Presuda

Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 216/2023 od 19. juna 2023. godine u vezi sa presudom Apelacionog suda Kosova Ac. br. 3023/2020 od 7. aprila 2023. godine

br. predmeta KI172/23

podnosiocu: Rejhane Ceka, Fiknete Ceka, Lejlane Ceka i Sara Ceka

Preuzimanje:

KI172/23, Podnositeljke: Rejhane Ceka, Fiknete Ceka, Lejlane Ceka i Sara Ceka, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 216/2023 od 19. juna 2023. godine u vezi sa presudom Apelacionog suda Kosova Ac. br. 3023/2020 od 7. aprila 2023. godine

KI172/23, presuda od 30. maja 2024. godine, objavljena 30. jula 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, pravo na pristup sudu, ratione valoris

Ustavni sud Republike Kosovo je, dana 30. maja 2024. godine, odlučio o zahtevu KI172/23, kojim je tražena ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 216/2023] Vrhovnog suda Kosova od 19. juna 2023. godine. Sud je sa 8 (osam) glasova za i 1 (jednim) glasom protiv, odlučio (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; dok je sa 5 (pet) glasova za i 4 (četiri) glasa protiv, odlučio: (ii) da utvrdi da rešenje [Rev. br. 216/2023] Vrhovnog suda od 19. juna 2023. godine, nije u saglasnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (iii) da proglasi ništavim rešenje [Rev. br. 216/2023] Vrhovnog suda od 19. juna 2023. godine; i (iv) da vrati isto na ponovno odlučivanje u skladu sa presudom ovog Suda.

U presudi se na početku pojašnjava da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa tužbenim zahtevom podnositeljki zahteva i njihovih roditelja protiv Osiguravajućeg društva za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smrti njihovog brata u saobraćajnoj nesreći, a koji je bio osiguran kod tog društva. Na početku, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnositeljki zahteva i njihovih roditelja u odnosu na naknadu materijalne i nematerijalne štete, pri čemu je podnositeljkama zahteva pojedinačno, za nematerijalnu štetu, dosuđena naknada u iznosu od 8.000 € (osam hiljada evra), a svakom od roditelja naknada u iznosu od 10.000 € (deset hiljada evra). Kao rezultat žalbe Osiguravajućeg društva, Apelacioni sud je potvrdio naknadu za materijalnu i nematerijalnu štetu u odnosu na roditelje podnositeljki zahteva, te preinačio presudu Osnovnog suda na taj način što je za svaku od podnositeljki zahteva iznos od 8.000 € (osam hiljada evra) smanjio na 5.000 € (pet hiljada evra). Kao rezultat toga, podnositeljke zahteva su zajedno podnele reviziju protiv presude Apelacionog suda, koju je Vrhovni sud osporenim rešenjem odbacio kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora u pobijanom delu presude ne prelazi iznos od 3.000 € (tri hiljade evra) za svaku od njih i da je iste smatrao običnim ili prostim suparničarima, gde procesni položaj jednog od suparničara ne zavisi od procesnog položaja ostalih suparničara, tako da se i vrednost spora uzima posebno za svaku od njih.

Podnositeljke zahteva su pred Sudom osporile gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, navodeći povredu svojih prava zaštićenih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] i članom 54. [Sudska zaštita prava], kao i stavovima 3. i 5. člana 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava. U suštini, podnositeljke zahteva su pred Sudom tvrdile da im je kao posledica odlučivanja Vrhovnog suda, povređeno (i) pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog toga što vrednost predmeta njihovog spora prelazi iznos od 3.000 € (tri hiljade evra), koji je utvrđen zakonskim odredbama Zakona o parničnom postupku, sa obrazloženjem da njihovi zahtevi u delu presude Apelacionog suda koji se pobija revizijom, čija vrednost je iznosila 3.000 € (tri hiljade evra) pojedinačno, nisu zasebni sporovi, već prestavljaju jedinstveni zahtev, između ostalog, zbog toga što su zasnovani na istom pravnom i činjeničnom osnovu i odnose se na jednog tuženog, a takođe sadrže i iste zahteve za sve tužioce.

