Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 24. februara 2023. godine
Br. ref.:RK 2132/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI106/22
Podnosilac
Driton Fetahu
Ocena ustavnosti
presude [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo od
11. marta 2022. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Driton Fetahu iz Prizrena (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Besnik Berisha, advokat iz Prištine.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava ustavnost presude [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 11. marta 2022. godine u vezi sa presudom [PAKR. br. 243/21] Apelacionog suda od 8. oktobra 2021. godine i presudom [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda u Đakovici (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 17. maja 2021. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude, kojom su podnosiocu zahteva navodno povređena njegova osnovna prava i slobode zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 15. jula 2022. godine, podnosilac je poslao svoj zahtev putem pošte, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio i registrovao 19. jula 2022. godine.
Dana 25. jula 2022. godine, predsednica Suda je odlukom GJR. KI106/22 imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca, a odlukom KSH.KI106/22 imenovala je članove Veća za razmatranje, sastavljenog od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 26. jula 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca zahteva o registraciji zahteva i tražio od istog da dostavi Sudu važeće punomoćje kao dokaz o njegovom zastupanju od strane advokata Besnika Berishe. Istog dana je Vrhovnom sudu poslata jedna kopija zahteva.
Dana 28. jula 2022. godine, podnosilac zahteva je dostavio Sudu važeće punomoćje za njegovo zastupanje od strane advokata Besnika Berishe.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred Predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je započeo svoj mandat u Sudu.
Dana 8. februara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je Osnovno tužilaštvo u Đakovici (u daljem tekstu: Osnovno tužilaštvo), dana 29. septembra 2020. godine, podiglo optužnicu PP/I. br. 34/2020 protiv podnosioca zahteva, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo “Primanje mita” iz stava 1. člana 428. Krivičnog zakonika Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK) i lica B.H. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo “Davanje mita” iz stava 2. člana 429. KZRK-a. Prema optužnici Osnovnog tužilaštva, podnosilac zahteva je bio osumnjičen da u svojstvu inspektora Poreske uprave Kosova (u daljem tekstu: PUK) nije izvršio proveru finansijske dokumentacije stolarske radnje “Beha” i da je preko B.H.-a primio od predstavnika te kompanije novčani iznos od 100 evra, kao i jedan sto sa 4 (četiri) stolice u vrednosti od 360 evra.
Dana 17. maja 2021. godine, Osnovni sud je presudom [PKR. br. 182/20] oglasio podnosioca zahteva krivim za izvršenje gore navedenog krivičnog dela, osudivši ga na efektivnu kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci i novčanu kaznu u iznosu od 1200 (hiljadu dvesta) evra. Takođe, Osnovni sud je zabranio podnosiocu zahteva da obavlja funkcije u javnoj upravi u trajanju od 2 (dve) godine, i obavezao ga da oštećenom nadoknadi pričinjenu štetu u iznosu od 460 (četiristo šezdeset) evra.
U obrazloženju presude [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda je navedeno sledeće: “Ovo činjenično stanje sud je utvrdio iz dokaza koji su izvedeni tokom sudskih pretresa, kao što je iskaz oštećenog [A.H.] dat u svojstvu svedoka na sudskom pretresu od 15.01.2021. godine, iskazi svedoka [S.H.] i [A.H.] dati na sudskom pretresu od 22.02.2021. godine, ručno ispisan papir na kojem je naznačeno ime Driton Fetahu i broj telefona 049-308-755, izveštaji policijskih oficira od 30.03.2020. i 14.04.2020. godine, potvrda o oduzimanju predmeta – novca, potvrda o vraćanju oduzetih predmeta – novca od 15.04.2020. godine i foto album, komunikacija putem programa viber između optuženog Dritona Fetahua i [B.H.], foto album u kojem se vide sto i četiri stolice u obliku bačve, foto album jedne stolice, tri fotografije na kojima se vidi optuženi Driton Fetahu u radionici oštećenog, kao i fotografija na kojoj se vide optuženi Driton i oštećeni, fotografije registarskih oznaka vozila sa brojem 04-543-GL i oznaka vozila 'OW", CD na kojem se vidi i čuje razgovor između [B.H.] i oštećenog [A.H.], kao i prevod koji je izvršio prevodilac suda jer se razgovor vodio na lokalnom jeziku koji se koristi u gradu Orahovcu”.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu protiv presude [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji. Podnosilac zahteva je u svojoj žalbi naveo da je izreka ožalbene presude manjkava, nejasna, u potpunoj suprotnosti sa njenim obrazloženjem, zasnovana na neprihvatljivim dokazima i da je njome povređeno načelo in dubio pro reo.
Dana 24. juna 2021. godine, Apelaciono tužilaštvo je podneskom [PPA. br. 250/21] predložilo Apelacionom sudu da se žalba podnosioca zahteva odbije kao neosnovana, a da se ožalbena presuda potvrdi.
