USTAVNI SUD

KI172/24, Podnosilac “Bariş (Mahfuz) Nakipoglu”, Ocena ustavnosti presude [Pml. br. 184/2024] Vrhovnog suda od 21. marta 2024. godine

KI172/24, Rešenje o neprihvatljivosti od 25. septembra 2024. godine, objavljeno 17. oktobar 2024. godine

Ključne reči: individualan zahtev, izručenje, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zabrana mučenja i neljudskog postupanja, zastarelost izdržavanja kazne, neprihvatljiv zahtev

Iz spisa predmeta proizilazi da je Ministarstvo pravde Turske je podnelo Ministarstvu pravde Republike Kosovo zahtev za izručenje podnosioca zahteva radi izdržavanja kazne zatvora koju je izrekao Osnovni krivični sud br. 5 u Karsiyaka u Izmiru zbog izvršenja krivičnog dela “Krađa stvari uzete u zaštitu unutar zgrade” iz Krivičnog zakonika Turske. U vezi sa ovim zahtevom, Osnovno tužilaštvo je podnelo Osnovnom sudu zahtev za izručivanje podnosioca iz Republike Kosovo Turskoj, zahtev koji je Osnovni sud rešenjem usvojio kao osnovan, iz razloga što su ispunjeni zakonski uslovi za izručenje utvrđeni Zakonom o međunarodnoj pravnoj saradnji u krivičnim stvarima i da, prema zakonodavstvu obe države, izdržavanje kazne zatvora u njegovom slučaju nije zastarelo. Nezadovoljan ovim rešenjem, podnosilac je podneo žalbu Apelacionom sudu, gde je ovaj potvrdio nalaze Osnovnog suda date u osporenom rešenju. Protiv rešenja Apelacionog suda, podnosilac je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je isti usvojio kao osnovan, vraćajući predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i uputio isti da podnese zahtev za dodatne informacije od turskih vlasti u vezi sa zastarevanjem izdržavanja kazne. Prilikom ponovnog suđenja, Osnovni sud je, ponovo, usvojio zahtev Osnovnog tužilaštva za izručenje podnosioca zahteva na osnovu toga što su ispunjeni zakonski uslovi za izručenje i što je nakon informacija turskih vlasti dokazano da je izdržavanje kazne mu nije zastarelo jer nije bilo obustave poternice za njim. Osnovni sud je ovim rešenjem odbacio i navod podnosioca u vezi sa molbom za azil i tvrdnju da će u slučaju izručenja biti podvrgnut torturi, neljudskom postupanju i progonu, budući da je, prema oceni Osnovnog suda, isti nije lice koje je politički proganjano. Nalaz Osnovnog suda potvrđen je rešenjem Apelacionog suda, a potom i rešenjem Vrhovnog suda, gde je isti ocenio da su ispunjeni zakonski uslovi za izručivanje prema Zakonu o međunarodnoj pravnoj saradnji u krivičnim stvarima, i da zastarelost izdržavanja kazne nije nastupila ni prema turskom zakonodavstvu ni prema zakonodavstvu Republike Kosovo.

U postupku pred Ustavnim sudom, podnosilac je tvrdio da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, zbog pogrešne primene zakona i neobrazloženosti sudske odluke. Podnosilac zahteva je takođe tražio da se mera pritvora izrečena rešenjem Osnovnog suda od 11. avgusta 2021. godine zameni blažom merom i tražio je od Suda da izrekne privremenu meru, odnosno poništavanje rešenja od 02. maja 2024. godine Ministarstvo pravde.

Ocenjujući navode podnosioca zahteva, Sud je, najpre, elaborirao principe prakse Evropskog suda za ljudska prava, prema kojima se odluke o izručivanju ne odnose na utvrđivanje građanskih prava i obaveza podnosilaca zahteva niti na krivičnu prijavu protiv njih u smislu člana 6. stav 1. EKLJP-a. U tom smislu, Sud je, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, naglasio da se takvi zahtevi ocenjuju i razmatraju u okviru člana 3. (Zabrana mučenja) EKLJP-a i člana 27. Ustava, a zatim nastavlja sa razradom. i primenom načela ESLJP-a koji se odnose na zabranu mučenja i neljudsko postupanje u kontekstu izručenja i zahteva za azil, u okolnostima konkretnog slučaja. U vezi sa tvrdnjom podnosioca zahteva da će u slučaju izručenja biti podvrgnut mučenju i neljudskom postupanju, Sud je ocenio da podnosilac zahteva nije potkrepio tvrdnju da će se u slučaju izručenja Turskoj suočavati sa povredama člana 3. EKLJP-a i člana 27. Ustava. Takođe, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije argumentovao kako je primena zakona u pogledu zastarelosti od strane Vrhovnog suda i nižih sudova za njega rezultirala „arbitrarnim zaključcima“ i da su isti odgovorili na suštinske tvrdnje podnosioca zahteva. U međuvremenu, u pogledu navoda podnosioca zahteva u vezi sa određivanjem mere pritvora, Sud je zaključio da je isti prihvatljiv jer je podnet van zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.

Shodno tome, Sud je našao da zahtev treba proglasiti neprihvatljivim, kako je definisano u članu 49. Zakona, tačka (c) stav (1) i stav (2) pravila 34 Poslovnika o radu.

Na kraju, Sud je, u skladu sa stavom 1. člana 27. Zakona i pravilom 45. Poslovnika, odbio zahtev podnosioca za uvođenje privremene mere protiv odluke Ministarstva pravde od 2. maja 2024. godine.