USTAVNI SUD

KI44/22, Podnosilac: Kosovska agencija za privatizaciju, Ocena ustavnosti presude [AC-I-21-0180] od 12. oktobra 2021. godine, Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju

KI44/22, Rešenje od 20. septembra 2022. godine, objavljeno dana 27. oktobra 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravno lice, građanski spor, pravo na pravično suđenje, zahtev van roka

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na jedan građanski spor između podnosioca zahteva (KAP) i bivših radnika javnog preduzeća, DP Fabrika amortizera, koji su od podnosioca zahteva tražili uključivanje u konačnu listu korisnika 20% prihoda od privatizacije navedenog preduzeća.  Ovo preduzeće je privatizovano dana 31. marta 2011. godine, pri čemu je objavljena konačna lista radnika korisnika 20% prihoda od privatizacije iste. Značajan broj radnika su uložili žalbe pred Posebnom komorom Vrhovnog suda zbog neuključivanja u konačnu listu. U vezi sa ovim žalbama, Specijalizovano veće Posebne komore Vrhovnog suda je dana 28. decembra 2020. godine, doneo presudu C-II-19-0014, kojom je usvojilo žalbe 291 radnika, obavezujući podnosioca zahteva da iste uključi u konačnu listu korisnika 20%. Ipak, podnosilac zahteva i nekoliko radnika navedenog preduzeća, nezadovoljni ovom presudom podneli su žalbu Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda, koje presudom [AC-I-21-0180] od 12. oktobra 2021. godine, između ostalog, usvojilo žalbe pet radnika koji su ostali van liste uz obrazloženje da su dostigli starosnu dob za odlazak u penziju pre privatizacije preduzeća.  Podnosilac zahteva je iskoristio jedan drugi pravni lek, to jest ispravku presude [AC-I-21-0180] od 12. oktobra 2021. godine, u vezi sa nekoliko radnika koji su bili uključeni po dva puta u konačnu listu, zahtevajući između ostalog i preispitivanje navedene presude u vezi sa sedam ostalih žalilaca koji su po njemu bili uključeni u konačnu listu protivzakonito. U vezi sa tim zahtevom, Žalbeno veće je usvojilo zahtev podnosioca za ispravku imena koja se javljaju po dva puta u listu i odbilo zahtev podnosioca zahteva u vezi sa sedam drugih žalilaca, obrazlažujući da shodno Zakonu o Posebnoj komori ne postoji delotvorno pravno sredstvo za preispitivanje konačnih pravosnažnih odluka, pored njihovog direktnog osporavanja u Ustavnom sudu, u skladu sa članom 9, stavom 15. Zakona o Posebnoj komori.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom naveo povredu njegovih prava zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), u vezi sa članom 6.1 [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: EKLJP). Šta više, podnosilac zahteva je tražio od Suda da odredi privremenu meru, do konačnog odlučivanja o meritumu zahteva.

Ustavni sud, pozivajući se na kriterijume o prihvatljivosti zahteva, određene Ustavom, Zakonom i Poslovnikom o radu Suda, utvrdio da se podnosilac zahteva legitimiše kao ovlašćena strana da ospori ustavnost presude [AC-I-21-0180] od 12. oktobra 2021. godine Žalbenog veća, da je isti iscrpeo raspoloživa pravna sredstva, međutim zahtev Ustavnom sudu je podneo van zakonskog roka. To zbog činjenice da na osnovu pravila 39 (1) (c) Poslovnika o radu, Sud je smatrao da “odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvom” bila presuda [AC-I-21-0180], od 12. oktobra 2021. godine, Žalbenog veća PKVS-a, a ne rešenje o ispravci [AC-I-21-0180], koje je bilo njegov sastavni deo. Kao posledica toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je utvrdio da je zahtev podnosioca bio podnet van zakonskog roka utvrđenog članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika o radu. Kao rezultat toga, Sud je smatrao da zahtev za privremenu meru, treba odbiti, u skladu sa stavom 1 člana 27. (Privremene mere) Zakona i pravilom 57 (Donošenje odluke o privremenim merama) Poslovnika, budući da je isti bio bespredmetan, jer ne ispunjava kriterijume prihvatljivosti shodno članu 49. Zakona.