USTAVNI SUD

KI63/24, Podnosilac: Vigan Isufi, ocena ustavnosti presude [Rev. br. 444/2023] Vrhovnog suda od 6. novembra 2023. godine

KI63/24, rešenje o neprihvatljivosti od 25. juna 2024. godine, objavljeno 17. jula 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, neobnavljanje ugovora o radu, pravo na jednakost pred zakonom, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zaštita imovine, neprihvatljiv zahtev

Iz spisa predmeta proizilazi da je suština ovog slučaja povezana sa obaveštenjem Limak Kosova o neobnavljanju ugovora o radu na određeno vreme podnosiocu zahteva. Protiv tog obaveštenja, podnosilac zahteva je izjavio žalbu žalbenim instancama poslodavca, a ta žalba je odbijena kao neosnovana. Nakon toga, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu, kojom je tražio poništenje obaveštenja o neobnavljanju ugovora o radu, vraćanje na radno mesto i naknadu ličnih dohodaka. Osnovni sud je svojom presudom usvojio, kao osnovan, tužbeni zahtev podnosioca zahteva i ocenio (i) da je Limak Kosova imao obavezu da produži ugovor o radu jer se radilo o radnom mestu koje je po svojoj prirodi bilo stalno; (ii) da je ugovor o radu predviđao mogućnost produženja ugovora; i (iii) da podnosiocu zahteva nije produžen ugovor o radu zbog toga što je on učestvovao u štrajku. Međutim, nakon žalbe Limak Kosova, Apelacioni sud je preinačio presudu Osnovnog suda na taj način što je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnosioca zahteva za poništenje obaveštenja o neobnavljanju ugovora o radu i vraćanje na ranije radno mesto jer je utvrdio da Limak Kosova nije nezakonito raskinuo radni odnos podnosiocu zahteva i da se kod ugovora o radu na određeno vreme ne zahteva da se navedu razlozi u vezi sa neobnavljanjem ugovora o radu. Nalaze Apelacionog suda je potvrdio i Vrhovni sud, koji je odbio, kao neosnovanu, reviziju podnosioca zahteva jer je utvrdio da je radni odnos bio zasnovan na određeno vreme i da mu ugovor o radu nije obnovljen jer je isti istekao po sili zakona.

U postupku pred Ustavnim sudom, podnosilac zahteva je tvrdio da su osporenom odlukom Vrhovnog suda povređena njegova prava zagarantovana članom 3. [Jednakost pred zakonom], članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, kao i članom 6. (Pravo na pravično suđenje), članom 14. (Zabrana diskriminacije), članom 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) i članom 1. Protokola br. 12 (Opšta zabrana diskriminacije) EKLJP.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva, Sud je najpre izložio načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, a zatim primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Povodom navoda podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zbog neobrazloženosti sudske odluke, Sud je utvrdio da su Apelacioni i Vrhovni sud dali dovoljno obrazloženja na navode podnosioca zahteva, objasnivši činjenicu da je ugovor o radu između podnosioca zahteva i Limak Kosova bio zaključen na određeno vreme i da isti, prema Zakonu o radu, prestaje istekom njegovog vremenskog trajanja. Što se pak tiče navoda podnosioca zahteva o povredi načela pravne sigurnosti kao rezultat nedoslednog pristupa u sudskom odlučivanju i neizvršenja odluke Inspektorata rada, Sud je ocenio da se ne može utvrditi postojanje “dubokih i dugotrajnih razlika” u sudskoj praksi Apelacionog i Vrhovnog suda, pozivajući se na 3 sudske odluke i da Inspektorat rada nema nadležnost da rešava radne sporove. Nadalje, povodom navoda podnosioca zahteva o povredi prava na jednakost pred zakonom i prava na imovinu, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije kažnjen kao rezultat učešća u štrajku, već da je istom istekao ugovor o radu i da podnosilac zahteva nije imao “legitimno očekivanje” već samo “puku nadu” u pogledu ličnih primanja.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja koja su data u objavljenom rešenju, Sud je došao do zaključka da navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, prava na jednakost pred zakonom i prava na imovinu, spadaju u kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda i da su samim tim očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika.

Shodno tome, na osnovu stava (2) pravila 34. Poslovnika, Sud je utvrdio da je zahtev podnosioca zahteva neprihvatljiv za razmatranje.