Dana 8. oktobra 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [PAKR. br. 243/21] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio presudu [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda od 17. maja 2021. godine. U obrazloženju svoje presude, Apelacioni sud je istakao da ožalbena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba krivičnog postupka ili povredama krivičnog zakona i da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude [PAKR. br. 243/21] Apelacionog suda i presude [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda, navodeći povrede krivičnog zakona i odredaba krivičnog postupka. U vezi sa bitnom povredom odredaba krivičnog postupka, podnosilac zahteva je naveo da je presuda Osnovnog suda manjkava, nerazumljiva i u suprotnosti sa iskazima svedoka i materijalnim dokazima, dok je presuda Apelacionog suda zakamuflirala protivrečnosti između tačke I i II izreke presude Osnovnog suda u pogledu vremena, mesta i načina izvršenja krivičnog dela. Dalje, što se tiče povrede krivičnog zakona, zahtevom za zaštitu zakonitosti, podnosilac zahteva je istakao da je usled povrede odredaba krivičnog postupka i nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, povređen krivični zakon na njegovu štetu jer nisu utvrđeni objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela.
Dana 24. januara 2022. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca je podneskom [KMLP. II. br. 16/2002] predložila Vrhovnom sudu da odbije zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva.
Dana 11. marta 2022. godine, Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 23/2022] odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva podnet protiv presude [PAKR. br. 243/21] Apelacionog suda od 8. oktobra 2021. godine i presude [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda od 17. maja 2021. godine.
U obrazloženju svoje presude, Vrhovni sud je, između ostalog, naveo da je izreka presude [PKR. br. 182/20] Osnovnog suda od 17. maja 2021. godine bila jasna, razumljiva i da nije protivrečna njenom obrazloženju, kojim su dati svi zakonski razlozi za činjenice i dokaze izvedene tokom sudskog pretresa, uključujući i protivrečne dokaze. Vrhovni sud je dalje obrazložio da je Apelacioni sud presudom [PAKR. br. 243/21] od 8. oktobra 2021. godine izneo dovoljno razloga i da nije bilo nikakve kamuflaže što se tiče prvostepene presude, u kojoj su opisane inkriminisane radnje podnosioca zahteva.
Vrhovni sud je povodom navoda podnosioca zahteva o povredi krivičnog zakona na njegovu štetu naveo da takav navod ne stoji, iz razloga što su ocene prvostepenog suda koje su uvažene i od strane drugostepenog suda, da je podnosilac zahteva izvršio krivično delo “Primanje mita” iz stava 1. člana 428. KZRK-a, bile pravilne i jer je van svake sumnje utvrđeno da je podnosilac zahteva izvršio krivično delo za koje je optužen i oglašen krivim.
Navodi podnosioca zahteva
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su osporenom presudom povređena njegova prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP, kao i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Podnosilac zahteva navodi da su mu gore navedena prava, a posebno pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava, povređena usled povrede načela obrazlaganja sudskih odluka, povrede prava na žalbu u suštinskom smislu, zasnivanja odluka redovnih sudova na neprihvatljivim dokazima i povrede načela jednakosti oružja i načela in dubio pro reo.
Podnosilac zahteva dodaje sledeće: “... iako su po opštem pravilu, utvrđivanje činjenica u predmetu i tumačenje zakona isključivo pitanja za redovne sudove, kada je odluka redovnog suda očigledno proizvoljna, tada Ustavni sud može i treba da je dovede u pitanje (vidi presudu ESLJP-a Sisojeva i drugi protiv Letonije [VV], predstavka br. 60654/00, 15.01.2007. godine, st. 89; presudu Ustavnog suda IKK Classic, 09.02.2016. godine, st. 47).”
Podnosilac zahteva navodi povredu člana 31. Ustava zbog toga što je Vrhovni sud, po njegovim rečima, presudom [Pml. br. 23/2022] zanemario, ignorisao i zakamuflirao značajan broj navoda o bitnim povredama učinjenim presudama redovnih sudova koje su iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti. S tim u vezi, podnosilac zahteva navodi da Vrhovni sud nije u dovoljnoj meri obrazložio njegove navode koji se odnose na protivrečnosti između tačke I i II presude prvostepenog suda u pogledu vremena i načina na koji je primljen iznos od 100 evra, kao ni navod koji se odnosi na krivičnu odgovornost saokrivljenog B.H., propust Osnovnog suda da precizira vreme i mesto izvršenja krivičnog dela i propust Apelacionog suda da razmotri žalbene navode o profesionalno nesavesnoj oceni dokaza.
