USTAVNI SUD

KI122/22, Podnosilac: Ilaz Rrahmani, Ocena ustavnosti presude [AC-I-21-0527] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 15. jula 2022. godine

Ključne reči: individualan zahtev, Posebna komora Vrhovnog suda, očigledno neosnovan zahtev

Sud podseća da se suštinsko pitanje u okolnostima ovog slučaja odnosi na tvrdnju podnosioca zahteva u vezi sa najavom privatizacije od strane Kosovske povereničke agencije (KPA) Društvenog preduzeća „Tefik Çanga” iz Uroševca. Kao rezultat toga, „DP Drvni Kombinat“ je objavilo dva oglasa u dnevnim novinama „Koha Ditore“ i „ Zëri“ u kojima se ističe „da je rok za podnošenje kreditnih potraživanja prema „DP Drvni Kombinat“ 6. novembar 2006. godine„. Dok je podnosilac zahteva podneo prijavu van predviđenog roka, odnosno 22. novembra 2006. godine, Organ za likvidaciju KAP-a, Posebna komora Vrhovnog suda (PKVS) i Žalbeno veće PKVS su odbili žalbe podnosioca kao neosnovane.

Podnosilac zahteva navodi da su mu presudama  Specijalnog veća PKVS i  Žalbenog veća PKVS-a, povređena prava propisana članom 24. [Jednakost pred zakonom] i članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, pošto prema njegovim rečima nadležni organi nisu uzeli u obzir njegovu specifičnost da se nalazio u okolnostima koje su onemogućavale da se na vreme obavesti za početak procesa likvidacije.

Sud je utvrdio da je podnosilac zahteva u konkretnom slučaju propustio oba roka za podnošenje zahteva u vezi sa svojim navodnim pravima koje on ima prema pomenutom “DP Drvni Kombinat”. Sledstveno, propuštanje parnične radnje stranaka povlači za sobom  prekluziju (gubitak prava). Dakle, kada stranka ne ispoštuje rok  za preduzimanje pismene radnje ili izostane sa ročišta, ona/on gubi pravo da tu  radnju naknadno preduzme. Ovo važi bez izuzetka za sve zakonske rokove koji su neprodužive prirode, a što ovde i jeste bio slučaj

Dok, što se tiče navoda o povredi člana 24. Ustava, Sud primećuje da podnosilac zahteva  navode o diskriminaciji dovodi u vezu sa “nemogućnošću realizacije svojih potraživanja”. Međutim, isti nije  pružio  relevantne dokaze koji bi ukazivali na verovatnoću da je osporenim odlukama na neki drugi način diskriminisan, Sud smatra da su neosnovani i navodi podnosioca  o povredi  člana 24  Ustava i člana 14. EKLJP u vezi sa pravom na pravično suđenje.

Stoga, Sud zaključuje, da su navodi podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih  članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, kao i navodi  o povredi člana 24. Ustava, navodi koji se kvalifikuju kao “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi. Prema tome zahtev se u celosti proglasi neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim  na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.