Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 11. jula 2024. godine
Br. ref.: RK 2464/24
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI158/22
Podnosilac
Ahmet Meha
Ocena ustavnosti presude [ARJ. UZVP. br. 15/2022]
od 24. februara 2022. godine Vrhovnog suda
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija
Enver Peci, sudija, i
Jeton Bytyqi, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Ahmet Meha (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), iz opštine Glogovac, koga zastupa Ramiz Suka, advokat.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [ARJ.UZVP. br. 15/2022] od 24. februara 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa rešenjem [AA. br. 886/2021] od 3. decembra 2021. godine Apelacionog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Apelacioni sud) u vezi sa rešenjem [C .br. 494/19/] od 25. avgusta 2021. godine Osnovnog suda u Prištini (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Podnosilac zahteva je osporenu odluku primio 21. juna 2022. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar zahteva je ocena ustavnosti osporene presude, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 20. [Odluke] i 22. [Procesuiranje podnesaka] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 25 [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Dana 7. jula 2023. godine, Poslovnik o radu Ustavnog suda Republike Kosovo br. 01/2023 je objavljen u Službenom listu Republike Kosovo i stupio je na snagu 15 dana od dana objavljivanja. Shodno tome, prilikom razmatranja zahteva, Ustavni sud se poziva na odredbe gore navedenog Poslovnika o radu. S tim u vezi, u skladu sa pravilom 78 (Prelazne odredbe) Poslovnika o radu br. 01/2023, izuzetno, pojedine odredbe Poslovnika o radu br. 01/2018 i dalje će se primenjivati u slučajevima registrovanim u Sudu pre njegovog ukidanja, samo ako i u meri u kojoj su povoljnije za strane.
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 13. oktobra 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev preko pošte, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 17. oktobra 2022. godine.
Dana 26. oktobra 2022. godine, predsednica Suda je, odlukom [br. Gjr.KI158/22], imenovala sudiju Bajrama Ljatifija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu Krasniqi (predsedavajuća), Radomir Laban i Remzije Istrefi Peci (članovi).
Dana 25. oktobra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i kopiju zahteva dostavio Vrhovnom sudu.
Istog datuma, Sud je obavestio Osnovni sud o registraciji zahteva i tražio od njih da obaveste Sud u vezi sa datumom kada je podnosilac zahteva primio osporeni akt.
Dana 26. oktobra 2022. godine, Osnovni sud je podneo Sudu traženu priznanicu.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, kada je i počeo njegov mandat u Sudu.
Dana 17. januara 2024. godine, Veće za razmatranje je razmatralo izveštaj sudije izvestioca i odlučio da odloži razmatranje predmeta za neku od narednih sednica sa zahtevom da se isti dopuni.
Dana 30. januara 2024. godine, Sud je zahtevao od Osnovnog suda da dostavi ceo dosije predmeta.
Dana 2. februara 2024. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu zahtevani dosije.
Dana 11. marta 2024. godine, sudija Jeton Bytyqi je položio zakletvu pred Predsednicom Republike Kosova, kojom prilikom je počeo njegov mandat na Sudu.
Dana 30. aprila 2024. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Iz spisa predmeta proizilazi da je podnosilac zahteva bio u radnom odnosu kao poštar Pošte i Telekoma Kosova od 2. avgusta 1999. godine do dana penzionisanja 21. marta 2008. godine.
Dana 8. februara 2016. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev Ministarstvu rada i socijalne zaštite za priznavanje prava na penziju iz uplaćenog doprinosa. Podnosilac zahteva je u svom zahtevu tvrdio da iznos njegove penzije treba da bude 140 evra.
Dana 13. aprila 2016. godine, Ministarstvo rada i socijalne zaštite je donelo odluku putem koje je odlučio da usvaja žalbu podnosioca zahteva za priznavanje prava na starosnu penziju uplaćenog doprinosa u iznosu od 158 evra, počevši od 1. februara 2016. godine, skladu sa članom 8. Zakona 04/L-131 o penzijskim šemama finansiranih od države sa obrazloženjem da je podnosilac dostavio dovoljno dokaza u smislu navedenog zakona, za 15 godina staža doprinosa.
