Kontakt

Rešenje o neprohvatljivosti

Ocena ustavnosti presude [Ac. br. 1417/18] Apelacionog suda Kosova od 6. decembra 2021. godine

br. predmeta KI40/22

podnosiocu: redrag Nikčević, Dragica Nikčević Kadić, Zoran Nikčević i Vladimir Nikčević i advokat Minush Hoxha, koji tvrdi da zastupa M. N.

Preuzimanje:
PërmbledhjeVendimi tekst

Priština, dana 26. septembra 2022. godine

Ref.br.:RK 2051/22

 

 

 

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI40/22

 

Podnosilac

 

Predrag Nikčević, Dragica Nikčević Kadić, Zoran Nikčević i Vladimir Nikčević i advokat Minush Hoxha, koji tvrdi da zastupa M. N.

 

 

Ocena ustavnosti presude [Ac. br. 1417/18]  

Apelacionog suda Kosova od 6. decembra 2021. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva

 

  1. Zahtev su podneli Predrag Nikčević sa stalnom adresom u Republici Srbiji, Dragica Nikčević Kadić, Zoran Nikčević i Vladimir Nikčević sa stalnom adresom u Republici Crnoj Gori (u daljem tekstu: podnosioci zahteva), koje zastupa Minush Hoxha, advokat u opštini Peć.

 

  1. Zahtev je takođe podnesen i u ime M.N. od strane advokata Minusha Hoxhe, koji tvrdi da zastupa Miomira Nikčevića ali za ovo lice advokat nije dostavio ovlašćenje za zastupanje Sudu (u daljem tekstu: navodni zastupnik lica M.N.).

 

Osporena odluka

 

  1. Podnosioci zahteva i navodni zastupnik lica M.N. osporavaju presudu [Ac. br. 1417/18] Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) od 6. decembra 2021. godine u vezi sa presudom [C. br. 129/11] Osnovnog suda u Peći (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 17. novembra 2017. godine.

 

  1. Podnosioci zahteva su osporenu presudu primili 28. decembra 2021. godine.

 

Predmetna stvar  

 

  1. Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude kojom su podnosiocima zahteva navodno povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovane članom 46. [Zaštita imovine] i članom 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

 

Pravni osnov

 

  1. Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Ustavnim sudom  

 

  1. Dana aprila 2022. godine, podnosioci su predali svoj zahtev putem pošte, koji je Ustavni sud Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud) primio 7. aprila 2022. godine.

 

  1. Dana aprila 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. GJR. KI40/2022] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Nexhmi Rexhepi (članovi).

 

  1. Dana 15. aprila 2022. godine, Sud je obavestio advokata o registraciji zahteva i tražio od njega da dostavi punomoćje za još dva podnosioca za koja tvrdi da ih zastupa pred Sudom, s obzirom da je u prvom zahtevu podneo ovlašćenja za Dragica Nikčević Kadić, Zoran Nikčević i Vladimir Nikčević koje su potpisali podnosioci zahteva za njihovo zastupanje pred Sudom.

 

  1. Istog dana, Sud je obavestio Apelacioni sud o registraciji zahteva i tražio od istog da obavesti Sud o datumu kada su podnosioci zahteva primili osporeni akt.

 

  1. Sud nije primio nikakav odgovor/informaciju od Apelacionog suda u vezi sa datumom kada su podnosioci zahteva primili osporeni akt.

 

  1. Dana 5. maja 2022. godine, advokat je dostavio punomoćje za još jednog od podnosilaca zahteva, odnosno za podnosioca Predraga Nikčevića.

 

  1. Dana 6. maja 2022. godine, advokat je tražio dodatni rok za dostavljanje punomoćja za zastupanje M N.

 

  1. Dana 10. maja 2022. godine, advokat je ponovio svoj zahtev za dodatni rok za dostavljanje punomoćja za zastupanje M N.

 

  1. Dana 11. maja 2022. godine, Sud je u odgovoru na zahtev za produženje roka odobrio advokatu dodatni rok od petnaest (15) dana od dana prijema dopisa da dostavi traženo punomoćje za M N.

 

  1. Sud nije primio od advokata važeće punomoćje za zastupanje M N.

 

  1. Istog dana, Sud je obavestio Osnovni sud u Peći o registraciji zahteva i tražio od istog da obavesti Sud o datumu kada su podnosioci zahteva primili osporeni akt.

 

  1. Dana 31. maja 2022. godine, Osnovni sud je dostavio Sudu povratnicu koja pokazuje da su osporeni akt podnosioci zahteva primili 28. decembra 2021. godine.

 

  1. Dana 24. juna 2022. godine, Sud je tražio od podnosilaca zahteva da obaveste Sud o tome da li su protiv rešenja Apelacionog suda Kosova Ac. br. 1417/18 od 6. decembra 2021. godine, uložili bilo kakvo pravno sredstvo Vrhovnom sudu.

 

  1. Dana 1. jula 2022. godine, podnosioci zahteva su obavestili Sud da nisu uložili nijedno pravno sredstvo Vrhovnom sudu.

 

  1. Dana 8. septembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

 

Pregled činjenica

 

  1. Dana 30 decembra 1966 godine pravnom prethodniku podnosilaca zahteva U. N., sa rešenjem 01-br. 11756/1-66 Opštine Peći, dodeljena je na korišćenje nepokretna imovina koje je predmet ovog spora.