Pored toga, podnosilac zahteva navodi da je Vrhovni sud, “Automatski ponovio nalaze nižestepenih sudova, ne pruživši konkretne odgovore na pitanja koja su pokrenuta pravnim sredstvima, ne razmotrivši naše navode o bitnim povredama učinjenim osporenim presudama, i ne ocenivši takve navode po pravilima koja nameće pravna logika, iz čega se ispostavlja da je potpuno nejasno kakav je pravni stav Vrhovnog suda u vezi sa predmetnim pitanjima”.
Podnosilac zahteva dalje navodi da ukoliko podnosilac pravnog sredstva ne dobije konkretan odgovor u vezi sa svojim navodima ustavne prirode, ne samo da mu je povređeno pravo na pristup, u smislu člana 32. Ustava Republike Kosovo, već i pravo na žalbu u materijalnom smislu. S tim u vezi, podnosilac zahteva dodaje da je, “...povreda načela obrazlaganja sudskih odluka dovela do nerazmatranja proceduralnog sredstva u suštinskom smislu, dok oba zajedno krše pravo na odbranu optuženog lica, a ujedno i njegov pristup redovnim sudovima”.
Podnosilac zahteva dodaje da je Vrhovni sud podržao njegov navod da je iskaz saokrivljenog B.H. pred Osnovnim sudom bio neprihvatljiv, međutim, “nezakonito i pravno neodrživim obrazloženjem, amnestira nezakonitost presuda redovnih sudova”. Shodno tome, podnosilac zahteva navodi da zasnivanje presude na neprihvatljivim dokazima predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.
Takođe, podnosilac zahteva tvrdi da je Vrhovni sud osporenom presudom mimoišao njegov navod o kamufliranju propusta Osnovnog suda u obrazloženju odbijanja njegovog predloga da se od PUK-a traži izveštaj o tome da li je g. Driton FETAHU bio u zvaničnoj poseti radionici oštećenog A.H.-a.
Podnosilac zahteva dalje navodi da je, “...povreda načela obrazlaganja sudskih odluka, isprepletana sa zasnivanjem presude na neprihvatljivim dokazima, posledično dovela do povrede načela jednakosti oružja, kao i načela in dubio pro reo”. U tom smislu, podnosilac zahteva dodaje da je, “Isprepletanost povrede načela obrazlaganja sudskih odluka sa povredom drugih gore navedenih načela, dokazala da je odbrana g. Dritona FETAHUA dovedena u veoma nepovoljan i neravnopravan položaj u odnosu na Tužilaštvo”.
U prilog svom navodu o povredi načela in dubio pro reo, podnosilac zahteva se poziva na izjavu B.H.-a, naglašavajući da je, “Prihvatanje ovih izjava kao pouzdanih od strane sudova redovne nadležnosti rezultiralo povredom načela in dubio pro reo, upravo zato što je takve izjave dalo lice koje je učestvovalo u izvršenju krivičnog dela”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da presuda [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda nije u saglasnosti sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, članom 32. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP, kao i članom 54. Ustava; (iii) da utvrdi da je presuda [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda nevažeća i ništava; iv) da vrati osporenu presudu Vrhovnom sudu na ponovno odlučivanje; v) da naloži Vrhovnom sudu, da prilikom ponovnog odlučivanja, razmotri žalbene navode izložene u zahtevu za zaštitu zakonitosti od 23.12.2021. godine protiv presude [PAKR. br. 243/2021] od 08.10.2021. godine; vi) da naloži Vrhovnom sudu da u najkraćem mogućem roku, a najkasnije u roku od 6 (šest) meseci, obavesti Ustavni sud o merama koje su preduzete radi izvršenja presude ovog Suda; i (v) da ostane posvećen ovom pitanju u očekivanju poštovanja ovog naloga.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31.
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
[…]
Član 32.
[Pravo na pravno sredstvo]
Svako lice ima pravo da koristi pravna sredstva na sudske i administrativne odluke, koje uskraćuju njena/njegova prava ili interese, na zakonom propisan način.
Član 54.
[Sudska zaštita prava]
Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.
EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
Član 6.
(Pravo na pravično suđenje)
Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
[…]
Član 13.
(Pravo na delotvorni pravni lek)
Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.
KRIVIČNI ZAKONIK BR. 04/L-082 REPUBLIKE KOSOVO
Član 428.
(Primanje mita)
Ovlašćeno lice koje zatraži ili primi, neposredno ili posredno, nezasluženi poklon ili korist, za sebe ili drugoga, ili koje primi ponudu ili obećanje takvog poklona ili koristi, da bi to ovlašćeno lice učinilo ili propustilo da učini nešto u skladu sa svojim dužnostima, kazniće se novčano i kaznom zatvora u trajanju od šest (6) meseci do pet (5) godina.
[...]
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, kojima je utvrđeno:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[…]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
[…]
U nastavku, Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, kojima je propisano:
Član 47.
