USTAVNI SUD

KI100/23, Podnosilac Miradije Tusha, Naser Tusha, Artan Tusha, Ajshe Tusha, Hatixhe Tusha, Nadire Tusha i Nurhane Vladi-Tusha, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 43/2019 od 24. decembra 2020. godine, rešenja Vrhovnog suda Kosova CN. br. 2/2023 od 13. februara 2023. godine i rešenja Vrhovnog suda Kosova CPP. br. 2/2022 od 27. decembra 2022. godine

KI100/23, rešenje o neprihvatljivosti od 13. februara 2024. godine, objavljeno 5. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, neprihvatljiv zahtev, ponavljanje postupka, ratione materiae

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su ujedno i sa onima u slučaju KI37/21, koji se tiče tužbenog zahteva podnosilaca zahteva za (i) utvrđenje svojine na delu katastarske parcele i (ii) naknadu za eksproprijaciju iste katastarske parcele. Tužbeni zahtev podnosilaca zahteva u postupku ponovljenog suđenja pred Osnovnim sudom u Uroševcu, ogranak u Kačaniku, delimično je usvojen presudom [C. br. 58/18] od 20. decembra 2017. godine, a ujedno je Opština Kačanik obavezana da isplati određeni iznos kao naknadu za eksproprijaciju. Kao rezultat potvrđivanja presude Osnovnog suda presudom [Ac. br. 593/18] Apelacionog suda od 20. avgusta 2019. godine, Opština Kačanik je podnela reviziju Vrhovnom sudu, a ovaj je osporenom presudom [Rev. br. 43/2019] od 24. decembra 2020. godine, uvažio kao osnovanu reviziju Opštine Kačanik i preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je odbio tužbeni zahtev podnosilaca zahteva. Vrhovni sud je, između ostalog, obrazložio da je njihov tužbeni zahtev zastareo, kako je utvrđeno članom 379. važećeg Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članovima 28. i 29. važećeg Zakona o  osnovnim svojinsko-pravnim odnosima. U svom zahtevu podnetom Sudu pod br. KI37/21, podnosioci zahteva su osporili presudu Vrhovnog suda, tvrdeći da je istom povređeno njihovo pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropskog suda za ljudska prava.

Sud je u slučaju KI37/21, proglasio zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama. Nakon donošenja rešenja o neprihvatljivosti od strane Suda, podnosioci zahteva su podneli Vrhovnom sudu predlog za dozvoljavanje ponavljanja postupka, tvrdeći da se isti zasniva na novim dokazima. Vrhovni sud je osporenim rešenjem [CPP. br. 2/2022] od 27. decembra 2022. godine, odbacio kao neblagovremen zahtev podnosilaca za ponavljanje postupka. Protiv tog rešenja Vrhovnog suda, podnosioci zahteva su podneli žalbu Vrhovnom sudu, a ovaj je osporenim rešenjem [CN. br. 2/2023] od 13. februara 2023. godine, odbacio njihovu žalbu kao nedozvoljenu, utvrdivši da odredbe Zakona o parničnom postupku u konkretnim okolnostima predmeta ne predviđaju mogućnost podnošenja žalbe.

Podnosioci zahteva u svom zahtevu osporavaju: (i) presudu [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine, donetu u okviru postupka povodom tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine i eksproprijaciju, tvrdeći povredu svog prava na imovinu, zagarantovanog članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima; (ii) dva rešenja Vrhovnog suda, odnosno rešenje [CPP. br. 2/2022] od 27. decembra 2022. godine i rešenje [CN. br. 2/2023] od 13. februara 2023. godine, koja su doneta u okviru postupka za pokretanje ponavljanja postupka, tvrdeći povredu svog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U vezi sa prvim, Sud je utvrdio da navodi koji se odnose na osporenu presudu [Rev. br. 43/2019] Vrhovnog suda od 24. decembra 2020. godine, koja je bila predmet ocene zahteva u slučaju KI37/21, predstavljaju ponavljanje zahteva o kome je Sud odlučio rešenjem o neprihvatljivosti od 8. septembra 2021. godine.

U vezi sa drugim, Sud, uzimajući u obzir navode podnosilaca zahteva u kontekstu procesnih garancija iz člana 31. Ustava i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, primećuje da se sudski postupak koji je sproveden pred Vrhovnim sudom, u okviru kojeg je predlog za ponavljanje postupka u tom sudu odbijen kao neblagovremen, odnosio samo na ocenu ispunjenja procesnih zahteva koje mora da ispunjava zahtev za ponavljanje postupka da bi bio prihvatljiv i rezultira ponavljanjem sudskog postupka, a ne na „građanska prava i obaveze“ podnosilaca zahteva u smislu prava na pravično suđenje iz člana 31. Ustava i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je na osnovu svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava utvrdio da se član 31. Ustava i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima ne primenjuju na zahteve za ponavljanje postupka.

Sledstveno, kao rezultat ove konstatacije, Sud je utvrdio da je zahtev podnosilaca zahteva koji se odnosi na navode podnosilaca zahteva da su rešenja Vrhovnog suda, koja su doneta u okviru postupka za pokretanje dozvoljavanja ponavljanja postupka doneta uz povredu njihovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije, neprihvatljiv, zbog toga što je isti nesaglasan ratione materiae sa Ustavom, kako je utvrđeno pravilom 34 (3) (b) Poslovnika.