USTAVNI SUD

KI01/20, Podnosilac: Momir Marinković, Ocena ustavnosti Presude žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovslu Agenciju za Privatizaciju, od 8. oktobra 2019. godine  

KI01/20, Presuda od 29. jula 2021. godine, objavljena dana 19. avgusta 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na saslušanje, odricanje od saslušanja 

Sud podseća da se okolnosti ovog slučaja odnose na privatizaciju društvenog preduzeća DP „SHARR“ i prava dotičnih zaposlenih da im se dodeli status zaposlenih sa legitimnim pravom da učestvuju u prihodima od dvadeset odsto (20 %) od ove privatizacije, kako je to i definisano u članu 68. Aneksa Zakona o PKVS i u stavu 4. člana 10. Uredbe 2003/13.  Podnosilac zahteva je bio jedan od bivših zaposlenih u pomenutom preduzeću, a koji nije bio uvršten na Konačnu listu objavljenu 7, 8. i 9. juna 2012. godine. Njegova žalba Specijalizovanom veću je odbijena kao neosnovana. Pred Žalbenim većem, podnosilac zahteva je podneo navode u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i diskriminacijom i isti su odbijeni kao neosnovani na nivou Žalbenog veća. Sednica saslušanja se nije održala niti pred Specijalizovanim većem ni pred Žalbenim većem. Prvo je naglasilo da “Presuda je doneta bez održavanja javne rasprave, jer su činjenice i pravni argumenti koji su dati dovoljno jasni. Veće ne očekuje nikakve druge relevantne informacije koje bi se mogle razmatrati. […]”, a drugo veće je navelo da “Žalbeno veće odlučuje da odustane od usmenog dela postupka”.

Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio zaključke Žalbenog veća, navodeći da je došlo do (i) povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) a zbog neodržavanja sednice saslušanja kao i nedostatka obrazloženja sudske odluke; (ii) povrede člana 24. Ustava u vezi sa članom 14. EKLJP i članom 1. Protokola br. 12 EKLJP zbog nejednakog tretmana; i (iii) povrede člana 49. Ustava.

Sud je, u okolnostima ovog slučaja, ocenio navode podnosioca zahteva u pogledu neodržavanja sednice saslušanja, prava zagarantovanog, prema obrazloženju ove presude, članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

Prilikom ocene navedenih tvrdnji, Sud je prvo razradio opšta načela koja proizilaze iz prakse ESLJP kao i iz prakse samog Suda u svojih 5 (pet) presuda u predmetima bivše kompanije „Agimi“ u vezi sa pravom na sednicu saslušanja, razjašnjavajući okolnosti u kojima je tako nešto neophodno, na osnovu, između ostalog, presude Velikog veća ESLjP-a, Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugala. Sud je, između ostalog, pojasnio da (i) izostanak zahteva stranke za saslušanje ne znači nužno i odricanje od takvog prava i da procena uticaja izostanka takvog zahteva zavisi od specifičnosti zakona i posebnih okolnosti slučaja; i (ii) u principu, stranke imaju pravo na saslušanje na najmanje jednom nivou jurisdikcije, osim ako „postoje izuzetne okolnosti koje bi opravdale izostanak saslušanja“, a koje se, na osnovu sudske prakse ESLjP-a, odnose se na slučajeve u kojima se „isključivo ispituju pravna ili visoko tehnička pitanja”.

U okolnostima ovog konkretnog slučaja, Sud nalazi da (i) činjenica da podnosilac zahteva nije zatražio saslušanje pred Specijalizovanim i Žalbenim većem ne implicira njegovo odricanje od ovog prava niti oslobađa Žalbeno veće od obaveze da se samoinicijativno osvrne na neophodnost održavanja sednice saslušanja; (ii) Apelaciono veće se nije bavilo „isključivo pravnim ili visoko tehničkim stvarima”, predmetima na osnovu kojih su mogle postojati „vanredne okolnosti koje bi mogle opravdati izostanak sednice saslušanja”, već je, naprotiv, ispitivalo i činjenična i pravna pitanja; i (iii) Žalbeno veće nije obrazložilo “odricanje prava od sednice saslušanja”. Uzimajući u obzir ove okolnosti kao i druge razloge koji su dati u ovoj presudi, Sud je našao da je osporena presuda, odnosno presuda Žalbenog veća [AC-I-17-0074-A123] od 8. oktobra 2019. godine, doneta u suprotnosti sa garancijama koje su navedene u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, u vezi sa pravom na sednicu saslušanja.

Konačno, Sud je takođe primetio da (i) na osnovu zakona koji se primenjuje na PKVS, Žalbeno veće ima punu nadležnost da preispituje odluke Specijalizovanog veća i da, shodno tome, a na osnovu prakse EKLJP-a kao i prakse samog Suda, ima mogućnost ispravljanja izostanka sednice saslušanja na nivou nižeg suda, odnosno Specijalizovanog veća; (ii) nije dalje potrebno da se razmotre i druge tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP u pogledu neobrazloženosti sudske odluke, kao i navode o povredi člana 24. Ustava, u vezi sa članom 14. EKLJP i članom 1. Protokola br. 12 EKLJP i člana 49 Ustava jer se iste moraju razmotriti od strane Žalbenog  veća u skladu sa nalazima iz ove presude; i (iii) konstatacija povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, u okolnostima ovog konkretnog slučaja se odnosi samo na procesne garancije za sednicu za saslušanje i ni na koji način ne prejudicira ishod predmeta u meritumu.