Iz navoda u spisima predmeta koje je podneo podnosilac zahteva proizilazi da je podnosilac od 21. marta 2008. godine do 5. maja 2016. godine primao starosnu penziju od samo 75 evra, dok je nakon 5. maja 2016. godine primao punu penziju u iznosu od 140 evra.
Dana 25. februara 2019. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu protiv tuženog Ministarstva rada i socijalne zaštite tvrdeči da je od 21. marta 2008. godine do 5. maja 2016. godine podnosilac zahteva primao starosnu penziju od samo 75 evra, dok nakon 5. maja 2016. godine prima punu penziju u iznosu od 140 evra. Po ovom pitanju, podnosilac tužbom traži od Osnovnog suda „razliku u novcu za osam (8), za iznos novca, između 75-140 evra”.
Podnosilac zahteva je takođe istom tužbom tvrdio pred Osnovnim sudom da je takav zahtev uputio Ministarstvu rada i socijalne zaštite, ali ono nije odlučilo o njegovom zahtevu. Podnosilac zahteva je tvrdio administrativnu ćutanje i tražio od Osnovnog suda da odluči „svojom odlukom, u vezi naknade razlike u starosnoj penziji“.
Dana 15. jula 2021. godine, Osnovni sud je, rešenjem [A. br. 494/19], vratio na dopunu tužbu podnosioca zahteva, tražeći od poslednje navedenog „da pravilno precizira tužbeni zahtev i podnese sudu pravna sredstva koja je podneo upravnim organima”.
Osnovni sud je putem istog rešenja je obrazlagao da “... da je tužba tužioca nepotpuna, neredovna, jer tužbeni zahtev nije preciziran, akt koji traži da se poništi“.
Dana 4. avgusta 2021. godine, podnosilac zahteva je dopunio tužbu kojom je tražio „razliku u novcu za 8 (osam) godina između 75 i 140 evra“, prvobitno zahtevajući finansijsku ekspertizu u njegovom slučaju. Takođe, podnosilac zahteva tvrdi da se obratio i Ministarstvu za rad i socijalnu zaštitu da odluči da realizuje, ali ista nije odlučila.
Dana 25. avgusta 2021. godine, Osnovni sud je, rešenjem [A. br. 494/19], na osnovu člana 34. Zakona br. 03/L-202 o upravnim sporovima (u daljem tekstu: Zakon o upravnim sporovima), odbacio tužbu podnosioca zahteva, kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da podnosilac zahteva nije podneo konačni upravni akt koji osporava i nije prvo dokazao upotrebu pravnih sredstava pred nadležnim upravnim organom u vezi sa njegovim zahtevom.
Dana 15. septembra 2021. godine, protiv rešenja Osnovnog suda, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu zbog bitnih povreda odredaba upravnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Dana 3. decembra 2021. godine, Apelacioni sud je, rešenjem [AA. br. 886/2021], odbio žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu, i potvrdio rešenje [A. br. 494/19] Osnovnog suda.
Dana 26. januara 2022. godine, protiv gore navedenog rešenja, podnosilac zahteva je Vrhovnom sudu podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke zbog povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se stvar vrati prvom stepenu na preispitivanje.
Dana 24. februara 2022. godine, Vrhovni sud je, presudom [Arj.UZVP. br. 15/2022], odbio, kao neosnovan, zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke i potvrdio rešenje [AA. br. 886/2021] Apelacionog suda od 25. avgusta 2021. godine, sa obrazloženjem da se nisu stekli uslovi za pokretanje upravnog spora, jer podnosilac zahteva nije uspeo da pojasni svoj zahtev koji bi aludirao na ukidanje bilo kog konačnog upravnog akta u upravnom postupku.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da su mu redovni sudovi povredili prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.
Podnosilac zahteva u suštini navodi povredu/neprimenjivanje člana 31. Ustava kao rezultat odbijanja njegove žalbe od strane redovnih sudova u vezi sa njegovim zahtevom za starosnu penziju.