Sud je uzimajući za osnovu obrazloženje i utvrđenje Vrhovnog suda, ocenio da suštinski navodi podnositeljki zahteva spadaju u okvire njihovog prava na pristup sudu, zagarantovanog članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. To stoga što su se suštinski navodi koji su izneti u njihovom zahtevu odnosili na to da li je Vrhovni sud, time što je odbacio njihovu reviziju kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, nesrazmerno uticao na njihovo pravo na donošenje meritorne odluke u vezi sa njihovim tužbenim zahtevom.

Na osnovu navedenog i ocene da li je pravo podnositeljki zahteva na pristup Vrhovnom sudu povređeno, Sud je (i) izložio opšta načela prava na pristup sudu koja su razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i afirmisana kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući i načela i kriterijume koje je razvio Evropski sud za ljudska prava i koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup višestepenim sudovima, da bi (ii) nastavio sa primenom ovih načela i kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja.

Presuda Suda se posebno poziva na načela i kriterijume koji su utvrđeni u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Zubac protiv Hrvatske, u kojem je on razvio poseban test u smislu kriterijuma srazmernosti ograničenja pristupa višestepenim sudovima, kao rezultat praga ratione valoris. Prilikom primene kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, ocenio: (i) da li je pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavljao ograničenje; (ii) da li je to ograničenje težilo legitimnom cilju; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno i u smislu poslednje pomenutog u skladu sa testom koji je razvio Evropski sud za ljudska prava ocenio pitanja koja su se odnosila na (a) predvidljivost ograničenja pristupa sudu kao rezultat praga vrednosti predmeta spora u iznosu od 3.000 € (tri hiljade evra) utvrđenog stavom 2. člana 211. Zakona o parničnom postupku; (b) na to da li podnositeljke zahteva ili Vrhovni sud treba da snose posledice propusta učinjenih tokom postupka pred nižestepenim sudovima; i (c) da li je prilikom primene ovog ograničenja Vrhovni sud koristio “prekomerni formalizam” da bi završio svojim zaključkom u vezi sa srazmernošću ograničenja pristupa Vrhovnom sudu.

U presudi je najpre naglašeno da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda utvrđena zakonom da pre meritorne ocene revizije razmotri dozvoljenost revizije u smislu praga ratione valoris, na osnovu stava 2. člana 211. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Nadalje, prilikom primene gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, presuda takođe naglašava da je uzimajući u obzir samu suštinu nadležnosti i ovlašćenja Vrhovnog suda da presuđuje o pitanjima zakonitosti odluka koje su doneli nižestepeni sudovi kao viši sudski autoritet, prag ratione valoris (i) propisan zakonom; i (ii) sledi legitimni cilj koji služi poštovanju vladavine prava i valjanom sprovođenju pravde.

Međutim, prilikom ocene da li je prag ratione valoris (iii) bio srazmeran legitimnom cilju, Sud je smatrao da se utvrđenje Vrhovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, kvalifikuje kao “prekomerni formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa pravdi. Konkretnije, u presudi je pojašnjeno da je primarna dužnost Vrhovnog suda ta da relevantne odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na suparničarstvo i utvrđivanje vrednosti predmeta spora, razradi i primeni u celini, a ne na izolovan način, odnosno da primenu člana 211. ZPP-a u vezi sa članom 268. ZPP-a, nije trebalo da izvrši uz potpuno mimoilaženje člana 32. Zakona o parničnom postupku, koji precizira utvrđivanje vrednosti predmeta spora onda kada su predmetni tužbeni zahtevi zasnovani na istom činjeničnom i pravnom osnovu, zbog toga što je primena i/ili obrazloženje za njihovu neprimenu bilo odlučujuće za stranke i podnositeljke revizije. Shodno tome, Sud je utvrdio da ova radnja Vrhovnog suda nije bila srazmerna legitimnom cilju zakonskog praga ratione valoris u pogledu garantovanja prava na pristup višim sudovima.

Sud je takođe istakao i činjenicu da to što je on utvrdio povredu stava 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, važi samo za specifične okolnosti konkretnog slučaja, čija ocena se vrši od slučaja do slučaja i odnosi samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira rezultat merituma slučaja.

Ova presuda je dopunjena i suprotnim mišljenjem.

podnosiocu:

Rejhane Ceka, Fiknete Ceka, Lejlane Ceka i Sara Ceka

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Presuda

Povreda ustavnih prava

Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje, Član 32 - Pravo na Pravno Sredstvo, Član 54 - Sudska Zaštita Prava, Ĉlan 102 - Opšta Naĉela Sudskog Sistema

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni