USTAVNI SUD

KI153/23, Podnosilac: Bujar Kika, Ocena ustavnosti prekomernog trajanja postupaka u Osnovnom sudu u Prištini, u vezi sa predmetom C. br. 4953/2022

KI153/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 26. juna 2024. godine, objavljeno dana 30. oktobra 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, prekomerno trajanje postupaka, očigledno neosnovan

Iz spisa predmeta proizilazi da je predmet razmatranja u ovom slučaju zahtev podnosioca za ocenu ustavnosti prekomernog trajanja postupaka prilikom suđenja predmeta [C. br. 4953/2022], u Osnovnom sudu.  Podnosilac zahteva je 4. oktobra 2022. godine podneo tužbu u Osnovnom sudu radi nadoknade štete i pokriće troškova iz dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja. Nakon toga, podnosilac zahteva je podneo zahtev sudiji slučaja u Osnovnom sudu, kojim je tražio skraćenje roka za razmatranje tužbe i zakazivanje pripremnog ročišta, uz obrazloženje da mu zakašnjenje prilikom razmatranja njegovog slučaja nanosi nepopravljivu štetu. Podnosilac zahteva je, nakon neuspeha za ubrzavanje postupka u Osnovnom sudu, zatražio pomoć i od drugih institucija.

U postupku pred Ustavnim sudom, podnosilac zahteva osporava obrazloženost trajanja postupka naglašavajući da mu je prekomerno trajanje postupka povredilo pravo na konačno suđenje u razumnom roku od strane redovnog sudstva. Podnosilac zahteva nije identifikovao povredu nijednog specifičnog člana Ustava. Međutim, podnosilac zahteva je tvrdio da njegova tužba, podneta 2022. godine Osnovnom sudu u Prištini za naknadu štete i pokriće troškova iz dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, još uvek nije rešena.

Prilikom ocenjivanja navoda podnosioca zahteva, Sud je, u početku, razradio načela svoje sudske prakse i Evropskog suda za ljudska prava, a potom ih je primenio u okolnostima konkretnog slučaja. Sud je primetio da suština navoda podnosioca zahteva spada u delokrug člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a, budući da se njegova žalba odnosi na prekomerno trajanje postupka pred redovnim sudovima, odnosno pravo na pravično suđenje u razumnom roku. U tom pravcu, Sud je primetio da je Osnovni sud preduzeo neophodne proceduralne korake, uključujući zahtev za odgovor na tužbu od strane tužene, zatim i organizovanje pripremnog ročišta nakon ispunjavanja zakonskih uslova za dalje rešavanje slučaja podnosioca zahteva.

Sledstveno tome i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenje, Sud je utvrdio da je dotični sud, od trenutka njegovog pokretanja bio aktivan, postupajući po predmetu u okviru razumnih vremenskih rokova.  Stoga, Sud je došao do zaključka da su tvrdnje podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a, tvrdnje koje su kategorisane (ii) „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“, stoga ih Sud, kao takve, na ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim i stoga neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika.

Stoga, shodno stavu (2) pravila 34. Poslovnika, Sud je utvrdio da je zahtev podnosioca neprihvatljiv za razmatranje.