Podnosilac zahteva u svojim navodima naglašava: „Prema mišljenju prvostepenog suda, drugostepeni (Apelacioni) sud i Vrhovni sud se koncentrišu na administrativno ćutanje, član 29. ZUS-a, za svaki Zakon o upravnom postupku, član 130.2, pominju administrativno ćutanje, ali ne pominju drugi rok od 7 dana”.
Podnosilac zahteva u suštini navodi da je njegovo pravo u vezi sa penzijom povređeno, jer bi iznos trebao da bude 140 evra.
Podnosilac zahteva dalje naglašava: „Penzijsko i invalidsko osiguranje je nesumnjivo najvažniji oblik socijalnog osiguranja za lica, zaposlene i njihove porodice, gde ostvaruju određene kredite, od određenih nadležnih organa, za njihovo socijalno osiguranje. Sve se to sastoji od prava u sistem socijalnog osiguranja”.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
USTAV REPUBLIKE KOSOVO
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
3. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
4. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
5. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
ZAKON Br. 03/L- 202 O UPRAVNIM SPOROVIMA
Član 13
Upravni spor
1. Upravni spor može se pokrenuti samo protiv upravnog akta koji je donesen u drugostepenom upravnom postupku.
2. Upravni spor može se pokrenuti i protiv upravnog akta prvostepenog organa, protiv koga nije dozvoljeno žalba u upravnom postupku.
Član 14
Upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ nije doneo odgovarajući upravni akt prema zahtevu ili žalbi stranke, pod uslovima predviđenim ovim zakonom.
Član 29
1. Ako drugostepeni organ nije doneo rešenje u roku od trideset (30) dana ili u kraćem roku, utvrđenim posebnim odredbama oko žalbe stranke protiv odluke prvostepenog organa, zatim ne donese i u daljem roku od sedam (7) dana ponovljenim zahtevom, stranka može da pokrene upravni spor kao da mu je odbijena žalba.
Član 34
1. Sud će rešenjem odbaciti tužbu, ako utvrdi:
[...]
1.5. da je reč o stvari o kojoj se po izričitoj odredbi zakona ne može voditi upravni spor;
Zakon br. 05/L-031 O OPŠTOJ ADMINISTRATIVNOJ PROCEDURI
Član 126
Sadržaj i oblik žalbe
Žalba treba da odredi akt ili administrativno ćutanje protiv kojeg se podnosi, uzroke i razloge žalbe, kao i nadležni javni organ.
2. Svaki zahtev, čak i kad nije izričito označen kao žalba, smatra će se takvim, ukoliko je namera stranke za suprotstavljanje nekom aktu ili administrativnom ćutanju dovoljno jasna.
Član 127
Rok za podnošenje žalbe
[...]
4. Žalba protiv administrativnog ćutanja može da se podnese ne ranije od sedam (7) dana i ne kasnije od dva (2) meseca posle isteka roka za obaveštavanje administrativnog akta.
Član 133
Žalba protiv administrativnog ćutanja
1. Žalbu protiv administrativnog ćutanja razmatra nadređeni organ. Nadređeni organ odmah traži od nadležnog organa da bez odlaganja predstavi predmet slučaja i pismeni izveštaj o razlozima administrativnog ćutanja.
2. Nadređeni organ prvenstveno razmatra da li je žalba prihvatljiva i samo ako je prihvatljiva razmotriće zahtev stranke onako kako je dostavljen nadležnom organu.
3. Nadređeni organ će odlučiti o zahtevu na osnovu predmeta slučaja ili ako je potrebno obavi će dodatna administrativna razmatranja ili će narediti nadležnom organu da obavi administrativna razmatranja i obavesti o rezultatima razmatranja.
4. Osim ako je drugačije predviđeno zakonom, nadređeni organ će rešiti slučaj sa svojim konačnim aktom. stav 5. člana 131 ovog zakona se primenjuje i u ovom slučaju.
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
Sud se dalje poziva na članove 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:
Član 48
[Tačnost podneska]
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku ...”.
Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud smatra da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [ARJ. UZVP. br. 15/2022] od 24. februara 2022. godine Vrhovnog suda, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u zakonu.