(Individualni zahtevi)
“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.”
Član 48.
(Tačnost podneska)
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori.”
Član 49.
(Rokovi)
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana i da osporava akt javnog organa, odnosno presudu [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac zahteva je takođe razjasnio osnovna prava i slobode za koja tvrdi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokovima određenim u članu 49. Zakona.
Pored gore navedenih uslova, Sud takođe razmatra i da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti utvrđene u potpravilu 2. pravila 39. [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika, kojim je utvrđeno:
Pravilo 39.
(Kriterijum o prihvatljivosti)
“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.”
Sud na početku navodi da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i sudske prakse Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih “očigledno neosnovanim navodima”. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi; i na kraju, (iv) “haotični i nategnuti” navodi.
U kontekstu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno pri oceni da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i odgovarajuće navode podnosioca zahteva, pri čijoj će oceni Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.
Sud podseća da je suština slučaja povezana sa činjenicom da je Osnovni sud presudom [PKR. br. 182/20] oglasio podnosioca zahteva krivim za izvršenje krivičnog dela “Primanje mita” predviđenog KZRK-om, osudivši ga na kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci i novčanu kaznu u iznosu od 1200 evra. Pored toga, Osnovni sud je zabranio podnosiocu zahteva da obavlja funkcije u javnoj upravi u trajanju od 2 godine, i obavezao ga da oštećenom nadoknadi pričinjenu materijalnu štetu. Nakon toga, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu protiv presude Osnovnog suda, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji. Apelacioni sud je presudom [PAKR. br. 243/21] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda. Apelacioni sud je utvrdio da ožalbena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba krivičnog postupka ili povredama krivičnog zakona i da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje. Protiv presude Apelacionog suda i presude Osnovnog suda, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti, navodeći povrede krivičnog zakona i odredaba krivičnog postupka. Podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti je odbijen kao neosnovan od strane Vrhovnog suda osporenom presudom [Pml. br. 23/2022] od 11. marta 2021. godine.
Sud podseća da je podnosilac zahteva podneo Sudu zahtev kojim osporava ustavnost osporene presude [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda od 11. marta 2021. godine, navodeći da su mu istom presudom povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP, i članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava.
Shodno tome, Sud će u tom smislu razmotriti i analizirati navode podnosioca zahteva u skladu sa načelima utvrđenim kroz sudsku praksu ESLJP-a, na osnovu kojih je Sud, u skladu sa članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da: “Osnovna prava i slobode zagarantovana ovim Ustavom [tumači] u saglasnosti sa sudskom odlukom Evropskog suda za ljudska prava”.
Povodom navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP
Sud, na osnovu spisa predmeta, primećuje da se suština navoda podnosioca zahteva o povredi člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] u vezi sa članom 6. EKLJP, odnosi uglavnom na navode o “neobrazlaganju sudske odluke” od strane redovnih sudova. Shodno tome, on će se u nastavku pozvati na načela utvrđena od strane ESLJP-a, a koja se odnose na pravo na obrazloženu i razumnu sudsku odluku.
Opšta načela u pogledu prava na obrazloženu odluku
Jemstva utvrđena u članu 6. stav 1. EKLJP, obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja za svoje odluke (vidi predmet ESLJP-a H. protiv Belgije, br. 8950/80, presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53). Obrazložena sudska odluka pokazuje strankama da je njihov predmet zaista razmotren.
Iako domaći sud ima određeno unutrašnje polje slobodne procene kada je reč o izboru argumenata i odlučivanju o prihvatljivosti dokaza, on je u obavezi da svoje postupke opravda tako što će obrazložiti sve svoje odluke (vidi predmet ESLJP-a Suominen protiv Finske, br. 37801/97, presuda od 24. jula 2003. godine, stav 36; kao i predmet Carmel Saliba protiv Malte, br. 24221/13, presuda od 24. aprila 2017. godine, stav 73).
Niži sud ili državni organ vlasti, zauzvrat, mora dati takve razloge i obrazloženja koja omogućavaju strankama da delotvorno iskoriste svako postojeće pravo na žalbu (vidi predmet ESLJP-a Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 25. decembra 2001. godine, stav 30).
Član 6. stav 1. obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, ali se on ne može tumačiti u tom smislu da nalaže da se iscrpno odgovori na svaki izneti argument (vidi predmete ESLJP-a Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 29. januara 1999. godine, stav 26; Perez protiv Francuske, br. 47287/99, presuda od 12. februara 2004. godine, stav 81).
Od prirode same odluke koju sud donosi zavisi da li je sud dužan da je obrazloži i o tome se može odlučivati samo u svetlu okolnosti datog predmeta: neophodno je da se, između ostalog, uzmu u obzir različite vrste podnesaka koje stranka može da podnese sudu, kao i razlike koje postoje između pravnih sistema država u pogledu zakonskih odredaba, običajnih pravila, pravnih stanovišta i prezentiranja i izrade presuda (vidi predmete ESLJP-a Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27).