 

  1. Dana 06 marta 1998 godine rešenjem br. 463/241/98-) Skupština opštine Peći, poništeno je rešenje br. 01-17756/1-66 od 30.12.1966. godine opštine, sa kojim je dodeljena pravnom prethodniku podnosioca na trajno korišćenje predmetna nepokretna imovina

 

  1. Stavom 2. izreke gore navedenog rešenja, oduzeta je od poseda tužiocu U.N., neizgrađeno gradsko zemljište i to deo katastarske parcele br. 249/1 u površini od 0.02,60 ha, deo parcele br. 251/1, površine od 0.00,84 ha i deo parcele br. 252/4 u površini od 0.00,16 ha, član stava 3, izreke ovog rešenja Republički zavod za geodeziju(u daljem tekstu R.Z.G.) -Služba za katastar, mora obaviti izmene prema stavu 2, a nakon pravosnažnosti ovog rešenja.

 

  1. Dana 14 aprila 1998 godine i Republički zavod za geodeziju (u daljem tekstu R.Z.G.) je rešenjem R. G. Z 01-952-01-1-10/98, ova nepokretna imovina prelazi u vlasništvo D.S. (društvenu svojinu) SO Peći.

 

  1. Dana 02 marta 2011 godine, podnosioci zahteva kao tužioci su pred Osnovnim sudom u Peći, preko njihovog ovlašćenog zastupnika su uložili tužbu za utvrđivanje vlasništva, protiv tužene, opštine Peći.

 

  1. Dana 28. avgusta .2016. godine su precizirali tužbu tvrdeći da je, sada pokojnom U.N., (pravi prethodnik podnosilaca zahteva) je dodeljena parcela sa br. 249/76 iz posedovnog lista br. 5547 ZK Peć, za izgradnju kuće u površini od 0.03,60 ha, sa kulturom njiva. Tvrdeći da Direkcije za imovinsko pravna pitanja, odlučio je da prethodniku tužilaca oduzima dotičnu parcelu, sa obrazloženjem da je istom dodeljena još jedna parcela. Takođe ističu da pokojni U.N., odnosno prethodnik tužilaca nisu dobili nikakvo pismeno obaveštenje da mu je sporna nepokretna imovina oduzeta, vlasnik koje je bio U.N. Podnosioci su dalje sporili da je rešenje br. 463/241/98 ikada uručeno pokojnom U.N., da do ovog glavnog pretresa nije dostavljen nijedan dokaz, nijedan dostavni list koji dokazuje dostavu spornog rešenja. Naravno da takvo rešenje nije ni moglo da postane pravosnažno i nije ni moglo da se izvrše i obavljaju upisi u Katastarskoj agenciji.

 

  1. Dana 17. novembra 2017. godine, Osnovni sud je presudom [C. br. 129/11] odbio podnetu tužbu, te odbacio navode podnosilaca zahteva sa obrazloženjem da je lice U.N., dana 23. aprila 1998. godine, upoznato sa rešenjem [R.G.Z 01-952-01-10/98] od 14. aprila 1998. godine i da navedeno lice nije preduzelo nijednu pravnu radnju kojom bi osporilo predmetno rešenje obrazlažući;

 

“Iz povratnice je utvrđeno da je prethodnik tužilaca, U.N., 23.04.1998. godine, primio rešenje R. G. Z 01-952-0-1-10/98 od 14.04.1998. godine, rešenje prema kojem nije preduzeta nijedna radnja bilo prigovor na žalbu ili pokretanje upravnog spora. Sud je ubeđen da je U.N. primio rešenje jer iako je isto u fotokopiji, za sud predstavlja relevantan dokaz zbog činjenice jer sa rešenjem T. br. 2738/10 od 13.07.2010. godine o nasledstvu, Osnovnog suda u Leskovcu, Republika Srbija, potvrđuje se da je U.N. umro 12.08.2000. godine, koji je imao mogućnost da zahteva svoja prava dok je bio u životu-živ, što nije uradio, zbog čega, za sud je poverljivo da je složio sa rešenjem 463-241/98 od 06.03.1998. godine“

 

  1. Dana 21. februara 2018. godine, podnosioci zahteva su izjavili žalbu Apelacionom sudu protiv presude [C. br. 129/11] Osnovnog suda zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, odnosno povrede člana 8. Zakona 03/L-006 o parničnom postupku (Sl. list broj 38/2008, od 20. septembra 2008. godine) izmenjenog Zakonom br. 04/L-118 o izmenama i dopunama Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku (Sl. list broj 28/2012, od 16. oktobra 2012. godine) (u daljem tekstu: ZPP).

 

  1. Dana 6. decembra 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 1417/18] odbio, kao neosnovanu, žalbu podnosilaca zahteva i potvrdio presudu [C. br. 129/11] Osnovnog suda, sa zaključkom (i) da je sporna imovina vraćena u društvenu svojinu u redovnom sudskom postupku; i (ii) da predak podnosilaca zahteva, U.N., nije preduzeo nijednu pravnu radnju protiv rešenja od 14. aprila 1998. i 6. aprila 1998. godine, obrazlažući

 

        “Pored ovoga, iz spisova predmeta, odnosno u veštačenjima geodezije, utvrđuje se da u spornoj parceli, prema izveštaju A.A., izgrađena je zgrada P+5 (koja je počela da se gradi pre početka rata od 1998-1999. godine, i nastavila je i završena je posle rata), i za ovo su bili upoznati i građani Peći, o takvoj izgradnji, dok, uprkos ovoga, isti (predak tužilaca) nije podneo nijednu žalbu u vezi sa izgradnjom ove zgrade.

 

        Prema tome, za drugostepeni sud je dovoljno jasno i dokazano da ovde tužiocima ne pripada pravo vlasništva nad spornom parcelom a ni eventualna naknada u novcu, jer je dokazano da ovde tužena, u redovnom i zakonskom postupku je povratila pravo vlasništva nad ovom parcelom.  Sa druge strane, nije dokazano suprotno od ovde tužioca, pošto je i gore navedeno da ne proizilazi da je njihov predak, ili sami tužioci pokrenuli upravni postupak kod tužene ili sudski postupak kako bi ocenili zakonitost rešenja iz 1998. godine. dalje, Apelacioni sud ističe da odnoseći se na Zakon o osnovnim svojinsko pravnim odnosima od 1980. godine, (koji je bio na snagu u vreme donošenja ovih odluka), tačnije u članu 44, predviđa se: „Pravo svojine prestaje sa prelaskom stvari na društvenoj svojini“, iz kojeg proizilazi da je prestalo pravo svojine nad ovom spornom parcelom u trenutku kada je Skupština opštine u Peći, sa rešenjem, prenos svojinu na ime opštine Peći, stoga i tužioci ne mogu biti vlasnici a ni da zahtevaju nadoknadu što se tiče ove sporne parcele, pošto takvo pravo je prestalo i njihovim precima. Prema tome, prvostepeni sud je pravično postupio kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.“

 

Navodi podnosilaca zahteva

 

  1. Podnosioci zahteva navode da su osporenom presudom Apelacionog suda, koja se odnosi na žalbu podnosilaca zahteva za utvrđenje prava svojine na katastarskoj parceli [249/71], povređena njihova osnovna prava i slobode zagarantovane članom 46. [Zaštita imovine] i članom 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava.

 

  1. Podnosioci zahteva tvrde da je rešenjem [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, predak podnosilaca zahteva U.N. prvobitno lišen prava svojine na katastarskoj parceli [249/71] i da mu ta odluka nikada nije uručena.

 

  1. Takođe, prema navodima podnosilaca zahteva, žalba protiv rešenja [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, podneta je Ministarstvu finansija Republike Srbije, koje je poništilo ožalbeno rešenje sa obrazloženjem da je o poništenju rešenja [01-br. 17756/1-66] od 30. decembra 1966. godine trebalo da odluči nadležni organ, a ne Direkcija za imovinske poslove.

 

  1. S tim u vezi, podnosioci zahteva tvrde da je netačna ocena Osnovnog suda o tome da je predak podnosilaca zahteva U.N. primio rešenje [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine zasnovano na njegovom potpisu datom u dokumentu povratnice od 14. aprila 1998. godine, iz razloga što, kako navode, njihov predak U.N. nije dao takav potpis jer nije bio u takvom zdravstvenom stanju da preduzima pravne poslove, a takođe ni forenzika nije potvrdila da je njihov predak U.N. potpisao povratnicu od 14. aprila 1998. godine.

 

  1. Kao rezultat toga, podnosioci zahteva tvrde da je odlukama redovnih sudova učinjena povreda člana 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava, zbog toga što “nije bio nezavisan […], nije bio pravičan, jer je i pored profesionalnog forenzičkog mišljenja-nalaza, podržao presudu kao da je bilo utvrđeno da je primalac rešenja o oduzimanju placa bio Uroš, da Osnovni sud zapravo uopšte nije raspolagao /ni u fotokopiji/ rešenjem o oduzimanju placa od pokojnog Uroša, dana 16.03.1998. godine, i ne zna se tačno kako i iz kojih pravnih razloga je opštinski organ/ako je bio nadležan odlučio o pitanju oduzimanja placa od Uroša. A Apelacioni sud, umesto da traži proceduralno vraćanje na pravni kolosek, kada odbija žalbu, postupa podjednako protivzakonito”.

 

  1. U nastavku, podnosioci zahteva navode da je “Uroš, u skladu sa odredbama Zakona o vlasništvu i drugim stvarnim pravima br. 03/L-154 – poglavlje III – sticanje i gubljenje vlasništva na nekretnine, član 36, 40, 41, na osnovu činjenice da je isplatio cenu /od tadašnjih 500,00 din./, stupio u posed i imao posed do 1998. godine i da je prošlo više od 10/20 godina od kada je bio u savesnoj državini, bio legitimni vlasnik (tim pre što je ova imovina bila upisana u katastarske knjige kao svojina Uroša Nikčevića. Ova činjenica-ova okolnost je apostrofirana u reviziji tokom ročišta, ali Sud je uopšte nije razmatrao”.

 

  1. Podnosioci zahteva dalje navode da su redovni sudovi propustili da pruže jednak pristup strankama u sporu iz razloga su oni štitili samo interes protivničke stranke.

 

  1. Na kraju, podnosioci zahteva traže od Suda da se odluke redovnih sudova ocene kao neustavne, a da se predmet vrati na ponovno suđenje.

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe         

 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

 

Član 46.

[Zaštita imovine]

 

  1. Garantuje se pravo na imovinu.

 

  1. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.

 

  1. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše.

 

  1. O sporovima koje uzrokuje neko delo Republike Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo, a koji se smatraju eksproprijacijom, odlučuje nadležni sud.

 

  1. Intelektualno pravo je zaštićeno zakonom.

 

 

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

 

Protokol br. 1 Član 1. [Zaštita imovine]

 

  1. Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

 

ZAKON O OSNOVNIM SVOJINSKO-PRAVNIM ODNOSIMA IZ 1980. GODINE

 

Član 44.

Prestanak prava svojine

 

Pravo svojine prestaje prelaskom stvari u društvenu svojinu.

