USTAVNI SUD

KI125/23, Podnosilac zahteva Hazir Bublica, Ocena ustavnosti Presude žalbenog veća Posebne Komore Vrhovnog Suda [AC-I.-21-0096-AOOO1] od 16. februara 2023. godine

KI125/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 31. januara 2024. godine, objavljeno dana 23. februara 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan, očigledan nedostatak povrede

Okolnosti ovog konkretnog slučaja su povezane sa žalbom podnosioca zahteva koju je uložio Kosovskoj Agenciji za Privatizaciju (KAP), a u kojoj je tražio naknadu neisplaćenih zarada u za period od oktobra 2003. do 31. avgusta 2005. godine, a od tog dana pa do prestanka radnog odnosa, za vreme dok je radio u DP “Fabrika papira, kartona i ambalaže” u Lipljanu. Dana 29. avgusta 2013. godine, Organ za likvidaciju KAP-a je odlukom [PRN022-0322] usvojio njegov zahtev u traženom iznosu koji je propisan Odlukom Opštinskog suda u Lipljanu, koji je u odluci [C.br. 237/200] od 16, avgusta 2015. godine dosudio kompenzaciju za neisplaćene plate za period od oktobra 2003 do avgusta 2005. godine. Međutim, dana 20. septembra 2023. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu PKVS-u u odnosu na preostali deo zahteva, odnosno za period od 31. avgusta 2005. do 31. jula 2006. godine, koji nije odbijen ili usvojen od strane suda. Dana 18. januara 2018. godine, KAP je dostavio podnesak kao odbranu na žalbu podnosioca zahteva, koji je kasnije, dana 18. marta 2018. godine, dostavio odgovor na odbranu KAP-a. PKVS je presudom [C-IV.-13-1797] od 19. januara 2021. godine, odbio žalbu podnosioca zahteva, što je obrazložio na osnovu važećih zakonskih odredbi kojima je utvrđeno da teret dokazivanja pada na podnosioca zahteva da potkrepi svoj tužbeni zahtev. Dana 8. februara 2021. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu protiv presude PKVS-a zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, na koju je kasnije, dana 30. septembra 2022. godine, KAP dostavila odgovor na žalbu. Žalbeno veće PKVS-a je presudom [AC-I-21-0096-A0001] odlučilo da se žalba podnosioca zahteva odbije i da se potvrdi presuda PKVS-a, sa obrazloženjem da teret dokazivanja činjenice da je podnosilac zahteva radio u periodu za koji potražuje neisplaćene zarade pada na tužioca i da tužilac, u konkretnom slučaju podnosilac zahteva, uprkos gore navedenim dokazima koji se nalaze u spisima predmeta, nije to dokazao nijednim dokazom kako bi se istom priznalo pravo na naknadu za potraživanje u vezi sa neisplaćenim zaradama u periodu od 1. septembra 2005. do 31. jula 2006. godine, i u ovom slučaju je smatralo da potvrda o radu, koju je podnosilac priložio žalbi, ne sadrži ni datum ni godinu kada je izdata niti broj protokola, tako da ni njome nije uspeo da potvrdi da je isti radio u periodu za koji potražuje neisplaćene zarade.

Podnosilac zahteva je izričito izneo navode o neodržavanju sudskog saslušanja, kako je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. EKLJP. On je takođe tvrdio da je došlo do povrede člana 24. Ustava, pri čemu je naveo sledeće: “[…] njegova diskriminacija u slučaju odbijanja zahteva za naknadu zagarantovanih mesečnih zarada od 130 evra mesečno za vreme dok je radio na čuvanju objekata i imovine preduzeća u kojem je radio od 1. septembra 2005. do 31. avgusta 2006. godine”.

U vezi sa tvrdnjom u vezi sa neodržavanjem sudskog saslušanja, nakon razrade principa zasnovanih na svojoj praksi i praksi ESLJP-a po ovom pitanju, Sud je ocenio da postupci sprovedeni u PKVS-u i u žalbenom veću PKVS-a: (i) ne pokreću nikakva pitanja posebne složenosti koja bi održavanje ročišta učinila neophodnim, između ostalog, zbog činjenica da su presude takođe zasnovane na pravosnažnoj odluci prvostepenog, odnosno Opštinskog suda u Lipljanu; i (ii) iz prirode slučaja, proizilazi da su PKVS i žalbeno veće PKVS-a, na osnovu podnesaka i pisanog materijala, rešili predmet na pravičan i razuman način, jer podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže radno iskustvo za sporni period, kako je to i utvrđeno važećim zakonodavstvom.

Sa druge strane, u vezi sa tvrdnjom o zabrani diskriminacije, oslanjajući se na svoju sudsku praksu ali i sudsku praksu ESLJP-a, Sud je ocenio da podnosilac zahteva nije pokazao niti identifikovao pojedinca ili grupu u poređenju sa kojima je bio diskriminisan i sa kojom nalazio se u situaciji koja je relevantno uporediva, stoga je ovu tvrdnju proglasio neprihvatljivom u kategoriji „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda.”

Shodno tome, Sud je zaključio da su navodi podnosioca zahteva u celini očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je to i propisano u stavu 2. pravila 34. Poslovnika o Radu.