Međutim, ako je podnesak jedne stranke odlučujući za ishod postupka, on zahteva da se na njega konkretno i neodložno odgovori (vidi predmete ESLJP-a Ruiz Torija protiv Španije, br. 18390/91, gore citiran, stav 30; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91, gore citiran, stav 28).
Stoga su sudovi dužni: a) da ispitaju najvažnije argumente stranaka (vidi predmete ESLJP-a Buzescu protiv Rumunije, br. 61302/00, presuda od 24. avgusta 2005. godine, stav 67; Donadze protiv Gruzije, br. 74644/01, presuda od 7. juna 2006. godine, stav 35); i b) da s posebnom pažnjom i revnošću ispitaju izjašnjenja koja se tiču prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, EKLJP i protokolima uz nju (vidi predmete ESLJP-a Fabris protiv Francuske, 16574/08, presuda od 7. februara 2013. godine, stav 72; Wagner i JMWL protiv Luksemburga, br. 76240/01, presuda od 28. juna 2007. godine, stav 96).
Član 6. stav 1. ne nalaže da Vrhovni sud pruži iscrpnije obrazloženje onda kada jednostavno primenjuje određenu zakonsku odredbu o pravnom osnovu za odbacivanje žalbe zato što ta žalba nema izgleda za uspeh (vidi predmete ESLJP-a Burg i drugi protiv Francuske, br. 34763/02, odluka od 28. januara 2003. godine; Gorou protiv Grčke (br. 2), br. 12686/03, odluka od 20. marta 2009. godine, stav 41).
Slično tome, u predmetu u kome se radi o zahtevu da se odobri da se izjavi žalba, što je preduslov za postupak pred višim sudom, kao za moguće donošenje odluke, član 6. stav 1. ne može da se tumači u tom smislu da nalaže da se iscrpno obrazloži odluka kojom se odbacuje zahtev za izjavljivanje žalbe (vidi predmete ESLJP-a Kukkonen protiv Finske (br. 2), br. 47628/06, presuda od 13. aprila 2009. godine, stav 24; Bufferne protiv Francuske, br. 54367/00, odluka od 26. februara 2002. godine).
Osim toga, kada odbije žalbu, apelacioni sud može, u načelu, jednostavno da prihvati obrazloženje odluke koje je naveo niži sud (vidi predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, gore citiran, stav 26; nasuprot tome vidi Tatishvili protiv Rusije, br. 1509/02, presuda od 9. jula 2007. godine, stav 62). Međutim, pojam pravičnog postupka podrazumeva da se domaći sud koji je za svoje odluke naveo šturo obrazloženje, bilo tako što je ponovio obrazloženja koja je prethodno dao niži sud ili na neki drugi način, u stvari bavio bitnim pitanjima u okviru svoje nadležnosti, što znači da nije jednostavno i bez dodatnog truda prihvatio zaključke koje je doneo niži sud (vidi predmet ESLJP-a Helle protiv Finske, br. (157/1996/776/977), presuda od 19. decembra 1997. godine, stav 60). Taj zahtev je utoliko važniji ukoliko stranka u sporu nije imala mogućnost da svoju argumentaciju iznese usmeno u postupku pred domaćim sudom.
Međutim, apelacioni sudovi (u drugom stepenu) koji imaju nadležnost da odbace neosnovane žalbe i da rešavaju činjenična i pravna pitanja u parničnom postupku, dužni su da obrazlože zbog čega su odbili da odlučuju o žalbi (vidi predmet ESLJP-a Hansen protiv Norveške, br. 15319/09, presuda od 2. januara 2015. godine, stavovi 77–83).
Osim toga, ESLJP nije utvrdio da je povređeno pravo u predmetu u kome nije dato konkretno izjašnjenje o tvrdnji koja se odnosila na jedan nebitan aspekt predmeta, to jest na nedostatak potpisa i pečata, što je greška više formalne nego materijalne prirode i ta greška je odmah ispravljena (vidi predmet ESLJP-a Mugoša protiv Crne Gore, br. 76522/12, presuda od 21. septembra 2016. godine, stav 63).
Primena opštih načela na okolnosti konkretnog slučaja
S tim u vezi, Sud podseća da podnosilac zahteva tvrdi da je Vrhovni sud ignorisao značajan broj navoda o bitnim povredama učinjenim presudama redovnih sudova koje su iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne obrazloživši u dovoljnoj meri njegove navode koji se odnose na protivrečnosti između tačke I i II presude prvostepenog suda u pogledu vremena i načina na koji je primljen iznos od 100 evra, kao i krivičnu odgovornost saokrivljenog B.H., propust Osnovnog suda da precizira vreme i mesto izvršenja krivičnog dela i propust Apelacionog suda da razmotri žalbene navode o profesionalno nesavesnoj oceni dokaza.
Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva koji se odnosi na protivrečnosti između tačke I i II presude Osnovnog suda u pogledu vremena i načina na koji je primljen iznos od 100 evra, Sud podseća da je Vrhovni sud u presudi [Pml. br. 23/2022] naveo da izreka presude prvostepenog suda nije protivrečna obrazloženju i da su i Osnovni i Apelacioni sud opisali inkriminisane radnje osuđenog koje čine biće krivičnog dela za koje je osuđen. S tim u vezi, u pogledu vremena i načina na koji je primljen novac, Vrhovni sud je u presudi [Pml. br. 23/2022], obrazložio i utvrdio sledeće: “Tako se iz spisa predmeta utvrđuje da je osuđeni Driton Fetahu bio inspektor u okviru PUK-a u regionu Prizren. Dana 14.12.2018. godine, isti je otišao u radionicu oštećenog [A.H.], i predstavljajući se kao inspektor, tražio dokumentaciju firme radi kontrole, a u odsustvu knjigovođe je na jednom listu papira zapisao dokumentaciju koja je potrebna za kontrolu. Inače, dana 18.12.2018. godine, oštećeni [A.H.] i knjigovođa [B.H.] su zajedno prvo otišli u PUK, sastali se sa inspektorom, osuđenim Dritonom, predočili mu traženu dokumentaciju, a zatim su na predlog osuđenog otišli u jedan lokal u blizini PUK-a. Tamo je osuđeni Driton, u svojstvu poreskog inspektora, odnosno kao službeno lice, kako ne bi izvršio kontrolu finansijske dokumentacije preduzeća "Beha", tražio i primio iznos od 100 € preko posrednika [B.H], a takođe i sto sa četiri stolice, koje je tražio jer je iste video oglašene na Fejsbuku stolarske radnje "Beha", u vlasništvu oštećenog, a koji sto sa četiri stolice je osuđeni Driton, dana 14.01.2019. godine, lično preuzeo u radionici oštećenog, u prisustvu oštećenog i svedoka [A.H.], koja činjenica je utvrđena i iz drugih materijalnih dokaza, kao što su: ručno ispisan list papira na kojem su zabeleženi ime osuđenog, broj telefona, foto album komunikacije viberom između osuđenog Dritona i [B.H], foto album u kojem se vidi sto sa četiri stolice, fotografija na kojoj se vidi osuđeni u dvorištu radionice oštećenog, vozilo kojim su prevezeni sto i četiri stolice, kao činjenice i okolnosti koje upotpunjuju objektivni i subjektivni element krivičnog dela uzimanje mita iz člana 428. st. 1 KZRK-a za koje je osuđeni oglašen krivim”.
Nadalje, povodom navoda podnosioca zahteva koji se odnosi na krivičnu odgovornost saokrivljenog B.H., Sud primećuje da je Vrhovni sud u presudi [Pml. br. 23/2022] naveo sledeće: “Navod odbrane, činjenica da je optužba u odnosu na saokrivljenog [B.H.] odbijena, a [A.H.] nije krivično gonjen za davanje mita pa samim tim nije bilo davanja mita i kao rezultat toga ne može biti ni primanja mita od strane sada osuđenog Dritona Fetahua, je neodrživa kako su pravilno utvrdili i sudovi niže instance, da optuženi [B.H.] nije dao svoj novac osuđenom Dritonu Fetahu, već je to bio novac oštećenog [A.H.] i da je predmetni novac dao osuđenom na zahtev oštećenog, odnosno da je samo posredovao, zbog čega je kasnije i postupajući tužilac odustao od optužbe za optuženog [B.H.] za krivično delo davanje mita, sa obrazloženjem da nije dokazano da je namera optuženog [B.H.] bilo sticanje imovinske koristi za sebe ili za drugog, prilikom davanja novca”.