Međutim, pored ovih uslova, Sud takođe treba da razmotri da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u pravilu 34 [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno stavu (2) Poslovnika, koji propisuje:
„(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan,
kada podnosilac/teljka zahteva nije dovoljno dokazao/la i potkrepio/la svoju tvrdnju“.
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi” (vidi, slučajeve ESLJP-a: Kemmachev protiv Francuske, zahtev br. 17621/91, kategorija (i), Mentzen protiv Letonije, zahtev br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, zahtev br. 4241/03, kategorija (iii)).
Sud u ovom aspektu i prvo podseća da se podnosilac zahteva obratio redovnim sudovima ne osporavajući nijedan konkretan upravni akt, već u suštini navodeći ostvarivanje svog zahteva za nadoknadu razlike u starosnoj penziji i navodeći administrativnu ćutnju od strane Ministarstva rada i socijalne zaštite.
Slučaj podnosioca zahteva je razmotren kroz 3 (tri) sudske odluke, o čemu je prvo odlučio Osnovni sud rešenjem [A. br. 494/19] od 25. avgusta 2021. godine, koji je na osnovu relevantnih odredbi Zakona o upravnim sporovima, odbacio podnetu tužbu, jer podnosilac zahteva nije pred njim osporio nijedan upravni akt i nije dokazao da se isti prvo obratio nadležnom organu u smislu iscrpljenosti pravnih sredstava u vezi sa njegovim navodima, uključujući navod o ćutnji uprave. Ovo rešenje su potvrdili Apelacioni sud i Vrhovni sud, uz obrazloženje da podnosilac zahteva nije dokazao da je prvo pokrenuo postupak pred nadležnim upravnim organima u vezi sa njegovim navodom, kako to propisuju Zakon o upravnim sporovima i Zakon br. 05/L -031 o opštoj administrativnoj proceduri. Takođe, ocenili su da ne postoji upravni akt koji je prvi donet u upravnom postupku i koji se kasnije može osporiti u sudskom postupku. Podnosilac zahteva pred Sudom osporava nalaze redovnih sudova, navodeći da su u suprotnosti sa članom 31. Ustava, jer su svi rezultirali odbijanjem njegove žalbe i nije razmotrena navodna administrativna ćutnja upravnog organa u vezi sa njegovim zahtevom za novčanu razliku starosne penzije.
Što se tiče ovog navoda i kako je to prikazano u delu koji se odnosi na navode podnosioca zahteva u stavovima 31-35 ovog rešenja, pored navoda da su odluke redovnih sudova donete „neprimenjivanjem člana 31. Ustava“, podnosilac zahteva pred Sudom nije izneo nijedan konkretan argument i/ili obrazloženje u vezi sa povredama njegovih prava koje tvrdi.
U tom smislu, Sud podseća na svoju sudsku praksu prema kojoj samo pominjanje člana Ustava, bez jasnog i adekvatnog obrazloženja kako je to pravo povređeno, nije dovoljno kao argument za aktiviranje mehanizma zaštite predviđenog Ustavom i Sudom, kao institucije koja se stara o poštovanju osnovnih ljudskih prava i sloboda (vidi, u tom smislu, slučajeve Suda: KI02/18, podnosilac zahteva: Vlada Republike Kosova [Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja], rešenje o neprihvatljivosti od 20. juna 2019. godine, stav 36; i KI95/19, podnosilac zahteva: Ruzhdi Bejta, rešenje o neprihvatljivosti od 8. oktobra 2019. godine, stavovi 30-31).
Takav stav Suda se zasniva na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), u skladu sa kojom je Sud na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom. Na osnovu ove i sada već konsolidovane prakse Suda, navodi ili žalbe koje nisu obrazložene i potkrepljene argumentima i dokazima, proglašavaju se neprihvatljivim, kao očigledno neosnovane, na ustavnim osnovama (vidi, Vodič ESLJP-a od 31. avgusta 2023. godine o kriterijumima prihvatljivosti; deo I. Neprihvatljivost zasnovana na meritumu; A. Očigledno neosnovani navodi; 4. Neobrazložene žalbe: nedostatak dokaza).
