USTAVNI SUD

KI158/22; Ahmet Meha; Ocena ustavnosti presude [ARJ. UZVP. br. 15/2022] od 24. februara 2022. godine Vrhovnog suda

KI158/22, rešenje o neprihvatljivosti od 30. aprila 2024. godine, objavljeno 17. jula 2024. godine 

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan, nepotkrepljeni ili neobrazloženi navodi

Sud u ovom aspektu i prvo podseća da se podnosilac zahteva obratio redovnim sudovima, ne osporavajući nijedan konkretan upravni akt, već u suštini navodeći realizaciju svog zahteva za nadoknadu razlike u starosnoj penziji i navodeći administrativno ćutanje od strane Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu. Slučaj podnosioca u vezi sa njegovim zahtevom je razmotren kroz 3 (tri) sudske odluke, o čemu je prvo odlučio Osnovni sud rešenjem [A. br. 494/19] od 25. avgusta 2021. godine, koji je na osnovu relevantnih odredbi Zakona o upravnim sporovima, odbio podnetu tužbu, jer podnosilac zahteva nije osporio nijedan upravni akt pred njim i nije dokazao da se isti prvo obratio nadležnom organu u smislu iscrpljivanja pravnih sredstava u vezi sa njegovim navodima, uključujući i navod o administrativnom ćutanju. Ovo rešenje su potvrdili Apelacioni sud i Vrhovni sud, argumentujući da podnosilac zahteva nije dokazao da je prvo pokrenuo postupak pred nadležnim upravnim organima u vezi sa svojim navodima, kako to propisuju Zakon o upravnim sporovima i Zakon br. 05/L -031 o opštoj administrativnoj proceduri. Takođe, ocenili su da ne postoji upravni akt koji je prvi donet u upravnom postupku, a koji se kasnije može osporiti u sudskom postupku. Podnosilac zahteva pred Sudom osporava nalaze redovnih sudova, tvrdeći da su u suprotnosti sa članom 31. Ustava, na osnovu toga što su svi rezultirali odbijanjem njegove žalbe, ne razmatrajući navodnu administrativnu ćutnju upravnog organa u vezi sa njegovim zahtevom za novčanu razliku starosne penzije.

Povodom ove tvrdnje, a kako se ogleda u delu koji se odnosi na tvrdnje podnosioca zahteva u stavovima 31-35 ovog rešenja, pored tvrdnje da su odluke redovnih sudova donete „nesprovođenjem člana 31. Ustava”, podnosilac zahteva nije pred Sudom izneo nikakav konkretan argument i/ili obrazloženje u vezi sa povredama njegovih prava za koje tvrdi.

Sud podseća da su iste opšte tvrdnje u vezi sa njegovim zahtevom za starosnu penziju i navodnim administrativnim ćutanjem izneti i pred redovnim sudovima. U ovom aspektu, Sud smatra da su redovni sudovi, u okolnostima konkretnog slučaja, razmotrili i obrazložili navode podnosioca zahteva. Isti su s bavili bitnim navodima podnosioca zahteva i razjasnili da (i) podnosilac zahteva nije osporio pred sudovima neki konkretan upravni akt donet u upravnom postupku u smislu člana 13. Zakona o upravnim sporovima; i (ii) podnosilac zahteva nije dokazao da je iscrpeo pravna sredstva prvo pred upravnim organom u vezi sa svojim navodima u smislu stava 6. člana 124. Zakona o opštoj administrativnoj proceduri i člana 29. Zakona o upravnim sporovima.

Sud primećuje da je podnosilac zahteva tokom sudskog procesa u suštini osporavao/navodio administrativno ćutanje od upravnih organa na osnovu toga što nije dobio odgovor od Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu u vezi sa njegovim zahtevom za starosnu penziju.

Sud primećuje da je podnosilac zahteva propustio da dokaže pred redovnim sudovima da li je pokrenuo postupak pred upravnim organom povodom svojih tvrdnji o administrativnom ćutanju, posebno da li je osporio administrativno ćutanje koje je prvo navodio u upravnom organu, odnosno u Ministarstvu za rad i socijalnu zaštitu.

Stoga, Sud utvrđuje da, što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članom 31. Ustava, zahtev treba da se proglasi očigledno neosnovan, jer se ti navodi kvalifikuju kao navodi koji pripadaju kategoriji (iii) “nepotkrepljih ili neobrazloženih” navoda, i kao takvi, ti navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o radu.