Podnosilac zahteva je kako pred Sudom, tako i pred redovnim sudovima, izneo propust Osnovnog suda da precizira vreme i mesto izvršenja krivičnog dela. Povodom ovog navoda, Sud skreće pažnju na obrazloženje Vrhovnog suda u osporenoj presudi, u kojem je navedeno: “Što se tiče navoda o vremenu (tačnom satu), načinu i mestu izvršenja krivičnog dela, obrazloženje je dato na strani 5 obrazloženja presude Apelacionog suda, činjenica da je osuđeni Driton Fetahu, dana 18.12.2018. godine, primio novčani iznos u visini od 100€, a da je sto sa četiri stolice primio 14.01.2019. godine, ne predstavlja nikakvu protivrečnost niti nejasnoću u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela, kako tvrdi branilac osuđenog, iz razloga što je nakon razgovora o primanju novčanog iznosa u visini od 100€, koje se desilo kritičnog dana, ostalo je da mu se sto sa četiri stolice preda nakon što se završi izrada istog po porudžbini i isti mu je predat 14.01.2019. godine, tako da se ne može govoriti o dva odvojena slučaja, a u konkretnom slučaju ceo događaj predstavlja kontinuitet krivičnog dela koje je izvršio osuđeni Driton Fetahu, koje činjenice i okolnosti je prvostepeni sud, osim iz iskaza osuđenog [A.H.] i svedoka [A.H.], utvrdio i iz drugih dokaza u spisima predmeta. Što se pak tiče utvrđivanja vremena u satima, ovo predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka koja bi uticala na zakonitost sudske odluke”.
U nastavku, Sud podseća da je povodom navoda podnosioca zahteva o propustu Apelacionog suda da razmotri žalbene navode o profesionalno nesavesnoj oceni dokaza, Vrhovni sud osporenom presudom naglasio: “...prvostepena presuda, odnosno njena izreka je jasna, razumljiva i ista nije protivrečna ni sama sebi niti obrazloženju presude. U obrazloženju ove presude navedeni su svi zakonski razlozi za činjenice i dokaze koji su izvedeni na sudskom pretresu, uključujući i protivrečne dokaze, a dati su i zakonski razlozi o tome zašto je poklonio veru odlučnim dokazima i činjenicama na osnovu kojih je doneta meritorna odluka u ovom krivičnom predmetu. Ovaj sud nalazi da je i drugostepeni sud dao dovoljno razloga bez bilo kakve kamuflaže prvostepene presude, opisane su inkriminisane radnje osuđenog koje čine biće krivičnog dela za koje je osuđen i za to je dato dovoljno razloga, koje su pravilno ocenili i prvostepeni i drugostepeni sud”.
Sud takođe primećuje da je povodom navoda podnosioca zahteva da je Osnovni sud zasnovao svoju presudu na neprihvatljivim dokazima, konkretno na iskazu saokrivljenog [B.H.]. Sud primećuje da je Vrhovni sud svojom presudom utvrdio da se po ovom pitanju ne slaže sa stavom nižestepenih sudova i da se prema ZKPRK-u izjava saokrivljenog ne može uzeti za osnovu. Međutim, Sud podseća da je osporenom presudom, Vrhovni sud naglasio: “Međutim, ovo nije jedini dokaz na kome se zasniva presuda, već se presuda zasniva i na izjavi oštećenog [A.H.], svedoka [A.H.], svedokinje [S.H.] i drugim materijalnim dokazima u spisima predmeta, pa se kao u konkretnom slučaju ne može dovoditi u pitanje zakonitost odluka koje se pobijaju zahtevom”.
Pored toga, povodom navoda podnosioca zahteva da je Vrhovni sud osporenom presudom mimoišao njegov navod o kamufliranju propusta Osnovnog suda da obrazloži odbijanje njegovog predloga da se od PUK-a traži izveštaj o tome da li je on bio u zvaničnoj poseti radionici oštećenog A.H., Sud primećuje da je Vrhovni sud obrazložio sledeće: “Inače, za navod branioca osuđenog da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka zbog toga što nije usvojio predlog odbrane da se pribavi pismena odluka od PUK-a, sa konstatacijom da je osuđeni bio ovlašćen od strane PUK-a da izvrši inspekciju radionice oštećenog, ispostavlja se da je neosnovan navod jer iz samih ovlašćenja inspektora proizilazi da se ona odnosila na proveru finansijske dokumentacije u svakom trenutku, zbog čega nije ni neophodno da inspektor ima pismenu odluku o kontroli određenih preduzeća, kao u konkretnom slučaju na području koje pripada Direkciji PUK-a u regionu Prizrena”.
Nadalje, Sud primećuje da podnosilac zahteva navodi povredu načela jednakosti oružja i načela in dubio pro reo, kao rezultat povrede načela obrazlaganja sudskih odluka. S tim u vezi, Sud naglašava da je ovaj navod direktno povezan sa prethodno izloženim navodima podnosioca zahteva o neobrazloženosti sudske odluke. Shodno tome, Sud ocenjuje da nema potrebe da se ovaj navod ispituje zasebno.
Sud primećuje da su svi bitni navodi podnosioca zahteva ispitani i da su na njih odgovorili kako Vrhovni sud, tako i nižestepeni sudovi.
U svetlu svega prethodno navedenog, Sud zaključuje da su presuda [Pml. br. 23/2022] Vrhovnog suda od 11. marta 2022. godine, kao i presuda Apelacionog suda i presuda Osnovnog suda, jasne i da je njima odgovoreno na suštinu bitnih navoda koje je izneo podnosilac zahteva.