Sud podseća da su isti opšti navodi u vezi sa njegovim zahtevom za starosnu penziju i navodnim administrativnim ćutanjem takođe izneti pred redovnim sudovima.
U tom kontekstu, a posebno u vezi sa navodima podnosioca zahteva, Sud prvo podseća da je Osnovni sud kroz rešenje [A. br. 494/19] od 25. avgusta 2021. godine, razmatrajući navode podnosioca zahteva, pozivajući se na relevantne odredbe Zakona o opštoj administrativnoj proceduri i Zakona o upravnim sporovima, istakao sledeće:
“Prema oceni ovog suda, pozivajući se na tok predmeta, sud je utvrdio da tužilac uz tužbu i dopunu tužbe nije priložio nijedan konačni upravni akt ili sredstva koje je podneo upravnom organu u smislu člana 29. Zakona o upravnim sporovima. Tužilac nije predočio dokaze da je podneo ponovljen zahtev u zakonskom roku od 7 dana nakon isteka roka od dana kada je mogla da se donese odluka u vezi sa žalbom strane u smislu člana 29. Zakona o upravnim sporovima, stoga se u ovom smislu utvrđuje neispunjenost zakonskih uslova u smislu članova 13, 14. i 29. Zakona o upravnim sporovima”.
Sud takođe podseća da je Apelacioni sud kroz rešenje [AA. br. 886/2021] od 4. oktobra 2019. godine, u kontekstu ovog konkretnog navoda podnosioca zahteva, istakao sledeće:
“U konkretnom slučaju, na osnovu gore navedenih zakonskih odredbi, po oceni veća ovog suda, prvostepeni sud je pravilno ocenio da je tužba tužioca nedozvoljena, jer u konkretnom pravnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za pokretanje upravnog postupka, budući da tužilac, kako je napred naglašeno, nije uspeo da razjasni svoj zahtev, koji bi aludirao na ukidanje bilo kog konačnog upravnog akta u upravnom postupku, i nije dokazao da je iscrpeo pravna sredstva u smislu člana 124, stav 6 ZOAP-a i člana 29 ZUS-a”.
Na kraju, Vrhovni sud je, presudom [Arj.UZVP. br. 15/2022] od 24. februara 2022. godine, kao odgovor na konkretne navode podnosioca zahteva, istakao:
“Prema oceni veća ovog suda, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je tužba tužioca nedozvoljena, jer u ovoj pravnoj stvari nisu ispunjeni uslovi za pokretanje upravnog spora, budući da tužilac nije uspeo da pojasni svoj zahtev koji bi aludirao na ukidanje bilo kog konačnog upravnog akta u upravnom postupku. Članom 17. ZUS-a je propisano da se u postupku o upravnom sporu može tražiti i nadoknada štete koja je nanesena tužiocu izvršenjem akata koji se osporava. To znači da se postupak za početak upravnog spora za naknadu štete može pokrenuti kada tužilac svom glavnom zahtevu priloži i odštetni zahtev tuženog. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je tuženi organ doneo bilo kakav pravosnažni akt za koji se traži njegovo ukidanje i na osnovu kojeg bi se donela odluka o naknadi štete”.
U ovom aspektu, Sud smatra da su redovni sudovi, pod okolnostima konkretnog slučaja, razmotrili i obrazložili navode podnosioca zahteva. Isti su razmotrili bitne navode podnosioca zahteva i razjasnili da (i) podnosilac zahteva nije osporio pred sudovima konkretan upravni akt donet u upravnom postupku u smislu člana 13. Zakona o upravnim sporovima; i (ii) podnosilac zahteva nije dokazao da je iscrpeo pravna sredstva prvo pred upravnim organom u vezi sa njegovim navodom u smislu stava 6, člana 124. Zakona o opštoj administrativnoj proceduri i člana 29. Zakona o upravnim sporovima.
Sud primećuje da je podnosilac zahteva tokom čitavog sudskog procesa u suštini osporavao/navodio administrativno ćutanje upravnih organa, sa obrazloženjem da nije dobio odgovor od Ministarstva rada i socijalne zaštite u vezi sa njegovim zahtevom o starosnoj penziji.