 

Ocena prihvatljivosti zahteva

 

  1. Sud prvo ocenjuje da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti, utvrđene Ustavom i dalje precizirane Zakonom i Poslovnikom.

 

  1. U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji utvrđuju:

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

  1. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

 

  1. U nastavku, Sud takođe razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Zakonom. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove 47. (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

 

Član 47.

(Individualni zahtevi)

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

  1. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48.

(Tačnost podneska)

 

„Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori“.

 

Član 49.

(Rokovi)

 

„Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku…“.

 

  1. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud primećuje da su podnosioci zahteva ovlašćene strane koje osporavaju akt javnog organa, odnosno presudu [Ac. br. 1417/18] Apelacionog suda od 6. decembra 2021. godine i da su iscrpeli sva pravna sredstva propisana zakonom. Podnosioci zahteva su takođe naglasili osnovna prava i slobode za koje tvrde da su im povređeni, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneli su svoj zahtev u skladu sa rokovima određenim u članu 49. Zakona.

 

  1. Sud se takođe poziva i na član 21. [Zastupanje] Zakona, kojim je predviđeno:

 

„Stranke tokom postupka pred Ustavnim sudom nastupaju same ili ih zastupa ovlašćeni predstavnik“.

 

  1. Pored toga, Sud se poziva i na pravilo 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika, koje precizira:

 

“[…]

 

(2) Podnesak takođe uključuje sledeće:

 

[…]

(c) punomoćje za zastupnika; […].

 

(3) Ako stranka ima zastupnika, zastupnik zajedno sa podneskom podnosi važeće punomoćje Sudu”.

 

  1. Takođe, Sud razmatra da li su podnosioci zahteva ispunili uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni u stavu (2) pravila 39. (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika utvrđuje uslove na osnovu kojih Sud može da razmatra zahtev, uključujući i uslov da zahtev nije očigledno neosnovan. Pravilo 39 (2) konkretno utvrđuje:

 

Pravilo 39.

(Kriterijum o prihvatljivosti)

 

„(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju“.

 

  1. Gore navedeno pravilo, zasnovano kako na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), tako i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglasi zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može da proglasi zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti smatra da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kako je propisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.

 

  1. Sud primećuje da se u vezi sa podnetim zahtevom pojavljuju dve stranke u postupku pred Sudom,. (i) zahtev  koji je podneo Minush Hoxha kao navodni zastupnik M.N kao i (ii)  podnosioci zahteva koji su dostavili važeće punomoćje za zastupanje pred Sudom.

 

  1. Iz tog razloga će Sud, prilikom ocene prihvatljivosti, ove zahteve razmatrati zasebno.

 

(i) U vezi sa zahtevom koji je podneo Minush Hoxha kao navodni zastupnik M.N. 

 

  1. U vezi sa zahtevom koji je navodni zastupnik Minush Hoxha podneo u ime M.N., Sud primećuje da navodni zastupnik nije priložio spisima predmeta važeće punomoćje za Sud.

 

  1. Sud takođe podseća da je dva puta tražio od navodnog zastupnika da dostavi Sudu važeće punomoćje, ali on nije odgovorio na zahteve Suda navedene u dopisima od 15. aprila i 11. maja 2022. godine.

 

  1. Prilikom ocene ispunjenja uslova prihvatljivosti, Sud primećuje da navodni zastupnik nije dostavio Sudu punomoćje za zastupanje M.N.

 

  1. Nedostavljanje važećeg punomoćja Sudu sprečava Sud da razmotri zahtev u skladu sa članom 21. Zakona i pravilom 32. Poslovnika.

 

  1. U tom smislu, Sud zaključuje da je zahtev nepotpun jer navodni zastupnik nije dostavio Sudu važeće punomoćje za zastupanje stranke M.N., za koga navodi da ga zastupa pred Sudom (vidi slučajeve Suda br. KI23/18, podnosilac Ismet Kërçagu, kao navodni zastupnik K., M.K., B.K., F.K. i A.K., odluka o odbijanju zahteva od 7. februara 2019. godine; br. KI16/18, podnosilac Sahit Musa, kao navodni zastupnik K.N., odluka o odbijanju zahteva od 31. decembra 2018. godine; br. KI30/18, podnosilac Sahit Musa, kao navodni zastupnik N.H., XH.H. i S.H., odluka o odbijanju zahteva od 10. maja 2018. godine i slučaj KI203/18, podnosilac Afrim Salihu kao navodni zastupnik L.K., odluka o odbijanju zahteva od 26. juna 2019. godine).

 

  1. Sud želi da naglasi da je neophodno da zastupnici dokažu da su dobili konkretna i jasna uputstva za zastupanje navodne žrtve u smislu člana 113.7 Ustava, u čije ime navodno deluju pred Sudom (vidi predmet ESLJP-a Angelique Post protiv Holandije, predstavka br. 21727/08, odluka od 20. januara 2009. godine).

 

  1. U svetlu ovih činjenica, Sud se dalje poziva i na pravilo 35 (5) [Povlačenje, odbijanje i odbacivanje podnesaka] Poslovnika, koje predviđa:

 

“[…] (5) Sud može odlučiti po kratkom postupku, odbiti podnesak ako je nepotpun ili nejasan, uprkos zahtevima Suda prema stranci da dopuni ili razjasni podnesak, ukoliko je zahtev ponavljanje prethodnog podneska odlučen od strane Suda, ili ako je podnesak neozbiljan. […]”.

 

  1. Sud smatra da navodni zastupnik nije pružio informacije i nije dostavio dokumenta koja je tražio Sud.

 

  1. Shodno tome, Sud neće razmatrati navode koje je navodni zastupnik izneo u zahtevu u ime M.N.

 

  1. Zbog gorenavedenog, Sud zaključuje da, na osnovu pravila 35 (5) Poslovnika zahtev navodnog zastupnika koji je podnet u ime M.N., mora odbiti po kratkom postupku.

 

(ii) U vezi sa zahtevom ostalih podnosioca

 

  1. Sud primećuje da podnosioci zahteva u suštini navode povredu člana 46. [Zaštita imovine] i člana 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava, sa obrazloženjem da je opština Peć, rešenjem [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, vrativši pravo svojine na spornoj imovini na svoje ime, lišila podnosioce zahteva prava svojine i da doneta odluka, odnosno rešenje [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, nikada nije uručeno pretku podnosilaca zahteva, U.N.

 

  1. Sud će, u nastavku, ispitati svaki navod podnosioca zahteva pojedinačno, primenjujući sudsku praksu ESLJP-a, prema kojoj je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

 

  1. U tom smislu, Sud naglašava da praksa ESLJP-a utvrđuje da se pravičnost postupka ocenjuje na osnovu postupka kao celine (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, br. 10590/83, presuda od 6. decembra 1988. godine, stav 68). Shodno tome, prilikom ocene navoda podnosilaca zahteva, Sud će se takođe pridržavati ovog načela (vidi slučaj Suda KI104/16, podnosilac Miodrag Pavić, presuda od 4. avgusta 2017. godine, stav 38; i slučaj KI143/16, podnosilac Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine, stav 31).

 

  1. Povodom navoda o povredi prava na imovinu zagarantovanog članom 46 Ustava u vezi sa Član 1. Protokola br. 1 EKLJP  

 

  1. Podnosioci zahteva tvrde da je rešenjem [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine predak podnosilaca zahteva U.N. prvobitno lišen prava svojine na katastarskoj parceli [249/71] i da je usled toga presudom [Ac. br. 1417/18] Apelacionog suda u vezi sa presudom [C. br. 129/11] Osnovnog suda povređeno pravo svojine podnosilaca zahteva koje im na spornoj imovini pripada u svojstvu naslednika U.N, a koje im je zagarantovano članom 46. [Zaštita imovine] Ustava.

 

  1. U cilju razmatranja navoda podnosilaca zahteva u vezi sa povredom člana 46. [Zaštita imovine] Ustava, Sud će prvo citirati član 46 Ustava i Član 1Protokola br. 1 EKLJP: portom će sud predstaviti opšta načela na osnovu sudske prakse Suda i sudske prakse ESLJP-a koja se odnose na pravo svojine. Nakon ove analize, Sud će opšta načela koja su proistekla iz sudske prakse Suda i ESLJP-a primeniti na okolnosti konkretnog slučaja.

 

  1. U tom smislu, Sud prvo podseća na sadržaj člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP.

 

  1. “Garantuje se pravo na imovinu.
  2. Korišćenje imovine je regulisano zakonom, u skladu sa javnim interesom.
  3. Niko se ne može arbitrarno lišiti lične imovine. Republika Kosovo ili javne vlasti Republike Kosovo mogu izvršiti eksproprijaciju imovine ako je ista u skladu sa zakonom, ako je neophodna ili adekvatna za postizanje javnih ciljeva ili podržavanje javnog interesa, a za koju se vrši neposredna adekvatna kompenzacija licu ili licima, imovina kojih se eksproriiše”.

 

              […]

 

Član 1. [Zaštita imovine] Protokola br. 1 EKLJP:

 

  1. Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

 

  1. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

 

a.1 opšta načela član 46 Ustava i Član 1 Protokola br. 1 EKLJP

 

  1. Sadržaj člana 1. Protokola br. 1 EKLJP i njegovu primenu, ESLJP je tumačio kroz svoju sudsku praksu, na koju će se, kao što je prethodno navedeno, Sud pozivati u vezi sa tumačenjem navoda podnosilaca zahteva o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

 

  1. U pogledu prava koja su zagarantovana i zaštićena članom 46. Ustava, Sud prvo ocenjuje da pravo na imovinu iz stava 1. člana 46. Ustava garantuje pravo na posedovanje imovine; stav 2. člana 46. Ustava utvrđuje način korišćenja imovine, jasno precizirajući da se njeno korišćenje reguliše zakonom i u skladu sa javnim interesom; i, u stavu 3. garantuje da se niko ne može arbitrarno lišiti imovine, utvrđujući takođe i uslove pod kojima se imovina može eksproprisati (vidi slučaj Suda KI50/16, podnosilac Veli Berisha i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 10. marta 2017. godine).

 

  1. Što se pak tiče prava zagarantovanih i zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, Sud primećuje da je ESLJP utvrdio da se pravo na imovinu sastoji od tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opšte prirode izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvesnim uslovima. Treće pravilo, sadržano u stavu dva ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, primenjujući one zakone koje smatraju potrebnim za tu svrhu (vidi, predmet ESLJP-a Sporrong i Lonnrot protiv Švedske, predstavka br. 7151/75, 7152/75, presuda od 23. septembra 1982. godine, stav 61; vidi i slučaj Suda, KI86/18, podnosilac Slavica Đorđević, presuda od 3. februara 2021. godine, stav 140).

