USTAVNI SUD

KI09/20, Podnosilac zahteva: “SUVA Rechtsabteilung”, ocena ustavnosti presude [E. Rev. br. 28/2019] Vrhovnog suda Republike Kosovo od 1. avgusta 2019. godine 

KI09/20, presuda od 28. aprila 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravno lice, osiguravajuće društvo, pravo na subrogaciju, visina zatezne kamate, obrazložena sudska odluka, razlika u sudskoj praksi, prihvatljiv zahtev, u saglasnosti sa članom 31. Ustava

 Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa saobraćajnom nezgodom koja se desila 2013. godine, a koju je izazvao osiguranik društva “Siguria”, dok je osiguranik M.A. podnosioca zahteva pretrpeo materijalnu štetu. Dana 12. marta 2014. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev za nadoknadu od strane društva “Siguria” a s obzirom na to da sporazum nije postignut, isti je, dana 17. juna 2015. godine, podneo tužbu Osnovnom sudu, kojom je tražio naknadu materijalne štete po pravu na subrogaciju. Osnovni sud je presudom [III. Ek. br. 249/2015] od 12. oktobra 2017. godine, usvojio zahtev podnosioca zahteva kao osnovan i utvrdio zateznu kamatu u visini od 12% na osnovu člana 26. Zakona br. 04/L-018 o obaveznom osiguranju u vezi sa članom 382. stav 2. ZOO-a. Apelacioni sud je presudom [Ae. br. 265/2017] od 5. februara 2019. godine, odbio, kao neosnovanu, žalbu društva “Siguria” i potvrdio presudu Osnovnog suda. S druge strane, Vrhovni sud je presudom [E. Rev. br. 28/2019] od 1. avgusta 2019. godine, uvažio, kao osnovanu, reviziju društva “Siguria” u odnosu na zateznu kamatu, i na osnovu stava 2. člana 382. ZOO-a, utvrdio kao obavezu sa društvo da plati zateznu kamatu “u visini od 8% godišnje” od 12. marta 2014. godine pa do konačne isplate duga. U kontekstu poslednje navedenog, Vrhovni sud je, između ostalog, obrazložio da se kamata koju su odobrili prvostepeni i drugostepeni sud, u visini od 12% “ pravno […] ne primenjuje u sporove o regresiji duga već samo o kašnjenjima tretiranja zahteva oštećenih osoba za naknadu štete u vansudskom postupku kako se predviđa članom 26. Zakona o obaveznom osiguranju”. Prema Vrhovnom sudu, zatezna kamata u visini od 12% je predviđena samo za nerešavanje i kašnjenje sa rešavanjem zahteva oštećenih lica i u slučaju nedavanja avansa oštećenom licu. Shodno tome, Vrhovni sud je zaključio da podnosilac zahteva ima pravo samo na jednostavnu kamatu u visini od 8%, utvrđenu stavom 2. člana 382. ZOO-a.

Podnosilac zahteva osporava gore navedena utvrđenja Vrhovnog suda, precizirajući da: (i) član 26. stav 6. Zakona o obaveznom osiguranju ne utvrđuje u kojim slučajevima se primenjuje jednostavna kamata a u kojim slučajevima kvalifikovana kamata; (ii) stav 6. člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju, takođe, ne utvrđuje da se visina zatezne kamate inače utvrđuje u odnosu na zahtev za naknadu po pravu subrogacije u odnosu na “neposredne” zahteve oštećenih strana; (iii) da je Vrhovni sud selektivno primenio stav 6. člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju, odnosno da je primenio ovu odredbu samo u odnosu na trenutak kada počinje da se primenjuje zatezna kamata za obavezno osiguranje (što prema podnosiocu predstavlja lex specialis), dok je u odnosu na visinu zatezne kamate isključio primenu stava 6. člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju primenivši član 382. stav 2. ZOO-a (koji za podnosioca predstavlja lex generalis); i kao zaključak (iv) da Vrhovni sud odstupa od sudske prakse u pogledu visine zatezne kamate u identičnim stvarima. Podnosilac zahteva navodi povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP kao rezultat (i) neobrazloženosti sudske odluke i (ii) narušavanja načela pravne sigurnosti u kontekstu nepostojanja doslednosti, odnosno neusaglašenosti u sudskoj praksi Vrhovnog suda.

Sud je prilikom ocene prihvatljivosti zahteva utvrdio da podnosilac zahteva ispunjava uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni stavom 1. pravila 39. Poslovnika. Isti se ne može proglasiti neprihvatljivim na osnovu uslova utvrđenih stavovima 2. i 3. pravila 39. Poslovnika.

Sud je, nakon što je meritorno ocenio navode podnosioca zahteva, primenivši i standarde sudske prakse samog Suda, ali i one ESLJP-a, u pogledu obrazloženja sudske odluke i doslednosti sudske prakse Vrhovnog suda, zaključio sledeće:

Prvo, povodom navoda koji se odnosi na neobrazloženost sudske odluke, Sud je utvrdio da presuda [E. Rev. br. 28/2019] Vrhovnog suda od 1. avgusta 2019. godine, nije zahvaćena povredama člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP jer je dovoljno obrazložio svoju odluku.

Drugo, što se tiče načela pravne sigurnosti u kontekstu nepostojanja doslednosti, odnosno neusaglašenosti sudske prakse Vrhovnog suda, Sud je, nakon što je razradio osnovna načela i kriterijume ESLJP-a u tom pogledu, primenio iste na okolnosti konkretnog slučaja i utvrdio da u sudskoj praksi Vrhovnog suda ne postoje “duboke i dugotrajne razlike” u pogledu primene zakonskih odredbi koje se odnose na visinu zatezne kamate koja je primenljiva u slučajevima obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, i shodno tome utvrdio da nije povređeno načelo pravne sigurnosti i da presuda [E. Rev. br. 28/2019] od 1. avgusta 2019. godine nije doneta uz povredu osnovnih prava i sloboda podnosioca zahteva zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

U zaključku, Sud je povodom navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, utvrdio da je osporena presuda [E. Rev. br. 28/2019] Vrhovnog suda od 1. avgusta 2019. godine u saglasnosti sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.