S tim u vezi, Sud ističe obrazloženje Osnovnog suda, koji je prilikom razmatranja tog konkretnog navoda, detaljno obrazložio sledeće:
[...]
“Član 127, stav 1 Zakona o opštoj administrativnoj proceduri propisuje:
Žalba treba da se podnese u roku od trideset (30) dana od dana kada je stranka upoznata sa administrativnim aktom”, dok stav 4 istog člana propisuje: “Žalba protiv administrativnog ćutanja može da se podnese ne ranije od sedam (7) dana i ne kasnije od dva (2) meseca posle isteka roka za obaveštavanje administrativnog akta”.
Član 133, stav 1 Zakona o opštoj administrativnoj proceduri propisuje: Žalbu protiv administrativnog ćutanja razmatra nadređeni organ. Nadređeni organ odmah traži od nadležnog organa da bez odlaganja predstavi predmet slučaja i pismeni izveštaj o razlozima administrativnog ćutanja.
[...] Tužilac nije predočio dokaze da je podneo ponovljen zahtev u zakonskom roku od 7 dana nakon isteka roka od dana kada je mogla da se donese odluka u vezi sa žalbom strane u smislu člana 29. Zakona o upravnim sporovima, stoga se u ovom smislu utvrđuje neispunjenost zakonskih uslova u smislu članova 13, 14. i 29. Zakona o upravnim sporovima”.
Pored toga, Sud želi da istakne da je Osnovni sud, pozivajući se na zahtev podnosioca za starosnu penziju, a zatim i na navod o administrativnom ćutanju koji pokreće podnosilac zahteva, konkretno istakao:
“Imajući u vidu dopunu tužbe, sud je utvrdio da je tužilac podneo zahtev tuženom za ostvarivanje starosne penzije u kojem nije naveo datum podnošenja, gde tvrdi povredu prava, naglašavajući da penzija treba da bude 140 evra, a zatim se 25.02.2019. godine tužbom obratio ovom sudu; stoga, na osnovu toka stvari, tužilac ne osporava nijedan konačni upravni akt i nije prosledio sudu iscrpljivanje pravnih sredstava u smislu člana 124, stav 6 Zakona o opštoj administrativnoj proceduri i člana 29. Zakona o upravnim sporovima, tj. administrativno ćutanje, kako bi mogao da traži novčanu razliku za osam godina u iznosu između 75-140 evra”.
Sud takođe primećuje da je Apelacioni sud, kroz rešenje [AA .br. 886/2021], u vezi sa navodom podnosioca zahteva povodom njegovog zahteva za starosnu penziju, tokom odlučivanja, istakao sledeće:
„[...] Dakle, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac priložio zahtev za ostvarivanje starosne penzije, koji nema datum, međutim, isti nije podneo ponovljen zahtev u smislu člana 29. ZUS-a. Stoga, sud je zaključio da tužilac ni u jednoj fazi postupka nije predočio dokaze da je isti postupao u skladu sa odredbama ZUS –a i ZOAP-a za razvijanje sudskog postupka upravnog spora, kao što je propisano u gore navedenim zakonskim odredbama“.
Vrhovni sud je svojim rešenjem [ARJ. (UZVP) br. 15/2022], pozivajući se na činjenično stanje u okolnostima slučaja podnosioca zahteva, potvrdio zaključke Apelacionog suda, ocenjujući sledeće:
[...] navodi u zahtevu tužioca su neosnovani, jer ne utiču na donošenje drugačije odluke o činjeničnom stanju od onog koje je utvrdio drugostepeni sud. Osporena odluka drugostepenog suda je jasna i razumljiva i dovoljno obrazložena za odlučne činjenice koje prihvata i ovaj sud. Takođe, pravilno je primenjeno materijalno pravo i nije povređen zakon na štetu tužioca“.
Sud primećuje da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže pred redovnim sudovima da li je pokrenuo postupak pred upravnim organom u vezi sa njegovim navodima o administrativnom ćutanju, posebno da li je osporio administrativno ćutanje koje je prvo navodio ped upravnim organom, odnosno pred Ministarstvom rada i socijalne zaštite.
