USTAVNI SUD

KI187/22, Podnosilac: Elmi Mena, Zahtev za ocenu ustavnosti presude Rev. br. 165/2022 Vrhovnog suda Kosova, od 6. jula 2022. godine

Ključne reči: individualan zahtev, održajem, društveno/javna imovina, očigledno neosnovan zahtev

Suština ovog slučaja veže sa tužbom koju je podnosilac zahteva podneo protiv Opštine Lipljan za utvrđivanje vlasništva nad nekoliko imovina, za koje su tvrdili da im pripadaju kao rezultat korišćenja u dobroj veri više od 20. godina kroz zastarelosti potraživanja, imovine koje su date izbeglicama iz Albanije 1969. godine. Prvobitno je Osnovni sud usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva usvajanjem njegovog tužbenog zahteva, čime je dokazano da su isti stekli vlasništvo posedom u dobroj veri i zakonito nad osporenim nepokretnostima. Nakon žalbe Opštine Lipljan, Apelacioni sud je njenu žalbu usvojio kao osnovanu, poništivši presudu Osnovnog suda i vrativši predmet na ponovno suđenje istom sudu. Nakon toga, u postupku ponovnog suđenja, Osnovni sud je presudom [C.br. 526/2018] od 12. februara 2020. godine ponovo usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao osnovan, utvrdivši da su imovinu stekli u posed u dobroj veri i zakonito nad spornim nepokretnostima. Nakon podnete žalbe Opštine Lipljan, Apelacioni sud je usvojio njenu žalbu kao osnovanu, preinačio presudu [C.br. 526/2018] Osnovnog suda od 12. februara 2020. godine, a predmetna stvar je presuđena kako sledi: Odbija se kao potpuno neosnovan tužbeni zahtev podnosioca zahteva. Nakon zahteva o reviziji, podnetog od strane podnosioca zahteva, Vrhovni sud je odbio kao neosnovan ovaj zahtev iznet protiv presude Apelacionog suda.

Sud pojašnjava da podnosilac zahteva osporava nalaze redovnih sudova pred Sudom, tvrdeći kršenje člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] kao rezultat nedostatka sudskog obrazloženja i člana 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva o nedostatku sudskog obrazloženja, Sud je došao do zaključka da su redovni sudovi, nakon što su izveli sve relevantne dokaze, primenjeno materijalno pravo u okolnostima konkretnog slučaja, došli do zaključka da je i pored činjenice da je podnosilac zahteva sporne nepokretnosti koristio ugovorom o zakupu zemljišta od 1969. godine, dok su bile upisane kao društvena svojina, do izmene ZOSPOJ-a 1996. godine, pravo svojine na spornim nepokretnostima nije moglo biti stečeno putem zastarelosti potraživanja. Dakle, ovo pravo se nije moglo steći ni nakon 1996. godine, jer od 1996. godine do podnošenja tužbe 2010. godine nije protekao rok od 20. godina predviđen za zastarelost potraživanja na nepokretnosti prema članu 28. stav 4. ZOSPOJ-a. Drugi odlučujući razlog koji su razradili redovni sudovi sastoji se od pitanja da li je postojala dobra vera koja je ocenjena na osnovu člana 28. stav 2. navedenog zakona, gde se zahteva kumulativno ispunjenje dva zakonska uslova za sticanje vlasništva na nepokretnostima: da je držalac u dobroj veri i da je posed zakonit, dok se prema stavu 4. ovog člana zahteva da je držalac u dobroj veri, što znači da se u dva stava zahteva da držalac svakako bude u dobroj veri, što u konkretnom slučaju, iz same činjenice da je tužilac znao da je imovina upisana kao društvena imovina u vlasništvu tuženog, proizilazi da se držanje imovine od strane tužilaca ne može smatrati da je u dobroj veri.  Shodno tome, isti su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2.) pravila 34. Poslovnika o radu

U vezi sa navodima podnosioca zahteva da a mu je povređeno pravo na zabranu diskriminacije usled nejednakosti stranaka pred zakonom, iz člana 24. Ustava u pogledu prava na pravično suđenje, Sud primećuje da u vezi sa ovim zahtevom podnosioca zahteva se već bavio Vrhovni sud u osporenoj odluci, gde je uzeo u obzir i razmotrio različite slučajeve na kojima tužena strana u reviziji ističe činjenicu da je u drugim sličnim slučajevima drugostepeni sud u različitim većima odlučivao drugačije, ali svaka presuda drugostepenog suda na poseban način može biti predmet postupka po reviziji, čime se kroz sudsku odluku revizijskog suda otklanja različito odlučivanje drugostepenog suda za iste situacije. Shodno tome, gore pomenuti navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2.) pravila 34. Poslovnika o radu.