Shodno tome, Sud smatra da su zaključci redovnih sudova izvedeni nakon detaljnog razmatranja svih argumenata koje je izneo podnosilac zahteva. Kao rezultat toga, Sud ocenjuje da obrazloženje koje je dao Vrhovni sud ispunjava sve potrebne standarde ESLJP-a i Suda za obrazloženu sudsku odluku.
Sud naglašava da puka činjenica da podnosilac zahteva nije zadovoljan ishodom osporene presude Vrhovnog suda, nije dovoljna da se izgradi tvrdnja o povredi Ustava. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju pružiti obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi slučaj Suda KI136/14, podnosilac zahteva Abdullah Bajqinca, rešenje o neprihvatljivosti od 10. februara 2015. godine, stav 33).
Kao rezultat toga, Sud smatra da podnosilac zahteva nije potkrepio navode da su relevantni postupci na bilo koji način bili nepravični ili proizvoljni. Shodno tome, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a spadaju u treću kategoriju (iii), „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga, na ustavnim osnovama, isti treba da se proglase kao očigledno neosnovani.
Povodom navoda o povredi člana 32. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP
Sud podseća da podnosilac zahteva takođe navodi i povredu člana 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP, zbog toga što je, po njegovim rečima, odsustvo obrazloženja u vezi sa njegovim konkretnim navodima iznetim pred redovnim sudovima, rezultiralo neispitivanjem proceduralnog sredstva u suštinskom smislu.
Na osnovu napred navedenog, Sud primećuje da je navod podnosioca zahteva o povredi člana 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP povezan sa navodom podnosioca zahteva o odsustvu dovoljnog obrazloženja od strane Vrhovnog suda. Sud podseća da je povodom ovog navoda, nakon njegovog razmatranja i razrade, utvrđeno da obrazloženje koje je dao Vrhovni sud ispunjava sve potrebne standarde ESLJP-a i Suda za obrazloženu sudsku odluku (vidi stavove 56-68).
Shodno tome, Sud primećuje da je podnosilac zahteva iskoristio delotvorna, dostupna i raspoloživa pravna sredstva. Nadalje, s tim u vezi, Sud smatra da je ovaj navod prethodno razmotren od strane Suda, pri čemu je utvrdio da su redovni sudovi u dovoljnoj meri obrazložili navode koje je izneo podnosilac zahteva. Stoga, Sud neće nastaviti sa razmatranjem i ocenom navoda podnosioca zahteva koji se odnose na član 32. Ustava u vezi sa članom 13. EKLJP, jer su isti prethodno razmotreni.
Iz tih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva o povredi člana 32. Ustava, u vezi sa člana0m 13 EKLJP-a spadaju u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga, na ustavnim osnovama, isti treba takođe da se proglase kao očigledno neosnovani.
Povodom navoda o povredi člana 54. Ustava
Što se tiče navodne povrede člana 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, Sud podseća da prema ustanovljenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahteve neprihvatljivim kao očigledno neosnovane u skladu sa kriterijumom (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, onda kada je ispunjen jedan od dva karakteristična uslova, i to:
kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti ta povreda sasvim očigledna (vidi predmete ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine i Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine);
kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda KI166/20, podnosilac zahteva Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).
U konkretnom slučaju, Sud primećuje da podnosilac zahteva jednostavno navodi povredu člana 54. Ustava, ali ne obrazlaže, odnosno uopšte ne objašnjava kako je u njegovom slučaju došlo do povrede ovog prava. Shodno tome, Sud utvrđuje da se u odnosu na navod podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanog članom 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, zahtev mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan zato što se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda jer je podnosilac zahteva jednostavno naveo odredbu Ustava, ne objašnjavajući pritom kako je ona povređena.
Zaključak
Ukratko, Sud, uzimajući u obzir sve gore navedene razrade i zaključke, utvrđuje da: (I) navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6.1 EKLJP-a, i o povredi člana 32. Ustava, u vezi sa članom 13 EKLJP-a, spadaju u treću kategoriju (iii), „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga, na ustavnim osnovama, isti treba da se proglase kao očigledno neosnovani; i (II) navodi podnosioca zahteva o povredi člana 54. Ustava, takođe spadaju u treću kategoriju (iii), potkategoriju (a) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, jer je podnosilac zahteva jednostavno naveo odredbu Ustava, ne objašnjavajući pritom kako je ona povređena.
Shodno tome, zahtev u celini, u skladu sa pravilom 39. (2) Poslovnika, se proglašava neprihvatljivim.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članom 47. Zakona i pravilima 39. (2) i 59. (2) Poslovnika, dana 8. februara 2023. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovu odluku stranama;
DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Safet Hoxha Gresa Caka-Nimani
Driton Fetahu
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Krivični