Sud podseća da je preduzeo neophodne korake kako bi osigurao originalni dosije predmeta, tražeći od Osnovnog suda da mu to dostavi kako bi došao do punih informacija u vezi sa predmetom u pitanju.
Stoga, pozivajući se na originalni dosije i činjenice ovog slučaja, Sud primećuje da podnosilac zahteva nije dokazao da je podneo ponovljeni zahtev u zakonskom roku od 7 dana nakon isteka roka od dana kada je mogao da odlučuje u vezi sa žalbom stranke u smislu člana 29. Zakona o upravnim sporovima.
Sud primećuje zainteresovanost podnosioca zahteva za ostvarivanje njegovog zahteva u postupcima sprovedenim pred redovnim sudovima, ali nedostatak obazrivosti ili dužne pažnje u pogledu poštovanja proceduralnih koraka može presudno doprineti konačnom ishodu slučaja podnosioca zahteva.
Kao što je gore objašnjeno, podnosilac zahteva pred Sudom ne iznosi nikakav dodatni argument ili obrazloženje u prilog svojih tvrdnji o povredi ustavnih prava. Kao rezultat toga, Sud, na osnovu svog Poslovnika, odnosno stava 2 pravila 34, mora proglasiti ovaj zahtev neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, jer podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju (vidi, slučaj Suda: KI179/19, podnosilac zahteva: Ardian Ymeri, rešenje o neprihvatljivosti od 15. aprila 2020. godine, stav 39).
Što se tiče gore navedenog, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva imao priliku da iskoristi akuzatorni postupak i da je imao priliku da iznese tvrdnje i dokaze koje je smatrao važnima za svoj slučaj u različitim fazama postupka; imao je priliku da efikasno ospori tvrdnje i dokaze koje je iznela suprotna strana; redovni sudovi su saslušali i razmotrili sve njihove navode, koji su, objektivno gledano, bili od značaja za rešavanje slučaja, te da su detaljno izneti činjenični i pravni razlozi osporene odluke, a samim tim je i postupak u celini, bio pravičan (vidi, mutatis mutandis, presudu ESLJP-a od 21. januara 1999. godine, García Ruiz protiv Španije,, br. 30544/96, stavovi 29 i 30; vidi, takođe, slučaj Suda: KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).
Sud primećuje da su redovni sudovi u slučaju podnosioca zahteva opsežno analizirali izvedene dokaze i tvrdnje koje su stranke iznele u postupku. Štaviše, Sud utvrđuje da je donošenje odluka redovnih sudova, u činjeničnim i pravnim okolnostima konkretnog slučaja, bilo zasnovano na relevantnim odredbama Zakona o opštoj administrativnoj proceduri i Zakona o upravnim sporovima koje su smatrali primenljivim i relevantnim za okolnosti konkretnog slučaja i za bitne tvrdnje koje je podnosilac zahteva pokrenuo u postupku.
Sud na kraju takođe ističe da nezadovljstvo podnosioca zahteva ishodom postupka od strane redovnih sudova ne može samo po sebi pokrenuti argumentovan navod o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi, slučaj ESLJP-a: Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).
Stoga, u ovim okolnostima, na osnovu napred navedenog i uzimajući u obzir navode i činjenice koje je podnosilac zahteva izneo, Sud, zasnivajući se i na standardima utvrđenim u svojoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i na sudsku praksu ESLJP-a, utvrđuje da podnosilac zahteva nije dovoljno dokazao i potkrepio svoju tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom i EKLJP-om.
Stoga, Sud utvrđuje da se u vezi sa navodima podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članom 31. Ustava, zahtev mora proglasiti očigledno neosnovanim, jer se ti navodi kvalifikuju kao navodi koji pripadaju (iii) kategoriji „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, i kao takvi, ti navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. Zakona i pravilom 34 (2) Poslovnika, 30. aprila 2024. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovu odluku u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu na dan objavljivanja na Službenom listu Republike Kosovo, shodno stavu 5 člana 20. Zakona;.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Bajram Ljatifi Gresa Caka-Nimani
Ahmet Meha
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Upravni