USTAVNI SUD

KI199/22, podnosilac: P.T.P. “Arta XH”, Ocena ustavnosti rešenja [E. Rev. br. 75/20] Vrhovnog suda Kosova od 1. avgusta 2022. godine

KI199/22, presuda od 30. maja 2024. godine, objavljena 30. jula 2024. godine

Ključne reči: prihvatljivost revizije pred Vrhovnim sudom, prag ratione valorisa, prava na pristup sudu, proporcionalnost ograničenja, pravo na pravično i nepristrasno suđenje

Ustavni sud Republike Kosovo je 30. maja 2024. godine odlučio u vezi sa zahtevom KI199/22, kojim je tražena ocena ustavnosti rešenja [E. Rev. br. 25/20] od 1. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda Kosova. Sud je, sa sedam (7) glasova za i jednim (1) protiv, odlučio da (i) proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da utvrdi da rešenje [E. Rev. br. 25/20] od 1. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda nije u skladu sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1 člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (iii) proglasi ništavim rešenje [E. Rev. br. 25/20] od 1. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda; i (iv) vrati isto na preispitivanje u skladu sa presudom ovog Suda.

Presudom se prvo razjašnjavaju okolnosti konkretnog slučaja koji se odnosi na spor za naknadu štete i relevantno preduzeće sa kojim je postojao ugovorni odnos. Prema pojašnjenjima datim u presudi, (i) podnosilac zahteva i relevantno preduzeće su 2002. godine zaključili ugovor o prodaji metalnog otpada; (ii) u decembru 2010. godine preduzeće je prošlo proces privatizacije i registrovano kao novo pravno lice, i nastavilo da ispunjava svoje ugovorne obaveze do 19. avgusta 2011. godine, kada je jednostrano raskinulo ugovor sa podnosiocem zahteva; (iii) podnosilac zahteva je pokrenuo pravni postupak, tražeći odgovarajuću naknadu štete, navodeći da se vrednost predmeta spora mora utvrditi dokazima i finansijskim veštačenjem od strane finansijskog veštaka. Osnovni sud i Apelacioni sud su u celini odbili tužbu podnosioca zahteva, uključujući i konkretan zahtev za utvrđivanje vrednosti predmeta spora prema odredbi člana 36. (bez naslova) ZPP-a, dok je zahtev za reviziju podnet Vrhovnom sudu odbijen iz proceduralnih razloga, odnosno obrazloženja da vrednost predmeta spora ne prelazi prag od 10.000 evra prema odredbama člana 508. (bez naslova) ZPP-a.

Podnosilac zahteva pred Sudom osporava gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, tvrdeći da je povređeno pravo zaštićeno članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suštini, podnosilac zahteva je tvrdio da mu je odlukom Vrhovnog suda povređeno pravo na „pristup sudu” zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog i zbog toga što (i) uprkos zahtevu kontinuirano, vrednost spora nije utvrđena u sudskom postupku; (ii) sudovi nisu uspeli da utvrde vrednost predmeta spora po službenoj dužnosti uprkos specifičnoj obavezi koja proističe iz Zakona o parničnom postupku; dok je (iii) Vrhovni sud odbio zahtev za reviziju upravo na osnovu vrednosti spora, uprkos propustu nižih sudova da utvrde ovu vrednost.

Ocenjujući navode podnosioca zahteva i da li je povređeno njegovo pravo na pristup Vrhovnom sudu, Sud je (i) razradio opšta načela prava na pristup sudu, razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i potvrđena kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući načela i kriterijume koje je razvio Evropski sud za ljudska prava koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup višim sudovima, da bi (ii) nastavio sa primenom ovih načela i kriterijuma u ​​okolnostima konkretnog slučaja.

Presuda Suda se posebno odnosi na načela i kriterijume utvrđene u slučaju Evropskog suda za ljudska prava u slučaju: Zubac protiv Hrvatske, kojim je poslednje navedeni razvio specifičan test u pogledu kriterijuma proporcionalnosti ograničenja pristupa višim sudovima kao rezultat praga ratione valoris. U primeni kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je u konkretnim okolnostima konkretnog slučaja ocenio da li: (i) pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavlja ograničenje; (ii) da li je ovo ograničenje imalo legitiman cilj; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno, i u smislu drugog, u skladu sa testom koji je razvio Evropski sud za ljudska prava, ocenio pitanja u vezi sa (a) predvidljivošću ograničenja pristupa sudu kao rezultat prag vrednosti predmeta u iznosu od 10.000 € (deset hiljada evra) utvrđen članom 508. Zakona o parničnom postupku; (b) da li podnosilac zahteva ili Vrhovni sud treba da snose posledice propusta učinjenih tokom postupka u nižestepenim sudovima; i (c) da li je u primeni ovog ograničenja Vrhovni sud koristio “preterani formalizam“, da bi okončao svojim zaključkom o proporcionalnosti ograničenja pristupa Vrhovnom sudu.

U presudi se prvo ističe da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda, utvrđena zakonom, da pre ocene revizije u meritumu razmotri dozvoljenost revizije u pogledu praga ratione valoris, na osnovu člana 508. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Pored toga, u primeni gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, u presudi se takođe ističe da uzimajući u obzir samu suštinu jurisdikcije i nadležnosti Vrhovnog suda da sudi o pitanjima zakonitosti odluka donetih od strane sudova nižeg stepena, kao najviša sudska vlast, prag ratione valoris je (i) propisan zakonom; i (ii) teži legitimnom cilju, koji služi održavanju vladavine prava i pravilnom sprovođenju pravde.

Međutim, ocenjujući da li je prag ratione valoris (iii) bio proporcionalan legitimnom cilju, Sud je smatrao da se zaključak Vrhovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja, zasnovan na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, kvalifikuje kao „preterani formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa pravdi, između ostalog, i zato što je obaveza Vrhovnog suda da tumači i primenjuje odredbe Zakona o parničnom postupku u celini, te da se pozivanje na član 508. Zakona o parničnom postupku, a kojim je utvrđeno da revizija u trgovinskim sporovima nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora u napadnutom delu pravosnažne presude ne prelazi 10.000 € (deset hiljada evra), ne može primeniti izolovano od drugih važećih odredaba, uključujući i član 36 (bez naslova) Zakona o parničnom postupku i koji obavezuje niže sudove da postupaju po službenoj dužnosti pri utvrđivanju vrednosti predmeta spor u okolnostima propisanim u gore navedenom članu. Prema datim pojašnjenjima, propust nižestepenih sudova, uključujući i uprkos stalnim zahtevima podnosioca da utvrde vrednost predmeta spora u skladu sa zakonskim obavezama, ne može rezultirati povredom prava podnosioca zahteva na pristup pravdi, odnosno prava na korišćenje pravnog sredstva zahteva za reviziju prema odredbama Zakona o parničnom postupku. Shodno tome, Sud je utvrdio da ova radnja Vrhovnog suda nije bila proporcionalna legitimnoj svrsi zakonskog praga ratione valoris u pogledu garancije prava na pristup najvišim sudovima.

Sud je takođe istakao činjenicu da se njegov zaključak o povredi stava 1, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosi samo na konkretne okolnosti ovog slučaja, čija se ocena mora vršiti od slučaja do slučaja, a odnosi se samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira ishod merituma slučaja.