USTAVNI SUD

KI41/22, Podnosilac zahteva: Shkumbin Qehaja, Ocena ustavnosti presude [AC-I-21-0867-A001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova od 10. marta 2022. godine 

KI41/22, presuda od 4. aprila 2023. godine, objavljena 16. maja 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, neodržavanje rasprave, povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na tužbu podnosioca zahteva protiv Radio Televizije Prištine za utvrđivanje prava svojine na katastarskoj parceli u Prištini, koja je prema spisima predmeta društvena svojina. Podnosilac zahteva i predstavnici Radio-televizije Prištine su 10. aprila 2019. godine postigli sudsko poravnanje u Osnovnom sudu u Prištini, a zatim je sporna imovina prešla u vlasništvo podnosioca zahteva. Međutim, Kosovska agencija za privatizaciju je 28. oktobra 2019. godine, kao zastupnik društvenih preduzeća, podnela tužbu Osnovnom sudu u Prištini, tražeći poništenje sudskog poravnanja, sa akcentom na osporavanje nadležnosti Osnovnog suda u Priština u ovom sudskom procesu. Kosovska agencija za privatizaciju je tvrdila da, s obzirom da je predmet sudskog poravnanja bila nepokretnost koja je u društvenoj svojini i kojom upravlja Kosovska agencija za privatizaciju, Osnovni sud u Prištini nije bio nadležan za ovaj slučaj, stoga, poslednje navedeni je trebalo da predmet prosledi Posebnoj komori Vrhovnog suda. U rešavanju tužbe gore navedene Agencije, Osnovni sud u Prištini se proglasio nenadležnim i predmet je uputio Posebnoj komori Vrhovnog suda na dalje razmatranje. Podnosilac zahteva je u odgovoru na tužbu Kosovske agencije za privatizaciju takođe tražio održavanje rasprave. 

Nakon toga, Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda je usvojilo tužbu Kosovske agencije za privatizaciju, između ostalog, sa obrazloženjem da sudsko poravnanje ne može proizvesti pravno dejstvo, jer ga je doneo Osnovni sud, koji u konkretnom slučaju nije bio predmetno nadležan da se bavi slučajem i štaviše, lica koja su potpisala u ime Radio televizije Kosova, nisu imala posebno ovlašćenje od Kosovske agencije za privatizaciju. Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda je odbilo relevantni zahtev za održavanje rasprave. On je žalbom podnetom Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda protiv napred navedene odluke ponovo tražio održavanje rasprave. Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda je odbilo, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva, kao i zahtev za održavanje rasprave u vezi sa predmetom. Podnosilac zahteva osporava ovu presudu pred Sudom, ističući da je ona doneta u suprotnosti sa članom 24. [Jednakost pred zakonom] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, tvrdeći, u suštini, da je povreda njegovih Ustavom zagarantovanih prava nastala kao rezultat odbijanja da se održi rasprava na dva nivoa odlučivanja u Posebnoj komori Vrhovnog suda.

U oceni ustavnosti gore navedene presude, Sud se fokusirao na tvrdnje koje se odnose na izostanak rasprave u Posebnoj komori Vrhovnog suda i u tom kontekstu (i) prvo je razradio opšta načela koja se odnose na pravo na raspravu, kako je zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a zatim (ii) primenio ista u okolnostima konkretnog slučaja. Sud je na osnovu svojih 5 (pet) presuda u slučajevima bivšeg preduzeća „Agimi“, presude u slučaju KI108/22, podnosilac zahteva „Metalinvest A.D.“, kao i drugih predmeta iste prirode i, između ostalog, na osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava „Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije“, ponovio glavna načela u vezi sa (i) pravom na raspravu pred prvostepenim sudovima; (ii) pravom na raspravu pred drugostepenim i trećestepenim sudovima; (iii) načelima na osnovu kojih se mora utvrditi da li je rasprava neophodna; i (iv) da li, ako rasprava nije održana na prvom nivou, može da se ispravi održavanjem rasprave na višem nivou i relevantnim kriterijumima za donošenje ove ocene.

Na osnovu ovih načela, Sud je utvrdio da je osporena presuda [AC-I-21-0867-A001] od 10. marta 2022. godine Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda doneta u suprotnosti sa garancijama sadržanim u stavu 2 člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1, člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu prava na raspravu, između ostalog, i zbog toga što (i) je podnosilac zahteva izričito tražio da, ako se smatra da je neophodno za dalja pojašnjenja da se održi javna rasprava pred Žalbenim većem Posebne komore Vrhovnog suda, čime se stvara obaveza ovog veća da se pozabavi neophodnošću održavanja rasprave, što je obaveza koju, u stvari, Posebna komora Vrhovnog suda , na osnovu važećeg zakona, ima i po službenoj dužnosti; i (ii) Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda se nije bavilo „isključivo pravnim ili tehničkim pitanjima“, na osnovu kojih su mogle postojati „vanredne okolnosti koje bi opravdale izostanak rasprave“ na dva nivoa odlučivanje u okviru Posebne komore Vrhovnog suda. Kao što je napred objašnjeno, Sud je već u svojim presudama u slučajevima bivšeg preduzeća „Agimi“, presudi u slučaju KI108/22, podnosilac zahteva „Metalinvest A.D.“, kao i u drugim predmetima iste prirode, utvrdio povrede postupka u postupcima pred Posebnom komorom Vrhovnog suda kao rezultat pogrešnog postupanja, odbijanja i neobraloženosti neodržavanja rasprave u dva nivoa odlučivanja. 

Kao rezultat toga, Sud je utvrdio da gore navedena presuda Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda nije u skladu sa ustavnim garancijama i shodno tome, vratio stvar na presuđivanje. Sud je takođe naglasio da se utvrđenje povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosi samo na procesne garancije, odnosno na nedostatak rasprave u dva stepena odlučivanja i to ni na koji način nije u vezi i ne prejudicira meritum slučaja. Ova presuda će biti dopunjena i suprotnim mišljenjem.