 

  1. Sva tri gore navedena pravila ipak nisu „različita“ u smislu da nisu povezana. Drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve mešanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu (vidi predmete ESLJP-a, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8793/79, presuda od 21. februara 1986. godine, stav 37; Beyeler protiv Italije, br. 33202/96, presuda od 5. januara 2000. godine, stav 98; i vidi slučaj Suda, KI29/16, podnosilac “KOSBAU GmBH”, rešenje o neprihvatljivosti od 13. novembra 2017. godine, stav 35).

 

a.2. Primena gore navedenih načela na konkretan slučaj

 

  1. Sud ukazuje na navod podnosilaca zahteva o povredi člana 46. Ustava sa obrazloženjem da je opština Peć, rešenjem [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, vrativši pravo svojine na spornoj imovini na svoje ime lišila pretka U.N. svojine na spornoj imovini i da poslednje pomenuti nije bio upoznat sa donošenjem rešenja o prenosu svojine na ime opštine Peć.

 

  1. U tom smislu, Sud podseća da podnosioci zahteva tvrde da je presudom [Ac. br. 1417/18] Apelacionog suda u vezi sa presudom [C. br. 129/11] Osnovnog suda, povređeno pravo svojine podnosilaca zahteva koje im pripada na spornoj imovini u svojstvu naslednika U.N, a koje im je zagarantovano članom 46. [Zaštita imovine] Ustava.

 

  1. Sud pre svega primećuje da podnosioci zahteva trenutno nisu nosioci prava svojine; naprotiv, oni su tražili vraćanje imovine koju je njihovom pretku, 1966. godine, dodelila opština Peć, a kasnije, 1998. godine, uknjižena u društvenu svojinu od strane opštine Peć, zbog čega su još 2011. godine pokrenuli sudski spor za vraćanje svojine pred Osnovnim sudom.

 

  1. Sud primećuje da se glavni navodi podnosilaca zahteva u suštini odnose na povredu prava svojine, kao posledica vraćanja svojine na spornoj imovini na ime opštine Peć.

 

  1. Povodom ovih navoda, odnosno navoda koji se odnose na obaveštavanje o donošenju rešenja o prenosu imovine na ime opštine Peć i navoda o svojini na spornoj imovini, Sud naglašava da su isti ispitani od strane redovnih sudova.

 

  1. U tom kontekstu, a konkretno u vezi sa navodom podnosilaca zahteva o lišavanju svojine na spornoj imovini i neuručivanju rešenja [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, Sud prvo podseća da je Apelacioni sud presudom [Ac. br. 1417/18] od 6. decembra 2021. godine, prilikom ispitivanja navoda podnosilaca zahteva, između ostalog, naveo i sledeće:

 

[…] Iz spisa predmeta proizilazi da je predak tužilaca primio rešenje ovde tužene br. 463-2014/98 od 06.03.1998. godine, kojim je poništeno rešenje iz 1966. godine i odlučeno da se sporna imovina uknjiži na ime ovde tužene, međutim, isti nije pobio isto rešenje ni pred tuženom niti sudskim putem kroz pokretanje upravnog spora, već su tužbu sudu podneli njegovi potomci tek 02.03.2011. godine. Pored toga, iz spisa predmeta, odnosno iz geodetske ekspertize, utvrđuje se da je na spornoj parceli prema veštaku A.A. sagrađena zgrada P+5 (koja je počela da se gradi pre početka rata 1998-1999. godine i nastavljena i završena posle rata) i da su i građani Peći bili upoznati sa takvom gradnjom, a uprkos tome isti (predak tužilaca) nije uložio bilo kakvu žalbu u vezi sa izgradnjom te zgrade. Prema tome, za drugostepeni sud je dovoljno jasno i dokazano da ovde tužiocima ne pripada pravo svojine na spornoj parceli, ali ni eventualna novčana naknada za nju, jer je dokazano da je ovde tužena u redovnom i zakonitom postupku vratila pravo svojine na ovoj parceli. S druge strane, nije dokazano suprotno od strane ovde tužioca budući da se, kako je i prethodno navedeno, ne ispostavlja da je njihov predak ili sami tužioci pokrenuli upravni postupak kod tužene ili sudski postupak radi ocene zakonitosti rešenja tužene iz 1998. godine […].”

 

  1. Takođe, Sud podseća da je Osnovni sud presudom [C. br. 129/11] od 17. novembra 2017. godine, u kontekstu ovog konkretnog navoda podnosilaca zahteva, istakao sledeće:

 

“[…] Iz povratnice je utvrđeno da je predak tužilaca U.N., dana 23.04.1998. godine, primio rešenje R.G.Z. 01-952-01-1-10/98 od 14.04.1998. godine, i da protiv tog rešenja nije preduzeo nikakvu radnju, ni prigovor žalbu niti je pokrenuo upravni spor […]”.

 

“[…] za sud je verodostojno da povratnica od 23.04.1998, potvrđuje da je predak tužilaca uredno primio rešenje R.G.Z 01-952-01-1-10/98 od 14.04.1998. godine, a takođe se saglasio i sa rešenjem SO Peć 463-241/98 od 06.03.1998. godine […]”.

 

  1. Što se pak tiče navoda da je opština Peć rešenjem [br. 463-241-I] od 6. marta 1998. godine, vrativši pravo svojine na spornoj imovini na svoje ime lišila svojine pretka U.N., a samim tim i podnosioce zahteva u svojstvu naslednika, Apelacioni sud je naveo sledeće:

 

“Apelacioni sud navodi da pozivajući se na Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine (koji je bio na snazi u vreme donošenja ovih odluka), tačnije na član 44, u kome je predviđeno da: „Pravo svojine prestaje prelaskom stvari u društvenu svojinu„, iz čega proizilazi da je pravo svojine na ovoj spornoj parceli prestalo onog trenutka kada je Skupština opštine Peć rešenjem prenela imovinu na ime opštine Peć, pa samim tim ni tužioci ne mogu biti vlasnici, niti mogu tražiti naknadu u vezi sa ovom spornom parcelom jer je takvo pravo prestalo i njihovom pretku”.

 

  1. U tom smislu, Sud smatra da su redovni sudovi, u okolnostima konkretnog slučaja, ispitali i obrazložili navode podnosioca zahteva. Isti su ispitali bitne navode podnosilaca zahteva i razjasnili (i) da je predak podnosilaca zahteva U.N. upoznat sa rešenjem [br. 463-241-I] opštine Peć od 6. marta 1998. godine i rešenjem [R.G.Z 01-952-01-10/98] od 14. aprila 1998. godine o uknjiženju sporne imovine u društvenu svojinu opštine Peć; (ii) da predak podnosilaca zahteva U.N. nije uložio žalbu na osporene odluke u sudskom postupku; i (iii) da su utvrdili da je sporna imovina vraćena u društvenu svojinu u redovnom zakonskom postupku i da samim tim podnosioci zahteva ne mogu potraživati svojinu jer je i njihovom pretku prestalo pravo svojine na osnovu člana 44. [Prestanak prava svojine] Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine.

 

  1. Sud primećuje da su redovni sudovi u slučaju podnosilaca zahteva podrobno analizirali izvedene dokaze i navode koje su predočili podnosioci zahteva, te da su na kraju odbili njihovu žalbu na osnovu relevantnih odredbi ZPP-a i Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine, koje su smatrali relevantnim u odnosu na okolnosti konkretnog slučaja i bitne navode koje su izneli podnosioci zahteva.

 

  1. U tom smislu, Sud primećuje da podnosioci zahteva traže vraćanje svojine svog pretka, kome je, prema redovnim sudovima, prestalo pravo svojine na osnovu člana 44. [Prestanak prava svojine] Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine, a na osnovu toga što predak podnosilaca zahteva U.N. nije osporio odluke opštine Peć u vezi sa spornom imovinom koje su okončane 1998. godine uknjiženjem sporne imovine u društvenu svojinu.

 

  1. Sud primećuje da su svim odlukama redovnih sudova pružena relevantna obrazloženja u vezi sa odbijanjem žalbe podnosilaca zahteva, utvrdivši da je sporna imovina uknjižena u društvenu svojinu od strane opštine Peć u redovnom zakonskom postupku 1998. godine, što naknadno nije osporeno od strane pretka podnosilaca zahteva.

 

  1. Sud podseća da član 46. Ustava ne garantuje pravo na sticanje imovine. Takav stav je u potpunosti zasnovan na praksi ESLJP-a (vidi predmete ESLJP-a Van der Mussele protiv Belgije, br. 8919/80, stav 48, presuda ESLJP-a od 23. novembra 1983. godine i Slivenko i drugi protiv Letonije, br. 48321/99, presuda ESLJP-a od 9. oktobra 2003. godine). Naime, član 46. Ustava garantuje pravo na imovinu, ali ono nije apsolutno i podleže ograničenjima. U konkretnom slučaju, redovni sudovi su objasnili ograničenja imovine i svojinu na spornoj imovini u odnosu na zahtev podnosilaca zahteva.

 

  1. Sud naglašava da podnosilac zahteva koji se žali na mešanje u jedno od svojih prava na imovinu mora prvo dokazati da takvo pravo postoji (vidi predmet ESLJP-a Pištorová protiv Češke Republike, br. 73578/01, presuda od 24. oktobra 2004. godine, stav 38).

 

  1. Naime, podnosioci zahteva mogu tvrditi da je povređen član 46. Ustava samo u meri u kojoj se osporene odluke odnose na njegovu “imovinu”. U smislu ove odredbe, “imovina” može biti “postojeća imovina”, uključujući i potraživanja, na osnovu kojih podnosioci zahteva mogu tvrditi da imaju “legitimno očekivanje” da će ostvariti delotvorno uživanje nekog imovinskog prava (vidi slučajeve Suda KI26/18, podnosilac zahteva “Jugokoka”, rešenje o neprihvatljivosti od 6. novembra 2018. godine, stav 49 i slučaj KI156/18, podnosioci zahteva Verica (Aleksić) Vasić i Vojislav Čađenović, rešenje o neprihvatljivosti od 17. jula 2019. godine, stav 52).

 

  1. U svetlu gore navedenih činjenica, uprkos tome što podnosioci zahteva nisu izričito izneli navode koji se odnose na pravično suđenje (zagarantovano članom 31. Ustava), Sud smatra potrebnim da ukaže da je podnosiocima zahteva omogućeno sprovođenje postupka na osnovu načela kontradiktornosti; da su oni tokom različitih faza postupka mogli da predoče argumente i dokaze koje su smatrali relevantnim za svoj slučaj; i da su svi argumenti koji su, objektivno gledano, bili relevantni za rešavanje njihovog slučaja, propisno saslušani i razmotreni od strane sudova; da su činjenični i pravni razlozi za osporene odluke detaljno izloženi; i da su, u skladu sa okolnostima slučaja, postupci, gledano u celini, bili pravični. Kao rezultat toga, Sud utvrđuje da su podnosioci zahteva uživali procesne garancije sadržane u konceptu pravičnog i nepristrasnog suđenja (vidi, mutatis mutandis, između ostalog, slučaj Suda KI118/17, podnosilac Sani Kervan i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 16. februara 2018. godine, stav 35; vidi, takođe, predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29).

 

  1. Sa svega napred navedenog, Sud smatra da podnosioci zahteva nisu dokazali da su odluke redovnih sudova koje su rezultirale odbijanjem njihove žalbe donete arbitrarno. Shodno tome, Sud zaključuje da je ovaj navod podnosilaca zahteva o povredi njihovih imovinskih prava, zagarantovanih članom 46. Ustava, očigledno neosnovan na ustavnim osnovama.

 

  1. Povodom navoda o povredi prava zagarantovanog članom 102 Ustava.

 

  1. Pored navoda o povredi člana 46. Ustava, podnosioci zahteva takođe tvrde da je povređen i član 102. Ustava.

 

  1. Povodom ove tvrdnje, podnosioci zahteva navode da redovni sudovi, odnosno Osnovni sud, “nije bio nezavisan […], nije bio pravičan, jer je i pored profesionalnog forenzičkog mišljenja-nalaza, podržao presudu kao da je bilo utvrđeno da je primalac rešenja o oduzimanju placa bio Uroš, da Osnovni sud zapravo uopšte nije raspolagao /ni u fotokopiji/ rešenjem o oduzimanju placa od pokojnog Uroša, dana 16.03.1998. godine, i ne zna se tačno kako i iz kojih pravnih razloga je opštinski organ/ako je bio nadležan odlučio o pitanju oduzimanja placa od Uroša. A Apelacioni sud, umesto da traži proceduralno vraćanje na pravni kolosek, kada odbija žalbu, postupa podjednako protivzakonito”.

 

  1. Povodom navoda podnosilaca zahteva o povredi člana 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava, Sud podseća da je opšti princip da članovi Ustava koji direktno ne uređuju osnovna prava i slobode nemaju nezavisno dejstvo, pošto njihovo dejstvo važi samo za „uživanje prava i sloboda“ koja su zagarantovana odredbama poglavlja II i III Ustava. Prema tome, ovi članovi se ne mogu primenjivati samostalno ukoliko činjenice slučaja ne ulaze u područje delovanja barem jedne ili više odredbi Ustava koje se tiču „uživanja ljudskih prava i sloboda“ (vidi, inter alia, predmete ESLJP-a B. protiv Francuske, br. 43546/02, presuda od 22. januara 2008. godine, stav 47; Vallianatos i drugi protiv Grčke, br. 29381/09 i 32684/09, presuda od 7. septembra 2013. godine, stav 72; vidi, takođe, slučaj Suda KI67/16, podnosilac zahteva Lumturije Voca, rešenje o neprihvatljivosti od 23. januara 2017. godine, stav 128).

 

  1. Sud, na kraju, takođe naglašava da nezadovoljstvo podnosioca zahteva ishodom postupka od strane redovnih sudova ne može samo po sebi pokrenuti argumentovanu tvrdnju o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom (vidi predmet ESLJP-a Mezotur-Tiszazugi Tarsulat protiv Mađarske, br. 5503/02, presuda od 26. jula 2005. godine, stav 21).

 

  1. U zaključku, Sud smatra da podnosioci zahteva nisu potkrepili dokazima svoje navode o povredi osnovnih ljudskih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom jer argumenti koje su oni predočili ni na koji način ne pokazuju da su im redovni sudovi uskratili prava zagarantovana Ustavom, kako tvrde podnosioci zahteva.

 

  1. Na osnovu napred navedenog, Sud utvrđuje da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim u skladu sa stavom 7. člana 113. Ustava i pravilom 39 (2) Poslovnika.

 

  1. Shodno tome,

 

  1. što se tiče zahteva koji je navodni zastupnik Minush Hoxha podneo u ime M.N., usled nedostatka važećeg punomoćja za zastupanje pred Sudom, isti se odbija po kratkom postupku na osnovu pravila 35 (5) Poslovnika;

 

  1. što se tiče zahteva podnosilaca zahteva, isti se proglašava očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama zbog toga što podnosioci zahteva nisu dovoljno dokazali i potkrepili svoje tvrdnje, pa samim tim isti ne ispunjava uslove prihvatljivosti utvrđene u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud Republike Kosovo, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 35 (5), 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, dana 8. septembra 2022. godine, jednoglasno:

 

ODLUČUJE

 

  1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

  1. DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

 

  • DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i

 

  1. Ovo rešenje stupa na snagu odmah. 

Sudija izvestilac                                                                   Predsednica Ustavnog suda

Radomir Laban                                                                                    Gresa Caka-Nimani

 

 

 

podnosiocu:

redrag Nikčević, Dragica Nikčević Kadić, Zoran Nikčević i Vladimir Nikčević i advokat Minush Hoxha, koji tvrdi da zastupa M. N.

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Član 46 - Zaštita Imovine, Ĉlan 102 - Opšta Naĉela Sudskog Sistema

Zahtev je očigledno neosnovan

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni

Ustavni sud Kosova je osnovan januara 2009 godine.

Svojom nadležnošću za razmatranje zakona i individualnih zahteva o kršenju prava, sud čini najviši organ kontrole izvršne i zakonodavne vlasti na Kosovu, kao i najvišeg arbitara za tumačenje ustavnih odredbi zaštite ljudskih prava i sloboda.

"Perandori Justinian", nr. 44. 10000 Prishtina, Republika Kosovo

  • Tel: +383 (0) 38 60 61 62
  • Mob: +383(0) 45 200 595; +383(0) 45 200 576
  • Fax: +383(0) 38 60 61 70
  • [email protected]

© Ustavni sud

© Ustavni sud