra da zahtev podnosilaca zahteva koji se odnosi na navode podnosioca zahteva u vezi sa sudskim postupkom koji su sudovi razvili prema njihovom predlogu za ponovno razmatranje postupka treba proglasiti neprihvatljivim, jer nisu​​ u skladu sa​​ ratione materiae​​ sa Ustavom, kako je utvrđeno u pravilu 34. (3.) (b) Poslovnika o radu.

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa stavom 7 člana 113. Ustava, članom 20. Zakona i u skladu sa tačkom (b) stava​​ 3​​ pravila 34. Poslovnika i tačkom (b) stava 2 pravila 54. Poslovnika o radu,13. februara 2024. godine:

ODLUČUJE

• DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

• DA DOSTAVI, ovo rešenje stranama;

• DA OBJAVI , ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa stavom 4. člana 20. Zakona;

• Ovo rešenje stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom listu Republike Kosovo, u skladu sa stavom 5. člana 20. (Odluke) Zakona.​​ 

Sudija izvestilac  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​  ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​  ​​​​ Predsednica Ustavnog suda

Safet Hoxha    ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​ ​​​​  Gresa Caka-Nimani​​