USTAVNI SUD

KI246/23, Podnosilac zahteva: Rexhep Bajraktari, Ocena ustavnosti obaveštenja [KML.C. br. 89/23] od 7. avgusta 2023. godine Kancelarije glavnog državnog tužioca i rešenja [A. c. br. 8938/2022] od 24. marta 2023. godine Apelacionog suda Republike Kosovo

KI246/23, rešenje o neprihvatljivosti od 26. juna 2024. godine, objavljeno 26. jula 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravino suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na građanski, odnosno imovinski spor, između podnosioca zahteva i opštine Suva Reka, u vezi sa eksproprijacijom nepokretnosti. Dana 14. decembra 1989. godine, Opštinski sud u Suvoj Reci je rešenjem [Nd. br. 271/89] odlučio o zahtevu podnosioca za novčanu naknadu za eksproprisanu nepokretnost. Ovo rešenje je postalo pravosnažno 14. marta 1990. godine. Podnosilac zahteva je 7. juna 2002. godine podneo zahtev za izvršenje predmetnog rešenja Opštinskom sudu u Suvoj Reci, koji je rešenjem [E. br. 84/2002] od 11. juna 2003. godine obustavio izvršenje zbog zastarelosti prava. Na rešenje je uložena žalba Okružnom sudu u Prizrenu. Ovaj sud je 3. januara 2003. godine usvojio žalbu podnosioca zahteva rešenjem [A.c. br. 237/2002], vraćajući predmet na presuđivanje prvostepenom sudu, koji je rešenjem [E. br. 13/2003], ponovo prekinuo izvršni postupak, iz razloga što je od 14. marta 1990. godine do donošenja odluke 9. maja 2003. godine proteklo dvanaest godina, a da je ovo pravo sada propisano u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Na predmetno rešenje je ponovo uložena žalba Okružnom sudu u Prizrenu. Predmetni sud je ukinuo prvostepeno rešenje, istovremeno vraćajući predmet istom na presuđivanje. Dana 17. maja 2013. godine, Osnovni sud je u ponovljenom postupku rešenjem [CP. br. 132/03] dozvolio izvršenje po predlogu podnosioca zahteva. Međutim, opština Suva Reka je, ponovo se pozivajući na zastarelost, podnela prigovor prvostepenom sudu, koji je 23. novembra 2022. godine, usvojio prigovor, pozivajući se na zastarelost. Na ovo rešenje, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu, koji je na kraju potvrdio rešenje prvostepenog suda, odbijajući zahtev podnosioca za izvršenje. Protiv ovog rešenja, podnosilac zahteva je podneo predlog Kancelariji glavnog državnog tužioca za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu. Ova kancelarija je, međutim, odbila njegov predlog, kao van roka.

Podnosilac zahteva je pred Sudom navodio da su mu rešenjem [A. c. br. 8938/2022] od 24. marta 2023. godine Apelacionog suda u vezi sa rešenjem [CP. br. 132/03] od 23. novembra 2022. godine Osnovnog suda povređena prava i osnovne slobode, zagarantovane članovima 3. i 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 14. (Zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U okolnostima konkretnog slučaja, Sud se pozvao na opšta načela utvrđena kroz jurisprudenciju Evropskog suda za ljudska prava i Suda, a u primeni ovih načela se pozvao na slučaj Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, gde ESLJP nije uzeo u obzir obaveštenja državnog tužioca za izračunavanje roka, jer se prema ESLJP-u, pravna sredstva koja nisu u punoj diskreciji podnosilaca zahteva ne mogu smatrati delotvornim i ne bi trebalo da budu iscrpljena. U tom kontekstu, Sud je, za potrebe izračunavanja roka, podsetio da je „poslednja odluka“, prema članu 49. Zakona i pravilu 34 (1) (c) Poslovnika o radu, bilo rešenje [ A.c. br. 8938/2022] od 24. marta 2023. godine Apelacionog suda, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva na rešenje [CP. br. 132/03] od 23. novembra 2022. godine Osnovnog suda, a ne obaveštenje Kancelarije glavnog državnog tužioca. Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da je zahtev podnosioca podnet van zakonskog roka definisanog članom 49. Zakona i pravilom 34 (1) (c) Poslovnika o radu.